Šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci. Da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio zaista postane državni projekat? Zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“
Kako čovek koji već godinama otvoreno pokazuje veliki animozitet prema KK Partizan može da bude postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije. Reč je o čoveku za koga čak i režimu sklona Politika kaže da je „neko koga ljubitelji ‘crno-belih’ doživljavaju kao najvećeg neprijatelja svog kluba“. Ali, zbilja, zar nije taj čovek – a reč je o Nebojši Čoviću naravno – gotovo svako gostovanje na televiziji (gde se više od njega pojavljivao valjda samo Vučić) koristio za napade na Željka Obradovića. Uprkos tome, nema sumnje da će (1. oktobra kada se održavaju izbori) biti izabran jer je jedini kandidat pošto je njegovu kandidaturu podržalo 30 od 33 delegata Skupštine KSS. Protiv su samo delegati bliski Partizanu. To je taj odnos. (Doduše, biće u novom rukovodstvu i jedan partizanovac – bivši košarkaš Nenad Krstić koji je nedavno na beogradskim izborima podržao listu Aleksandra Vučića.)
U trenutku kada se 2021. najtrofejniji evropski trener, posle dvodecenijskog izbivanja, vratio u Srbiju, Partizan je praktično bio na izdisaju, baš kao fudbalski klub danas. A Crvena zvezda, na čijem čelu je bio Nebojša Čović, po njegovim sopstvenim rečima, zasluživala da „bez obzira šta ko pričao“ postane „državni projekat“. U tom času, dakle, takoreći niotkuda pojavljuju se dva Čačanina – a Čačak je nekako u svim režimima bio „antiprotivan“ – pomenuti Obradović i Ostoja Mijailović, kao predsednik kluba. (Možda je Vučić očekivao da će se Mijailović poneti kao Vučelić, ko zna.) I Partizan se takoreći iz pepela uzdigao do evropskih visina.
Povratak takvog stručnjaka u svakoj drugoj zemlji bio bi dočekan sa oduševljenjem, samo je u Srbiji Željko Obradović dočekan na nož. Najbolje se to videlo na kraju sezone 21/22. kada je Obradoviću (zbog toga što je Partizan, nezadovoljan tretmanom, odbio da igra plej-of domaćeg prvenstva) izrečena kazna bez ikakvog utemeljenja u Statutu i Disciplinskom pravilniku Košarkaške lige Srbije. Sledeće godine protiv Željka su se udružile i političke i crkvene snage te je, posle velikih pritisaka, košarkaš Nikola Mirotić odustao od već utanačenog prelaska u Partizan.
Zatim su na finalnoj utakmici Kupa Radivoja Koraća, početkom ove godine, navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Naravno da takva parola nije bila njihova ideja, otkud bi njima nešto tako uvredljivo palo na pamet. Ako ništa drugo, znali su da je Obradović sa devet titula evropskog šampiona svoj ugled napravio daleko izvan države Srbije. Kada se „popularni Žoc“ zbog takvog omalovažavanja pobunio, Aleksandar Vučić je njegove reči okarakterisao kao „odvratan napad na državu“.
Konačno, pre nekoliko meseci, u završnici Superlige Srbije, Željko Obradović se požalio na „šikaniranje“ od sudija kakvo „nikada nije doživeo“. Nikoga za to nije bilo briga. Samo takmičenje završeno je pod sumnjivim okolnostima, manje-više u sudijskoj i režiji uprave KLS, pobednik je određen „za zelenim stolom“ a Obradović je opet, ni kriv ni dužan, „popio“ kaznu. Nije se žalio jer bi to značilo uvažavanje ljudi koji su zapravo samo pioni u tuđim rukama.
Kad se sve ovo ima u vidu, posle ovakvog iskustva, postavlja se pitanje šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog (i formalnog) zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci.
Najpre, to bi bilo logično, da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio – a biće faktički i ubuduće, kao Vučić na čelu Srpske napredne stranke – zaista postane državni projekat.
Drugo, da košarkaški klub Partizan postane, ako ne baš ono što je napravljeno od fudbalskog kluba – Vučelić je svakog gospodara služio udarnički dajući i više nego što se tražilo – onda u najboljem slučaju da bude „večiti drugi“.
I treće – da rasturi Jadransku ligu. To jest, da se donese odluka da klubovi iz Srbije napuste regionalno takmičenje i da se skoncentrišu na pravljenje „jake domaće lige“. Sudeći po raspoloženju trenutno vladajućih struktura u srpskoj košarci, kritična masa za to već postoji. Jedino Partizan, javno bar, ABA ligu stavlja ispred KLS lige.
Nešto se drugo, međutim, ovde ispostavlja kao problem koji onemogućava „ishitrena rešenja“. Pitanje je, naime, šta u tom slučaju sa klubovima iz Podgorice i Banjaluka? Gde će igrati Budućnost i Igokea? Da ih se „ostavi na cedilu“, tj. u nekoj „krnjoj“ ABA ligi, neće biti jednostavno i može izazvati nezadovoljstva različite vrste. Da ih se pak inkorporira u srpsku ligu, pitanje je kako bi sve bilo shvaćeno i opet je vrlo složeno. Mogao bi, recimo, neko (zlonameran) da to shvati kao otelotvorenje „srpskog sveta“, makar u košarci? Ili kao „nukleus“?
Kako god se, dakle, okrene – sve ozbiljni i pipavi zadaci. Ali, zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“.
Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. septembar 2024.