Monthly Archives: septembar 2023

Ograničavanje kamatnih stopa je anticivilizacijski čin

Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva

Dejan Šoškić, ekonomista

Povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta i svojevremeno guvernerom Narodne banke Srbije bilo je (privremeno) ograničavanje kamatnih stopa koje je nedavno NBS uvela. Na to su se naravno nadovezale srodne bankarske i monetarne teme.

Narodna banka je ograničila, privremeno, kamatne stope na stambene kredite. Kako ocenjujete tu meru? Šta to govori o monetarnoj politici?
Mislim da je bilo kakvo mešanje bilo kog državnog organa u privatne ugovore vrlo problematično jer je ugovor slobodno iskazana volja dve strane u vezi posla koji je predmet ugovora. Zaštita ugovora je jedan od osnovnih stubova pravne sigurnosti i uslov za privredni razvoj baziran na tržišnoj privredi i slobodnom preduzetništvu. Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva. Država ne bi smela da se meša u ugovore privatnih strana sem vrlo izuzetno, u uslovima neke vanredne situacije, nesporno utvrđene neinformisanosti ili zablude ugovornih strana ili bitno izmenjenih okolnosti ugovora, ali i tada uz javnu debatu, konsenzus i fer kompenzaciju ugovornim stranama. Sve to je izostalo u slučaju ograničavanja kamata na pojedine odobrene kredite koje se nedavno desilo. Nesumnjivo to je verovatno politički popularna odluka kod pojedinih segmenta stanovništva, ali je duboko pogrešna s aspekta razvoja institucija i poslovnog ambijenta u zemlji. Ako se želelo pomoći pojedinim kategorijama dužnika, trebalo je primeniti neke druge mere – direktna pomoć ugroženim dužnicima, podsticanje slobodnog reugovaranja u izmenjenim okolnostima i slično – koje ne zadiru u tako važnu civilizacijsku i privrednosistemsku oblast kao što je sloboda ugovaranja i zaštita ugovora. Postavlja se pitanje da li su donosioci ovakve odluke uopšte svesni koliko važnu civilizacijsku tekovinu su narušili zbog kratkoročne, verovatno pre svega političke, popularnosti. Ono što me dodatno iznenađuje jeste da nema adekvatne reakcije ni banaka, ni pravnika. Kao da je svaka društvena debata i reakcija oštećenih i struke protiv loših odluka države presahla. To, čini mi se, govori o lošoj situaciji u našem društvu i o vrlo niskoj zainteresovanosti građana za pitanja od opšteg interesa a, možda, i o ukupno niskom poverenju građana u institucije i njihov rad.

Kakav je to signal za međunarodne finansijske krugove?
Loš. Državno narušavanje privatnih ugovora ukazuje na vrlo nizak nivo institucionalnog razvoja i zemlji koja je u pregovorima sa Evropskom unijom to svakako neće biti od pomoći u narednim koracima u pregovaračkom procesu. Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore, biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju, a to je zapravo drugačije rečeno, dodatni rasta cene po kojoj ćemo finansirati svoj javni i privatni dug u inostranstvu i to u uslovima ionako rastućih kamatnih stopa u svetu.

Kakve će biti posledice? Recimo, da li će banke smanjiti kreditnu aktivnost?
Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da, to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji.

Da li će pokušati da nadoknade gubitak koji im je načinjen? Da li će im država to na neki način kompenzovati?
Verovatno će banke nadoknaditi te gubitke na drugoj strani, poskupljujući svoje druge kreditne instrumente i provizije i verovatno je na toj liniji već razgovarano neformalno sa bankama, ako već sa njihove strane nema ozbiljnije reakcije, ali to i jeste problem, što se radi kratkoročnih političkih poena, žrtvuju vrlo važni postulati civilizovanog društva. Ako će država ili NBS da sada zbog ovih mera nešto nadoknađuju bankama, zar nisu mogle da se obećaju stimulativne mere za one banke koje dobrovoljno kratkoročno ograniče kamatne stope radi podsticanja finansijske stabilnosti, ali da proces bude dobrovoljan uz saglasnost obe ugovorne strane.

Zašto se nisu bunile – ako se nisu bunile?
Verujem da se često privreda i banke ne bune zbog nekih administrativnih mera države kako ne bi ugrozili svoju poziciju na tržištu ubuduće. To je, samo po sebi, loš signal jer može da uputi na zaključak da je održavanje dobrih odnosa sa političkom nomenklaturom od dominantnog značaja za poslovanje privrednih subjekata.

Generalno gledano, da li su kamatne stope na stambene kredite, ali i inače, u Srbiji previsoke, tj. nerealno ili nepravedno visoke?
Svako ko vraća kredit prirodno misli da su kamatne stope previsoke. Realno, one trenutno to nisu, jer su formirane na bazi izuzetno niskih kamatnih stopa u međunarodnom okruženju u prethodnom periodu, a koje su posledica sprovođenja ogromne monetarne ekspanzije u SAD i EU u poslednjih 10 godina. Decenijama pre toga, kamatne stope su bile znatno više i na štednju u bankama i na kredite koje dobijamo od banaka. Kada sam ja pre dvadesetak godina otplaćivao kredit za stan, plaćao sam kamatnu stopu od 12 odsto. Danas su, i pored rasta Euribora poslednjih nekoliko kvartala, kamatne stope ipak znatno niže.

Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju

Kakva je konkurencija na bankarskom tržištu Srbije? Danas ima upola manje banaka nego pre nekoliko godina. Da li je to dobro ili loše, po građane i privredu, razume se? Da li oni zbog toga plaćaju veće kamatne stope i veće marže a dobijaju slabiju uslugu?
S jedne strane ukrupnjavanje banaka je dobro jer kreira mogućnost da se kroz ekonomiju obima smanjuju transakcioni troškovi koje plaćaju građani i privreda. S druge strane, ukrupnjavanje banaka povećava koncentraciju na bankarskom tržištu što može negativno da utiče na konkurentnost i visinu cene bankarskih usluga. Zato je važno da postoji dobra mera između veličine i broja banaka na tržištu. Takođe, dobro je i da postoji bar jedna poslovna banka, možda i neka razvojna banka, u državnoj svojini na tržištu. To je naravno poželjno tek kada kao društvo uspostavimo mehanizme zaštite i efikasnog poslovanja pravnih lica u državnoj svojini, tj. kada se rukovođenje i upravljanje državnih institucijama oslobodi političkih uticaja, nekompetentnosti i prakse sklapanja štetnih ugovora.

Da li je konkurencija u okolnim zemljama, recimo Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj veća ili manja?
Rekao bih da je situacija slična kao u Srbiji, čak i sa većim stepenom koncentracije, s tim što je u Mađarskoj najveća upravo državna banka.

Da li su profiti banaka u Srbiji visoki? Pogotovo kada se uporede sa okruženjem – Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom?
Ne, zvanični profiti banaka u Srbiji nisu previsoki. Treba imati u vidu da to ne mora da bude jedini izvor prihoda na uloženi kapital stranih osnivača banaka.

NBS je povećala obaveznu rezervu, što nije dovoljno primećeno u javnosti.
To je, po definiciji, veći trošak u poslovanju banaka. Veća obavezna rezerva, po pravilu, smanjuje kreditnu aktivnosti i jača finansijsku stabilnost. Istovremeno, centralna banka na deponovanu obaveznu rezervu može da plaća kamatu bankama. Ta kamata, ako je ima tj. ako nije jednaka nuli, predstavlja trošak za centralnu banku, a prihod za banke. Takođe, obavezna rezerva se razlikuje za kratkoročne u odnosu na dugoročne depozite u bankama i za devizne u odnosu na dinarske depozite. Otuda, obavezna rezerva, može da obavlja nekoliko važnih funkcija u regulisanju bankarskog sistema zemlje. Ona istovremeno može uticati i na nivo kreditne aktivnosti ali i na stabilnosti i kvalitet izvora sredstava banaka. Tako se obavezna rezerva može koristiti i kao instrument monetarne politike, i kao instrument regulacije banaka, i kao instrument jačanja ukupne finansijske stabilnosti u zemlji. Važno je da taj instrument bude u saglasnosti sa drugim instrumentima monetarne politike i regulacije banaka.

Da li je to povećanje opravdano?
Budući da su parametri finansijske stabilnosti solidni, a da je tokom ove godine već prisutan pad stope rasta kreditne aktivnosti, ne verujem da je ovo bio dobar i opravdan trenutak za povećanje obavezne rezerve. Ograničenje kamatnih stopa za neke kredite i povećanje obavezne rezerve bankama dodatno će usporiti kreditnu aktivnost u narednom periodu a bez kreditnog rasta u načelu je teško obezbediti višu stopu privrednog rasta.

Predsednik Vučić se hvali stabilnošću kursa – mada nema nikakve veze sa tim. Kako vi ocenjujete tu politiku?
Fiksni kurs ima svojih prednosti i svojih nedostataka. Njega je vrlo jednostavno sprovesti u praksi, ali, po pravilu, ako zemlja nema dovoljno jak izvozni sektor, tj. ako nije dovoljno konkurentna, fiksni kurs može opstati samo uz restriktivnu monetarnu politiku, što onda obara privrednu aktivnost i zaposlenost. To je posebno bilo očigledno u slučaju Srbije, koja je od 2012. do 2016. imala najniže stope privrednog rasta u Centralnoj, Istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Od 2015, tj. od kada je evro počeo da se kreira tj. „štampa“ u ogromnim količinama kao posledica tzv. kvantitativnih olakšica, održavanje fiksnog kursa u odnosu na evro je mnogo lakše, upravo zbog ogromne ponude evra od strane Evropske centralne banke.

U uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas

Problem kod nas je što se na fiksiranje kursa prešlo nezvanično, što je greška, i unosi samo nepotrebnu zabunu jer govorimo da ciljamo inflaciju, a zapravo ciljamo kurs. I drugo, što fiksiranje kursa treba da bude jasno komunicirano sa svim učesnicima na tržištu, ali i sa nosiocima ekonomske politike u Vladi, tj. da bude jasno da plate ne smeju da rastu brže od produktivnosti. To je ključno ako zemlja treba da podigne svoju konkurentnost a to je upravo slučaj sa Srbijom. Mi to nismo razumeli i zato nam odlaze neki strani investitori koji su ovde proizvodili i izvozili, a imamo i krajnje problematične situacije u kojima jevtin uvoz guši domaću proizvodnju, poljoprivrednu i drugu. Uglavnom se to ne povezuje sa fiksnim kursom, a trebalo bi.

Svojevremeno je Slovenija vodila politiku potcenjenog tolara, Kina to stalno radi sa svojom valutom. Mnogi tvrde da je kurs dinara nerealan, tj. da je dinar precenjen. Šta vi mislite?
Mislim da je dinar precenjen i mislim da njegova precenjenost dodatno raste poslednjih godina. Precenjena i potcenjena valuta su ključne poluge privrednog razvoja. Kina uspeva da izvozi i raste jer održava potcenjenost svoje valute. S druge strane, kao da smo zaboravili da je izuzetan uspon Japana posle drugog svetskog rata praktično zaustavljen tzv. „Plaza dogovorom“ kojim je došlo do brzog jačanja jena u odnosu na dolar. Time je Japan uveden u još uvek prisutnu višedecenijsku stagnaciju. Svako ko misli da devizni kurs ne utiče na izvoz, uvoz i privredni rast, treba da se seti da je devizni kurs zapravo cena, a cena naravno utiče na tražnju i prodaju i rast privredne aktivnosti. Fiksiranje kursa ne mora nužno da vodi precenjenoj domaćoj valuti, ali odsustvo razumevanja potrebe da javne finansije budu u ravnoteži i da ne favorizuju potrošnju već da favorizuju investicije, u našoj zemlji doveli su do postojeće situacije u kojoj Srbija i dalje nije rešila problem konkurentnosti svoje privrede, tj. i dalje značajno više uvozi nego što izvozi. Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju.

Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju

Da li se praktično fiksnim kursom zapravo vodi borba protiv inflacije i da li je to dobro?
Uticaj kursa na inflaciju u Srbiji je visok, upravo zbog velike upotrebe evra u obračunima i plaćanjima. Otuda, gubitak vrednosti dinara direktno utiče na rast mnogih cena u zemlji. Borba protiv inflacija treba da se vodi restriktivnom monetarnom politikom, tj. rastom kamatnih stopa, i restriktivnom fiskalnom politikom. Kod nas je, međutim, sistem iščašen. Domaća kamatna stopa u dinarima, na koju utiče NBS, ima vrlo ograničeno dejstvo na agregatnu tražnju i inflaciju zbog vrlo visokog korišćenja evra kako na strani depozita u bankama, tako i na strani kredita koje banke odobravaju građanima i privredi. Otuda, u uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem i koja dovodi do jačanja dejstva referentne kamatne stope NBS i jačanja finansijske stabilnosti, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas.

Da li bi referentna kamatna stopa trenutno trebalo da bude viša od 6,5 odsto. Da li bi se time brže smanjila inflacija? Da li je uopšte NBS reagovala adekvatno na pojavu inflacije?
NBS je zakasnila sa reakcijom oko devet meseci. Naime, trebalo je podići referentnu kamatnu stopu još krajem leta 2021. Nažalost, zbog nesprovođenja dinarizacije, rast referentne kamatne stope ne daje potrebne rezultate u domenu obuzdavanja inflacije i iziskuje potrebu višeg i dužeg podizanja dinarskih kamatnih stopa. Kolateralni efekat toga je rast razlike u kamatnim stopama u dinarima i evrima i to, po pravilu, pojačava devizni priliv spekulativnog novca, što može voditi jačanju dinara, time i obaranja uvoznih cena. Takvo jačanje dinara, nažalost, uzvratno obara konkurentnost svega onoga što nosi naziv „made in Serbia“. Tako nas održavanje stabilnosti „iščašenog“ sistema košta privrednog razvoja. Ključna stvar je razumeti da stabilan finansijski sistem i prosperitetna privreda zahtevaju da najveći broj građana i privrede prima dohotke, kreira imovinu i vraća kredite u istoj valuti. Zato je dinarizacija izuzetno važna, ali se to nedovoljno razume.

Trenutno je inflacija u Srbiji duplo veća nego u Evropskoj uniji. Zašto je to tako, da li su uzroci spoljašnje ili unutrašnje prirode?
Ključni razlog je vezan za ekspanzivnu fiskalnu politiku, posebno u domenu linearnih davanja dodatnih dohodaka stanovništvu iz budžeta. Ovakve mere su posebno intenzivirane poslednjih godina i odraz toga se vidi i u postojećoj visokoj inflaciji. Drugi razlog visoke inflacije bi mogao biti posledica monopolističkih pozicija na tržištu, u domenu uvoza, izvoza i maloprodaje. Na to treba dodati i prisutan uticaj planiranog podizanja cena električne energije kao i podizanja akciza. Spoljnih razloga za unutrašnju inflaciju je bilo tokom 2022, ali su sada oni marginalni. Ključni su, po mom mišljenju, unutrašnji razlozi koje sam pomenuo.

Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji

Da li će u dogledno vreme inflacija u Srbiji biti svedena u prihvatljive granice? Koje bi to granice bile i kada bi to moglo da bude? To jest, da li NBS preduzima adekvatne mere na tom planu i kakva bi monetarna politika trebalo da bude?
Inflacija bi postepeno trebalo da se vraća ka inflacionom cilju, ali će to biti znatno sporije i uz bitnije usporavanje ekonomske aktivnosti zbog kasne reakcije NBS, odsustva rezultata u domenu dinarizacije i ekspanzivne fiskalne politike. Kratkoročno, NBS realno nema na raspolaganju dodatne mehanizme značajnijeg uticaja na obaranje inflacije. Strateški, međutim, činjene su greške u domenu zapostavljanja dinarizacije, nepotrebnog nominalnog jačanja dinara 2017. i kasnog reagovanja na inflaciju. Sada je, međutim, najveća odgovornost za inflaciju na fiskalnoj politici. Srbija treba da teži niskoj jednocifrenoj inflaciji, ali, po mom mišljenju, nije dobro za zemlju u razvoju da taj cilj bude prenizak, tj. na nivou inflacionog cilja razvijenih zemalja

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Vučićev krah

Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu

Prvo se kao tema nametala inflacija. Vetar u leđa ovoj već naizgled izduvanoj priči dali su avgustovski podaci o rastu cena hrane u Evropi. Srbija je stvarno postala lider jer je sa tzv. food inflation od 17,9 odsto (31. 8. 2023/31. 8. 2022) iza sebe ostavila sve druge zemlje. Tačnije, ispred nas je samo Turska, sa nedostižnih 74,3 odsto, ali je ona ionako više u Aziji nego u Evropi. Tik iza Srbije našla se Mađarska, s prehrambenom inflacijom od 17,1 odsto. Zanimljivo je kako najveći populisti, inače međusobno najveći prijatelji, nanose najveću štetu sopstvenom „populusu“.

Ovu temu je, međutim, potisnuo Dogovor za pobedu koji je potpisalo pet poslaničkih grupa (sastavljenih od jedno desetak stranaka). Ovde je posebno zanimljivo bilo što se u programsko-predizbornom dokumentu (navodno) proevropske opozicije nigde, ni na jednom jedinom mestu, ne pominju ni Evropa ni Evropska unija. Treba li da budemo srećni što se ne pominju ni Evroazijska unija ni BRIKS? I misli li to (proevropska) opozicija da pošto je Vučić sedeo na 2-3-4 stolice, ona ne treba da sedi ni na jednoj?

Takođe, uopšte nije pomenuto ni Kosovo. Samo što ako oni nisu hteli na Kosovo, Kosovo je došlo do njih. I po njih.

Posle oružanog okršaja u selu Banjska na severu Kosova (i dok je više spekulacija nego informacija) ključno je, čini se, jedno: istragom bi trebalo pokazati – i na sudu dokazati – kakva je u čitavoj toj drami, od prologa do epiloga, bila uloga „zvaničnog Beograda“. Od odgovora zavise i implikacije mada je glavna, čini se, već izvesna: „Ubijena je ideja zajednice srpskih opština“, rekao je analitičar Dušan Janjić.

Ono što zbunjuje jeste činjenica da je napad izveden u trenutku kada je ZSO u međunarodnoj zajednici stajala nikad bolje i da je tom akcijom (uzgred, prilično amaterski izvedenom – što izaziva pitanja o njenom stvarnom karakteru i cilju) Vučić „pucao sebi u nogu“. Da li se zbog toga kao neko kome ovakav razvoj situacije ide u prilog pominje Rusija i da li je zbog toga Vučić sutradan išao kod ruskog ambasadora?

Sa druge strane, akcija je došla kao melem na ranu Kurtiju, koji je bio takoreći sateran u ćošak, pod velikim pritiskom i Evrope i Amerike. Tako kaže logika. Ali možda je tako ispalo, a da nije tako zamišljeno.

Bez obzira na konačan rasplet, Aleksandar Vučić neće moći da bude oslobođen odgovornosti. Pre svega političke, razume se. Najpre zbog načina na koji je upravljao severom Kosova, pogotovo ljudi na koje se oslanjao. Drugo, atmosfera koja je dugo, a u poslednje vreme sve intenzivnije stvarana u Srbiji, to „pumpanje mišića“, tj. militarizacija društva, to širenje nacionalizma i primitivizma s nacionalnih medija, takoreći zakonito, vodilo je, moralo dovesti i na kraju dovelo do – eksplozije. A gde će da eksplodira nego tame gde je baruta najviše – u „južnoj srpskoj pokrajini“.

Šta god na kraju budemo saznali – a valjda ćemo makar najvažnije saznati – već sada se može reći da će najveći gubitnik ovog mini-rata u Banjskoj („Netko bješe Strahiniću Bane, bješe Bane u malenoj Banjskoj“ – videćemo da li će ovo selo opet ući u narodnu poeziju) biti srpski narod na Kosovu. Da su i tamošnje vlasti zapaljivim nabojima punile atmosferu u kojoj se samo čeka varnica, svedoči i ostavka doskorašnjeg Kurtijevog savetnika Petra Miletića, kao i nedavne reči Rade Trajković da „koordinisana hapšenja Srba širom Kosova jesu jasna i svesna eskalacija i destabilizacija naše zajednice“.

Položaj Srba na Kosovu teško da će makar u neposrednoj budućnosti biti bolji. Ako „dole“ uopšte bude Srba. Jer, kako javljaju mediji iz Severne Mitrovice, sve je manje đaka u srpskim školama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. septembar 2023.

Lanci, trgovinski i ostali

I tako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija

Juče je (u sredu, 20. septembra) ministar finansija Siniša Mali posetio, kako je sam rekao, jedan „market na Dorćolu“, kupio 16 artikala i uštedeo hiljadu dinara – javile su novine. Ako ministar finansija nema pametnija posla nego da u radno vreme nabavlja provijant onda je on, ma kolika mu plata bila, skupo plaćen. Da ne govorimo o tome da trgovina, cene, marže itsl. nisu u njegovoj nadležnosti, pa nije jasno što se on u to uopšte meša. Ali, ministri Vlade Srbije više su na televiziji nego u svojim kabinetima.

To je, međutim, čak i najmanje važno. Afera „parizer“, tj. akcija „Bolja cena – cena za narod“ zapravo je samo još jedna podvala, budući da će „narod“ tu „bolju cenu“ papreno platiti. U stvari, već je plaća, pošto vlast ovim potezom zapravo gasi požar koji je sama izazvala i raspirivala. Mada će od toga biti koristi koliko i kad se šumski požar gasi kantama umesto kanaderima.

Sećate li se kako se Vučić hvalio da nijedna zemlja u Evropi nije toliko novca kao Srbija podelila svojim građanima tokom krize prethodnih nekoliko godina? Onda je vreme i da se setite one, od upotrebe već izlizane (ali i dalje tačne) izreke da u ekonomiji „nema besplatnog ručka“. Niko nije sporio da je obaveza države da deluje „kontraciklično“, tj. da stimulisanjem potrošnje pomogne stanovništvu i preduzećima u teškim vremenima, ali je upozoravano da će prevelika i neselektivna pomoć imati kontraefekte. To se i dogodilo. „Upumpavanje“ gotovo hiljadu milijardi dinara (tj. više od osam milijardi evra) u sistem dovelo je (uz druge, spoljašnje uzroke manjeg značaja) do velikog rasta cena. Zato je danas (zaključno sa 30. avgustom) inflacija u Srbiji dvostruko veća nego u Evropskoj uniji (11,5 prema 5-6 odsto). I zato je danas tzv. referentna kamatna stopa centralne banke Srbije za dve trećine veća (6,5 naspram četiri odsto) nego evropske centralne banke. Jučerašnje rasipništvo vlasti narod danas plaća smanjenom kupovnom moći i nižim privrednim rastom.

Uzgred, kad je već ta akcija tako dobra i korisna, zašto se ne proširi na sve proizvode. Pa naravno, zato što bi to bukvalno razorilo privredni sistem i vrlo brzo bi se videlo koliko je štetno. Ovako, „u malim dozama“ to se ne vidi tako jasno. To jest, vidi se neposredna korist, ali se ne vidi dugoročna šteta. Kao i uvek kada se dodeljuju neke povlastice, privilegije i subvencije, u prvi plan izbijaju dobitnici. Oni kojima je uzeto da bi drugima bilo dato, kao i oni koji će u budućnosti biti lišeni nekih dobara jer su ih potrošile prošle, tj. današnje generacije, ostaju izvan vidokuruga i vlasti i javnosti.

Nešto slično, nije zgoreg podsetiti, već smo imali pre jedno pola veka, kada se privredni život uređivao samoupravnim sporazumima i društvenim dogovorima. Bila je to ona zloglasna „dogovorna ekonomija“. Znamo kako se to završilo.

Nisu ovih dana ograničene samo cene robe nego i cena novca. Narodna banka je ograničila, za narednih 15 meseci, od 1. oktobra, kamatne stope na stambene kredite na 4,08 odsto (ova mera ima više modaliteta, ali da sada u to ne ulazimo).

Banke ćute. To jest, ne bune se javno, ali u sebi jako gunđaju. I nema sumnje da se to neće povoljno odraziti na ugled, čitaj rejting, Srbije u poslovnom svetu.

Nije ovde reč samo o bankama. Nepoštovanje ugovora predstavlja narušavanje temelja pravne države. To dalje znači narušavanje stabilnosti ekonomskog sistema. A i jedno i drugo dovodi do utiska da je Srbija zemlja povećanog rizika za ulaganje i, uopšte, poslovanje. Zbog čega rastu kamatne stope po kojima će Srbija moći da se zadužuje na međunarodnom tržištu. Isto važi i za poslovne banke. Što znači da će biti skuplji krediti na domaćem tržištu. Veći troškovi – manje (domaćih privatnih – za razvoj jedne zamlje najvažnijih) investicija. Manje investicija – manji privredni rast, manje novih radnih mesta, manji standard stanovništva. I manje ljudi platežno sposobnih da uzmu stambeni kredit. I eto kako se jedna mera vlasti, navodno u korist naroda, „preko noći“ pretvara u svoju suprotnost. I „kamen o vratu“ budućih generacija.

Kada je reč o bankarskim i trgovinskim lancima (bankarske filijale su u suštini „marketi“) to što se ne bune – ako se ne bune – može da izazove sumnju da je država njima nešto zauzvrat obećala. Recimo, trgovcima da će (i dalje) suzbijati konkurenciju, tj. da neće puštati (lako ni brzo) nove kompanije na tržište, a što manja konkrencija, to veća cena, jasno je već odavno svima. Što se tiče banaka – gde je konkurencija poslednjih godina prilično smanjena – država može lako, prodajući obveznice na tržištu, kroz visoku kamatnu stopu da im nadoknadi (pa i više od toga) izgubljenu zaradu na stambenim kreditima.

Ovo su samo najnoviji primeri koji pokazuju da je privreda u Srbiji izložena sve većem administriranju i sve većoj samovolji vlasti. A tamo gde je zarobljena privreda, zarobljeni su i društvo i država.

PS.
Neke opozicione partije u poslednje vreme (mada tvrde da ih zagovaraju već dve godine) izlaze sa idejama da se napravi analiza „strukture cene“ za 100 najprodavanijih proizvoda u trgovinskim lancima, pa da se vidi „koliko tu zarađuje proizvođač, koliko posrednik, a koliko trgovac“. Jeste da to deluje organizovanije i uređenije od ovog prilično proizvoljnog biranja proizvoda koji će morati da pojeftine, ali bi efekti bili jednako pogubni, ako ne i veći.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. septembar 2023.

Ova vlast upropašćava poljoprivredu

Pre 10 godina Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, danas je u deficitu uprkos ogromnim parama koje su u međuvremenu potrošene; stvar je u tome što se ne stimulišu investicije i produktivnost nego se plaća politička podrška

Goran Živkov, agrarni konsultant

Čini se da ni u jednoj privrednoj grani ne vlada takvo nezadovoljstvo kao što je to slučaj sa poljoprivredom. Nezadovoljni su svi, i proizvođači i potrošači a i država. To je bila tema razgovora sa Goranom Živkovim, vlasnikom i direktorom konsultantske kuće Seedev koji prevashodno radi u inostranstvu.

Da počnemo od nekih poslednjih događaja kao što je vraćanje nekih naših poljoprivrednih proizvoda iz Slovenije, Hrvatske… Zašto se to dešava?
Problem je u tome što je Evropska unija zabranila korišćenje tog pesticida, hlorpirofosa,koji je inače bio široko korišćen 40 godina, dok je Srbija takođe zabranila njegovo korišćenje ali tek od iduće godine. Tako da se može desiti da ukoliko u voću ili povrću ostani ti takozvani rezidui, to bude razlog za zabranu izvoza. Ova priča, međutim, ima i svoju širu dimenziju. Evropa je odlučna da zaštiti životnu sredinu i to važi i za poljoprivredu, čak i po cenu pada proizvodnje hrane. U Francuskoj imate proteste poljoprivrednika koji traže da se ne ukinu određeni pesticidi ili herbicidi.

Nešto slično imali smo pre godinu-dve dana u Holandiji.
Holandija je takođe prednost dala ekologiji po cenu da se smanji stočarska proizvodnja. Ali Holandija ima više od četiri takozvana uslovna grla po hektaru dok Srbija ima ispod 0,2 grla. Evropa već odavno ne povećava svoju proizvodnju, naprotiv, ona je postavila druge ciljeve i verovatno će proizvodnja u njoj ubuduće padati. To može biti šansa za Srbiju, ali država to mora da shvati i da tome prilagodi svoju regulativu.

Hoćete da kažete da naša država ne reaguje adekvatno na signale koji dolaze iz Evrope, sa tržišta?
Naša država uopšte nema proaktivnu strategiju. Kada bi sad pitali ministarku poljoprivrede kakva je naša pozicija, da li hoćemo da pratimo to što su evropski trendovi, pa da i mi nama postavimo neke targete za smanjenje potrošnje đubriva i pesticida, za povećanje organske proizvodnje i slično, vi ovde nećete dobiti nikakav odgovor. Tačnije, nećete moći nikako da kroz agrarnu politiku vidite u kom pravcu mi idemo.

Vidimo da je poljoprivreda veliki zagađivač, imamo li mi neku odbranu od tog zagađenja koje pravi poljoprivreda?
Nama poljoprivreda u ukupnoj emisiji gasova učestvuje otprilike na nivou bruto nacionalnog dohotka, oko 12 odsto. Inače, naša prosečna emisija po stanovniku je veća nego u Evropskoj uniji i ona dolazi prvenstveno iz energetike, iz termoelektrana. Ali zemlje zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima, spada u zemlje koje treba da smanje emisiju ali nemaju obavezu da pomažu drugima u tome kao što je slučaj sa razvijenim zemljama zapadne Evrope. Tako da su naši ciljevi relativno lako ostvarivi. I mi to možemo da iskoristimo za povećanje poljoprivredne proizvodnje i da popunjavamo prazninu na tržištu do čega će doći u Evropskoj uniji.

Ali mi imamo velike probleme sa izvozom, kakve su uopšte naše sposobnosti da povećamo izvoz?
Sa tri i po miliona hektara obradive površine Srbija može da bez problema pokrije svoje potrebe i da nam ostane dosta za izvoz. Naš izvoz je 2022. bio blizu pet milijardi evra. Da li može da bude veći? Definitivno može. Nažalost dosta nam u poslednje vreme opada proizvodnja po kojoj smo bili prepoznati, povrtarstvo i voćarstvo, za račun ratarstva. Naime, zbog subvencija po hektaru došlo je do ekspanzije ratarske proizvodnje iako je ona manje produktivna.

Kad smo kod subvencija, poslednjih godina one se stalno povećavaju, naročito su ove godine povećane, povećan je agrarni budžet. Kakvi su efekti takve politike, da li su to bačene pare?
Ovo što mi radimo su u najvećoj meri bačene pare. Ne želim da kažem da je podrška poljoprivrednicima generalno loša, nego je pitanje kako ih podržavate. Ovako kako ih mi podržavamo, tako što dajete plaćanja po hektaru i plaćanja po grlu, to je čisto bacanje para. Ne postoji nijedan agrarni ekonomista koji će vam reći da to doprinosi većoj produktivnosti, ili većem izvozu, ili većoj konkurentnosti, osim većem prihodu onih koji primaju te subvencije.

Evropa takođe daje po hektaru.
Tačno, ali Evropa je to učinila u trenutku kada više nije želela da povećava proizvodnju – do čega je doveo prethodni sistem cenovne podrške – nego je samo želela da omogući farmerima dobar standard bez povećavanja proizvodnje.

Kakva bi po vašem mišljenju trebalo da bude podrška poljoprivrednicima u Srbiji?

Mi moramo da imamo investicionu podršku. Naša ulaganja su izuzetno mala, kako god da gledate – po ukupnom broju traktora koje imamo, po broju novih traktora koji uđu u proizvodnju, po broju novih prerađivačkih kapaciteta i zato moramo da povećamo investicije. Zato budžet treba da bude orijentisan ka podršci investicijama. U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe, ode svega 1-2 odsto budžeta. Eto, mogli bi u tome da pratimo Evropsku uniju, ili da pratimo neke zemlje koje zaista jako napreduju, poput Albanije, koja 90 odsto svog budžeta daje za investicije. Moram ovde da podsetim, i Srbija je 2004, 2005, 2006. godine imala budžet koji je preko polovine išao za podršku investicijama. U tom slučaju može da se kaže da podrška ima smisla jer priprema

U novim članicama Evropske unije, dakle bivšim socijalističkim zemljama, oko 30 odsto budžeta ide za podršku ruralnom razvoju i investicijama. U Srbiji na te u suštini najvažnije potrebe ode svega 1-2 odsto budžeta

poljoprivrednika za tržišnu utakmicu, da on bude bolji. Ako vi njemu date 150 evra na njegovih sto hektara to je 15.000 evra, ogromna je verovatnoća da će on pre kupiti novi auto nego što će ulagati u poljoprivredu. A ako vi njemu date na njegovu investiciju 30 ili 35 odsto, ako kupi novi traktor ili napravi novu hladnjaču, onda ste sigurni da su pare uložene u nešto što će povećati konkurentnost.

Kako stoji stvar sa tržištima izvan Evropske unije, recimo sa Rusijom?
Rusija nikad nije prelazila 10 odsto našeg agrarnog izvoza, čak i kada smo jedino mi iz Evrope mogli tamo da izvozimo. Sada se izvoz smanjuje jer su i same rute mnogo komplikovanije. Jednostavno, nama je prirodno da izvozite u Cefta zemlje, da mi u potpunosti držimo ovo tržište i da izvozimo u Evropsku uniju koja je veliko bogato tržište sa dobrim standardima. Problem je što mi gubimo utakmicu na Cefta tržištu, konstantno nam opada udeo izvoza, zato što se oni isto tako otvaraju, i Bosna i Hercegovina, i Albanija, i Kosovo, i Crna Gora se otvaraju prema Evropskoj uniji. Mi u nekim proizvodima gde smo tradicionalno bili jako dobri, kao što su na primer mesne prerađevine, gubimo to tržište. To je s jedne strane rezultat a sa druge strane posledica velike krize u kojoj se nalazi naše stočarstvo.

A zašto je stočarstvo u krizi kad su tamo otišle najveće subvencije?
Upravo zato. Preko 70 odsto subvencija ide za vrlo mali broj stočarskih proizvođača. I to je sve počelo 2012. godine. U tom času Srbija je imala veliki spoljnotrgovinski suficit u stočarstvu, u mesu i mleku. Od tada se svake godine on smanjuje. Nova vlast 2012. suštinski menja agrarnu politiku, uvode se subvencije po grlu, za stočarstvo se izdvajaju ogromna sredstva koja od tada neprekidno rastu, evo i nedavno su opet subvencije povećane. Uprkos tome, spoljnotrgovinski bilans je sve lošiji tako da smo sad došli u situaciju da smo neto uvoznik svih tih stočarskih proizvoda. Znači što više para dajemo to su nam rezultati slabiji. Zašto je to tako za svakog ko se bavi ovim poslom je jasno, to smo gledali više puta, ne samo kod nas nego i u Hrvatskoj i Sloveniji. Prosto, velike subvencije destimulišu proizvodnju.

To se dešava i u Srbiji
To se dešava svuda, to su apsolutno uvek efekti subvencija tog tipa. Od 2012, kada imamo veliki suficit država s jedne strane povećava subvencije stočarstvu a s druge strane nam raste uvoz i smanjuje se izvoz.

Kome idu te subvencije?

Najpre kada je reč o sistemu dodele subvencija moram da kažem da veliki problem seljacima predstavljaju stalne izmene propisa. Srbija je svetski šampion u tome. U Srbiji se svake nedelje donese neka nova uredba koja menja uslove za dobijanje subvencija. A i u poljoprivredi, kao i u svakoj drugoj privredi jako je bitna stabilnost i predvidljivost. U Evropskoj uniji se po sedam godina ne menjaju propisi, ovde jedva da traju sedam dana.

Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra

Kada je reč o tome ko dobija subvencije, mali proizvođači čak ni ne mogu da ih dobiju zato što nemaju umatičena goveda. Kad bi se pravila analiza koliko ljudi zaista dobije te subvencije po grlu videlo bi se da je to relativno jedan uzan broj ljudi. Koliko tačno teško je reći pošto nema podataka. U Evropskoj uniji je sve je toliko transparentno da se zna ime svakog dobitnika subvencije i tačno se zna koliko je ko dobio, svaka firma, svaki pojedinac. Kod nas toga nema, pa se ne može ni tačno reći ko su korisnici subvencija, ali otprilike je kao neka proporcija 20:80, dvadeset odsto onih najvećih dobije osamdeset odsto para. Ne bi me čudilo da je kod nas to još i malo više.

Da li uspevamo da potrošimo sredstva iz evropskih fondova?

U prošlom finansijskom periodu od sedam godina Srbija je od EU dobila 175 miliona evra ili oko 25 miliona godišnje. Mi nismo uspeli da potrošimo tih 175 miliona, videćemo koliko ćemo vratiti, verovatno 60-70-80 miliona evra, preko trećine sigurno. Nismo ih koristili zato što je naša administracija sve jako sporo radila. Naša Uprava za agrarna plaćanja je razvlačila te projekte do besvesti.

Vlast je mnogo govorila o izvozu u Kinu kao velikoj šansi, da li su ispunjena obećanja?
Mi smo otvorili kinesko tržište i mi izvozimo. Nažalost, te cene su mnogo niže od onih koje dobijamo prilikom izvoza na Cefta tržište. Takođe, simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo možemo samo da pretpostavljamo. Lično mislim da Kina za nas nije nikakva šansa, jer u kineskim poslovima često nema ekonomije – u jednom trenutku traže ogromne količine robe a u sledećem momentu im ne treba ništa. Nikada budućnost ne bih bazirao na izvozu u Kinu.

Simptomatično je da se ceo izvoz u Kinu odvija preko jednog izvoznika. Zašto je i kako nekome dodeljeno to ekskluzivno pravo, možemo samo da pretpostavljamo

Na čemu onda zasnivati tu budućnost?
Poljoprivredno okruženje se jako menja pod uticajem klimatskih promena i zahteva Evropske unije za izuzetno strogim propisima u vezi sa tim. Mi moramo da pronađemo naš interes i naše mogućnosti i takvom okruženju. Lično mislim da imamo dobre šanse ako se prilagodimo tim promenama. To može da bude jedan od novih pokretača rasta. Nažalost, mi u poljoprivredi nemamo apsolutno nikakvu viziju i nikakvu strategiju, nego imamo samo ad hoc rešenja, kao reakciju na proteste ovih ili onih proizvođača.

Dakle – reakcionarna politika, da se malo našalimo.
Baš tako. Zato mi se čini da ćemo i ovu šansu propustiti. Tim pre što ni opozicija nije bolja, vidim da sad neki obećavaju 300 evra po hektaru.

A šta bi mogli da budu ti pokretači razvoja?
Početkom dvehiljaditih nama je pokretač razvoja bilo to što smo imali poljoprivrednike. Mi smo imali najveći rast izvoza od 2000. do 2010. godine. Nije postojala nijedna zemlja koja je imala toliko veliki rast. U novim zemljama članicama EU u tom razdoblju izvoz je porastao sedam puta, u Srbiji gotovo 10 puta, sa 200-300 na dve milijarde evra. Od 2010. naovamo apsolutno smo po rastu uprosečeni sa svim ostalim zemljama, tj. sa novim članicama Evropske unije. Verovatno ćemo u sledećoj dekadi da padnemo još niže.

Da se zadržimo još malo na pokretačima rasta.
Drugi pokretač rasta bilo je otvaranje, mnogi su počeli da neke stvari uvoze, neke stvari da izvoze, dobili smo tržište, otvorila se Cefta u potpunosti. Sada moramo da pronađeno nove pokretače rasta. Kao što sam rekao to bi moglo da bude ovo susprezanje proizvodnje u Evropskoj uniji. Naša priroda još uvek nije u tolikoj meri uništena tako da mi imamo odlične prirodne resurse i prirodne uslove. Još jedan novi pokretač rasta trebalo bi da budu investicije. I to sam već rekao, u Srbiji se investira jako malo, naročito se malo ulaže u prerađivačku industriju. Treba stimulisati investicije

A šta bi trebalo da radi i uradi država?
Država najbolje da ne smeta. Poljoprivrednici će pronaći svoj put. Zapravo, država trebala da postavi neki jasan, transparentan okvir, da taj sistem bude uređen, da bude predvidljiv, da ne bude korupcije, da ne bude voluntarizma državne administracije. Poenta je da naš budžet nije mali, samo što ga bacamo i nije uopšte u funkciji razvoja, a nama je razvoj očajnički potreban. Mi jako zaostajemo i po prinosima. Recimo, kada bi naši ratari umesto osam imali 12 tona kukuruza po hektaru, ta razlika od četiri tone njima bi dole prihod od 600, 700, 800 evra; u tom slučaju 150 evra koliko dobijaju kao subvenciju potpuno je nebitno. Ali država radi sve kontra takvoj logici i toj računici.

Mijat Lakićević; foto: Zoran Raš
Novi magazin, 21. septembar 2023.

Kako je parizer pojeo Vučića

Sav taj novac koji Vučić udeljuje zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio

Kineska poslovica kaže: „Što siromašniji narod, to veće pagode“. U slučaju Srbije to znači – fudbalski stadioni. Uostalom, Srbija je ipak u Evropi, te su nam bliži rimski imperatori koji su diljem svog carstva podizali arene i koloseume. „Hleba i igara“ – važi i danas kao i pre dve hiljade godina.

Nije, dakle, teško dokučiti zašto se Vučić odlučio da gradi fudbalske stadione, a ne hale za košarku (odbojku, rukomet, atletiku) iako u ovim sportovima imamo mnogo više uspeha nego u nogometu. Pored toga, dvorane uopšte nisu tako grandiozne, ne bodu oči na svakom koraku, a nisu ni tako skupe, pa prilikom njihove izgradnje ne može mnogo ni da se ukrade.

Kad smo već kod sporta, davno je neko primetio, mislim da je stranac, da u Srbiji svi igraju fudbal, a pobeđuju u košarci. A kad se pobedi, onda mora i da se proslavi, zar ne.

Razumljiva je želja ljudi da odaju priznanje svojim sugrađanima koji postignu (veliki) uspeh na međunarodnoj sportskoj sceni. Razumljiva je i radost sportista što ih dočekuje hiljade ljudi. Pri tome, teško da i njima nije jasno da vlast želi da se ogrebe o njihov uspeh i njihovu popularnost, ali isto je tako teško zamisliti da mogu da odbiju poziv na prijem kod predsednika. (Mada 2002, kada su predvođeni istim ovim Pešićem osvojili svetsko prvenstvo u Indijanapolisu, posle prijema kod Koštunice nisu otišli na prijem kod Đinđića; Pešić je otišao.) Po onome što se moglo videti na prijemu kod Vučića, bili su prilično uzdržani. Možda je i to nagnalo predsednika da na kraju ponovo uzme reč i objavi da će nagrada za zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. iznositi 200.000 evra. Nije izdržao da još malo ne promoviše sebe.

Mora biti da se Vučić sa više obzira odnosi prema kućnom budžetu nego prema ovom državnom. Naravno da Aleksandar Vučić nema nikakvih prava ni zakonskih ovlašćenja da tako svojevoljno, mimo svake procedure i bez pitanja nadležnih organa daje takva obećanja i deli milione evra.

Sam Vučić je rekao da će „Srbija biti peta u svetu po visini premija za osvojeno zlato na Olimpijskim igrama”. Nije izvesno da će zaista biti tako (kao što je nepouzdano i sve što Vučić inače govori), ali je nesumnjivo da je ta suma gotovo šest puta veća od nagrade za prvo mesto na Olimpijadi u Londonu (35.000 evra) 2012. godine.

Po čemu je to, ekonomski gledano, Srbija peta u svetu ili, sa druge strane, koji su to ekonomski parametri Srbije u poslednjih 10-12 godina poboljšani 5-6 puta? Nema ničeg takvog. Sasvim obratno, ako je po nečemu među prvih pet u Evropi, onda je to po siromaštvu. U času kada se kao pijani milioner razbacuje basnoslovnim svotama, srpska ekonomija gotovo da je na staklenim nogama. Rast cena je među najvišim u Evropi, dok je rast privrede među najnižim u Evropi. Da bi prikrila loše stanje, vlast sve češće pribegava administrativnom nasilju nad ekonomskim subjektima: određuje cene hrane, raznih proizvoda široke potrošnje, energenata, bankarskih usluga, kredita. Sa druge strane, vlast sve češće pribegava direktnoj podeli novca svim kategorijama stanovništva, što bi se reklo, „od kolevke, pa do groba“: deci, omladini, majkama, seljacima, penzionerima. Zašto? Zato što ljudi od svojih regularnih primanja ne mogu normalno da žive.

Naravno, sav taj novac koji Vučić udeljuje građankama i građanima zapravo je njihov sopstveni – bilo da ga je od njih prethodno uzeo, kroz poreze i doprinose, bilo da se u njihovo ime i za njihov račun negde zadužio (što znači da će morati da ga vrate, razume se, s kamatom). Pri tome, daje ga uz takvu pompu i reklamu kao da ga je iz sopstvenog džepa izvadio.

Da li bi neko, s obzirom na sve rečeno postavlja se pitanje, iz nekog sportskog foruma, recimo predsednik Olimpijskog komiteta Srbije Božidar Maljković, trebalo da došapne Aleksandru Vučiću da nije u redu da sportisti pored zlatne olimpijske medalje (što im je, takoreći po definiciji, i najveća satisfakcija) dobijaju još 200.000 evra, dok se istovremeno narodu obezbeđuje parizer od 200 dinara.

Inače, kad (najzad) dođosmo do parizera, čini se da je Vučić – ma koliko bio poznat kao kralj političkog marketinga – u ovom slučaju omanuo. Naprosto, parizer mu je ukrao šou. Neko bi pomislio da su proizvođači parizera debelo platili za ovu kampanju. Ja u to ne verujem. Ali, kakogod, Vučić je potisnut u drugi plan, a u prvi plan je – možda i protiv svoje volje – izbio parizer.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. septembar 2023.

BRIKS u Srbiji

Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.