sankcije

Verujem u studente

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Praksa je pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest o sankcijama NIS-u pouzdana ili je spekulacija, ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja

Intervju Goran Radosavljević

Kao generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije Goran Radosavljević je vrlo validan sagovornik o (najavljenim) sankcijama NIS-u, a kao profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju za aktuelna „studentska gibanja“.


Otkud ove sankcije za NIS? Da li je vest o tome pouzdana ili je reč o spekulacijama?
Do sada je praksa pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest pouzdana ili je spekulacija ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja. Ono što znamo je da je NIS pod indirektnim sankcijama od 2014. i da su one dodatno pojačane nakon 2022. godine. Istovremeno je kompanija očigledno uspela da se na različite načine prilagodi sankcijama i da ostane profitabilna. Naftu je počela da kupuje na tržištu – uglavnom Iračkog i Kazahstanskog porekla – zatim je preko 50 odsto vlasništva „prenela“ drugom povezanom licu koje nije direktno pod sankcijama i, na kraju, finansije i partnere je počela da traži na evropskom i tržištima koje nisu pod direktnim udarom sankcija. To za sada pokazuje neke rezultate. Da li će se to stanje promeniti i da li će biti novih sankcija – lično sumnjam. A i ako ih bude, videćemo koji je njihov domet.

U čemu bi te sankcije mogle da se sastoje?
Sankcije bi hipotetički mogle da budu usmerene direktno na NIS – sada su indirektne, usmerene na matičnu kompaniju Gasprom Njeft – što bi verovatno dovelo do komplikovanja ili potpunog onemogućavanja dopremanja sirove nafte do rafinerije u Pančevu. Nedostatak finansija, usled nemogućnosti banaka da finansiraju NIS, odrazio bi se najviše na likvidnost kompanije, a zatim i na otkazivanje nekih novih projekata i investicija. Konačno, sankcije bi mogle da budu usmerene na potpunu kontrolu tokova novca, što bi dovelo do blokada računa kompanije i nemogućnosti poslovanja. Domete ovog poslednjeg smo već videli u slučaju američkih sankcija kompanijama u Republici Srpskoj.

Šta će sankcije značiti za snabdevanje Srbije energentima, tj. naftom i gasom?
Ovakve sankcije bi verovatno veoma brzo zaustavile poslovanje NIS-a. To bi dovelo do kratkoročnih nestašica na tržištu naftnih derivata i rasta cena. Delimično bi ovaj nedostatak mogao da se nadoknadi određenim rezervama koje postoje, ali te rezerve nisu ni približno dovoljne za zamenu kapaciteta rafinerije i NIS-a koji u ovom trenutku učestvuje u snabdevanju derivatima sa oko 80 odsto na tržištu veleprodaje.

Kakva su rešenja Srbiji na raspolaganju?
Različita rešenja postoje. Jedno moguće je prodaja većinskog paketa trećem licu, privatnom ili državi. Ovo rešenje je već korišćeno u slučaju Er Srbije, gde je usled zabrane pravnim licima van Evrope da budu većinski vlasnici aviokompanija, većinski paket imala država, ali je upravljaču funkciju imao Etihad. Naravno, bilo bi potrebno da se postojeći vlasnik saglasi s tim, što neće biti lako. Mislim da bi sva druga rešenja bila problematična. Naftovod ka Mađarskoj u slučaju sankcija NIS-u ne bi pomogao. EU kompanije bi verovatno bile sankcionisane za saradnju sa NIS i takve sankcije bi ubrzo dovele do kraha. Ipak, ja mislim da je verovatnoća da do takvih sankcija dođe veoma mala, iako realno postoji.

Da li je Srbija zakasnila u pogledu diverzifikacije snabdevanja gasom?
Srbija kasni u pogledu diversifikacije snabdevanja gasom 10-15 godina. Oslanjanje samo na jedan izvor i na jedan pravac snabdevanja jednim od ključnih energenata može se okarakterisati kao neozbiljna energetska politika. Diversifikacija pravca – izgradnjom Turskog toka, nakon zaustavljanja Južnog toka – donekle je smanjila rizik, ali je izvor ostao isti. Istovremeno je Srbija u prethodnih desetak godina propustila da se uključi u inicijative za gas iz Azerbejdžana, zatim je zakasnila, neki izvori kažu i odbila, da se uključi u izgradnju terminala za tečni prirodni gas u grčkoj luci Aleksandropolis, ali i da se uključi u zakup kapaciteta za tečni prirodni gas u Hrvatskoj. Recimo, Mađarska je ovo značajno iskoristila. Sve je to dovelo Srbiju u veliki rizik da ukoliko u potpunosti prestane snabdevanje ruskim gasom, a to nije nerealno, dođe do velikih poremećaja na tržištu. U kratkom roku jedno od rešenja moglo bi da bude ubrzano investiranje u skladišta gasa, koja bi se onda punila van sezone i iz drugih izvora i donekle ublažila eventualne poremećaje.

Aleksandar Vučić je najavio jeftine stambene kredite za studente. Koliko je realno da banke zaista počnu da odobravaju takve kredite?
Jedini način da banke počnu da odobravaju takve kredite je da ih država značajno subvencioniše. Međutim, ta odluka je pogrešna iz više razloga. Prvo, tržište nekretnina je već dovoljno pregrejano. Promet od preko šest milijardi evra godišnje se već godinama obavlja preko 85 odsto iz sopstvenih sredstava. Na taj način u prvom polugodištu 2024. kupljeno je čak 92 odsto svih nekretnina. To znači da ili smo veoma bogati ili se mnogo nelegalnih i polulegalnih para obrće u tom sektoru. Drugo, cene su izuzetno visoke i pitanje koliko mladih uopšte može pod ovim uslovima da priušti sebi stan i još na kredit. Za stan u Beogradu od 50 m2 rata i troškovi su oko 1.000 evra mesečno, a za to treba da imate barem duplo veću zaradu. I tako narednih 30 godina. Konačno, mislim da je zadatak države da mladima stvori uslove da rade i sami zarade za svoj stan. To u zemlji sa visokim stepenom korupcije, partijskog zapošljavanja i poslovanja, ne uliva poverenje da će se desiti.

Da li je ova ponuda studentima više politička nego ekonomska?
Verujem da je odluka čisto politička. Vlast je do sada većinu svojih problema rešavala ili kupovinom ili pretnjama i ucenama. Sad se, međutim, suočila sa jednom grupacijom koju nije lako kupiti još teže uceniti. Naprotiv, i jedno i drugo imaju suprotan efekat. Pretpostavlja da je ova ponuda bio pokušaj kupovine, pošto pretnje batinašima i kriminalcima nisu urodile plodom. Verujem u studente i moja poruka njima je da istraju u svojim zahtevima. Jer, kako su i sami zaključili, u zemlji sa ovakvim nivoom korupcije, diploma im neće mnogo značiti za zapošljavanje. A ako i bude nešto značila, rukovodioci će im biti partijski kadrovi sa kupljenom diplomom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2024.

O sankcijama

PEŠČANIK, , ,
Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete

Možda je pitanje sankcija trenutno – prihvatanjem Evropskog plana za Kosovo – stavljeno ad acta, ali nema sumnje da će se u nastavku pregovora „Beograda i Prištine“, jer oni sigurno neće biti ni laki ni kratkotrajni, ponovo pojaviti i da će biti korišćeno u manipulaciji javnim mnjenjem da bi se ono obradilo i pripremilo za odluku kad god i kakva god ona da bude. Pri tome, treba imati na umu da nije reč samo o pretnjama (stvarnim ili izmišljenim) sa Zapada, iz Evropske unije nego i onima koje dolaze sa Istoka, iz Rusije.

Najpre o prvim. Strah od mera koje bi mogle biti preduzete protiv Srbije ukoliko ne uskladi svoju spoljnu politiku sa evropskom i ne uvede sankcije Rusiji prvi je počeo da širi Vučić. (Posle su je prihvatile i neke opozicione, uglavnom proevropske stranke iako s različitim predznakom, ali to ovde nije važno.) Povlačenje stranih investitora i kompanija, prekid trgovinskih odnosa, izolacija i slične pošasti zadesiće, dakle, Srbiju ako ne uradi ono što se od nje očekuje. Vučićev motiv je jasan: na ovaj način, s jedne strane, ističe svoju hrabrost (on odoleva kao niko i šta god da bude, niko više od njega ne bi postigao, što već svakodnevno slušamo), a sa druge strane opravdava svoje (eventualno, mada sve izvesnije) popuštanje.

U stvari, s mnogo razloga moglo bi se reći da rizik od sankcija uopšte nije veliki, naprotiv. Pre svega, čini se da bi oko toga bilo teško postići jednoglasnost u Uniji, između ostalog i zbog toga što je posle sankcija, a naročito bombardovanja Srbije 1999, mnogima u Evropi ostao gorak ukus u ustima. Drugo, važnije, sankcije će teško biti uvedene i zbog straha da bi time Srbija bila gurnuta u ruke Rusiji, a to bi „kolektivni zapad“, posebno Amerika, hteo da izbegnu takoreći po svaku cenu.

I treće, najvažnije, za nekim drastičnim ekonomskim sankcijama zapravo nema, odnosno neće biti potrebe. Prosto, uvođenje viza, recimo, imalo bi po Vučića i njegovu vlast mnogo razornije, tj. dovoljno razorne efekte. Već bi to u Srbiji izazvalo veliko nezadovoljstvo koje bi, u sadejstvu s nekim drugim faktorima (jačanje opozicije), moglo da košta AV gubitka vlasti.

Kada je reč o odnosima s Rusijom, Srbija stoji još i bolje iako je vladajuće mišljenje suprotno. Smatra se, naime, da Rusija ima u ruci dva jaka „aduta“ protiv Srbije i, sledstveno tome, veliki tzv. ucenjivački potencijal. Jedan je snabdevanje gasom, a drugi raspolaganje vetom u Savetu bezbednosti. I jedno i drugo, navodno, može uskratiti Srbiji ako kojim slučajem pokuša da se otme kontroli.

Uzgred, mada je to takoreći opštepoznato, nije zgoreg podsetiti da je Srbija za ovu nezavidnu poziciju sama kriva. Sama je svoju sudbinu stavila u ruske ruke onda kada je 2008. naftnu (i gasnu) industriju prodala/predala Rusiji da bi zauzvrat dobila njenu podršku na pitanju Kosova. Tu političku trgovinu s NIS-om praktično je dogovorio Vojislav Koštunica, Boris Tadić se samo posle ugurao u taj posao da bi i on stekao neki poen u unutrašnjoj političkoj borbi. Istu politiku je kasnije, od 2012, nastavio i Aleksandar Vučić. Ivica Dačić je bio nit koja je povezivala stare i nove vlasti, iz čega je izvlačio lični i partijski politički profit.

U toj kooperativi bilo je, međutim, mnogo više konkurencije nego saradnje. Kao što su se nadmetali Koštunica i Tadić, tako su borbu za Putinovu naklonost nastavili Vučić i Dačić. Što je najgore, to je bila neka vrsta licitacije naniže, srpska cena smanjivala se sve više. Zbog neprestanog nadgornjavanja naprednjaka i socijalista u dodvoravanju Rusiji, Srbija nije ni pokušala da smanji zavisnost od ruskog gasa i (u manjoj meri) nafte. Tek u poslednjih godinu dana na tome se nešto radi, pre svega kroz povezivanje sa Bugarskom, odnosno s naftovodom koji bi ovaj deo Evrope trebalo da poveže sa gasnim izvorima u Azerbejdžanu. Rusima to svakako nije milo, ali nije primećena nikakva njihova negativna reakcija, bar ne javna.

To nas vraća na pitanje o ruskim sankcijama. Tu se najpre može primetiti da Rusija nije posegla za bilo kakvim kaznenim merama prema nekim zemljama – Mađarskoj i Slovačkoj, na primer – koje su uvele sankcije Rusiji. Još više ima razloga da se veruje da bi se isto tako ponašala i prema Srbiji.

Naime, ni za Rusiju nije preporučljivo da otera Srbiju u drugi tabor. Geopolitički, sasvim paradoksalno, u ovom trenutku Srbija je važnija Rusiji nego obrnuto.

Najmanji je problem što bi u slučaju nekog zaoštravanja Rusija mogla da ostane bez NIS-a. Srbija je u ovom času jedina stajna tačka Rusije u Evropi. Rusiji, koja je praktično izolovana, Srbija treba, i bukvalno i simbolično, kao znak da ima kakvog-takvog prijatelja. Otud nije nerealno očekivati da bi, u slučaju da Srbija uvede sankcije Rusiji, Putin za to imao razumevanja i da, u krajnjoj liniji, ne bi kao odmazdu odustao od veta u Savetu bezbednosti i ne bi „uzinat“ pustio Kosovo u Ujedinjene nacije. Osim ako bi Amerika priznala aneksiju Krima.

Malo je verovatno da toga nisu svesni relevantni faktori i u Beogradu i u Moskvi, a i u Vašingtonu i Briselu.

Dakle, to što Srbija ne uvodi sankcije Rusiji nije posledica energetske, tj. neke privredne zavisnosti Srbije od Rusije nego manje-više privatnih interesa pojedinih delova vladajuće strukture u Srbiji, onih koji su svoj politički i materijalni prosperitet vezali za Rusiju. A ne treba isključiti ni značaj Vučićevog mentalnog sklopa i porodično-ideološkog nasleđa. Lično je, naime, koliko se moglo videti, zavideo Milici zavetnici i sličnima što su mogli da govore ono što su govorili tog 2. februara u Skupštini Srbije.

Sve u svemu, Srbija nikada neće biti Severna Koreja, kako joj se (navodno ili stvarno) preti. Sve i da hoće – ne može. Prosto je ta analogija u svakom pogledu neprimenljiva. Ali to zapravo i nije dobra vest. Najgori scenario za Srbiju nije strmoglavi pad nego dugo tavorenje. Jer, kad padnete, možete i da (brzo) ustanete; kad dugo (pro)padate, zapravo tonete mnogo dublje i treba vam više vremena da se vratite na površinu. To su već pokazale devedesete.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2023.