mijat

Dvostruka igra

NOVI MAGAZIN,
U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru

Aleksandar Vučić se našao u poziciji čoveka koji je farbajući pod sam sebe zatvorio u uglu sobe. Višegodišnjom antievropskom propagandom, koju je vodio i lično i preko sebi bliskih medija, uspeo je da preokrene javno mnjenje, koje je sada protiv Evropske unije i Zapada uopšte, a sad bi trebalo da ugura Srbiju u to društvo.

Sve ovo, međutim, važi samo pod pretpostavkom da Vučić stvarno namerava to što obećava, tj. da će zaista voditi proevropsku politiku.

Za tako nešto još nema dokaza. Vučićevo obraćanje naciji (u petak, 6. maja) koje je tako nešto trebalo da najavi – ako već ne i konkretnim merama potvrdi – pretvorilo se, najpre, u još jedan njegov lament nad samim sobom i sopstvenom sudbinom.

Kao drugo, stiče se utisak da je cela ta konferencija za štampu sa „10 tačaka“, tj. sa gomilom sporednih tema, poslužila da se zatrpa ono valjda jedino važno što je rekao – da „put u Evropu nema alternativu“. Ali „put u Evropu“ ipak nije isto što i „put u Evropsku uniju“. Mož’ da bidne, al’ ne mora da znači. A o tom „putu“, njegovoj izgradnji i preprekama ništa novo nismo čuli.

Naročito je, sa obilatog „švedskog stola“ postavljenog u Palati „Srbija“, Vučićeva najava obaveznog vojnog roka u trajanju od tri meseca privukla veliku pažnju. Čovek koji tako pomno prati istraživanja javnog mnjenja teško da je to uradio slučajno.

Za Aleksandra Vučića je srećna okolnost – na čemu je, doduše, sam najviše radio – što Srpska napredna stranka i nije neka vrednostima opterećena organizacija nego je više interesna grupa čija je glavna ideologija – pljačka. S tom armijom od nekoliko stotina hiljada ljudi i žena, AV neće imati problema. Oni će ići gde ih povede, samo da im ostavi privilegije, poslove i novac koji su stekli.

Otpor bi mogli da pružaju tzv. iskreni nacionalisti, bilo da su inokosni intelektualci bilo da su partijski povezani. Neke od njih je i sam Vučić preko svojih medija uzdigao da bi zamenili već izanđalog Šešelja, ali nije uspeo da ih do kraja stavi pod kontrolu.

Ovu grupaciju sad pokušava da neutrališe pričama kakvu je nedavno ispričao Dragoslav Bokan. Nekadašnji vođa „Belih orlova“ je, naime, oštro napao nacionaliste (to je bio jedan od onih trenutaka kad čovek ne veruje sopstvenim ušima) zato što, navodno, ne razumeju da Vučić trenutno vodi „nacionalno odgovornu“ politiku jer „dodvoravajući“ se Evropi, čini jedino što pod velikim pritiscima može da bi odbranio dugoročne interese zemlje. To je, međutim, iznuđeno i privremeno, to Putin razume i Rusija se neće naljutiti čak i ako joj Srbija uvede neke sankcije. Jer zna se ko je Srbiji zaista prijatelj, a ko neprijatelj.

Potvrđuje to na neki način i parada „Besmrtnog puka“, koju je 9. maja, u čast Dana pobede nad fašizmom, u Beogradu organizovala ruska ambasada. Vi ste naši čak i kada ste u protivničkom taboru, poručio je time (uz blagonaklon pogled vlasti) ambasador Harčenko.

Tabloidi su, kažu, već počeli da menjaju retoriku. Ne baš ubedljivo. Ostaje da se vidi da li će to učiniti i Vučićeve udarne „medijske pesnice“ Pink i Hepi. Tek u tom slučaju moglo bi da se kaže da Vučić ozbiljno misli da „resetuje“ svoju politiku. Ni tu nema ni prvih naznaka.

U ovom času Vučićev saveznik je i Aljbin Kurti. Radikalnim nacionalizmom i odbijanjem kompromisa, on pomaže Vučiću da, iako priteran u ćošak, i dalje igra dvostruku igru.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 12. maj 2022.

Jedan ručak, jedan glas

PEŠČANIK, ,
Kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes

Priča je autentična. Dvoje putnika namernika, na službenom putu, krenulo put Negotina, svrati kao i obično u Golubac u jedan restoran na kafu. Kad – restoran pun ljudi koji ručaju, nema gde šibica da padne. Šta će, odu na drugo mesto.

Sutradan, u povratku, svrate opet u onaj isti restoran, kad – slika opet ista, ždere se naveliko. Upitaju kelnera o čemu je reč, to se nikada ranije nije dešavalo, a često putuju.”To su sigurni glasovi”, odgovara konobar. Lokalno rukovodstvo Srpske napredne stranke glasače obezbeđuje tako što deli bonove za ručak; svako ko uzme bon, mora da glasa za Vučića. I da donese dokaz, razume se.

Stvari idu nabolje, reći će neko, sada se glasovi ipak ne prodaju za sendvič u autobusu nego za ručak u restoranu, napredak je očigledan.

Ne znam da li ova praksa postoji i u drugim opštinama, mada čisto sumnjam da je ideja lokalna, pre bih rekao da je to smislio neki centralni marketinški mozak.

Čovek se, naravno, odmah zapita da li smo zaista tako nisko pali da se glas – srž statusa građanina, esencija slobode i demokratije – prodaje za jedan ručak (ili više, svejedno)? Kako je ova vlast uspela da tako nisko obori ovaj – svako bi, zar ne, rekao – ponositi i slobodarski narod?

A onda pomisli: kako se oseća taj vođa Aleksandar Vučić kad zna da vodi gomilu ulizica i poltrona, hiljade potkupljenih i podmićenih, koji u svemu tome gledaju samo svoj (sitni ili krupni, zavisi od bliskosti tronu) interes.

Mora da mu se smuči svako veče kad treba da legne u krevet. Zato i tako malo spava.

Ili, što je verovatnije, spava mirno, omamljen kloakom koju je stvorio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29. mart 2022.

Mali mađioničar

PEŠČANIK
Način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke

Siniša Mali, ministar finansija, uporno se ovih dana hvali kako je javni dug “pod kontrolom i na nivou od od 51,5 odsto bruto domaćeg proizvoda”. Kakav je to spektakularan potez napravila vlada – i još se, zamislite, time nije ni pohvalila – pa se bukvalno preko noći javni dug sa 56,9 odsto BDP-a, koliko je bio 31. decembra 2021, strmoglavio na pomenutih 51,5 odsto 1. januara 2022. godine. A da je pri tome ostao u paru isti – 30,13 milijardi evra.

Trik je zapravo sasvim jednostavan. Čim počne nova godina srpske vlasti javni dug počnu da računaju u odnosu na planirani (n)ovogodišnji BDP. I to tzv. nominalni koji u obzir uzima tekuće cene, dakle “obuhvata” i inflaciju. Onda se dobijena vrednost podeli sa kursom evra koji je manje više već godinama zakucan i eto sasvim novog i znatno boljeg rezultata, tj. relativno manjeg javnog duga.

Efekti deviznog kursa, odnosno pretvaranja bruto domaćeg proizvoda iz dinara u evro, lepo se vide poređenjem 2020. i 2019. godine. Pretprošle godine, kao što je poznato, BDP je, zbog epidemije korone, realno opao, istina za skromnih 0,9 odsto. Ipak, u evrima je BDP porastao: sa 46 milijardi evra 2019. na 46,8 milijardi evra 2020. godine. Stvarno smo dakle imali manje, ali smo u papirima ministra finansija imali više.

Treba li naglašavati da gore pomenuti način obračuna (relativne) veličine javnog duga kojem pribegava ministar finansija nije u skladu sa pravilima struke. “Lege artis” bi bilo javni dug porediti sa BDP-om u prethodna četiri tromesečja.

Tako da, u stvari, nema nikakve magije, samo još jedan falsifikat.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. mart 2022.

Ukrajina i Srbija

PEŠČANIK,
Kao što nije pristala na članstvo Ukrajine u Evropskoj uniji, tako Putinova Rusija nikada neće prihvatiti ulazak Srbije u Evropsku uniju. Članstvo Srbije u EU za Rusiju bi značilo gubitak izvanredne strateške baze na uvek trusnom Balkanskom poluostrvu

Rat je počeo na Mejdanu. Pre osam godina, krajem februara 2014. na glavnom kijevskom trgu Mejdan održane su velike demonstracije protiv proruskog predsednika Viktora Janukoviča i za priključenje Ukrajine Evropskoj uniji.

Narandžasta revolucija urodila je plodom, ali se Rusija s tim nikada nije pomirila. Nije žalila ni sredstva ni ljude (ako je finansirala fašiste u Francuskoj, što ne bi u Ukrajini) da ionako ne baš stabilnu državu dodatno destabilizuje: proevropskog predsednika Petra Porošenka pokušala je da ubije.

To je suština rata koji se ovih dana vodi u Ukrajini. Nije reč samo o tome da se Ukrajini zabrani – što je inače pravo svake suverene zemlje – da se učlanjuje u organizacije i saveze kakve želi, pa i u NATO. Rusija se oštro suprotstavlja i članstvu Ukrajine u Evropskoj uniji. Jer, u tome vidi gubitak teritorije u tom ratu civilizacija – Evropske unije, sa jedne, i Ruskog sveta, sa druge strane. Ukrajina je i htela da uđe u NATO da bi imao ko da je štiti od ruske invazije, ali NATO se nije usudio. I sad smo tu gde jesmo.

Kao što nije pristala na članstvo Ukrajine u Evropskoj uniji, tako Putinova Rusija nikada neće prihvatiti ulazak Srbije u Evropsku uniju. Pustiće je da se igra otvaranja i zatvaranja poglavlja, ali članstvo Srbije u EU za Rusiju bi značilo gubitak izvanredne strateške baze na uvek trusnom Balkanskom poluostrvu.

Sa druge strane, reakcije aktuelne vlasti pokazale su potpunu zavisnost Srbije od Rusije. Srbija je – prema rečima naših najviših političkih ličnosti – praktično dvostruko ucenjena. Najpre, svaki potez koji bi Srbija učinila, a koji Rusija ne bi prethodno odobrila, mogao bi da izazove prekid snabdevanja energentima, naftom i gasom. (Toliko o bratskim odnosima.)

Drugo, Rusija bi odmah odustala od prava veta prilikom glasanja u Savetu bezbednosti o zahtevu Kosova za prijem u Ujedinjene nacije. U stvari, za takvim scenarijem neće ni biti potrebe. Preko svojih kadrova u politici i policiji Srbije, Rusija neće ni dozvoliti da do nekog sporazuma Beograda i Prištine dođe. Zamrznuti konflikt na Balkanu, u “mekom trbuhu” Evrope, za nju je idealna opcija.

Kad se tome doda kineski kapital, jasno je da je Srbija sve dalje od Evrope.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. februar 2020.

Hrvat u Beogradu

NOVI MAGAZIN, , , ,
Pada na pamet pomisao – pogotovo što se navijači s transparentom nisu pojavili na prvoj nego na petoj, šestoj utakmici pod vođstvom nepodobnog trenera – da neko u sistemu obaveštavanja i uzbunjivanja nije pokazao dovoljnu budnost

Viče Vičević koliko ga grlo nosi, ali u Srbiji nema ko da ga čuje. Ne mislim, naravno, na Mirka Vičevića, doskorašnjeg trenera Vaterpolo kluba Crvena zvezda, iako se o njemu radi nego na skandal koji je s tim u vezi izbio.

Ako neko ne zna o čemu je reč – a takvih je, bojim se, većina jer nisu imali gde da se obaveste – pre mesec dana navijači Crvene zvezde su transparentima i povicima primorali trenera Vičevića da napusti klub.

Vičević je, inače, besprekorna sportska ličnost, prava legenda, koji je poštovanje stekao ne samo ponašanjem u bazenu nego i van njega.

Ali imao je jednu veliku manu, a možda i dve. Poreklom je Hrvat iz Kotora, a uz to još, kažu, član (“Milove”) Demokratske partije socijalista. Ne zna se šta je za veće zlo uzeto Vičeviću, čini se da je prvo ipak preteglo. Kako god, proslavljeni, što se kaže, stručnjak morao da je da se posle jednog pravog pravcatog Dance macabre na tribinama vrati u Kotor, odakle je došao.

Priča je, dakle, već bajata, slučaj je zastareo, ali u tome i jeste problem. Osim nekoliko – hvale vrednih – komentara u ono malo nezavisnih&profesionalnih medija, cela stvar je brzo gurnuta pod tepih, najvažnija tema postala je ko će naslediti Vičevića.

Beogradska i srpska javnost ostala je praktično nema na jedan fašistički čin. Nije tim povodom održan nijedan panel na državnoj televiziji (ove druge s nacionalnom frekvencijom ne možemo ni da računamo u medije), nijedna javna tribina, okrugli sto.

Nije bilo reakcija javnih ličnosti. Kako iz sveta sporta tako i iz ostalih oblasti društvenog života.

Nije se oglasio – iako nije bilo ni očekivano – niko iz Vlade; nije zucnuo ni ministar sporta, uzgred Vičevićev kolega Udovičić. Ministar policije, koji se oglašava o svemu što nije u njegovoj nadležnosti, takođe je ćutao kao zaliven. A sad je morao da se oglasi. Da objasni koja je to i čija grupa koja na stadion može da unese i razvije transparent šovinističkog sadržaja, kao što je to uradila grupa Zvezdinih nazovi navijača.

Umesto da čitava ta bulumenta istog trena bude pohapšena i sprovedena u zatvor, Klub se oglasio saopštenjem. Bolje da nije. Saopštenje je takvo da se više ulaguje navijačima nego što se izvinjava Vičeviću. Ako i nije u prvom trenutku pomislio da ode, nakon tog sramnog pisanija Mirku Vičeviću je moralo biti jasno da u Beogradu više nema šta da traži.

Čoveku pada na pamet pomisao – pogotovo što se navijači s transparentom nisu pojavili na prvoj nego na petoj, šestoj utakmici pod vođstvom nepodobnog trenera – da neko u sistemu obaveštavanja i uzbunjivanja nije pokazao dovoljnu budnost. Tako je onaj ko mora da misli o svemu i ništa ne prepušta slučaju naknadno shvatio da je učinjen propust i rešio da što pre sanira štetu. Pa je organizovao taj bal vampira.

Ima li nekog posle tako uspešnog obračuna s klanom Belivuk ko veruje da je taj performans na tribinama izveden spontano. Ta predstava nije mogla biti osmišljena i režirana u navijačkom taboru, tj. morala je prethodno dobiti “zeleno svetlo” s nadležnog mesta.

Da rezimiram. Jedan par excellence fašistički postupak dobio je zaštitu vlasti. Što je još gore, s obzirom na takoreći nikakvu reakciju javnosti, može se reći da je doživeo i svojevrsnu društvenu verifikaciju.

Država da hoće može očas posla da se obračuna s tim mračnim tipovima. Ali neće, jedni drugima su, izgleda, potrebni takvi kakvi su. Poput mladih SNS akademaca, i Belivukov podmladak je na sceni.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. februar 2022.

Naprednjačko zlatno tele

OSTALI TEKSTOVI, , , ,
Deset godina naprednjaka: Velika razvojna prevara

Došli su pre 10 godina s mnogo entuzijazma da pokrenu Srbiju, koja su zapetljala u kučine svetske ekonomske krize. Uspeli su da za dve godine, tj. do 2014, naprave najveći državni deficit u istoriji od negde 250 milijardi dinara ili blizu dve i po milijarde evra. Zemlja se stvarno našla pred bankrotom. Nemajući drugog izlaza, morali su da se izvlače iz te kaljuge, započeli su tzv. program fiskalne konsolidacije. “Kresali” su plate i penzije, nisu se obazirali na Ustav i zakone. To je, međutim, bio lakši deo posla. Trebalo je pokrenuti posustalu privredu. Ali to naprednjacima nikako nije polazilo za rukom. Stope rasta, kad nisu bile negativne – uglavnom, govorilo se, zbog elementarnih nepogoda – bile su više nego skromne, u proseku dva odsto godišnje. Daleko od potreba, a još dalje od najava da će Srbija ubrzo postati lider regiona i Evrope. Lider se, po pravilu, nalazio na repu.

Čak ni zaduživanje nije pomagalo. Javni dug je u proseku rastao po milijardu evra godišnje, sa 15 milijardi 2012. došao je na 22,5 milijardi evra 2019, ali su razvojni rezultati bili vrlo mršavi.

Tada je grupa ekonomista bliskih vlasti smislila spasonosno rešenje. Ako ne pomaže malo para, možda će pomoći mnogo. Dakle – veliki projekti, infrastrukturni radovi, skupi, najskuplji. Plus – kineski krediti. Naime, para za velike infrastrukturne projekte bilo je već tada, dve trećine od 5, 6 milijardi evra nije još bilo ni iskorišćeno, ali to su bile pare iz međunarodnih fondova koji su stalno nešto merili, kontrolisali i zakerali. Nije bilo preduzetničke slobode. S Kinezima se sve rešavalo u četiri oka, a i cena je manje-više bila – odokativna.

Srbija je udvostručila brzinu zaduživanja. Sada joj je za novih 7,5 milijardi evra zajmova bilo potrebno svega tri godine, pa je od 2019. do 2021. javni dug Srbije premašio 30 milijardi evra (praktično se udvostručivši u odnosu na početnu sumu).

To je urodilo plodom. Bruto domaći proizvod počeo je osetnije da raste – oko četiri odsto godišnje. Recept je bio jednostavan. Zvanično prijavljenu vrednost radova niko nije proveravao. Tako je primećeno da putevi i pruge koje finansiraju Kinezi koštaju znatno (20-30-50 odsto) skuplje nego kad ih finansira, primera radi, Evropska investiciona banka. Jer, kad EIB daje kredit ima svoje ljude koji procenjuju realnu vrednost radova, na osnovu čega se zatim dodeljuje novac. Tih zavrzlama s Kinezima nema. Već je u legendu ušao primer da je kopanje dva dužna metra kanala za gasovod Balkanski tok koštalo 2.000 evra. Ovaj projekat je, doduše, ruski, ali je princip isti.

Ogroman priliv deviza iz kredita imao je za posledicu jačanje dinara. Vodeći politiku fiksnog kursa evra Narodna banka je smanjivala kupovnu moć evropske valute. Štednja u evrima se uopšte ne isplati, pošto za istu sumu “evara” svake godine možete da kupite sve manje robe. Ovo ne odgovara ne samo štedišama nego ni izvoznicima, pošto za svoju robu dobiju manje dinara. To se najbolje vidi u prerađivačkoj industriji. Već nekoliko poslednjih godina ona stagnira. Godine 2020. bila je svega 0,1 odsto veća nego 2019; 2019. je bila 0,2 odsto veća nego 2018, a 2018 za 1,9 odsto veća nego 2017. Sve u svemu – trogodišnja stagnacija. Prošle godine je, istina, prerađivačka industrija porasla 5,5 odsto, ali posle niza “sušnih” godina to je gotovo zanemarljivo. Pogotovo ako se uporedi s višegodišnjim rastom građevinarstva od po 20-30 odsto.

Za zemlju poput Srbije upravo bi prerađivačka industrija trebalo da bude nosilac izvoza i razvoja. Privrednici očigledno nisu imali motiva da ulažu u male industrijske pogone uprkos silnim kilometrima novih auto-puteva. Zaostatak privatnih investicija, koje su upola manje nego što bi trebalo da budu (7-8 milijardi evra), o tome najbolje svedoči.

No, ako ne odgovara razvojnoj privredi, jeftin evro i te kako odgovara državi. S jedne strane, smanjuje učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu. A sa druge, veštački podiže BDP u evrima. Na primer, ako ove godine realan porast bruto domaćeg proizvoda bude iznosio četiri odsto, a inflacija oko šest odsto, BDP u evrima, zahvaljujući fiksnom kursu, porašće 10 odsto.

Sve u svemu, tako je, zarad interesa Kineza i nekoliko milenijumskih timova, žrtvovan interes privrede i građana Srbije.


PS:
Nije isključeno da ćete i vi, drage čitateljke i čitaoci, za neku godinu stvarno imati platu od 1.000 evra. ali se lako može desiti da ćete za nju kupiti manje nego za 500 evra danas.

Mijat Lakićević
portalforum.rs, 13. februar 2022.

Platiš devet dobiješ tri

PEŠČANIK, , ,
Građani su platili mnogo više da bi dobili znatno manje. Tačnije, bili su prinuđeni da plate pošto ih niko nije pitao niti su mogli da biraju hoće li ili neće da pristanu na takvu “razmenu vrednosti”

Prema nedavnoj (26. januar 2022) izjavi ministra finansija Siniše Malog, Srbija je na ime pomoći građanima i privredi tokom 2020. i 2021. potrošila blizu devet milijardi evra, zahvaljujući čemu je u istom razdoblju ostvarila ukupan privredni rast vredan oko tri milijarde evra. Relativno gledano, odnos je isti: pomoć je iznosila 18 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je BDP porastao oko šest odsto.

Dakle, najblaže rečeno, ta (navodna) pomoć na kraju će građane Srbije koštati kao “svetog Petra kajgana”.

“Platiš pet, dobiješ šest” i slične marketinške akcije trgovci na ovim prostorima već odavno redovno sprovode kako bi privukli kupce. Tu potrošači kupovinom većeg broja komada određenog artikla dobiju nižu pojedinačnu cenu, u čemu nalaze neku svoju računicu.

Ministar Mali je, kao što vidimo, primenio suprotan princip. Građani su platili mnogo više da bi dobili znatno manje. Tačnije, bili su prinuđeni da plate pošto ih niko nije pitao niti su mogli da biraju hoće li ili neće da pristanu na takvu “razmenu vrednosti”, dok kupci na ponudu ipak pristaju dobrovoljno.

Ovakva katastrofalna neefikasnost uopšte ne brine Sinišu Malog. A i zašto bi? Ne deli on svoje pare. Mada se takav utisak stiče kad ga čovek sluša. Naravno, to je već široko poznato, ali mora se ponavljati sve dok vlast ne počne da naziva stvari pravim imenom, država nema nikakve svoje pare. Ona ima samo ono što uzme – bilo od svojih građana preko poreza, bilo tako što se zaduži (na domaćem ili stranom finansijskom tržištu). A da je uzimala – uzimala je.

Budžetski prihodi su u proteklih 10 godina (2012-2021) gotovo udvostručeni i porasli su sa oko 850 milijardi na 1.500 milijardi dinara. Istovremeno, spoljni dug je bez ostatka dupliran: povećan je sa oko 15 milijardi evra sredinom 2012. (kad su naprednjaci preuzeli vlast) na više od 30 milijardi evra na kraju 2021. godine. U istom razdoblju, kada se saberu realne godišnje stope, bruto domaći proizvod porastao je svega dvadesetak odsto.

Ovo su najrealniji podaci o tome kako je aktuelna vlast rukovodila privredom Srbije u poslednjoj deceniji. Sve će to plaćati (i vraćati) ovi mladi kojima se sada, kao deo predizborne kampanje, udeljuje po 100 evra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. januar 2022.

Koreni

NOVI MAGAZIN,
Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Slučaj Novaka Đokovića je najbolji primer koliko je Srbija sposobna i spremna da upropasti i ono najbolje što ima. I to ne ona “krezuba” nego baš “pristojna” Srbija.

Pre gotovo tačno dve decenije, februara 2003. godine, Zoran Đinđić je u Banjaluci tamošnjim studentima održao predavanje u kojem je, između ostalog, rekao da se se svaka zajednica (i pojedinac, naravno) nalazi u nekom okruženju, užem i širem. Tim okruženjem vladaju određene pravilnosti i zakonomernosti. Zadatak zajednice je da utvrdi koje su to zakonomernosti i da im se prilagodi, odnosno da iz njih izvuče najviše koristi za sebe. Ako želi da bude uspešna. Mi smo, nasuprot tome, rekao je Đinđić, često odbijali da poštujemo ta pravila zato što smo, navodno, nebeski narod za koga norme ovog sveta ne važe. Zbog toga smo na kraju plaćali “ovozemaljsku cenu”.

Sada se – ako se za ono što se dogodilo Đokoviću ne optužuju satanisti, Bil Gejts, banke, korporacije, Bilderberg grupa i ostale mračne sile koje vladaju svetom, što nam se servira s nacionalnih televizija – “Nole nacionale” opravdava slobodom izbora.

Zapadna civilizacija je izgrađena na filozofiji slobode pojedinca. Ali i na razumevanju da je sloboda jednog povezana sa slobodom svih. Dakle, druga strana medalje slobode je – odgovornost. Drugim rečima – obaveza da se korišćenjem svog prava na slobodu ne povredi sloboda drugih ljudi.

U stvari, to su razumeli i pojedinci na našim prostorima. Reči Marka Miljanova “junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe” to najbolje potvrđuju. Problem je što to u Srbiji nije prihvaćeno kao opšte pravilo ponašanja; znamo kako treba, ali to ne poštujemo.

Pre biće tome sad i pola veka Bora Đorđević je napisao pesmu čiji su stihovi, otprilike, glasili: “Pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila” itd. Možda je to bio izraz mladalačkog bunta jer, evo, autor sentence o Slovencima kao “bečkim konjušarima” pod stare dane je otišao da živi u deželi – ali se čini da je najčuveniji srpski roker dobro osetio bilo svoje nacije.

Država se od organizovane bande koja raspolaže “monopolom fizičke prinude” na određenoj teritoriji razlikuje po zakonima. Istim pravilima koja važe za sve. U Srbiji se smatra da zakon važi samo za slabe i nemoćne. Oni moćni, naročito ako su na vlasti, ne podležu pravilima. Predsednik države to praktično svakodnevno demonstrira.

U razvijenom svetu država je ta koja vodi računa da ono temeljno pravilo ljudskog društva o slobodi bude poštovano. Inače, ništa od društva, zajednica se svodi na vučji čopor.

Na taj način država se stara o opštem dobru. Da li je u javnom interesu da bude što manje obolelih? Da li, sa druge strane, nevakcinisani doprinose bržem širenju bolesti i (ugrožavajući ne samo sebe nego i druge) povećanju broja obolelih? Time degradiraju napore da se broj bolesnih smanji i epidemija stavi pod (kakvu-takvu) kontrolu. Ima li društvo pravo da se brani od pojedinaca koji ugrožavaju ako ne baš opstanak, a onda napredak svakako?

Iako je svoj uspeh postigao u svetu, Novakovo ponašanje oko vakcine (da ne idemo dalje) govori da je u popriličnom nesporazumu s tim svetom. Dosad je mnogo puta pokazao da ume da se izvuče i iz najtežih situacija. Nadajmo se da će to uspeti i ovog puta. Mada, ova arena je nešto drugačija od sportske. I potrebna su neka druga znanja.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. januar 2022.



Budžet kao tamni vilajet

NOVI MAGAZIN, , , ,
Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama

Izgleda da se situacija u Srbiji razvija, tako da će profane stvari, poput javnih finansija, postajati sve sporednije. Od njih se, doduše, živi, ali u nekim drugim zemljama, ne u Srbiji.

Pogotovo to važi za nešto što se čini davnom prošlošću, mada je bilo takoreći juče, kao što je bilans državnih prihoda i rashoda. Tačnije – Završni račun budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Analiza ovog dokumenta (dostavljenog Skupštini sa tri i po meseca zakašnjenja – umesto do 15. jula tek 4. novembra), koju je uradio Fiskalni savet, pokazuje vrlo komotan odnos prema narodnom novcu. Stotine milijardi dinara ili, ako vam je tako lakše, milijarde evra troše se bez obrazloženja, objašnjenja i opravdanja.

Vidi se to već na prvi pogled. Svi budžetski korisnici, naime, dužni su da navedu razloge odstupanja od plana. Ta obaveza ispunjava se samo formalno, a objašnjenja su u stilu: plan nije ispunjen zato što je potrošeno više (ili manje – mada se to ređe dešava) nego što je planom predviđeno. I – to je to.

Proizvoljnost pak najviše dolazi do izražaja u potrošnji tzv. tekuće budžetske rezerve. To su sredstva namenjena za “gašenje požara” u vanrednim situacijama (elementarne nepogode). Prošle godine ona su dostigla čak 100 milijardi dinara, što je nerazumljivo visoka suma. Povrh toga, dobar njen deo (oko 16 milijardi) uopšte nije prikazan u Službenom glasniku iako je to zakonska obaveza. Posebno je “pikantan” detalj da je više od 40 odluka o korišćenju budžetske rezerve (14 milijardi dinara) proglašeno državnom tajnom. O zloupotrebi ovog instituta najbolje govori činjenica da su pečatom poverljivosti od javnosti sakriveni ne samo rashodi Vojske nego i Generalnog sekretarijata Vlade ili Republičke direkcije za imovinu.

Još jednim mehanizmom preraspodele Vlada se sasvim samovoljno koristila. Reč je o budžetskim pozajmicama koje su, dostigavši 43 milijarde dinara, “bile rekordno visoke” i “znatno probile budžetski plan” (za pet milijardi), ali su uprkos tome ostale praktično neobjašnjene. Naime, u Završnom računu može se utvrditi namena tek za jednu desetinu potrošenih sredstava, što je, konstatuje FS, posebno problematično ako se ima u vidu da su pozajmice iz budžeta prošle godine bile čak pet puta veće nego pretprošle. Do nekih saznanja o ovim rashodima može se doći tek zaobilaznim kanalima, recimo iz izveštaja Državnog revizora. Pa tako doznajemo da je lani država (opet) debelo potpomogla Er Srbiju (sa 12 milijardi) i (sa pet milijardi) Srbijagas. Da ne bude nedoumica, iako je formalno reč o kreditima, jasno je da te pare nikada neće biti vraćene vlasnicima, građanima Srbije.

Stara boljka aktuelne vlasti su kazne i penali. Prošle godine tako je straćeno čak 23 milijarde dinara. Veličinu štete najbolje ilustruje podatak da je ova suma četiri puta veća od budžeta Ministarstva za životnu sredinu (5,5 milijardi). Zbog čega su te globe plaćene, ima li nekoga ko je za to odgovoran, o tome, nažalost, u “završnom računu” – ni mukajet.

Isto važi i za subvencije za privlačenje (stranih) investitora. Na njih je 2020. potrošeno 10 milijardi dinara, a građani Srbije ne znaju ni kome, ni koliko, ni zašto su poklonjene njihove pare.

Na kraju, mada najvažnije, javne investicije. Godišnje se troše milijarde evra, ali su podaci vrlo šturi i sumarni, umesto da su raščlanjeni i detaljni i da se za svaki projekat zna šta je urađeno i koliko je to koštalo. I, što je najvažnije, da li to što je urađeno – kvantitativno i kvalitativno – zaista vredi onoliko koliko je plaćeno.

Narodni novac = državni budžet = Alajbegova slama.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. decembar 2021.

Masna gasna podvala

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.