Nasilje nije samo fizičko, češće je i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom

Tema (n)ovog broja Novog magazina je nasilje. Ne formalno – mada se u istoimenoj rubrici bavimo Belorusijom – ali se u nizu napisa govori upravo o nasilju, pre svega političkom, ali i svakom drugom. Intervjui sa Sofijom Mandić i Vojinom Rakićem, naše zabeležbe protesta u Novom Sadu i podstaroplaninskom selu Rakita i tekstovi iz regiona i sveta, da ne navodimo sve, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno isprovocirani su nekim vidom individualnog i društvenog nasilja. Pre svega, naravno, to važi za sećanje Ljubinke Trgovčević povodom dvadesetogodišnjice ubistva Ivana Stambolića.

Ne možemo međutim, iskreno rečeno, da se pohvalimo da je ovo rezultat nekog dobro smišljenog plana; pre je posledica prilika u kojima živimo. Više se, dakle, tema nametnula nama nego što smo mi želeli da nametnemo temu. Što je pak sa društvenog stanovišta gore nego da je obrnuto. Jer, zapravo, nije ta tema ni nešto novo, o njoj se poodavno govori. Ali, kao i maločas, upravo njeno dugo trajanje samo povećava zabrinutost.

Kao primer koliko je nasilje duboko prodrlo u društvo i postalo široko prihvaćeno, prosto dakle “normalizovano”, najbolje svedoči jedan (naoko) sasvim benigni primer. Reč je o “slučaju” Draška Markovića, direktora u Telekomu Srbija, koji je fizičkim nasrtajem i oduzimanjem mikrofona prekinuo konferenciju za štampu Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde. Tim povodom je Predrag Ćulibrk, generalni direktor preduzeća, rekao da postupak njegovog podređenog “nije bio pametan, ali da se nije desilo ništa strašno”.

I fakat je: Draško nije Mariniku udario pesnicom i slomio joj jagodičnu kost, kao što se to desilo Milanu Vujiću, nije dobila ni gvozdenom šipkom po glavi kao Borislav Stefanović, a nije prošla ni kao Marija Lukić. Sve je bilo “komifo” i u rukavicama.

Nije se zapitao direktor Ćulibrk, a vidimo ni tužilaštvo, otkud direktoru (i to, kakve li ironije, za ljudske resurse) Markoviću uopšte ideja da izađe na ulicu i obračunava se sa njemu nepoćudnim građanima. Zašto nije pozvao policiju ili makar kompanijsko obezbeđenje, i to bi bilo logičnije. Ali ne, on je odlučio da lično uzme “pravdu” u svoje ruke.

Kako i zašto, međutim, zamerati mladom Markoviću? Zar on to svakodnevno ne vidi od svog šefa – ne mislim na Ćulibrka nego na Vučića, naravno – koji prosuđuje i presuđuje o svemu i svačemu, pa i o tome ko je prošao poligraf, a ko nije.

Ali ne gleda to samo Marković, gledaju to i milioni građanki i građana Srbije. I prirodno je onda da i oni požele da sami reše problem, po kratkom postupku: pesnicom, štanglom, zapaljenom bakljom…

Ili perom, tj. kompjuterskom tastaturom. Jer nasilje nije samo fizičko, češće je zapravo i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom.

Kao što je, recimo, najava da Vlada Srbije i Srpska pravoslavna crkva osnivaju “specijalni tim” – po ideji, a čijoj bi drugo, predsednika Vučića – za “zaštitu srpskog duhovnog bogatstva na prostorima na kojima živi naš narod”.

Naravno, svaki narod, pa i srpski treba da čuva svoje duhovno i materijalno bogatstvo gde god da se nalazi. U Srbiji već (odavno) postoje državni organi koji se time bave. I kojima je, tvrde stručnjaci, crkva često najveći protivnik u očuvanju autentičnog nasleđa. Tako da ovaj državno-crkveni savez sa duhovnim bogatstvom nema nikakve veze; pre će biti da je obrnuto. I kakav je uopšte njegov smisao? Kreće li to Srbija u neki svoj krstaški rat?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.