univerzitet

Opelo za beogradski Univerzitet

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji

Gotovo neprimećeno je ovih dana prošla vest da je Savet Univerziteta u Beogradu prihvatio izmenu Statuta kojom se „aminuje blagoslov“, kako su to cinično zabeležile Večernje novosti, Svetog arhijerejskog sinoda za upis na studije i zasnivanje, odnosno prekid radnog odnosa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Protiv je glasao samo predsednik Saveta Aleksandar Popović. Prethodno je istu odluku izglasao i Senat BU.

Tako je prosveta još jednom ustuknula pred crkvom. Nedavno su, treba li uopšte podsećati, udžbenici biologije promenjeni u skladu sa crkvenim zahtevima. U toj borbi, ne sme biti zaboravljeno, biolozi su se časno držali i nisu hteli da odstupe od naučnih istina, ali je vlast pronašla grupu moralno-politički podobnih dr prof. koji su digli ruke. Tako da su im pale gaće.

Upravo u času kada, obogaćena navodno svežim proevropskim kadrovima u Vladi, Srbija domaću, a još više stranu javnost pokušava da ubedi kako hoće u Evropu, vlast čini krupne retrogradne korake.

Umesto da se crkva prilagođava univerzitetu, univerzitet se prilagođava crkvi. Umesto da se školske lekcije pišu u skladu s naukom, one se usklađuju s religijom.

Neko će možda reći da je za sve kriv Zoran Đinđić jer je, uvodeći veronauku u škole, otvorio „Pandorinu kutiju“. U stvari, nije problem ni u veri ni u nauci. Niko od više desetina intelektualaca koji su glasali, zapravo, protiv zdravog razuma, dakle protiv same suštine svog poziva, praktično protiv sebe samih kao ljudskih bića, nije veronauku učio u školi. To što je njima na „strašnom mestu“, u odlučnom času, bilo potrebno, ne uči se i ne stiče u školi.

Mada, kad se bolje razmisli, možda baš jeste tako. Možda se to što su nam pokazali visoko uvaženi članovi našeg društva baš i uči u školi? Možda su oni najbolji đaci i najvredniji rezultat našeg obrazovnog sistema? Koji promoviše poslušnost, podaništvo i ostale karakteristike (beskarakternog čoveka) uperene protiv slobode i odgovornosti.

Pre nekoliko godina, 2019. ako se ne varam, napisao sam da ključni oslonac Vučićeve vlasti nije onaj slabije obrazovani i siromašniji deo stanovništva iako on daje takozvanu „masu“. Pravu potporu zapravo daje onaj visokoobrazovani i bogatiji deo društva, doktori (nauka) i profesori, intelektualci koji Vučiću obezbeđuju „sivu masu“. Ukratko, da problem nije tzv. lumpenproletarijat nego – „lumpeninteligencija“.

Drugim rečima, onih nekoliko hiljada „sendvičara“ koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Glavni problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju stotine hiljada dinara – da bi ćutali. Tako je, dakle, bilo zapisano te 2019. godine.

U međuvremenu, međutim, problem je eskalirao. Pripadnici naše akademske elite više ne ćute samo već su počeli da se aktivno uključuju u očuvanje jedne nedemokratske vlasti i održanje jednog antiliberalnog režima.

Slava izuzecima.

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji.

U šta se svakog dana uveravamo na ružičastim i srećnim tabloidnim inferiormerima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. novembar 2022.