Narod je na kraju dobio ono što je i tražio na početku – tenis

Ko se Tenisa seća još? Obećao je Vučić tada, ima tome već 10 godina, u ime ovog nemačkog (poljo)privrednika, 400 miliona evra investicija, 20 farmi, tri miliona (tovnih) svinja.

Hvala Vučiću. To je, u stvari, rekao Goran Đoković, Novakov stric i novi predsednik Teniskog saveza Srbije. Ne zna se koja mu je od te dve funkcije važnija. Mada – da nije prve ne bi bilo ni druge.

Nije se, međutim, Đoković (Goran) Vučiću zahvalio za džabe nego za pola miliona evra koje je država to sam ja Srbija dala za razvoj „sporta bogatih“. I tek će da daje jer „nemamo svoje prostorije, nemamo Nacionalni trening centar“, kako se požalio novi „prvi čovek“ TSS. Nacionalni stadion nije pominjao.

Šta je to, međutim, prema šest i kusur milijardi evra (700 milijardi dinara) koliko će ove godine, prema rebalansu budžeta, dostići javne investicije u Srbiji. Ili osam odsto bruto domaćeg proizvoda. To nikad i nigde nije bilo, rekao je Siniša Mali. Bilo je – u državnoj privredi.

Zbilja, otkud tako, preko svake mere, visoke državne investicije. Pa, glasi jedan odgovor, zbog visoke – korupcije. Nigde se tako bezbedno tako velike pare ne mogu preliti iz javnih u privatne džepove kao kada je reč o velikim javnim investicijama. Pogotovo kada su one – kao što je to u Srbiji sve češći slučaj – tajne. Odnosno, kada su raznim lex specialisima te investicije izuzete iz inače dobro uređenih, transparentnih, procedura za „javne nabavke“, tj. kada su sakrivene od očiju javnosti.

Porast javnih ulaganja glavni je razlog za povećanje fiskalnog deficita koji će sa prvobitno planiranih 1,7 skočiti na preko 2,2 milijarde evra (tj. sa 2,2 na 2,9 odsto BDP-a). Tako je Srbija „obrnula ćurak naopako“, tj. „posle tri godine postepenog uravnoteženja budžeta, ovim rebalansom promenila smer fiskalne politike“ – kako je to konstatovao FS.

Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće bez dodatnog zaduživanja. Otud će javni dug Srbije ove godine porasti sa 36,5 na 38,5 milijardi evra. Uzgred, to je za gotovo 24 milijarde evra više nego 2012. godine, kada je Vučić preuzeo vlast. Mada on time izbegava da se hvali. Ali se hvali relativno niskim javnim dugom koji je sad negde oko 52 odsto BDP-a. Kao i podatkom da je to mnogo manje od (relativne) visine javnog duga najvažnijih članica Evropske unije. Ono što se, međutim, od vlasti nikada neće čuti jeste fakat da i takav relativno nizak javni dug više opterećuje privredu Srbije nego što je to slučaj sa razvijenim zemljama. Recimo, Srbija za kamate mora da izdvoji 1,8 odsto BDP-a, a Francuska 1,7 odsto BDP-a iako je njen javni dug čak 110 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Poseban je problem što su kamatne stope po kojima se Srbija zadužuje sve veće; ove godine su dostigle 8-9 odsto. Što znači da će ubuduće teret javnog duga sve više rasti. Što nam se zapravo već događa: 2022. Srbija je za kamate izdvojila 105 milijardi dinara, dok će ove godine morati da plati 185 milijardi.

Ali zašto bi o tome brinuli Vučić, Mali i kompanija. Kad se zna kome na kraju stigne svaki njihov račun.

Tako da je na kraju narod dobio ono što je i tražio na početku – tenis.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 26. septembar 2024.