investicije

Država protiv štediša i izvoznika

PEŠČANIK, , , ,
Činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka

Nedavno je predsednik Aleksandar Vučić na godišnjoj konferenciji za štampu (4. januara) s naglašenim zadovoljstvom rekao da je kurs nacionalne valute, krećući se oko 117-118 dinara za jedan evro, u poslednjih deset godina ostao „čvrst kao stena“.

Da li je to zbilja dobro i pohvalno?

Možda bi i bilo da su i cene sve druge robe ostale isto tako postojane i nepromenljive. Međutim, kao što svi znamo, to se nije desilo. Naprotiv.

Samo prošle godine inflacija je (još nema konačnih podataka) bila oko 15 odsto. U poslednjoj deceniji, tj. od 2012. do 2022. godine, cene su u proseku porasle oko 45 odsto. To znači da je samo tokom poslednjih 12 meseci evro izgubio sedminu svoje vrednosti. A ako se gleda od 2012, vrednost evra je praktično prepolovljena.

Posebnu težinu ovom, već po sebi poražavajućem podatku, daje činjenica da su time najviše pogođene one (sa ekonomske tačke gledišta) najkorisnije i najznačajnije kategorije stanovništva, odnosno privrede. Preciznije – štediše i izvoznici.

Kada je reč o štedišama, njihov gubitak je jasan: ako 100 evra koje su pre jedne decenije stavili u banku danas podignu i pretvore u dinare, moći će da kupe (gotovo) upola manje robe nego tada. Ko je imao 100 evra sada praktično ima 50. Kamata mu taj gubitak ni izbliza ne može nadoknaditi.

Dakle, onaj ko se ponašao odgovorno i racionalno – kažnjen je. U Srbiji se ne isplati štedeti. Ne isplati se biti odgovoran i racionalan. To je poruka koju aktuelna vlast šalje građanima, stvarajući, namećući štaviše, ne samo određeni „model“ ponašanja nego i svojevrsni „trošadžijski“ mentalitet. Da ne bude zabune, ekonomije nema bez potrošnje, ali u skladu s mogućnostima: ne trošiti nezarađeno, pozajmljivati umereno, jednostavno – prostirati se prema guberu.

Zato se u Srbiji malo štedi.

I u javnosti uopšte nema baš previše „empatije“ prema štedišama. Stalno se kuka nad sudbinom dužnika, onih koji su se zadužili, pa sad dugove ne mogu da vrate. Muke poverilaca koji svoja potraživanja ne mogu da naplate nikoga ne zanimaju. Niko se nije zabrinuo zbog štediša koji su prošle godine takoreći opljačkani jer je vrednost njihove imovine smanjena 15 odsto. Pa sad njihovih 13,5 milijardi evra, koliko iznosi devizna štednja stanovništva (preostalih 700 miliona, do 14,2 milijarde evra, koliko je ukupna štednja, jeste u dinarima) vredi čak dve milijarde manje, tj. 11,5 milijardi evra. Kakva je to kolosalna pljačka. I – nikom ništa.

Nije to rđavo samo sa ličnog aspekta jednog štediše. To je loše i po privredu. Jer i štediše su, zapravo, iako indirektno, poverioci. Štednja je temelj investicija. Novac koji su im građani poverili na čuvanje, banke kao kredite daju preduzećima za njihove poslovne poduhvate. Manje štednje – manje kredita – manje razvoja. Ukoliko nema dovoljno domaće štednje, banke mogu da je „uvezu“, pozajmljujući sredstva u inostranstvu, pa ih onda kroz kredite „prosleđivati“ domaćim preduzećima, ali će taj novac biti skuplji. To znači da će manji broj privrednika moći da uzme kredit ili će taj kredit biti manji, a biće verovatno i jedno i drugo, što će sve negativno delovati na ekonomski rast.

Na sličan način pogođeni su i izvoznici. Jednostavno, za evre (kao i bilo koju drugu stranu valutu) oni mogu u Srbiji da kupe sve manje. Samo prošle godine, nije zgoreg ponoviti, njihova zarada je zbog inflacije smanjena 15 odsto. Sa druge strane, zarada uvoznika je toliko veća. Dakle, najbolji deo srpske privrede, onaj koji se bori na stranom, vrlo zahtevnom tržištu, koji obezbeđuje devize, destimulisan je; uvoznici su privilegovani.

Učinak takve, više godina praktikovane politike, ogleda se u rastu spoljnotrgovinskog deficita. Prošle godine je za 11 meseci izvoz (24,8 milijardi evra) porastao 26 odsto, a uvoz (34,5 milijardi evra) 34 odsto. Procenjujući, na osnovu novembarskih podataka, izvoz bi za celu 2022. mogao da bude oko 27, a uvoz oko 38 milijardi evra. To znači da je manjak u robnoj razmeni sa inostranstvom dostigao 11 milijardi evra (nije isključeno da bude i veći), što je četiri milijarde evra, odnosno više od 50 odsto više nego 2021. godine.

Negativnim posledicama precenjenog dinara tu, međutim, nije kraj. One se vide i na širem ekonomskom planu. Naime, to obeshrabruje ulaganja u izvoznu robu, tj. proizvodnju tzv. razmenljivih dobara, a podstiče investicije u nerazmenljiva dobra kao što su nekretnine, usluge i slično. To je tačno ono što se dešava(lo) u Srbiji. Naime, poslednjih godina bruto domaći proizvod snažno vuče rast građevinarstva (išao je i do 30 odsto) i usluga (oko 10 odsto), dok industrijska proizvodnja stagnira ili jedva raste (za 11 meseci 2022. povećanje od svega 1,7 odsto).

Pošto je tako rasterao domaće privatne investitore, Vučić je morao da raznoraznim subvencijama (da ne kažemo podmićivanjem: besplatnim ustupanjem zemljišta, direktnim finansijskim davanjima) privlači strane ulagače. Zato su strane investicije dostigle sedam odsto BDP-a (prošle godine su, prema najavama, premašile četiri milijarde evra). Sa druge strane, povećana su i javna ulaganja. Planirano je (a plan se, po svemu sudeći, sprovodi u delo) da budu oko 4,5 milijardi evra, tj. 7,5 odsto bruto domaćeg proizvoda. Tako smo došli u situaciju da strane, javne i domaće privatne investicije budu gotovo jednake, tj. da se kreću oko 7-8 odsto BDP-a. A trebalo bi da ove poslednje budu otprilike kao prve dve zajedno (oko 15 odsto BDP-a).

Javne investicije – a reč je pre svega o infrastrukturnim radovima – finansirane su, naravno, stranim kreditima. Između ostalog, i zbog toga je javni dug u proteklih 10 godina udvostručen – sa 15 milijardi evra 2012, na 33 milijarde evra 2022. godine, uz tendenciju daljeg (brzog) rasta.

Vučić često ističe da je dug „svega“ 55 odsto BDP-a. Da je, međutim, devizni kurs pratio inflaciju, ova slika bi bila sasvim drugačija. Čisto ilustracije radi, da jedan evro danas, umesto 117 dinara, rastući u skladu sa inflacijom vredi 170 dinara, bruto domaći proizvod za 2022. godinu, procenjen inače na nešto više od 7.000 milijardi dinara, ne bi iznosio 60 milijardi evra nego 42 milijarde evra. A u tom slučaju udeo javnog duga u BDP-u ne bi bio 55 nego blizu 80 odsto.

Sve u svemu, činjenica da je dinar u poslednjih desetak godina bio „čvrst kao stena“ i nije nešto čime bi se trebalo ponositi, naprotiv. Ali za to već postoji odgovarajuća narodna izreka.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. januar 2023.

0,5 UMESTO 0,3

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Ne, nije reč o decilitrima nego o procentima. Tačnije – procentima bruto domaćeg proizvoda koje Srbija (treba da) ulaže u zdravstvo

Zdravlje nacije

Srbija bi godišnje u zdravstvo morala da ulaže 250 miliona evra. Izgleda li vam to malo ili mnogo, možda nedostižno? Posebno ako se zna da će izgradnja “nacionalnog stadiona” koštati isto toliko. Mada nije isključeno da se ta suma i (značajno) poveća, kao što je prvobitno planiranih 150 miliona za nekoliko godina gotovo udvostručeno. Ali nije to ni važno.

0,5 UMESTO 0,3: Tih pomenutih 250 miliona zapravo – da steknemo predstavu o “redu veličina” – jedva je nešto više od desetine ukupnog državnog izdvajanja za zdravstvo. Koje je prošle godine iznosilo oko dve milijarde i dvesta miliona evra (270 milijarde dinara). Preko 90 odsto tih para potroši se na plate i materijalne troškove, tek nešto oko 150 miliona evra (0,3 odsto bruto domaćeg proizvoda) ode u kapitalne investicije.
Predsednik Vučić je inače, kad smo već kod brojeva, ne tako davno izjavio kako Srbija na zdravstvo godišnje troši 20 odsto budžeta. Kao i obično – mada to već postaje komično – to nije tačno. Uopšte, Vučić je sve češće u ratu sa brojevima. U konkretnom slučaju zato što se zdravstvo ne finansira iz republičkog budžeta, tj. iz državne kase nego ima sopstvenu – Republički fond zdravstvenog osiguranja koji se puni tzv. doprinosima. Ali valjda se Vučiću činilo da bi bilo malo ako bi rekao da država na zdravstvo troši (svega) pet odsto bruto domaćeg proizvoda, tj. da to ne bi ostavilo neki utisak na glasače (jer, zbilja, pet odsto ne delije impresivno, čak iako zapravo nije malo), pa je malo pomešao “babe i žabe”.
Uzgred, kada je reč o izdvajanju za zdravstvenu zaštitu, radi pune istine valja reći da (prema podacima Svetske banke) u Srbiji još toliko koliko država, dakle novih blizu dve i po milijarde evra na lekove i lečenje potroše i građani direktno, iz sopstvenog džepa. U stvari, ovo uopšte nije nešto što bi trebalo da se uzgred tretira, podatak je zapravo alarmantan. Ako građani Srbije gotovo pet milijardi evra izdvajaju za zdravstvo, pa za te pare bi morali da dobijaju mnogo, mnogo bolju zdravstvenu zaštitu od ove koju sada imaju. U svakom pogledu.

INVESTICIJE U ZDRAVSTVO U SRBIJI IZNOSE OKO 150 MILIONA EVRA (0,3 ODSTO BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA), A TREBALO BI DA BUDU BAR 250 MILIONA (0,5 ODSTO BDP-A)

NI OPREME NI LJUDI: Koliko Srbija zaostaje najbolje pokazuje nedavna analiza Fiskalnog saveta. Koristeći podatke Eurostata, FS je upoređivao broj pojedinih medicinskih uređaja ili delova opreme na 100.000 stanovnika. Prema tim pokazateljima, dakle, kaže se u analizi, “državno zdravstvo u Srbiji raspolaže sa upola manje CT skenera, gama kamera i jedinica za radio terapiju i čak tri do četiri puta manje PET skenera, magnetnih rezonanci i jedinica za angiografiju nego što je to slučaj u zemljama CIE. Pri tome”, ističe FS, “čak i uz blago povećanje javnih ulaganja u poslednje dve decenije, nivo investicija nije bio dovoljan da se osetnije smanji zaostatak koji Srbija ima u odnosu na posmatrane zemlje. Štaviše, u pojedinim slučajevima (PET skeneri, jedinice za angiografiju) proširio se jaz u odnosu na zemlje CIE. Pored medicinske opreme, Srbija ne raspolaže ni dovoljnim brojem bolničkih kreveta za određene vrste nege. Premda je, prema podacima Eurostata, ukupan broj postelja na 100.000 stanovnika u javnim ustanovama zdravstvene zaštite u Srbiji nešto viši nego u zemljama CIE (oko 560 u Srbiji naspram 550, CIE, podaci za 2018), izveštaji Batuta ukazuju na nesrazmeru u pogledu raspoređenosti kreveta za različite vidove nege – višak postelja za kratkotrajnu hospitalizaciju i manjak za stacionarno lečenje posebnih bolesti. Dakle, lošija opremljenost zdravstvenih ustanova još je jedan pokazatelj nedovoljnog ulaganja države u zdravstvo”, konstatuje Fiskalni savet.
Krajem marta ove godine (NM broj 465) u tekstu “Čistoća je pola zdravlja” naročito smo naglasili loš položaj zdravstvenih radnika. Kao ilustracija naveden je podatak da su plate u policiji 30 odsto veće nego u zdravstvu. Fiskalni savet se i ovog puta pozabavio tim aspektom. “Srbija ima manji broj i lošiju strukturu medicinskog osoblja nego zemlje centralno-istočne Evrope”, zaključio je u svojoj analizi FS. “Premda lekari i drugo medicinsko osoblje nisu direktno povezani s kapitalnim ulaganjima, raspoloživost kadra i njegova struktura predstavljaju najvažniji resurs zdravstvenog sistema. Ipak, uporedna analiza sa zemljama CIE ukazuje da Srbiji nedostaju lekari specijalisti i bolje obučene medicinske sestre. Naime, Srbija je u 2018. imala oko 300 lekara na 100.000 stanovnika, što je za petinu manje nego u zemljama CIE (u proseku oko 360 na 100.000 stanovnika). Posmatrajući u strukturi, najviše nedostaju lekari specijalisti i hirurzi, dok je broj lekara opšte prakse čak i nešto viši u odnosu na zemlje CIE. Kada je reč o medicinskim sestrama i babicama (akušerke), njihov broj je čak i nešto veći nego u zemljama CIE (550 u Srbiji naspram 540 u zemljama CIE), ali se njihova struktura osetno razlikuje. Naime, prema podacima Eurostata, Srbija ima osetno manje visokoobučenih medicinskih sestara, a relativno visok broj medicinskih sestara nižeg nivoa obrazovanja u odnosu na zemlje CIE”, precizira FS.

VUČIĆ JE U ZAŠTITU NARODNOG ZDRAVLJA I ZDRAVSTVO NAJVIŠE ULAGAO NA POČETKU SVOG MANDATA 2014; POSLE TOGA SE TREND PREOKREĆE, JAČAJU IZDACI ZA VOJSKU I POLICIJU, A ZA ZDRAVSTVO OPADAJU

O-RUK: Zanimljivo je da naprednjaci nisu loše počeli. Na početku Vučićeve vladavine – možda i kao inercija iz prethodnog perioda, ali da u to sad ne ulazimo – ulaganja u javno zdravstvo dostigla su (relativni) maksimum. Naime, opet prema podacima FS, javne investicije u zdravstvu u 2014. bile su dvostruko veće nego početkom dvehiljaditih: blizu 0,4 odsto BDP-a u 2014. naspram manje od 0,2% BDP-a 2003. Nakon toga dolazi do pada. U razdoblju 2015-2018. ulaganja u Srbiji, iako su na nivou proseka zemalja centralno-istočne Evrope, javne investicije u zdravstvo beleže pad na 0,3 odsto BDP-a.
Kao što smo već pisali krajem marta, u broju 465, u 2018. vojska i policija dobile su znatno preko plana, i to gotovo 50 odsto više: umesto 21 milijarde dobili su 30 milijardi dinara. Ista praksa nastavljena je i u prošloj godini. Naime, kapitalni rashodi republičkog budžeta za 2019. povećani su za 38 milijardi dinara (sa 127 milijardi u 2018. na 165 milijardi dinara u 2019), ali je od toga najveći deo otišao na vojsku i policiju. “Prema budžetskom planu za 2019, investicije u vojsku i policiju dostići će skoro trećinu svih kapitalnih rashoda čitave države, uključujući i lokalnu samoupravu”, piše u analizi državnog proračuna za 2019, koju je takođe uradio Fiskalni savet.
Ovih dana vlast intenzivno polaže “kamene temeljce” za nove bolnice. Najpre 1. avgusta Vučić u Batajnici, a zatim posle 10 dana u Kruševcu Ana Brnabić. Vučić je takođe u petak 7. avgusta najavio da “u roku od deset dana počinje obnova i ulaganje u bolnice u Vranju, Pirotu, Kikindi i Ćupriji”. Ali, kako to lepo kaže naš narod, ne goji se prase uoči Božića.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2020.