Izlaganje na Okruglom stolu „Desimir Tošić: čovek koji ne sme biti zaboravljen“, održanog u Medija centru 13.2.2023. godine; organizatori Novi magazin, Akademska knjiga i Medija centar
Ne, Desimir Tošić nije spadao u obožavaoce Zorana Đinđića. Štaviše, bio je njegov veliki kritičar.
Pitao je Zoranove prijatelje zašto je Zoran uopšte studirao filozofiju kada se ponaša više kao biznismen nego kao filozof.
Smetalo mu je i kako Đinđić vodi stranku – sa naglaskom na efikasnost, bez mnogo rasprava. Nasuprot tome, Tošić je mislio da se u stranci mora mnogo više diskutovati, pogotovo o strateškim pitanjima.
Nije mu se sviđalo ni to što je Đinđić govorio da je vreme ideologije prošlo. To može da važi za visoko razvijene zemlje ali za, u svakom, a pogotovo demokratskom, pogledu nerazvijene nacije, poput srpske, mislio je da se bez ideologije ne može.
U jednom tete-en-tete razgovoru sa Đinđićem, novembra 1995. godine, zamerio mu je da stranka, koja po Tošićevom mišljenju ni 1990. nije bila u dovoljnoj meri građanska, sve više klizi ka nacionalizmu i populizmu.
Mislim da ovde vredi navesti Đinđićev odgovor onako kako ga je zapisao Tošić.
„Nije tačno da Vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom, ušla u ‘bazu naroda’, jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Negativan Tošićev odnos prema Đinđiću kulminirao je 1996. godine kada je napustio DS i priključio se novoosnovanom Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića.
Ali Desimir Tošić nije bio zlopamtilo. Bolje reći, nije dozvoljavao da ga u posmatranju društva i ljudi zavedu emocije. Klatno u njegovom odnosu prema Zoranu Đinđiću počelo je da se pomera na drugu stranu takoreći odmah posle 5. oktobra 2000. godine.
Najpre je to bilo posredno, tj. zahvaljujući Vojislavu Koštunici i njegovoj politici. Recimo, uoči izbora u decembru 2000. Tošić je kritikovao praksu DSS-a zbog toga što je, za razliku od Demokratske stranke, koja je obustavila prijem novih članova posle 5. oktobra, ubrzano i masovno povećavao članstvo preletačima iz drugih partija te na osnovu toga tražio povećanje broja poslaničkih mandata.
Drugo je klerikalizacija društva čije začetke je, između ostalog, uočio i u činjenici da su se pojedini članovi Đinđićeve vlade iz redova DSS-a krstili prilikom polaganja zakletve. Toga nije bilo ni u Kraljevini Jugoslaviji, pisao je Tošić.
Zoranu Đinđiću je otvoreno dao za pravo kada je sindikate zbog učestalih štrajkova i zahteva za povećanjem plata u proleće 2001. godine, tako reći tek što je vlada formirana, pitao gde su bili prethodnih 10 godina, za vreme Miloševićevog režima, zašto tada nisu štrajkovali.
Sa negodovanjem je Tošić ukazivao i na jačanje „monarhističkih tendencija“, odnosno na „švercovanje monarhije“, kako je govorio, u pravni i politički sistem. Posebno je u vezi sa tim isticao privilegije koje su, mimo Ustava i zakona, a pod odlučujućim Koštuničinim uticajem, davane porodici tzv. prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.
Sam je, još pre nego što će Slobodan Milošević biti predat Haškom tribunalu, izjavio: „ja bih ga isporučio“, mada je nepravednom i nefer prema novoj vladi smatrao brzinu koja se u tom pogledu od nje zahtevala.
Oštro je osudio, kako je rekao, nezapamćeno „ne-hrišćanske i osvetoljubive reči“ koje je nakon izručenja Miloševića izgovorio vladika Amfilohije Radović. Citirao je Radovića: „Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu“. Toj rečenici će se kasnije često vraćati.
U narednoj, 2002. godini, Tošić sve češće govori o udaljavanju Srbije od evropskih vrednosti i daljem jačanju klerikalizma i nacionalizma pod vođstvom Demokratske stranke Srbije i njenog predsednika. Piše članak pod nazivom „U odbranu 5. oktobra“ koji, ne krijući zabrinutost, završava pitanjem: „Želimo li da porazimo 5. oktobar“. Pitanje je, čini se, više bilo retoričko.
Definitivan preokret ili je tačnije reći priliku za definitivnu ocenu lika i dela Zorana Đinđića donelo je mučko ubistvo premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Tošić je taj čin ocenio kao „tragičan događaj za brutalno buđenje naše javnosti“.
A za Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom rekao je: „To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice“.
Borben i uporan, kakav je bio, Tošić je iz Đinđićeve smrti pokušavao da izvuče neki amanet i putokaz. Kao ključno u tom trenutku izdvojio je da je Đinđić stajao nasuprot snagama, kako je govorio, crkvenjačko-populističke restauracije, da je bio na strani ’moderne’.
Nadao se da „pogibija Zorana Đinđića u istorijskoj perspektivi može da bude izuzetan podstrek za proces u kome bi celo društvo jednom za svagda suočila sa golim pitanjem: u kakvom se podneblju živelo mnogo godina“ i da će „posle katarze“ uslediti „delanje, rad na boljem društvu, na boljim uslovima za sve, posebno za najproduktivniji deo društva. To traži žrtva Zorana Đinđića“, pisao je Tošić dva meseca posle atentata.
Svoj konačni stav prema Zoranu Đinđiću Desimir Tošić je utvrdio tekstom „Veliki čovek reformi“ koji su povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića objavili Ekonomist magazin i Danas početkom marta 2005. godine. Zaključak je bio sumoran: „… otišao je jedan veliki čovek reformi, ’učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.
Na kraju, poentirao je Desimir Tošić, Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.
Mijat Lakićević