Slobodan Milosevic

Decenija skuplja od veka

PEŠČANIK, , , ,
Poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra

Kad god je „gospodin Vučić“ (Vladimir Gligorov) u nekoj frci, a i kad nije već prosto želi da se pohvali, on kao godine velike propasti Srbije uzme prvu deceniju 21. veka, a posebno liberalizaciju i privatizaciju iz tog vremena. Tako je bilo i pre neki dan, sasvim precizno u četvrtak 2. februara, tokom sednice Skupštine posvećene Kosovu. Ni tu predsednik Vučić nije odoleo da, kao uzgred, ne optuži postpetooktobarske vlasti da su ojadile zemlju.   
Taj manir su prihvatili i svi njegovi čauši, od najnižeg do najvišeg ranga, pa i oni kad god mogu, a mogu svakodnevno i višekratno jer su sve „nacionalne frekvencije“ u njihovim rukama, opletu po „žutima“ (mada oni nisu uvek vodili glavnu reč) i njihovoj vladavini.
U stvari, tom verbalnom pirotehnikom svi oni pokušavaju da prekriju i prikriju posledice politike iz devedesetih koju, kao politički poletarci, možda nisu vodili, ali su je zdušno zagovarali. Ili je danas zagovaraju.
U toj poslednjoj deceniji 20. veka Srbija i srpski narod doživeli su civilizacijski sunovrat kao nikada pre u svojoj dugoj istoriji. Ovde ćemo ostaviti po strani humanu dimenziju tog kolosalnog istorijskog poraza koja se ogleda u ljudskim žrtvama (poginuli, ranjeni, raseljeni, upropašćeni i poremećeni životi) i posvetićemo se samo njegovoj ekonomskoj strani.
I taj ekonomski gubitak, međutim, ima više oblika. O tome sam, zapravo, različitim povodima, pisao u nekoliko navrata prethodnih 5-6 godina, ali nije zgoreg, čini se, u današnjoj situaciji sve to na neki način, u sažetoj formi, objediniti.

PLJAČKA
Najpre, dakle, pljačka. Ta velika pljačkaška operacija trajala je 10 godina i imala više faza od kojih su se neke međusobno poklapale. Prva pljačka bio je Zajam za preporod Srbije. Iako nije ostvarena ni desetina plana (koji je zaista bio megalomanski – milijardu i dvesta miliona dolara) i prikupljeno je tek oko 100 miliona dolara, to je i za današnje vreme, a pogotovo pre 30 i kusur godina, velika suma.
Druga pljačka – hiperinflacija. Po grubim i sasvim konzervativnim procenama, na taj način je građanima iz džepa (jer su, zbog potpuno obezvređenih plata, morali da troše svoje devizne ušteđevine) izbijeno bar tri milijarde evra.
Treća pljačka – „primarna emisija“. Državna štamparija novca u Topčideru naštampa pare, NBS to podeli poverljivim bankarima, koji to proslede podobnim privrednicima, koji te kredite praktično nikada ne vrate pošto ih hiperinflacija u međuvremenu obezvredi.
Četvrta pljačka – stara devizna štednja. Tadašnja vlast je potrošila (preračunato, radi lakšeg snalaženja) oko 3,8 milijardi evra devizne štednje građana u državnim bankama plus još oko 400 miliona evra u piramidalnim štedionicama – Dafiment banci i Jugoskandiku – koje su ne samo, što se podrazumeva, imale formalno-pravnu dozvolu nego su i javno podržavane od državnih struktura.
Peta pljačka – bankarskog sektora. Gubitak srbijanskih banaka na dan 31.12.1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, vlast izvukla iz bankarskog sistema i toliko je, otprilike, preliveno u džepove pojedinaca – ovih i ovakvih je, verovatno, bilo na hiljade iako udeo svakog od njih nije bio isti – bliskih vlastima.
Šesta pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija (sasvim precizno: 49 odsto) prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na „kupovinu socijalnog mira“ ali se veliki deo raznim kanalima opet preselio u privatne džepove.
Sedma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet, nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Koliko je para na taj način opljačkano teško je proceniti, u svakom slučaju, radi se o milijardama, evra razume se.
Kad se sve to uzme u obzir, najmanje 10 a verovatno bar 20 milijardi evra opljačkano je od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je para, minimum, prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.
Uzgred, koliko je para izneto na Kipar, uprkos nastojanjima petooktobarskih vlasti, nikada nije utvrđeno. Poznato je samo da su pojedinci učešće u toj operaciji platili životom.

PREPOLOVLJENA SRBIJA
Paradoksalno ili ne, nije ta pohara čak bila ni najveći gubitak za 7-8 miliona stanovnika Srbije. U Kvartalnom monitoru br. 44 iz aprila 2017. ekonomista Milojko Arsić objavio je članak „Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina“. Tu se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim, ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Motiv za ovu analizu – koja je obuhvatila razdoblje od 1989. do 2015. godine – bila je činjenica da su nakon tih četvrt veka zemlje srednjoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) imale bruto domaći proizvod u proseku za 60 odsto veći, dok je Srbija bila još uvek za 25 odsto ispod pređašnjeg nivoa. U članku je Arsić utvrdio da uzrok tom strahovitom zaostajanju leži upravo u devedesetim godinama.
Prvi i najvažniji pokazatelj je da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen za 40 odsto. Glavni uzrok te „kapitalne destrukcije kapitala“ leži u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a
Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu „tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije“, konstatovao je Arsić.
Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je sasvim izvesno došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni”. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.
Kad se sve ovo sabere, stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: proizvodnja, kapital, produktivnost (gotovo) prepolovljeni; fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme ni ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog sveta. Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni.

750 MILIJARDI EVRA
Arsićeva analiza bavila se kvalitativnim aspektom srpskog kamikaza poduhvata iz devedesetih. Desetak godina ranije, aprila 2008, Stojan Stamenković je napravio računicu koliko je Srbija, u vidu bruto domaćeg proizvoda, izgubila od 1991. godine. Po tom obračunu, dakle, počev od 1991. i zaključno sa dvehiljaditom godinom, Srbija je izgubila BDP u vrednosti od 175 milijardi evra. Reč je o proizvodnji koja je mogla biti ostvarena, a zbog rata i sankcija nije. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO paktom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.
U narednom razdoblju od sedam godina (2001-2007) Srbija je, zbog zbivanja u prethodnom desetleću, da to tako kažemo, propustila da ostvari BDP od 210 milijardi evra. Naime, do 2000. izgubljeni BDP svake godine raste da bi na kraju dostigao 30 milijardi evra. Zahvaljujući privrednom rastu koji od tada kreće, izgubljeni dohodak se u narednih pet godina stabilizuje na dostignutom nivou, da bi tek posle 2005. počeo da opada.
Stamenkovićeva računica se, međutim, ovde nije zaustavila. Poznati ekonomista je napravio projekciju i za nekoliko narednih godina, tj. od 2008. do 2015. godine. Zapravo, napravio je dva scenarija. Prema prvom, tzv. optimističkom, scenariju zadržane su dotadašnje stope rasta od oko šest odsto, pa je procenjeni gubitak iznosio 235 milijardi evra. Pesimistički scenario je predviđao privredni rast od svega dva odsto zbog čega se gubitak BDP-a popeo na 285 milijardi evra.
U stvarnosti, međutim, nije ostvarena ni ta niža stopa rasta. Uglavnom zbog svetske ekonomske krize Srbija je od 2008. do kraja 2014. godine praktično stagnirala, ostvarivši rast od svega 0,3 odsto.
Dakle, ako se uzme ono što se zaista desilo, čak i ako se odbiju posledice krize, Srbija je preko onoga što je predvideo Stamenković gubila još po desetak milijardi godišnje, tj. ukupno dodatnih 80 milijardi evra.
Kada se sve ovo, dakle, sabere i oduzme, sveukupno izgubljeni BDP Srbije u razdoblju od 1991. do 2015. godine iznosi 750 milijardi evra. Što znači više od 100.000 evra po stanovniku.
Gubitak posle toga niko više nije računao. Ne znam ni koliko bi imalo smisla. Tek Srbija je u narednih pet godina – nećemo računati potonje godine krize, najpre zbog Kovida a zatim zbog ruskog napada na Ukrajinu – dakle od 2015. do zaključno 2019. ostvarila prosečan godišnji rast od 3,2 odsto. Već je rečeno, ali vredi ponoviti, jer se često zaboravlja, „dosmanlije” su od 2001. do zaključno 2008. godine, dakle opet do svetske ekonomske krize, ostvarile gotovo dvostruko veći rast – 5,9 odsto.
Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 4. februar 2023.

Ko je koga izdao: Đinđić Srbiju ili Srbija Đinđića

NOVI MAGAZIN, , ,
Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost

Vidovdansko suočavanje

Mogao je Vidovdan pre 20 godina da bude dan kada je Srbija progledala. Zoran Đinđić je Srbiji pružio tu šansu. Poslao je na sud čoveka koji je bio simbol i otelotvorenje katastrofalno pogrešne nacionalne politike. Uzgred, mada ne i nevažno, nije to bio neki običan sud, bio je to sud Ujedinjenih nacija.
Ta politika – koju, istine radi, Slobodan Milošević nije sam (o)smislio, ali je nju prihvatio i sprovodio – uvela je Srbiju u četiri rata. Svi ti ratovi bili su pogrešni, nije ih bilo moguće dobiti i na kraju su, naravno, svi izgubljeni. Poveo je, međutim, predsednik Srbije – i duže od decenije vodio – još jedan, peti rat. Bio je to rat protiv sopstvenog naroda i njegovih interesa.
I ta politika – čiji je taj rat protiv sopstvenog naroda, što bi rekao fon Klauzevic, bio samo nastavak – kreirana je na drugom mestu, u drugim glavama, ne u njegovoj. I to je zapravo u čitavoj toj drami najtragičnije. Jer, i kada je Milošević otišao, politika je ostala.
Šaljući Slobodana Miloševića na sud tog 28. juna 2001. Zoran Đinđić je, dakle, pokušao da Srbiji otvori oči. S jedne strane, da se suoči sa prošlošću, ali još više da se suoči sa budućnošću. Jer, neposredna prošlost se više nije mogla ispraviti, ona je bila upropašćena, valjalo je spasavati budućnost.

PRINCIPIJELNA KOALICIJA: Zoran Đinđić je znao da je velika petooktobarska revolucija vrlo mršava pobeda, da su “poražene snage” duboko ukorenjene u srpskom društvu, da su izgubile bitku, ali ne i rat i da će do konačne pobede morati da se prolije još mnogo ne krvi nego znoja što je Srbima (i Srpkinjama) kroz istoriju nekako uvek znatno teže padalo.
Još 1994. Đinđić je opisao, kako to kaže Latinka Perović, “glavnu kontroverzu” srpske povesti. “Na temelju ruralne i patrijarhalne kulture nastaju institucije individualističkog društva. Nestalnost tih institucija može se objasniti nestalnošću njihove osnove jer njihova prirodna osnova jeste jedno individualizovano društvo, kojeg kod nas nema. Evoluciono je neverovatno i zaista izuzetno složeno što na tako nepovoljnoj osnovi nastaje politička konstitucija. Međutim, ako danas pokušamo da objasnimo naše savremene probleme, moramo se vratiti toj izvornoj protivrečnosti.”
A neposredno posle 5. oktobra pisao je: “Euforija je bila zahvatila čitav svet posle Miloševićevog pada. Ali ja se ni tada nisam naročito radovao. Razmišljao sam šta će biti kad se svi otrezne.”
Nije mnogo prošlo, a na društvenoj sceni Srbije pojavio se jedan novi, mada neformalni savez, kleronacionalistički, koji će krenuti u oštru i beskompromisnu borbu protiv Zorana Đinđića. Ta borba će trajati sve do njegovog nasilnog kraja. Jedan član tog saveza bila je Srpska pravoslavna crkva u liku prošle godine od korone preminulog vladike Amfilohija Radovića, a drugi Demokratska stranka Srbije u liku Vojislava Koštunice, tada predsednika SR Jugoslavije.
O tome je govorio lucidni i Đinđiću u to vreme ne baš naklonjeni Desimir Tošić. Već na početku 2001, dok Đinđićeva vlada nije pošteno ni zasela u fotelje, Tošić primećuje snažne “tendencije restauracije”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE NESUMNJIVO BIO SVESTAN DA IZRUČENJE SLOBODANA MILOŠEVIĆA HAŠKOM TRIBUNALU PREDSTAVLJA VISOKO RIZIČAN PODUHVAT. ALI ZNAO JE JOŠ BOLJE DA TO ISTOVREMENO PREDSTAVLJA ČIN KOJI NACIONALNO I ISTORIJSKI ODGOVORAN POLITIČAR NE MOŽE DA IZBEGNE

Jedna je bila obnova nacionalizma, na razne načine, istorijskim revizionizmom posebno, između ostalog i kroz “švercovanje monarhije” u domaći pravni sistem. “Sasvim je nerazumljivo”, pisao je Tošić, da se to dešava, tim pre “što u novoj vlasti ima i te kako mnogo legalista koji se svojim legalizmom penju na glavu ne samo nama građanima nego i međunarodnim ustanovama”.
Drugo je bila pojava “crkvenjačkog pokreta”. “Ulazimo u neku vrstu klerikalizma koji Srbima dosad nije bio svojstven”, govorio je čovek koji ne samo da je bio odličan poznavalac srpske istorije nego i, iz ličnog iskustva, društvenih prilika u Kraljevini Jugoslaviji.
Zoran Đinđić je, dakle, nesumnjivo bio svestan da izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu predstavlja visoko rizičan poduhvat. Ali znao je još bolje da to istovremeno predstavlja čin koji nacionalno i istorijski odgovoran političar ne može da izbegne.

PREDSEDNIK KOŠTUNICA: Đinđićev glavni koalicioni partner Vojislav Koštunica se još istog dana ogradio od izručenja. Bilo je to izvedeno pod firmom zaštite zakonitosti i ustavnosti. Koštunica se obratio građanima Srbije poručivši da je izvršen ni manje ni više nego državni udar: “Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim. Ovo se može protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Pravna država ne može se graditi na nepravdi.” Kasnije, nakon upornih tvrdnji predsednika Jugoslavije da nije dao saglasnost na izručenje, objavljen je njegov razgovor s premijerom Srbije, iz kojeg je vidljivo da se s tom odlukom ipak složio. Ali to je bilo čak možda i najmanje važno.
Igra je bilo jednostavna: Koštunica je govorio da izručenje nije u skladu sa Ustavom SR Jugoslavije, a kada bi Đinđić rekao “dobro, hajde da promenimo Ustav”, Koštunica bi to (posredstvom promiloševićevske crnogorske Socijalističke narodne partije) onemogućavao. Tako da je Đinđić bio prinuđen da posegne za 135. članom republičkog Ustava (iz doba SFRJ), koji je Srbiji omogućavao da zarad zaštite sopstvenih interesa može da preuzme funkcije saveznih institucija.


Ali da čitava ta stvar sa legalizmom i legalnošću nije imala veze, pokazao je Nenad Dimitrijević. Prema njegovim rečima, “temeljita reforma pravnih i političkih institucija” nakon 5. oktobra izostala je pre svega da bi se sačuvao kontinuitet s Miloševićevim režimom, tj. određeni odnos prema prošlosti. Legalizam “ne identifikuje pozitivan odnos prema pravu (…) već pre svega odnos prema ideologiji. Okrenuti prošlosti na način devetnaestovekovnog romantičnog nacionalizma, legalisti su (…) završili na pozicijama odbrane institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog (…) nacionalizma”, zaključio je Dimitrijević. Da Koštuničin navodni legalizam zapravo nema veze s vladavinom prava, dokazivao je i Vladimir Gligorov na primeru politike “dobrovoljne predaje” haških optuženika.

VLADIKA AMFILOHIJE: “Uradivši to baš na Vidovdan i na takav način, nije moglo učiniti Miloševiću veći čast, a sebi i svom narodu veći stid i sramotu pred istorijom. Bojim se da su tim i takvim činom, tako nerazumno izvedenim, riješili da ispišu sebe iz istorije. Pitam se šta nam je sada činiti? Oni koji nijesu izgubili vidovdansko prosvetljenje, a takvih je još mnogo u ovom narodu i našoj državi, znaju šta i kako će raditi. Uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu”, izjavio je (prema Tanjugu od 30. juna) vladika Srpske pravoslavne crkve Amfilohije Radović.
Na pitanje novinara Vremena Nenada Lj. Stefanovića (26. jul 2001) kako reaguje na to što ga je “deo sveštenstva ispisao iz istorije”, Đinđić je odgovorio “To što me je jedan vladika ‘ispisao iz istorije’ ne shvatam ozbiljno. U dugogodišnjoj izolaciji Crkve od društva pomalo su i pojedinci iz Crkve izgubili osećaj za realnost”.

NEDUGO POSLE 5. OKTOBRA NA DRUŠTVENOJ SCENI SRBIJE POJAVIO SE JEDAN NOVI, MADA NEFORMALNI SAVEZ, KLERONACIONALISTIČKI, KOJI ĆE KRENUTI U OŠTRU I BESKOMPROMISNU BORBU PROTIV ZORANA ĐINĐIĆA. TA BORBA ĆE TRAJATI SVE DO NJEGOVOG NASILNOG KRAJA. JEDAN ČLAN TOG SAVEZA BILA JE SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA U LIKU PROŠLE GODINE OD KORONE PREMINULOG VLADIKE AMFILOHIJA RADOVIĆA, A DRUGI DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE U LIKU VOJISLAVA KOŠTUNICE, TADA PREDSEDNIKA SR JUGOSLAVIJE

Izgleda, međutim, da je osećaj za realnost izgubio sam Đinđić. Ili, što je (sudeći po gore navedenim redovima) takođe moguće, samo nije hteo da (protivnicima) prizna koliko je situacija ozbiljna.
Kako god, ako baš nije odapeo strelu, Amfilohije Radović je svakako zategao luk. Podsećajući u jednom članku u Ekonomist magazinu posle Đinđićevog ubistva na pomenuti intervju, Tošić je najpre izrazio čuđenje što nakon ovakvih vladikinih reči Tužilaštvo nije reagovalo, a onda napisao: “Zoran nije bio u pravu. Stvar je bila sasvim ozbiljna jer je taj veliki reformator i borac izgubio glavu. Vladikina pretnja se obistinila (…) Dve godine docnije našle su se delije koje su ‘uradile’, usmrtile su Zorana Đinđića”, zaključio je Tošić.

ZAPADNJAK: Neretko se Đinđićeva odluka da Miloševića isporuči Hagu pokušava predstaviti kao trgovina: da se to nije dogodilo, Srbija na donatorskoj konferenciji, zakazanoj za 29. jun, ne bi dobila obećanu finansijsku pomoć. Suštinski, novac je tu bio nevažan. To vidimo danas kad u Srbiju stižu ogromne svote novca, ali ne sa zapada nego sa istoka. Da se htelo trgovati, na drugoj strani se moglo dobiti više
Veliki građanski protesti, pa na kraju i sama prevratnička petooktobarska revolucija, izvedeni su pod parolom “Beograd je svet”. Taj svet za Zorana Đinđića bio je Zapad – u političkom, ekonomskom pravnom, kulturnom i svakom drugom smislu. U dve reči – Evropska unija. Kako je to napisala Latinka Perović, “Zoran Đinđić nije bio politički čovek u Srbiji pod uticajem Zapada već zapadnjak: po životnoj filozofiji, obrazovanju i načinu mišljenja”. Govorio je tih godina: “Srbija nije gotova činjenica već šansa” i “Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da uhvati voz za proširenje Evrope”.
Na kraju, nakon one, reklo bi se nesvojstvene mu, hitre Koštuničine reakcije, sutradan je reagovao i Zoran Đinđić: “Prekidanje saradnje s Haškim tribunalom i odlaganje te saradnje imalo bi nesagledive negativne posledice za sadašnjost i budućnost naše zemlje. Pre ravno 12 godina, na isti ovaj dan, na jedan od najvećih srpskih praznika  Vidovdan, Slobodan Milošević je pozvao naš narod da ostvaruje ono što je nazvao idealima nebeske Srbije. To je dovelo do 12 godina ratova, katastrofa i propadanja naše zemlje. Vlada Srbije se danas obavezala da sprovodi ideale zemaljske Srbije, ne toliko zbog nas i naših roditelja već zbog naše dece. U ovoj odluci mi spasavamo budućnost naše dece.”

ĐINĐIĆEVA DIKTATURA: Ovu Đinđićevu ideju vodilju malo ko je hteo da razume. Protiv Vlade Srbije i njenog premijera, pod dirigentskom palicom Aleksandra Tijanića, krenula je besomučna kampanja. Bolje reći, nakon izručenja samo je ogoljena i pojačana. Afere su fabrikovane jedna za drugom. Malo pomalo, nastao je i mit o Zoranu Đinđiću kao diktatoru. Taj mit je, iako nekoliko godina kasnije (i s teorijskim obrazloženjem u koje ovde nećemo zalaziti), ušao čak i u knjigu. “Prema parametrima sopstvene teorije, đinđićevska diktatorska vlast u Srbiji bila je jednako diktatorska kao što je to nekada bila i Miloševićeva (a pre njega i Brozova) predsednička” – pisao je 2010. Aleksandar Molnar, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u knjizi “Sunce mita i dugačka senka Karla Šmita”.

ZORAN ĐINĐIĆ JE ZNAO DA JE VELIKA PETOOKTOBARSKA REVOLUCIJA VRLO MRŠAVA POBEDA, DA SU “PORAŽENE SNAGE” DUBOKO UKORENJENE U SRPSKOM DRUŠTVU, DA SU IZGUBILE BITKU, ALI NE I RAT I DA ĆE DO KONAČNE POBEDE MORATI DA SE PROLIJE JOŠ MNOGO NE KRVI NEGO ZNOJA ŠTO JE SRBIMA (I SRPKINJAMA) KROZ ISTORIJU NEKAKO UVEK ZNATNO TEŽE PADALO

Zanimljivo je da u vreme koje Molnar označava kao Đinđićevu diktaturu premijer Srbije ne kontroliše vojsku, ne kontroliše spoljnu politiku niti spoljnu ekonomsku (trgovinsku) politiku, pošto je sve to u nadležnosti saveznih organa. Zatim, Đinđić faktički, ne samo formalno, ne kontroliše ni neke bitne poluge moći u Srbiji: ne kontroliše policiju, kao ni pravosuđe, a ni državnu upravu… A kada je o ekonomiji reč, Đinđić ne kontroliše bitne poluge moći – ni monetarnu ni deviznu politiku niti bankarski sistem. Sve je to u nadležnosti Narodne banke Srbije sa čijim je guvernerom Mlađanom Dinkićem takoreći od početka (uzgred, zbog pogrešne Dinkićeve politike) u zavadi. Pa ipak, uprkos svemu tome, Đinđić je proglašen za diktatora.
Neposredno pre nego što će biti ubijen Đinđić je, prema Molnaru, Srbiji spremao “tri ključne novine”. Da ne bude vađenja na nedostatak konteksta, sledi opsežan citat. “Pre svega”, piše dakle Molnar, “morala je biti sprečena svaka mogućnost da se ugrozi njegova suverena diktatura, tako da je podela vlasti bila otpisana redukovanjem položaja predsednika Srbije na protokolarnu funkciju. Drugo, Srbija je morala biti decentralizovana, a pitanje nove političko-teritorijalne organizacije trebalo je da se bazira na relativno trajnom ustavnom redefinisanju statusa Kosova i Metohije. Naposletku, ceo posao ustavotvorstva trebalo je da bude lišen svake veze sa starim Ustavom, ali i sa demokratijom, pošto je Ustav Srbije trebalo da donese, po svom sopstvenom nahođenju, ista ona parlamentarna većina koju je Đinđić kontrolisao i koja je već imala iskustva sa identičnim zakonodavnim radom. Ista procedura trebalo je da bude primenjena i 2005, nakon otcepljenja južnog dela Kosova i Metohije, ali i 2009, u fazi finalizacije priprema za ulazak Srbije u Evropsku uniju. Na taj način Srbija bi bila ustavno ‘spakovana’ i ‘izručena’ Evropskoj uniji, a suvereni diktator je mogao da odahne: ispunio bi svoj dvodecenijski san, a nove generacije srbijanske političke elite trebalo bi tada da započnu s konačnim prosvetiteljskim radom, obrazovanjem ‘političkih građana’ i stvaranjem ‘političkog jedinstva’ koje bi u nekoj daljoj budućnosti možda moglo da pretenduje na demokratski legitimitet.”
Kada se, međutim, malo razgrne ova katastrofična retorika i dublje zađe u sadržinu predočenog nam zastrašujućeg scenarija – šta vidimo. Pre svega, problem Kosova bio bi rešen (čak “povoljnije” nego što trenutno mnogi mogu i da sanjaju). Drugo, bio bi donet novi, demokratski ustav (kojim bi Srbija bila decentralizovana, što je vrlo bitno, a ovlašćenja predsednika Republike formalno-pravno bila bi samo malo, a i to eventualno, više protokolarna od ovih današnjih). Naposletku, Srbija bi 2010. godine postala članica Evropske unije.
Da li je zaista to taj užas koji nam je pripremao Mefistofel Đinđić? Verujem, možda preterujem, da bi danas, 2021, posle svega što se u međuvremenu izdešavalo, i Molnar lično obema rukama glasao za takvu diktaturu.
No, pošto Ustav u Srbiji nikada nije bio od presudne važnosti – a danas je to, čini se, manje nego ikada – oko njegovog biti ili ne biti niko se nije mnogo uzbuđivao. Ali druga dva pitanja – sporazum sa Kosovom i ulazak u Evropsku uniju – već je nešto što se nikako nije smelo dozvoliti. I zato je presuda bila – ubiti. I zato je Zoran Đinđić morao biti ubijen.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jun 2021.

Treći metak za Đinđića

PEŠČANIK, , , , , ,
Aleksandar Tijanić je predstavnik ratne politike koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali taj posao je radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. “Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno ako ne pristrane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti”; “Ljudi sa strahom gledaju svaki ‘audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ‘kalašnjikovom’ ili Kiza”; “Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države”, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije od metaka.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika, na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Koraks – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to postoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, maločas pomenutog Jukoma.

“Vesiću, ti nisi normalan.” To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Šta god, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer, nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao “bengalskim tigrom”, Marka Miloševića “tigrićem”, a Mirjanu Marković “ličnom prijateljicom”. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. decembar 2020.