Čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči

Sigurnosne kamere na javnim mestima u Srbiji ne služe da pruže sigurnost građanima, one osiguravaju vlast. One se ne koriste za hvatanje kriminalaca nego za proganjanje političkih protivnika. To pokazuje slučaj Nikole Ristića, čija profesija ledi krv u žilama. Aktivista!

Naime, snimci (na kojima je Ristić) s kamera na beogradskom aerodromu, koji su po definiciji tajni, dospeli su u javnost. Tim kamerama upravlja policija. Dakle, neko iz policije prodao je te snimke nekim medijima, neki mediji (zna se i koji, ali da ne zagađujemo tekst) to su kupili. Kupoprodajna cena ne mora biti izražena u parama, može da bude u nekom drugom obliku, možda je reč o razmeni u naturi, primeni principa „ti meni, ja tebi“ i slično.

Dobro je da je štampa slobodna jer tako postaje belodano jasno da pojedine novine rade za policiju, da policija radi za partiju, a partija za vođu.

A vođa je uplašen. Ne za naciju i državu nego za svoju vlast. Neprijatelja je sve više. Neki se kriju u njegovim sopstvenim redovima. Drži guju u nedrima. Nije saopštio njihova imena jer, kako je rekao, „ne sme(m) to da uradi(m)“. Inače se ničega ne plaši.

Građani zahtevaju njegovu ostavku, a on se prenemaže – kaže: traže njegovu glavu. Kome treba njegova glava? Traži se njegova fotelja. Ali on svoj život više ne može da zamisli bez vlasti. „Srbiju dajem – fotelju ne dajem“, njegovo je geslo.

Zato mu je malo redovna policija da brani njegovu vlast. Kao što se videlo u Novom Sadu, pojavile su se parapolicijske snage koje hapse građane po ulicama. Bila je to, nema sumnje, partijska policija. Doduše, još je postupala u „sadejstvu“ s regularnom policijom, ali možda je to bio čas obuke; šta garantuje da se uskoro ona neće „otcepiti“ i krenuti u samostalne akcije. A i pitanje je ko tu koga zapravo kontroliše.

Novosadska tragedija – i ono što se posle nje dešavalo – potisnula je u drugi plan zbivanja u trećem najvećem gradu u Srbiji. U nekom intelektualnom, duhovnom smislu to je možda i veća tragedija od novosadske koja je više ljudska, koja svojim užasom jednostavno kida srce. Dr Dragan Milić, kardiohirurg i vođa niške opozicije, posle višegodišnjeg proganjanja konačno je izgnan s Medicinskog fakulteta u Nišu. Odluku o tome doneo je Senat tamošnjeg Univerziteta. Eh, senatori, senatori.

Milić je dvostruko uspešan – i kao stručnjak i kao političar. Ne zna se koji je od ta dva uspeha više razjario aktuelnu vlast. Dobro, razumljivo je da je to naljutilo vlast, ali zašto je umuknuo Univerzitet!? Zar nema baš nikoga da digne glas protiv te sramne odluke? Kakva je to ova naša „akademska zajednica“? Ćepenačka? U se, na se i poda se.

Novosađani i Nišlije trenutno zastupaju dva različita koncepta borbe protiv režima. Obično temperamentniji južnjaci preferiraju hod kroz institucije; poslovično miroljubive „lale“, ne želeći da se tek tako pomire sa zločinom u njihovom glavnom gradu, htele bi da te institucije malo „propuste kroz šake“.

Možda ta dva puta i nisu tako nepomirljiva, možda se negde i ukrste. Recimo, otprilike na pola puta. Tu gde stanuje vrhovni progonitelj.

U izvesnom smislu to bi bilo logično. Ali čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2024.