Monthly Archives: jul 2023

Muke s Jugoslovenima

PEŠČANIK, , ,
Osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma

Nema mira u „srpskom svetu“. Neprijatelji vrebaju sa svih strana, spolja, ali i iznutra. Naravno, ovi poslednji su najopasniji. Jer, ne nalaze se oni samo unutar matične države Srbije nego i unutar samog „srpskog sveta. Po tome njegovi ideolozi podsećaju na komuniste – ako im neko dođe glave, biće to „mangupi u sopstvenim redovima“.

Slobodan Antonić je nedavno neprijatelje svega srpskog, a pogotovo identiteta razotkrio u – Jugoslovenima. U tekstu drvengradskog naslova „Istina je nacionalistička izmišljotina“ – inspirisanog knjigom Pogled jednog srpskog nacionaliste istoričara umetnosti Nikole Kusovca, te je istovremeno i osvrt na istu – Antonić između ostalog piše: „Paradoksalno, Srbija je zemlja u kojoj žive Srbi, a čijom kulturom i medijima vladaju ‘Jugosloveni’.“

Kao potporu svojoj oceni Antonić navodi izjave dvadesetak poznatih javnih delatnika (tačno 19, Antonićevim redosledom: Radina Vučetić, Biljana Srbljanović, Vladimir Arsenijević, Minja Bogavac, Ognjen Glavonić, Slobodan Tišma, Srđan Dragojević, Momčilo Đorgović, Dinko Gruhonjić, Jasna Đuričić, Kokan Mladenović, Dubravka Stojanović, Aleksej Kišjuhas, Teofil Pančić, Dejan Ilić, Duško Milinović, Stevan Filipović, Slobodan J. Georgiev, Biljana Lukić). Najpre, iz citata se jasno vidi da tek oko polovine pomenutih sebe smatra i naziva Jugoslovenima (u nekom nacionalnom ili političkom smislu), drugi se samo pozitivno izražavaju o Jugoslaviji kao državi. Kad smo već kod toga, nije jasno ni zašto Antonić Jugoslovene stavlja pod znake navoda: zato što misli da ih uopšte ne može biti kad već nema Jugoslavije, ili što misli da oni nisu pravi nego su neki lažni Jugosloveni, ili je nešto šesto u pitanju? Nije jasno, ali nije ni važno. Ključno je, zapravo, sledeće: Da li se bilo ko od pomenutih (a moglo bi se, istini za volju, naći bar još toliko nepomenutih, sličnih stavova i opredeljenja) nalazi na čelu bilo koje „nacionalne“, odnosno državne kulturno-prosvetne, naučne ili informativne ustanove. Na primer – Srpske akademija nauka i umetnosti, Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Univerziteta u Beogradu i bilo kog fakulteta u njegovom sastavu, mnogobrojnih naučnih instituta, Politike ili neke druge medijske kuće u državnom vlasništvu, pa čak i privatnom, ali (kada je reč o elektronskim) s nacionalnim „pečatom“, tj. nacionalnom frekvencijom? Stanje je takvo da je pitanje bukvalno retoričko.

Sve u svemu, nije istina da Jugosloveni vladaju kulturom i medijima u Srbiji, kao što tvrdi Antonić. Moguće je, međutim, nešto drugo. Moguće je da na toj sceni Jugosloveni dominiraju. Ali ne po svom broju niti, kao što smo videli, po tome što na njoj zauzimaju „komandne visove“ nego zbog brojnosti, a pre svega zbog visokog kvaliteta njihovih kulturno-umetničkih, naučnih i medijskih proizvoda. Odnosno, sa druge strane, zbog niskog kvantiteta i kvaliteta onoga što proizvedu (samoproklamovani) srpski nacionalisti.

Koliko je Antoniću stalo do istine vidi se i iz njegove sledeće rečenice: „Naša kulturna ‘elita’ voli da se slika na Trafalgar skveru, na kojem dominira spomenik admiralu Nelsonu“, ne pitajući se „zašto memorijal admiralu nije negde na obali – u Doveru, recimo, nego je baš u Londonu“, kaže Antonić, odgovarajući tako na kritike spomenika Stefanu Nemanji u Beogradu. Stvar je banalna, ali opet, zar ne bi trebalo ponuditi neki dokaz, makar ilustraciju za ovakvu tvrdnju. Očigledno, Antoniću i nisu potrebne činjenice, što i nije neobično za stanovište kojem su mitovi važniji od istorijske istine. (Uzgred, stavljanje elite pod navodnike očigledno znači da je, prema autorovom mišljenju, reč o lažnoj eliti; po analogiji, iz toga proizlazi da je gore reč o lažnim Jugoslovenima. Koji su onda pravi?)

Za izlečenje „obolelog bića srpske kulture“ Antonić sa odobravanjem navodi predlog Nikole Kusovca da „na čelo svih ustanova kulture koje su od vitalnog značaja za očuvanje i negovanje nacionalne svesti budu postavljeni osvedočeni stručnjaci – rodoljubi“.

U načelu, to je besmislica iza koje se krije prevara. Naime, kada zovete električara da vam popravi bojler ili inženjera da vam sagradi kuću, ne proveravate kakav je rodoljub. Nema principijelne razlike ni kada je reč o tzv. humanističkim oblastima.

Sa druge strane, kao što znamo iz iskustva, pravovernost se oduvek najbolje dokazivala partijskom knjižicom. Ni danas nije drugačije.

Takođe, osvedočili smo se mnogo puta da su dugogodišnji državni službenici koji su u doba Jugoslavije, te „tamnice srpskog naroda“, napravili zavidne karijere, tokom devedesetih, ko brže ko sporije, postajali srpski nacionalisti. I da su nekadašnji ideolozi marksizma postali ideolozi nacionalizma.

Kako se ova priča mogla završiti drugačije nego tako što će Jugosloveni biti proglašeni za autošoviniste, autokolonijaliste i, uopšte, izdajnike. Drugim rečima, za neku vrstu pete kolone.

Nije, međutim, srpskim nacionalistima problem samo peta kolona (na čijem čelu korača Radomir Konstantinović, a ni Dositej Obradović nije daleko) nego i jedna najnovija, šesta. Pre desetak godina Vladimir Gligorov je, posmatrajući srpsku političku scenu, podsetio na takoreći zakonitu pojavu „sukoba unutar patriotskih krugova“ i predosetio „učestalost“ njihovih međusobnih „optužbi za izdajništvo“. Upravo to se danas dešava u Srbiji. S jedne strane su oni koji podržavaju nacionalnu politiku (pre svega prema kosovskom pitanju) Aleksandra Vučića, kao jedino realnu u ovom trenutku, okupljeni uglavnom oko „Ćirilice“, a sa druge strane manje ili više oštri kritičari te politike, okupljeni oko „Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije“. Možda najistaknutiji, svakako najaktivniji predstavnik prve grupe Dragoslav Bokan, ovu drugu grupu nazvao je „šestom kolonom“ (koji termin je, po sopstvenom priznanju, pozajmio od Putinovog i ideologa „ruskog sveta“ Aleksandra Dugina) jer ona svojim radikalizmom, ponekad i iz najboljih namera, zapravo nanosi štetu nacionalnoj stvari i vodi u pakao.

U pomenutom članku („O odgovornosti u demokratiji“) Gligorov dokazuje da „u demokratiji nema izdajnika“ jer je „reč o sistemu koji institucionalizuje pravo na političke ciljeve koji god da su“, te da „usled toga, nema ni nepatriotskih politika“.

Ne dolazi u obzir. To bi srpske nacionaliste ostavilo bez hleba. A i masti. Kao i časti. Ne, zbilja, ne dolazi u obzir.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. jul 2023.

Za(š)to nema rasta

PEŠČANIK, , , ,
Odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali

Kaže predsednica Vlade Srbije: „Bivša vlast se zaduživala za potrošnju, a mi se zadužujemo za investicije“. Dobro, zamislimo da je stvarno tako – gde je rast? Gde je taj privredni rast koji su generisale investicije u koje su, navodno, otišli strani krediti? Nema ga.

Štaviše, u razdoblju za koje Ana Brnabić tvrdi da su se u njemu zajmovi koristili za povećanje potrošnje (što, istini za volju, nije sasvim netačno – nisu „žuti“ bili savršeni, mada na tom poslu nisu bili usamljeni), stopa privrednog rasta bila je mnogo veća nego za vakta ove vlasti koja, kako sama tvrdi, pozajmljuje da bi ulagala. I to gotovo dvostruko veća. Tada je bila 4,5 odsto, a sada je oko 2,5 odsto.

Kao što svaki investitor zna, tačnije, svaki koji ulaže sopstvene pare (makar i da su prethodno pozajmljene – što znači da će morati lično da ih vrati), nije dovoljno da se ulaže. Potrebno je da ulaganje bude efikasno, tj. da odbacuje profit. Ako ulažete u (kupovinu opreme za) vojsku i policiju, kao što je Srbija mnogo radila, ta vam se investicija (ekonomski) neće vratiti.

Slično važi i za infrastrukturu koju je premijerka pomenula kao oblast u koju se danas mnogo ulaže. Izgradnja puta je svakako korisna, ali ni ona, sama po sebi, neće biti isplativa. Od nje se to zapravo i ne očekuje. Ono što se očekuje jeste da privuče mnogo novih malih privatnih investitora koji će oko puta izgraditi fabrike i na taj način doprineti opštem porastu privredne aktivnosti.

U Srbiji se to, međutim, ne dešava. Zašto? Pa zato što put nije dovoljan uslov za rast (privatnih) investicija. Nije dovoljno da država investira, neophodno je da država ne bude partijska nego da bude pravna i da privreda ne bude zarobljena nego slobodna.

Ovaj, nužan, uslov u Srbiji već godinama nedostaje i zato su privatne investicije već godinama daleko od potrebnih. Negde su na 4-5 milijardi evra, a trebalo bi da budu dvostruko veće. Zato industrijska proizvodnja praktično stagnira.

Povod za navedenu izjavu premijerke Brnabić u Narodnoj skupštini bila je kritika koju su zbog preteranog zaduživanja uputili pojedini poslanici na račun izvršne vlasti, rekavši, između ostalog, da se javni dug približava sumi od 36 milijardi evra i da zemlja klizi u dužničko ropstvo. Dobro, narodni predstavnici su – verovatno u žaru političke borbe – malo preterali, ali da se Srbija ubrzano zadužuje, to je fakat. Recimo za 12 godina svoje vladavine „dosovska  vlast se (od 2001. do, zaključno, juna 2012. godine) zadužila približno osam milijardi evra (sa oko sedam – pošto je prethodno dve trećine spoljnog duga otpisano – na oko 15 milijardi evra). Za isto toliko razdoblje Vučićeva vlast se zadužila čak dva i po puta više – oko 20 milijardi evra. Naročito zabrinjava ubrzanje zaduživanje poslednjih godina. Recimo, za prvih sedam godina svoje vladavine (od 2013. do kraja 2019) aktuelna vlast se zadužila za devet milijardi evra (sa 15, dug je porastao na 24 milijarde evra). U poslednje tri i po godine, međutim, javni dug je porastao nepunih 12 milijardi, dakle više od tri milijarde evra godišnje.

Braneći politiku zaduživanja, vlast najčešće ističe da je javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod jedva prešao 50 odsto. Iako je to iznad maksimuma od 45 odsto propisanog Zakonom o budžetskom sistemu, ne može se reći da je stanje javnog duga dramatično. Međutim, nema ni razloga za spokojstvo, naprotiv. Suština je u velikoj manipulaciji podacima, pa i obmani građanki i građana Srbije. Naime, sa jedne strane zbog visoke inflacije, a sa druge zbog (faktički) fiksnog deviznog kursa, podaci o bruto domaćem proizvodu u evrima daju lažnu sliku srpske privrede.

Recimo, 2021. Srbija je ostvarila bruto domaći proizvod od 53 milijarde evra, a prošle godine 60 milijardi evra. To je povećanje od sedam milijardi evra ili, zbilja fantastičnih, gotovo 15 odsto. Da li je lane toliko porastao standard građana Srbije? Retoričko pitanje. Svi znamo da nije. Jedva ako je zadržan na onom pretprošlogodišnjem nivou. Rast je „pojela“ inflacija. Realno, tj. kada se od nominalnog rasta u dinarima odbije rast cena, BDP Srbije porastao je više nego skromnih 2,3 odsto. I ove godine će se ponoviti nešto slično. BDP bi, naime, prema planskim dokumentima vlasti, trebalo da premaši 8.000 milijardi dinara – a verovatno će, zbog inflacije više od predviđene, biti i veći – i dogurati do 68-69 milijardi evra. Dakle, opet će se rast BDP-a u evrima kretati oko 14-15 odsto, dok će realno, kako govore aktuelne prognoze, biti oko dva odsto.

Da srpskoj ekonomiji ne cvetaju ruže, osim eventualno šipka, moglo se primetiti i po tome što predsednik Vučić u poslednje vreme, barem kada je o ekonomiji reč – zbog toga valjda češće poteže nacionalno-političke teme – retko pominje Hrvatsku. Setiće se neko, možda, kako je Vučić negde sredinom 2021. slavodobitno objavio da će Srbija uskoro po visini BDP-a prestići Hrvatsku. Budući da Srbija ima gotovo dvostruko više stanovnika od Hrvatske (sedam naspram četiri miliona), to i ne bi trebalo da predstavlja neki veliki uspeh, ali se ipak nije dogodilo. Hrvatska je, štaviše, opet „pobegla“ Srbiji, ostvarivši rast od 13,1 odsto 2021. i 6,3 odsto 2022, te dostigavši BDP od 67 milijardi evra.

U još jednoj stvari sudbina se surovo poigrala sa Aleksandrom Vučićem. Pre neku godinu on se hvalio, usput žestoko gazeći opoziciju, kako se ona, dok je bila vlast, zaduživala po kamatnoj stopi od 7-8 odsto, dok se pod njegovim rukovodstvom zemlja zadužuje s kamatom od 2-3 odsto. Džabe je bilo govoriti da je to posledica prilika na finansijskom tržištu, a ne nekog posebnog umeća ove ili one vladajuće garniture. Sad se situacija obrnula, pa aktuelna vlast uzima nove i skuplje kredite da bi reprogramirala neke stare i jeftinije, koje je neretko svojevremeno i sama uzela.

Uopšte uzev, odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali.

A javni dug raste.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2023.

Septembar

NOVI MAGAZIN, ,
Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.

Srbija: Bliža BRIKSelu nego Briselu

PEŠČANIK, ,
Ako je Zapad i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu. Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove

Kao što je masi ogadio politiku, tako je Vučić izgleda uspeo da eliti ogadi Evropu. Pretvarajući Skupštinu u pljuvaonicu, a političku scenu generalno u poligon za verbalno i svako drugo nasilje, Vučić pokušava da se predstavi kao neko ko je iznad tog brloga i da na tome gradi kult sopstvene ličnosti. Zato njemu partija kao posrednik u ne treba, on komunicira direktno s narodom. Stvaranje „pokreta za narod i državu“, ili kako će se već zvati ta fluidna tvorevina iako je njeno ozvaničenje odloženo, potvrda je tog nauma.

Sa druge strane, Vučić je ako ne rodonačelnik, onda svakako generator antievropske retorike u poslednjih desetak godina. Iz njegovih medija svakodnevno teče paljba po Evropi, Americi i, uopšte, Zapadu.

Otud nije čudo što podrška evropskim integracijama opada. Pre tri meseca u tekstu „Srbija između Brisela i BRIKSela“ bavio sam se strateškim „temama i dilemama“ ove zemlje. Jedno skorašnje istraživanje organizacija Novi treći put pokazalo je da srpsko javno mnjenje više naginje drugom nego prvom. Naime, većina ispitanika, 47 odsto, opredelilo se za ulazak u BRIKS (savez Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južne Afrike), a svega 35 odsto za priključenje Evropskoj uniji.

Ako to ne čudi, iznenađuje, međutim, kad teške reči na račun Zapada dolaze iz intelektualnih krugova koji se inače smatraju građanskim, da ne kažem „građanističkim“, kako ovu stranu nazivaju oni sa suprotne strane.

Naravno, niko ne kaže da je Zapad bezgrešan i da nije podložan kritici, ali to nikako ne znači da je njegov uticaj na stanje i prilike u Srbiji, suma sumarum, negativan. Još manje da ga treba odbaciti kao sistem vrednosti, kao partnera (ne samo ekonomskog nego i političkog, ali pre svega kulturnog) i kao zajednicu (naroda i država) kojoj se teži.

Kakve god mane danas da ima, ni on sam nikada nije bio bliži – ni u 19. ni u 20. veku – načelima i ciljevima koje je na svom početku proklamovao, najpregnantnije izraženih u čuvenom sloganu Francuske revolucije. I ono što se danas na Zapadu dešava, što u stvari samo izlazi na videlo, neretko i u ekstremnoj formi, prvenstveno je znak njegovog napretka (krivudavog i isprekidanog) ka slobodi i demokratiji.

Nedavno sam, povodom nemira u Francuskoj, pisao o „prigodnim“ napadima na (neo)liberalizam u Srbiji – i zdesna i sleva. Dok jedni govore o „neoliberalnim bitangama“, drugi govore o „(neo)liberalnom smeću“. Ovima drugima, uglavnom zagovornicima tzv. srpskog stanovišta, liberalna Evropa je glavni neprijatelj, izvor takoreći svih zala i opačina. Da se s njima bude izjednačen, ili makar doveden u vezu, trebalo bi izbegavati takoreći po svaku cenu.

Sve ono što se danas nudi na drugim stranama sveta, pre svega na političkom, ali i geografskom istoku, mnogo je gora alternativa. Tačnije, to i nije nikakva alternativa, to je ono što već imamo, srećom u nešto blažoj formi. A nema veće zablude (ako je uopšte o zabludi reč) nego verovati da Srbija može da vodi neku novu „nesvrstanu“, odnosno politiku sedenja na 2-3-4 stolice, samo što će to buduća vlast činiti bolje i poštenije od Vučića.

Uostalom, kakvi smo to „mi“, pa da nam ne valjaju Evropa i Amerika. Drugim rečima, što je to Srbija nudila Zapadu poslednjih dvadesetak godina, otprilike od atentata na Zorana Đinđića, osim pozicije „devete rupe na svirali“. Posebno šta je, otkako je Vučić došao na vlast, nudila opozicija. Neretko, makar sudeći po onome što se javno govorilo, bila je antizapadno i proruski „nabaždarena“ i više od Vučića. Ako je i podržavao „stabilokratiju“, kakve su bile garancije da će u eventualnoj „jurnjavi po ulicama“ pobediti oni koji su naklonjeni Briselu i Vašingtonu, a ne Moskvi i Pekingu.

Konačno, zar sve ovo što se upravo ovih dana dešava, čitava ta priča oko Vulina – što daje materijala opoziciji kad se činilo da je već ostala bez „municije“ – nije pokazatelj ne toliko na čijoj, koliko na kojoj strani obale je Zapad. I ako ćemo pošteno, nije to ni prvi put. Što bi rekao Mak Dizdar: „Široka je, duboka je“, ali „valja nama preko rijeke“.

Kad bismo zaplivali, možda bi nam poslali i brodove.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. jul 2023.

Strah od (Dana) ustanka

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam

Srđan Milošević, istoričar i pravnik

Sagovornik Novog magazina je završio dva fakulteta – istoriju i prava. Poznatiji je kao istoričar, ali na Pravnom fakultetu Union predaje Istoriju države i prava. Dakle, dvostruko je kvalifikovan za teme o kojima će biti reči.

Ove sedmice padaju dva velika datuma antifašističke Srbije – Dan borca 4. jul. i Dan ustanka 7. jul. U času kad vodimo ovaj razgovor, još ne znamo da li će i kako oni biti obeleženi iako nema nikakvih naznaka da će vlast organizovati neku svečanu akademiju ili sličan događaj. Kako to tumačite?
Ti datumi se odavno ne obeležavaju. Uglavnom ih se sete ljudi po društvenim mrežama, pa ponekad počnu pametovanja o tome „šta uopšte ima da se obeležava“, „puco Srbin na Srbina“ i slične patetične mantre.
Ispričaću jednu anegdotu: pre nekoliko godina sam dobio poziv da za jedan medij „razgovaramo o 4. julu“. Iskreno sam se obradovao pozivu i, da skratim priču, ubrzo se ispostavilo da je reč o razgovoru o Danu nezavisnosti SAD, a ne o Danu borca, pa sam se ljubazno zahvalo. Nisam se pronašao u temi iako mi je svakako u nekom širem krugu interesovanja. Dakle, taj kreščendo važnih događaja od 27. marta 1941. godine do oslobođenja Jugoslavije 15. maja 1945. sveden je u savremenoj kulturi sećanja na Drugi svetski rat, na nekoliko datuma kojima sasvim nedostaje kontekst. A ukoliko bismo taj kontekst uveli, pala bi čitava privilegovana ideološka paradigma o „nacionalnom pomirenju“ i tobožnjem dvostrukom antifašizmu – partizanskom i četničkom, budući da ovaj drugi jednostavno ne postoji. Dakle 4. i 7. juli previše podsećaju na „partizanštinu“. Naravno, ni oslobođenje Beograda ne može da se odvoji od Narodnooslobodilačke vojske, ali tu su već i neki Rusi, kralj je ranije pozvao pod Titovu komandu i četnike, na kraju krajeva – to je već jedna pobednička vojska koja se ne može ignorisati. Ali njeni počeci ostaju savremenim „(pre)krojačima“ kulture sećanja naprosto neprihvatljivi. Ima nečeg beživotno-formalnog, „radirednog“ u isticanju (ređe) 27. marta, i (češće) oslobođenja Beograda 20. oktobra. Sve između je nestalo!

Ako se setimo kako je obeleženo Oslobođenje Beograda, možda je i bolje što ničega neće biti?
Svakako. Oficijelne proslave važnih dana antifašističke borbe postale su prilika da se opogani svaki događaj koji se tobože obeležava. Nema tu ničeg autentičnog, naročito kada je reč o Drugom svetskom ratu. Međutim, onima koji su od ovog režima uposleni da se bave tim pitanjima jasno je da je ipak nemoguće ignorisati istinu o Drugom svetskom ratu i umesto da se opredele za svoje nesporne ideološke favorite – a to su četnici, Mihailović i, u dobroj meri, Nedić – oni se „kače“ na NOP ne bi li tom svojevrsnom aproprijacijom nametnuli „pravu meru“ u tumačenju čitavog Drugog svetskog rata. Opasno je ostaviti tako moćnu identitetsku i vrednosnu komponentu istorije kakva je antifašizam alternativnoj kulturi sećanja jer je naprosto u svakom smislu superiorna. Zato su se skoro svi nekadašnji otrovni negatori NOP-a i antifašizma unazad podosta godina „nakačili“ na partizanski antifašizam, vrlo pažljivo amputirajući, pre svega Tita, a onda redom i druge tobožnje „antisrbe“ jer etnički kriterijum je, zapravo, ključni.

Kao da se Srbija stidi svoje antifašističke prošlosti? Ima li u tom pogledu razlike između aktuelne vlasti i dominantnog dela intelektualne elite?
Faza stida i odbacivanja je poodavno prošla. U Srbiji sada dominira jedno šovensko paradiranje antifašizmom koji, na ovim širim prostorima, kako kaže ta bajka nove kulture sećanja, pripada samo Srbima. Tu nema razlike u shvatanjima kada je reč o čitavom desnom spektru srpske intelektualne i političke javnosti. To je jedno uskogrudo, antijugoslovensko i, u krajnjoj liniji, antiistorično svojatanje i nacionalizovanje antifašizma, koje se vrši najčešće nepominjanjem pripadnika drugih naroda u kontekstu antifašističke borbe, a neretko i otvorenim negiranjem, svrstavanjem svih drugih isključivo među fašiste. Oživljavanje interesa za antifašizam bilo je u Srbiji u dobroj meri reaktivno. Ne izgleda kao puka koincidencija da je zaokret od odbacivanja ka svojatanju antifašizma usledio pošto je Ivo Sanader, tadašnji premijer Hrvatske, još 2004. godine izbacio parolu: „antifašizam – da, komunizam – ne“. Ovdašnji su se nacionaldušebrižnici namah zabrinuli da će antifašizam, koji ih je do tada previše asocirao na mrski titoizam, „pripasti“ Hrvatima – što se nipošto nije smelo dozvoliti – pa su upregnute sve snage da do toga ne dođe. Antifašizam im je odjednom postao mnogo važan. Zatim je brzo usledila faza, koja još uvek traje, nacionalizacije, pa i šovinizacije antifašizma, na šta se nadovezao ruski model sećanja na Drugi svetski rat, koji je sličan.

Već ste pomenuli da se prećutkivanje Dana ustanka često objašnjava time što je tada „Srbin pucao na Srbina“. Međutim, i 1914. je na strani neprijatelja bilo mnogo Srba, pa je i tada Srbin pucao na Srbina, ali se to ne pominje niti utiče na percepciju otpora okupatoru.
Ne može se poreći tragizam tako dubokih podeljenosti u jednom društvu i u jednom narodu. Ali ta patetika o pucnjima „Srbina na Srbina“ je u funkciji opsesije nekakvim „nacionalnim pomirenjem“, koje je, uzgred, nemoguće u takvom kontekstu – saradnja sa okupatorom i borba protiv okupatora se isključuju i u realnoj istoriji i u potonjoj valorizaciji. Sve ostalo je ideološko muljanje. Sa druge strane, zaista verujem da postoji prostor za različite percepcije, naučno preispitivanje, umetnički provokaciju svakog „velikog narativa“, pa i za marginalne alternativne narative. Ali jasna politika sećanja mora postojati, ono što stoji u prazničnom kalendaru, oko čega se gradi identitet… Ako je antifašizam vrednost do koje je nekoj zajednici stalo – kako se to manifestuje? Zašto u Srbiji nema praznika koji obeležava antifašizam? U najgorem od svih dotadašnjih ratova postojale su dve strane. Jedna od njih je bila najubilačkija mašinerija koju je svet ikada video. Verovatno nikada pre nije bilo toliko važno odabrati pravu stranu jer je fašizam predstavljao izazov najelementarnijim standardima ljudskosti. U dugoj zločinačkoj senci fašizma je i celokupna kolaboracija: srpska, hrvatska, bošnjačka, albanska, francuska… I to bi trebalo da je deo „velikog narativa“ o ratu. Taj pristup ne isključuje partikularna sećanja,

TAJ KREŠČENDO VAŽNIH DOGAĐAJA OD 27. MARTA 1941. GODINE DO OSLOBOĐENJA JUGOSLAVIJE 15. MAJA 1945. SVEDEN JE U SAVREMENOJ KULTURI SEĆANJA NA DRUGI SVETSKI RAT I NA NEKOLIKO DATUMA KOJIMA SASVIM NEDOSTAJE KONTEKST

alternativne komemoracije koje su zasnovane na dijametralno suprotnim shvatanjima. Ali kada govorim o „velikom narativu“ govorim o državnoj politici sećanja u kojoj pojmovi moraju biti ne samo prečišćeni, već i jasno definisani, a to znači: obeležavanje antifašističke borbe i pobede, verodostojno i autentično, imajući u vidu aktere koji su pobedu ostvarili. Vrlo jednostavno. Ako se to izbegava, to samo znači da su stvarni ideološki favoriti na nekoj drugoj strani. Uzmimo, uostalom, jedan drugi, strani primer: francuska buržoaska revolucija. Pad Bastilje je nacionalni praznik Francuske. Tačka. Gledao sam tamo, u zatvoru koji je pretvoren u Muzej, La Conciergerie, donose cveće u ćeliju u kojoj je pred izvođenje na giljotinu poslednje dane provodila Marija Antoaneta. Dobro, neka donose, priznajem da je čak i pomalo dirljivo, ali Francuska Republika ima svoj jasan veliki narativ o Revoluciji. U kojoj su, da ne ostane neprimećeno, takođe Francuzi ubijali Francuze. I zamislite sada da se tamo pojavi neko ko pretenduje da je ozbiljan i kaže: “pa znate, puco’ Francuz na Francuza, nećemo mi to više tako…”
No, da se vratimo u Srbiju, za ilustraciju tog velikog narativa naročito mi je zanimljiva jedna opservacija nikog drugog do Dragiše Cvetkovića, sadržana u pismu Mihailu Konstantinoviću iz septembra 1944: „Videli smo jasno da je oslobodilački front (partizani – prim. S. M.) u svojoj borbi protivu okupatora, bio na daleko većoj visini od pokreta srpskih oficira (četnici – prim S. M.)… Narod više ceni borbene napore oslobodilačke vojske protivu okupatora od pokreta srpskih oficira… Oružani sukob traje već dve godine i on stalno raste. Okupator je umešao svoje prste, a maloumni oficiri, svaki u svome kraju radi na svoju ruku. Klanja i ubijanja ne prestaju. To je ono što se najhitnije mora sprečiti… Titova ustavna reforma mora se uzeti kao podloga za naš dalji zajednički život… Politika srpskog kluba u potpunosti je uspela da srpsku misao i svu našu prošlost iz osnova kompromituje. Građanski rat, koji danas besni, to je njegovo delo. I što je najžalosnije, sve se to radi u ime srpskog naroda, koji ide putem svoje najveće tragedije.“

Da li smo došli u paradoksalnu situaciju da će uskoro morati da se traži rehabilitacija Žikice Jovanovića Španca, dakle Španskog borca, koji je pucao na žandarme u Šapcu, pošto vidimo da se saradnici fašista uveliko rehabilituju, poslednji je primer Nikole Kalabića?
Ta sudsko-osvetnička mera zvana „rehabilitacija“ svojevrsna je paradigma vladavine prava u Srbiji. Razmere voluntarizma u tim procesima su kolosalne, a ideološka pristrasnost sudova zaprepašćujuća. Sećam se dobro situacije kada je sudija, koji je svojevremeno vodio postupak za njegovu rehabilitaciju, Aleksandru Karađorđeviću na njegov rođendan uručio uramljeno rešenje o rehabilitaciji: sudija stranci u postupku za rođendan donosi uramljeno rešenje o ishodu postupka. Takvih primera ima sijaset i to je obična parodija, slika sunovrata jednog društva u razmerama koje opravdanom čine upitanost hoće li od tog društva preostati išta i iko da se sutra, kad sve „ovo“ prođe, stidi i doživi nekakvu katarzu… Ni komunistima nikada nije ni na pamet padalo da, iako svakako nisu bili šampioni vladavine prava, na taj ili sličan zamlaćujući i budalast način, jednim parodiranjem prava, daju satisfakciju svojim saborcima stradalim tokom monarhodiktature po kazamatima i logorima monarhističke Jugoslavije.

TA SUDSKO-OSVETNIČKA MERA ZVANA „REHABILITACIJA“ SVOJEVRSNA JE PARADIGMA VLADAVINE PRAVA U SRBIJI. RAZMERE VOLUNTARIZMA U TIM PROCESIMA SU KOLOSALNE, A IDEOLOŠKA PRISTRASNOST SUDOVA ZAPREPAŠĆUJUĆA

Ali na stranu i sve to, iako se ne može na stranu staviti takvo perverzno izrugivanje vladavini prava tobože u ime vladavine prava. Problem je i moralne prirode. Imati u takvim okolnostima, 1941–1945. godine, pod komandom nekakve oružane trupe i dozvoliti da one vršljaju i vrše zločine po Srbiji i Bosni, bez ikakvog efikasnog pokušaja da se zločini zaustave, a izvršioci zločina izvedu pred vojne sudove i kazne, samo po sebi je već razlog za najdublju osudu takvih pojedinaca. Umesto toga, danas je privilegovano tumačenje ono koje se upinje da nam objasni kako su raznorazni četnički komandanti uzorne istorijske ličnosti, jer, zaboga, nema dokaza da su lično klali i ubijali – što takođe nije uvek nesporno. Koga je pomenuti Kalabić, taj „besprekorni oficir“, iz jedinica pod svojom komandom kaznio zbog „samovoljnih“ pokolja civila? To da četnički komandanti nisu lično vršili ubistva nego su to radili neki tamo odmetnici istovetan je argument onom o „divljim ustašama“ u NDH: nisu to Pavelić, Kvaternik, Budak nego nekakvi „avanturisti“. Etno-nacionalni kriterijum je u ovom društvu merilo svega kada je reč o vrednostima, ideologiji, pravednom i nepravednom, istinitom i neistinitom… Kalabić, kada ste već njega pomenuli, bio je prema savremenim merilima „ispravan Srbin“. Sve drugo je, očito, nevažno. Pritom, prestao sam da detaljno pratim, ali mislim da niko ko nije bio Srbin nije rehabilitovan, kada je reč o ratnom periodu, a svima su sudili isti sudovi, odluka donosile iste komisije za utvrđivanje zločina okupatora. Ne znam kako su to procedure „komunističkih“ sudova i drugih organa uvek bile neispravne kada je reč o Srbima, a besprekorne kada je reč o, recimo, Bošnjacima.

Šta sve ovo govori o karakteru srpskog društva, odnosno o vrednosnom sistemu na kome počiva današnja Srbija? I može li se sa takvim prtljagom u budućnost?
U najboljem slučaju može da se vegetira na nekoj margini, ne zato što je to sve – rehabilitacije, ideološki sadržaji – po sebi mnogo važno, već zato što je u jednom reverzibilnom odnosu sa sveopštim negativnim trendom. Nije mnogo važno, u praktičnom smislu, da li je to refleks ili generator involucije kojoj već predugo svedočimo.

SUTJESKA

Sredinom juna navršilo se 80 godina od, kako se nekad učilo u školama, „Pete neprijateljske ofanzive”, tj. bitke na Sutjesci. I ona je ovde prećutana, a po vašem mišljenju izuzetno je značajna. Zašto – i jedno i drugo?
Sutjeska je morala stvoriti utisak da su partizani nepobedivi! Izaći iz tog ratnog vrtloga, makar i sa takvim gubicima, nestvarno je iskustvo. Ono je neuporedivo sa bilo kojim drugim frontom u Drugom svetskom ratu, bilo gde. Jednostavno ne postoji uporediva situacija. Posle bitke na Sutjesci nije mogao postojati niko kome nije bilo jasno kakav činilac predstavljaju jugoslovenski partizani. Nadalje, ta bitka je i ključna tačka revolucije: ona je izneta na neverovatnom entuzijazmu proleterskih jedinica. To se takođe mora uvažiti. Veoma važna dinamika Drugog svetskog rata, mimo onih materijalnih činilaca koji izviru iz logike ondašnjih odnosa u središtima imperijalističke podele sveta, jeste pitanje za šta je neko u tom ratu bio spreman da ubije ili da pogine. Sutjeska je čitav univerzum borbe za slobodu, revolucije, proživljen za trideset dana: surovost i solidarnost, moralna posrnuća i uznošenja, hrabrost ali i trenuci kada i ona napušta, samoživa borba za sopstveni život i nesebična pomoć drugima… I sve to, verovatno, u istom čoveku, u amplitudama, od danas do sutra, trideset dana… Što se tiče prećutkivanja, ono naprosto govori o neverodostojnosti ovdašnjeg oficijelnog pseudo-antifašizma. Jer, da je autentičan, ne bi mogao da previdi Sutjesku i da sa ponosom ne istakne da su i borci iz Srbije učestvovali u tom spasonosnom proboju.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 6. jul 2023.

Francuska: Koreni gneva

PEŠČANIK,
Braneći prava zaposlenih, francuski sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana

Demonstracije u Francuskoj jenjavaju, ali će o njihovim uzrocima i posledicama, pogotovo s obzirom na predstojeće izbore, tek da se raspravlja; još dugo će biti aktuelni. Zanimljivo je da su se u Srbiji ovom temom mnogo više bavili mediji koji podržavaju aktuelne „Proteste protiv nasilja“, dok su je režimski mediji, valjda da ne bi „dali ideju“ svojim gledaocima, malčice izbegavali.

Ono što se takođe može zapaziti jeste da je i na jednoj i na drugoj strani „medijskog spektra“ uzrok (i to onaj najdublji ili skriveni) pronalažen u – neoliberalizmu. Šta se pak pod tim neoliberalizmom podrazumevalo, kao i obično, nije objašnjavano. Možda bi zato, u razgrtanju te ideološke magle, ali još više u potrazi za korenima iskazanog nezadovoljstva, makar onim socijalno-ekonomskim (da rasne koji opet svoj uzrok, bar delimično, imaju u ekonomiji, ostavimo po strani) mogla poslužiti (nažalost u nas slabo zapažena) knjiga „Ekonomija za opšte dobro“, francuskog ekonomiste Žana Tirola, dobitnika Nobelove nagrade 2014. U njoj se, naime, Tirol bavi i Francuskom i njenim ekonomskim problemima, što može biti vrlo korisno za razumevanje onoga što se ne samo poslednjih dana nego i poslednjih godina, pa i decenija dešavalo u zemlji koju mnogi smatraju kolevkom slobode i demokratije.

Kao jedan od najvećih, ako ne i najveći društveni problem Francuske Tirol vidi nezaposlenost. On najpre konstatuje da je „nezaposlenost mnogo veća u Francuskoj nego u zemljama severne Evrope (Nemačka, Holandija, Skandinavske zemlje itd.) ili u anglosaksonskim zemljama“. Zatim da „nezaposlenost pogađa nisko kvalifikovane osobe i problematična gradska područja“ i da je „dugotrajna nezaposlenost, koja je najopasnija, prilično velika i u stalnom porastu od 2007. godine“.

Sa druge strane, Tirol ističe da je „Francuska uložila veliki napor da se nezaposlenost smanji“, te da „ukupan budžet javne politike zapošljavanja neprekidno raste od 1993. godine“ i da je dostigao 3,5-4 odsto nacionalnog bruto domaćeg proizvoda. Takođe, stopa javnih rashoda u Francuskoj iznosi 57 odsto BDP-a i među najvišima je na svetu.

Tirol posebnu pažnju posvećuje analizi radnog zakonodavstva, za koje kaže da je vrlo detaljno i komplikovano, o čemu svedoči podatak da francuski zakon o radu ima 3.200 strana. Sa druge strane, primećuje, neke zemlje, poput Danske, gotovo da uopšte nemaju zakon o radu („što znači da ostavljaju slobodu ugovaranja, pa otud i veću mogućnost prilagođavanja radnog odnosa specifičnom okruženju preduzeća“), pa ipak je tamo nezaposlenost mnogo manja.

Iz obimne Tirolove analize izdvojićemo samo nekoliko najkarakterističnijih nalaza. Recimo, primećuje on, u Francuskoj preduzeće koje otpušta radnika plaća radniku otpremninu, ali ne plaća trošak koji to otpuštanje pravi državnom osiguranju za slučaj nezaposlenosti (i koji je često mnogo veći). Pošto se osiguranje finansira iz doprinosa zaposlenih „to znači da preduzeće koje zadržava radnike plaća za preduzeće koje ih otpušta. To je suludo“, zaključuje francuski nobelovac.

No, to je manji problem. Da bi sprečio otpuštanje, zakonodavac ga je detaljno regulisao. Teškoća je, prema Tirolu, u tome što „sudija, bez obzira na svoju stručnost i integritet, ne raspolaže neophodnim informacijama koje bi mu omogućile da se stavi u poziciju direktora preduzeća kako bi meritorno presudio o legitimnosti otpuštanja viška zaposlenih“. To je dovelo do toga da je „ishod procedure otpuštanja potpuno nasumičan i nepredvidiv sa stanovišta strateških izazova s kojima se preduzeće suočava“.

Ni to nije najveća mana francuske regulative. Naime, kao uslov da bi otpuštanje bilo „legitimno“, propisano je da se ono mora „pravdati velikim finansijskim problemima preduzeća ukoliko do otpuštanja ne bi došlo. To znači, zaključuje Tirol, da „preduzeće koje je sasvim zdravo ne raspolaže valjanim opravdanjem da okonča poslove koji više nemaju prođu na tržištu“. (Uzgred, ovo je bilo tipično i za jugoslovensku socijalističku samoupravnu privredu.)

Uz konstataciju da je „francuski minimalac najviši u Evropi“, Tirol navodi i neke primere u kojima se poslodavac i zaposleni, iako načelno međusobno suprotstavljeni, koristeći zakonske odredbe udružuju protiv države. Recimo, pošto u slučaju ostavke zaposleni nema pravo na naknadu za nezaposlene, prekid radnog odnosa se praktično uvek prikazuje kao otpuštanje jer tada otpušteni ima pravo na tu nadoknadu koja traje čak tri godine. Time je, kaže dalje Tirol, „vlada praktično stvorila mogućnost za odlazak u penziju sa 57 godina“.

Tirol navodi još jednu karakteristiku francuskog ekonomskog sistema koja se ne tiče radnog zakonodavstva, ali utiče na (ne)zaposlenost. Naime, kaže Tirol, francusko pravo, u poređenju sa svojim inostranim pandanima, slabije štiti poverioce i ide u prilog direktorima, odnosno vlasnicima. Takvo zakonodavstvo je uglavnom motivisano očuvanjem radnih mesta, što je pogrešno. Sve ovo francuska preduzeća čini vrlo krutim i nefleksibilnim. S jedne strane, onemogućava ih da adekvatno reaguju na tržišne signale, tj. da gase delatnosti koje više nemaju prođu kod kupaca. Sa druge strane, to ih sprečava da se lako upuštaju u nove poslovne poduhvate i da više rizikuju. A time i da brže otvaraju nova radna mesta.

Generalna posledica je da i čitava francuska privreda bude okoštala, „lenja“, nesposobna za inovacije. U Francuskoj, ilustruje Tirol, sva preduzeća sa Indeksa CAC 40, dakle najbolja preduzeća koja se kotiraju na Pariskoj berzi, vrlo uspešna i na međunarodnom nivou, potekla su od preduzeća koja su postojala još šezdesetih godina 20. veka. Nasuprot tome, u SAD samo jedan mali procenat od 100 preduzeća s najvećom berzanskom kapitalizacijom postojao je i pre 50 godina. „Gde je naš Gugl, Epl, Majkrosoft, Amazon, Fejsbuk, Intel, Uber, Amgen ili Genetek“ – pita Tirol, pa dodaje: „U vezi s tim, Francuska pati od snažnog deficita preduzeća od 20 do 50 zaposlenih (od kojih će se neka u budućnosti priključiti listi najvećih preduzeća), što nas lišava rasta zaposlenosti“. Uzrok tome pak Tirol pronalazi u „neprivlačnom francuskom poslovnom okruženju“.

Tirol je predložio i reformu: prelazak sa zaštite radnih mesta na zaštitu radnika, preuzimanje odgovornosti za loše poslovanje od preduzeća i umanjivanje uloge sudova.

Kada je došao na vlast, Makron je pokušao da izvede reforme u ovom pravcu, ali je to, kao što smo videli na protestima „žutih prsluka“, izazvalo veliko nezadovoljstvo sindikata.

Braneći prava zaposlenih, sindikati u stvari previđaju ogroman broj nezaposlenih. Upravo onih o kojima je bilo reči na početku ovog teksta i koji su činili dobar deo učesnika prilično burnih, čak rušilačkih demonstracija proteklih nekoliko dana.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. jul 2023.