Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona
Mnogi sigurno misle da stavljati u isti kontekst, a kamoli porediti antivakcinaše i antiprofitaše predstavlja u najmanju ruku miksovanje frogs and grandmothers, što bi rekao Vuk Drašković. Kada se, međutim, odbace neki “dekorativni” elementi, između njih postoji velika, suštinska sličnost. Vakcina doprinosi jačanju (opšteg i pojedinačnog) zdravlja, profit rešava problem (društvenog i ličnog) ekonomskog razvoja. Biti protiv jednog i/ili drugog u osnovi je isto; svodi se na, prosto rečeno, otpor napretku.
Ali dok antivakcinaštvo većina ljudi smatra nazadnim, dotle se antiprofitaštvo smatra naprednim. I dok antivakcinaši nailaze na osudu većine građanki i građana Srbije, na antiprofitaše većina gleda sa odobravanjem. Štaviše, oni su većina.
S tim u vezi prisetio sam se da je pre pola veka u SFR Jugoslaviji vođena velika polemika među ekonomistima. Na jednoj strani bili su “profitaši”, tj. oni koji su smatrali da osnovni zadatak (socijalističkog samoupravnog) preduzeća treba da bude dobit, na drugoj strani su bili “dohodaši”, tj. oni koji su negirali profitnu funkciju preduzeća. Među antiprofitašima, uzgred, bili su i praksisovci. Iako su važili za disidente – a i oni sami su tako sebe doživljavali – u toj stvari bili su saglasni sa zvaničnom politikom komunističke partije.
Konkretan povod za ovo “smatranje”, priznajem, jeste “slučaj Rio Tinto”. Za posebnu je priču kako se jadarit, mineral jedinstven u čitavom svetu, koji u sebi sadrži vrlo tražene metale litijum i bor (a koji je ime dobio po reci Jadar u čijoj okolini je pronađen), od fantastičnog otkrića koje Srbiji treba da donese pravo bogatstvo pretvorio u veliku pretnju i zamračio perspektivu, ako ne cele zemlje, a ono svakako čitave Rađevine, kako se inače naziva taj deo zapadne Srbije.
Praktično, najvažniji argument koji se ističe protiv otvaranja rudnika jeste da će američka kompanija iz tog posla izvlačiti profit. Ekološki razlozi – da će proizvodnja litijuma i bora za vjeki vjekov zagaditi i zemlju i vodu na tom području samo su paravan. Neću da kažem da ekologija nije važna, naprotiv, ali ovde se i ne postavljaju zahtevi za ispunjavanjem najviših ekoloških standarda i za odgovarajuću zaštitu životne sredine nego se jednostavno traži da otvaranje rudnika bude zabranjeno – i tačka. Da je ekologija od drugorazrednog značaja svedoči u ovom slučaju i snažan angažman Mlađe Đorđevića, visokog funkcionera Evroazijske ekonomske unije, ruskog pandana Evropskoj uniji. Uostalom, rad državnih termoelektrana koje već godinama bukvalno truju gotovo pola Srbije ne izaziva ni izbliza toliku uznemirenost (ekološke) javnosti. Valjda zato što ne donose profit. A drugo, ne treba smetnuti sa uma da je i stočarstvo veliki zagađivač, pa i poljoprivreda uopšte.
Ovo ne znači da “projekat jadarit” ne nosi i određene opasnosti. Najveća je u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke. Sa druge strane, međutim, njegova realizacija deluje kontra ne samo Vučića nego i svake autoritarne vlasti generalno. Naime, Vučićeva glasačka baza je u ruralnim sredinama i među siromašnijim slojevima. Industrijalizacija, koja podiže obrazovni nivo i materijalno bogatstvo stanovništva, sprečava zagađenje društva nedemokratskom vlašću, pa onda, ili paralelno, jačanjem institucionalne ekološke svesti, i zagađenje prirode. Istorija zapadne civilizacije to je najbolje pokazala.
Drugo, s prethodnim povezano, kao argument protiv rudnika moglo se ovih dana čuti da će jednom (sada se kaže posle 50 godina, a nedavno se tvrdilo da je vek eksploatacije svega 10 godina) Rio Tinto otići, a nama će ostaviti “opustošenu” zemlju. Naprotiv, razvoj industrije, čija bi “inicijalna kapisla” mogao da bude jadarit, predstavlja šansu da neko na toj zemlji tamo ostane. I ne samo tamo nego i u celoj Srbiji.
Prema projekcijama koje je pre neku godinu radio Zavod za statistiku, Srbiji preti ozbiljna depopulacija – još veća od sadašnje. Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona.
Rađevina će, dakle, biti pusta, a Srbijom će i dalje vladati neki Vučić. Možda baš Danilo, daleko bilo.
Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. april 2021.