nalazista

Zlatna groznica

Nakon što je Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena

Jedva da je prošlo nekoliko sati otkako je Fonet objavio da je Srbija po razvijenosti u Evropi, prema podacima Eurostata, na četvrtom mestu otpozadi, tj. da je „četvrta po siromaštvu”, kako je glasio naslov teksta, a predsednik Aleksandar Vučić je (kao po onoj čuvenoj Mladićevoj komandi „raspameti”) uzvratio još žešćom vatrom, obznanivši da je u Srbiji pronađeno basnoslovno bogatstvo. Preciznije – zlato. „Kao da nas je bog pogledao”, sav je treperio Vučić.

Krečenje Srbije

Oni koji, silom prilika, malo duže pamte, odmah su se setili kako je pre tridesetak godina Slobodan Milošević pronašao „tečno zlato“, tj. naftu. Vučiću, međutim, kao da je bilo malo da pronađe samo jedno, tj. „klasično“, odnosno žuto zlato nego je morao da pronađe i – belo. To jest – kalcit.
Pošto je kalcit u stvari neka vrsta kalcijum karbonata (hemijska formula CaCO3), u narodu poznatog kao krečnjak, onda je najpre predsednik objasnio – a zatim su svi ostali to ponavljali – da se zaista radi o krečnjaku, ali (navodno) superčistom, više od 99 odsto, što ga čini retkim i, razume se, skupim.
Da bi još malo zagolicao maštu već raspamećenog stanovništva, Vučić je celu priču obavio dodatnom misterijom. Nije hteo da otkrije lokaciju potencijalnih/budućih rudnika, štaviše, naglasio je da to zna samo „troje ljudi”. Rekao je, doduše, da je reč o „jednom od najsiromašnijih delova Srbije”, ali to, s obzirom na rasprostranjenost bede u našoj zemlji, može da se odnosi i na dve trećine njene teritorije. Nije Vučić rekao, takođe, ni kolike su rudne rezerve, ni kada bi eksploatacija mogla da počne, niti koliko bi sve to, makar otprilike, moglo da vredi. Šta je onda mogla ministarka rudarstva Dubravka (nekad Negre, sada) Đedović nego da, nekoliko dana kasnije, kaže da je reč o milijardama evra.
Sa druge strane, neke stvari, koje kao da su se predsedniku otele iz usta, deluju zbunjujuće. Otkud, naime, tolika euforija ako je (novootkriveno, mada u stvari još sakriveno) nalazište zlata, kako je rekao predsednik, „među 80 najvećih u Srbiji”. Čovek najpre pomisli da mora da je u pitanju greška jer biti osamdeseti u Srbiji, koja ne spada u velike proizvođač zlata na svetskom nivou, ne izgleda kao neki veliki uspeh. Kada je lane otvaran rudnik Čukaru Peki, koji je s rezervama od 80 tona zlata (pored 1,3 miliona tona bakra) najavljen kao najveći revir ovog plemenitog metala u Srbiji i koji bi (s godišnjom produkcijom od tri tone) Srbiju trebalo da podigne na drugo mesto po proizvodnji zlata u Evropi, odmah iza Finske, bilo je mnogo manje pompe.
Zlatna groznica je, u stvari, predsednika Vučića uhvatila još pre tri godine, samo to nije uzimano ozbiljno. U maju 2019, setiće se mnogi, Vučić je doneo odluku da se povećaju zlatne rezerve. Sa tadašnjih 20 tona najpre na 30 do kraja iste godine, a zatim, u narednih 18 meseci, na 50 tona. Kako su pisale novine, Vučić je u jednom trenutku „pozvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i nadležne iz Ministarstva finansija i doslovce im dao zadatak: ‘Kupujte zlato, Srbija mora da bude sigurna’.”
Od tada je prošlo dva puta po 18 meseci, a cilj nije ispunjen, ali to nije toliko važno. Štaviše, i bolje da je tako. Naime, kako je pisao nedavno preminuli veliki ekonomista Vladimir Gligorov, vrlo je „nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže, a što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika”. Ali, zaključio je Gligorov, „svaka autokratska vlast teži da se ‘pozlati’. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.”

Primer Španije

Da nije zlato sve što sija, zna se odavno, ali ni da pravo zlato ne mora da donese sreću i napredak, takođe nije nepoznato. To važi kako za pojedince tako i za narode. Danas su najveći proizvođači zlata u svetu Kina (2020. proizvela 370 tona) i Rusija (330 tona), ali to njihovo stanovništvo ne čini ni približno najbogatijim u svetu.
Kada je pak o Srbiji reč, kao osobito poučno moglo bi da posluži, ma koliko i prostorno i vremenski udaljeno, špansko iskustvo. Početkom 16. veka u Španiju su, piše Dejvid Lendis u knjizi Bogatstvo i siromaštvo nacija, počele da se slivaju ogromne količine zlata i srebra iz Južne i Srednje Amerike. Zemlja je bukvalno plivala u bogatstvu. Međutim, polako je to zlato počelo da se odliva prema Holandiji i Flandriji (delu današnje Belgije), Italiji, Engleskoj. Tamo su Španci kupovali sve što im je bilo potrebno, od hrane preko tekstila do brodova i oružja. Oružje im je trebalo za ratove koje su, zaslepljeni novostečenim bogatstvom, vodili.
Nije prošlo mnogo, a španska država je zapala u ogromne finansijske probleme. Bankrotirala je čak tri puta: 1557, 1575. i 1597. godine.
Sa ekonomskim propadanjem poklopilo se, štaviše, dobrim delom mu je i prethodilo, duhovno nazadovanje. Ono je povezano s jačanjem verskog ekstremizma. Španska inkvizicija je i danas pojam ljudske beslovesnosti i bestijalnosti.
Već 1521. godine zabranjeno je ne samo štampanje nego i čitanje tzv. jeretičkih spisa – na bilo kom jeziku. Godine 1558. za uvoz knjiga bez dozvole i neovlašćeno štampanje propisana je smrtna kazna.
Istovremeno počinje progon pojedinih delova stanovništva, ne samo Jevreja, mada njih na prvom mestu, već i velikog broja ljudi čije je mišljenje smatrano (moralno-politički) nepodobnim.
„Crkvene i svetovne vlasti su se udružile da kontrolišu misli, znanja i uverenja… Univerziteti su se sveli na centre indoktrinacije, a nepravoverne i neobične knjige odložene su u Index Librorum Prohibitorum, dok su se prihvatljive knjige objavljivale sa zvaničnim imprimatur (‘odobreno štampanje’), zabranjivani su naučni radovi… Subverzivni naučnici su ućutkani i prisiljeni da se odreknu sebe.”
„Proganjanja su dovela do neprestanog ‘lova na veštice’, s plaćenim cinkarošima, ‘radoznalim’ susedima i rasističkom opsednutošću čistom krvlju (limpieza de sangre).”
„Samoizolacija je bila drastična… Tako su Iberija i mediteranska Evropa potpuno propustile da se priključe takozvanoj naučnoj revoluciji”, zaključuje na kraju Lendis.
Ovo je ipak 21. vek, podudarnost ne može biti stopostotna, ali neke sličnosti sa današnjom Srbijom prosto zapanjuju. Nema sada, naravno, bukvalnog spaljivanja „veštica”, ali umesto toga ima proglašavanja izdajnika i nazivanja ljudi ološem.
Nema formalnog zabranjivanja knjiga, ali „imprimatura” i dalje ima: podobni pisci dobijaju državne sinekure, njihove knjige se štampaju o državnom trošku, da bi ih država potom i otkupljivala, dok su ostali prepušteni sebi i svojoj nevolji.
Univerzitet popušta pod naletima crkve i prilagođava se crkvenim zahtevima, umesto da bude obrnuto. Profesori univerziteta otvoreno govore o potrebi indoktrinacije studenata, akademici o „nepatriotskoj nauci”.
Ideološka inkvizicija, na inicijativu ili uz podršku crkve, prekraja školske udžbenike, naučna saznanja žrtvuju se religijskim dogmama.
Ne govori se, doduše, o čistoći krvi, ali se govori o čistoći gena, naravno srpskog, i potrebi da se on sačuva od stranog uticaja i zagađenja.
Konačno, ali nikako najmanje važno, Srbija zaista klizi ka nekoj vrsti samoizolacije, udaljavanja od najrazvijenijeg, ne samo u materijalnom nego pre svega u duhovnom smislu, dela čovečanstva.
Predsedniku Srbije se ne može osporiti osećaj za politički marketing. Mada taj marketing sve više liči na Miloševićev. Nakon što je, naime, kako je gore već rečeno, Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena?

Mijat Lakićević
Medija centar, 23. decembar 2022.