uzrok smrti

Uzrok smrti ne pominjati

Šta se u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi

Kakva je to pošast, kataklizma, epidemija zahvatila Srbiju decembra prošle godine? Ne nije korona jer je od korone, prema zvaničnim podacima, u poslednjem lanjskom mesecu preminulo 1.515 osoba, dok je ukupno umrlo 17.321 lice. Međutim, broj umrlih u decembru dvostruko je veći nego istog meseca 2019, kada su umrle 8.803 osobe. Dakle, nešto se strašno dešavalo u decembru 2020, a dosad za to niko nije ponudio nikakvo objašnjenje.

Tokom cele prošle godine pak u Srbiji je umrlo gotovo 115.000 ljudi (tačno 114.954), što je blizu 14.000 (13.991) više nego 2019. Ovaj podatak nije ostao nezabeležen u domaćoj javnosti, ali je ostao bez ikakvog odjeka, odnosno pitanja. Možda je jedina reakcija bila kolumna Vladimira Gligorova u Novom magazinu, na koju ovog puta upućujem, ali koristim priliku da dodam i nešto novo.

Krajem jula (24) prošle godine premijerka Srbije Ana Brnabić ne bez ponosa izjavila je da je “smrtnost u Srbiji 1,5 odsto manja nego ukupna smrtnost u 2019, kada nije bilo epidemije koronavirusa”. Stopa smrtnosti, ako neko slučajno ne zna, označava broj umrlih na hiljadu stanovnika, a navedeni podatak odnosio se na prvih pet meseci. Zbilja, prema podacima Zavoda za statistiku, broj umrlih do kraja maja 2020. iznosio je 43.244 i bio je tri odsto manji nego prethodne godine u istom razdoblju.

Šta se onda u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost tako naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi. Jer – nije bilo ni zemljotresa ni katastrofalnih poplava, nije javljeno ni da neka nova teška bolest kosi stanovništvo. A nije to bila ni epidemija korone, pošto zvanični podaci o broju preminulih nisu bili dramatični. “Čak štaviše dapače”, što bi rekli Hrvati. Kod kojih je bilo mnogo gore, pa su mnogi ovde mogli da se “teše” kako je kod njih tamo mnogo gore.

Sve u svemu, Srbija je, opet prema zvaničnim podacima, kraj godine dočekala sa “svega” 3.211 umrlih od korone, što je bilo manje od jedan odsto obolelih. I što je, recimo, dvostruko bolje nego u nekim uporedivim zemljama, poput Austrije (7.451) i Mađarske (12.024), da se poslužim Gligorovljevim podacima.

Ali šta da radimo s tim “viškom” od 14.000 umrlih? Ako od tog broja oduzmemo 3.000 preminulih od korone, ostaje još 11.000 ljudi. Kojom su to misterioznom smrću oni umrli?

Ako je, međutim, samo polovina od njih zapravo umrla od korone, to broj ukupno preminulih od ove bolesti penje na oko 9.000. Što znači – na oko tri odsto ukupno (zvanično) obolelih. A to već onda uspeh aktuelnih vlasti u borbi protiv epidemije prikazuje u sasvim drugom svetlu. Tačnije, pokazuje da Srbija nije ni blizu tako uspešna kao što nam se zvanično servira.

Tako da, eto, i nehotice se javila asocijacija na taj lepi film Jovana Živanovića iz davne 1968, čiji sam naslov ovde pozajmio, o vremenu nemačke okupacije, kad nije bilo uputno govoriti o tome od čega se i kako umiralo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2021.