Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“

Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU

Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE

Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.