Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog “pater familijasa” (i u tu se ulogu uživljava glumeći “očinski” odnos prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, svega ima – samo države nema. Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga

Posle Kosova, maline su najčešća tema u srpskoj javnosti. Nekada smo se njima bavili onih nekoliko pro/letnjih meseci oko berbe, a sad iz medijskog fokusa ne izlaze po vascelu godinu. I ovaj autor je o tome u raznim prilikama već više puta pisao – pa bi(h) verovatno najnoviju priliku i propustio da ona nije donela jedan nov i bitan momenat.

Nakon nekoliko protesta, pri čemu je čak, nakratko doduše, zatvaran magistralni put Beograd – Podgorica (9. decembra), te štrajka ispred Vlade Srbije (utorak 26.12), proizvođači malina dobili su priliku da svoje probleme i zahteve iznesu pred kamerama N1 televizije. I malinari su se žalili na cenu, na hladnjačare, tražili da se umeša država i slično, manje-više već viđeno. Klasična, dakle, argumentacija na koju se može odgovoriti takođe klasičnim argumentima – da država, tj. Vlada, ne treba da određuje cenu malina, kao što ne treba da određuje cenu nijednoj drugoj (osim u slučajevima tzv. prirodnih monopola) robi. Odnosno, zašto bi to radila kada je reč o malinama, a ne i o (svim) drugim proizvodima, od kojih su neki od njih i (egzistencijalno) značajniji i tome slično, da ni tu priču ne ponavljamo.

A onda se pred sam kraj gostovanja – ili je gostovanje nakon toga brzo okončano – desio taj “obrtni” momenat, kada je jedan od gostiju rekao kako će malinari tražiti sastanak sa Vučićem jer Vučić jedini može da reši njihov problem.

Naravno, tek tu čoveku dođe da iskoči iz kože – kakve veze ima predsednik Republike sa cenom maline, zašto malinari kažu (kao što su isticali u emisiji – jedan je rekao de ne glasa već 15 godina) da odbijaju političku (zlo)upotrebu svojih protesta (što su navodno pokušali da urade Milan Stamatović i Boško Obradović), kad očigledno traže pomoć političkih moćnika itd. Ali, ljutnji nema mesta. Nije Dobrivoje Radović, predsednik Asocijacije malinara i kupinara Srbije, koji je to rekao, ni lud ni naivan niti otkriva nešto novo i nepoznato.

Zar Vučić takoreći svakodnevno ne šalje poruke da je on za sve nadležan. Evo, baš ovih dana on lično vodi kampanju i za seoske izbore i postaje predsednik (gotovo) svake opštine u Srbiji, kao što je i gradonačelnik Beograda. Jer on, Vučić, a ne Siniša Mali, iznosi papire, pokazuje dokumentaciju i objašnjava šta se stvarno desilo u “aferi jelka”. Takvih primera ima koliko hoćete.

Ali, nasuprot uverenju da to pokazuje ogromnu Vučićevu moć, to zapravo govori o njegovoj nemoći. On ništa ne može da sprovede u delo. Otud toliko mnogo njegovih neispunjenih obećanja. To, sa druge strane, znači da država u Srbiji ne funkcioniše. Ili praktično ne postoji. U državi se zna ko je za šta nadležan, šta je čiji posao i ko za šta odgovara. Tamo gde šef države sebe doživljava kao nekakvog “pater familijasa” (i u tu se ulogu uživljava glumeći “očinski” odnos, nekad strog nekad blag, kako ko zasluži, prema podređenima) i donosi odluke o svemu i svačemu, od vrha do dna društvene piramide, svega ima – samo države nema. O demokratiji i slobodi da i ne govorimo.

Kako je krenulo, neće biti iznenađenje ako Aleksandra zameni Andrej. Daleko je dvadeset druga.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2017.