PEŠČANIK

Vaterpolista na dnu bazena

PEŠČANIK
Ako je otimačina dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa. To je ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić

“Zaista zbog ovog, ali i prošlogodišnjeg gesta, dugujemo veliku zahvalnost predsedniku Vučiću”. To je izjavio Viktor Jelenić, predsednik Vaterpolo saveza Srbije, nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem, na kojem je predsednik Savezu i klubovima obećao značajnu finansijsku pomoć.

Nameće se pitanje, šta misli Viktor Jelenić, odakle stižu te pare koje će on i njegovi dobiti? Da li će Vučić te pare dati iz sopstvenog džepa? Niko nije toliko naivan, ni Jelenić, a još manje Vučić. Bio bi onda red, nalaže to osnovno pravilo pristojnosti, da se Jelenić zahvalio pre svega građanima Srbije jer će njihove pare uzeti. A mogao je isto da učini i Vučić jer i on zna da za tu pomoć vaterpolistima neće odvojiti od svojih usta.

Ako je prethodno pitanje još i imalo smisla – mada je i ono više retoričko nego stvarno – onda je pitanje zašto Vučić radi poslove koji uopšte nisu u njegovoj nadležnosti postalo sasvim deplasirano. Jednostavno, nema te pravne norme, nema tog zakona ni tog ustava koji njega može da zaustavi i ograniči. Ako usput nekog zgazi, kao sad ministra sporta, slavnog vaterpolistu Vanju Udovičića – šta da se radi. A uostalom, on “i nije Srbin”.

Jelenić je još rekao: “Da ne bude zabune, tačno će se znati na šta se sredstva odnose. Klubovi će potpisati ugovor sa Savezom, pravdaće sredstva koja će biti namenska, za igrače, trenere, putovanja… Neće biti bacanja u bunar, i Savez i ja, kao predsednik, garant smo namenskog trošenja sredstava”.

Eto ti sad – dodatna administracija. Klubovi koji će dobiti pare, 23 muška i šest ženskih, slaće (finansijske) izveštaje u VSS. Već vidim predsednika kako do kasno u noć pod stonom lampom prebira po računima, sabira i oduzima. Pa šalje inspekcije u klubove da proveri, ispita, dopuni. Glupost, naravno. Tu kontrolu odmah možete da okačite mačku o rep. Zna se kako se uređuje i kontroliše poslovanje. Mislim, postoje zakoni koji to regulišu. Ali nećemo se valjda zakona držati kao pijan plota. A ako je predsedniku države do zakona kao do lanjskog snega, zašto da ostali, niži predsednici, budu drugačiji.

Tako se predsednik ponovo obreo u svojoj omiljenoj ulozi. Uzima od siromašnih i daje bogatima. Vrhunski, profesionalni sport treba da finansiraju oni koji na njemu, posredno ili neposredno, zarađuju: bivši igrači koji su zahvaljujući sportu postali milioneri, sportski menadžeri, biznismeni. Naravno, ako žele, mogu i da finansiraju izgradnju terena, pa i bazena, za decu i omladinu pre svega, ali koji bi bili neka vrsta opšteg dobra. Umesto toga, međutim, ovde čitavo društvo finansira jednu relativno usku, boljestojeću društvenu grupu. Koja na taj način stiče još veće bogatstvo.

Mada, verovatno vaterpolisti rezonuju – i s pravom, mora se reći – ako mogu fudbaleri, koji imaju mnogo više para, a manje uspeha od nas, da dobiju nacionalni stadion, zašto ne možemo mi nacionalni bazen. I evo, dobili su ga. I to je Vučić obećao Jeleniću. Samo se još ne zna gde će da bude. Da li negde na Novom Beogradu ili u okviru onog megakompleksa oko nacionalnog fudbalskog stadiona. A mogla bi usput tu da se izgradi i jedna atletska dvorana. Pa za male sportove… Vesiću, šalio sam se.

Kad vidi šta je sve dobio, možda Viktor Jelenić misli da se dobro prodao. Jer, nije on iz Vučićevog kabineta mogao da izađe uspravno kao što je ušao. U koverti ga je, pored čeka, čekala pristupnica: “Moram da kažem i da Savez podržava mere grada prema SC ‘Milan Gale Muškatirović’ jer je u interesu i građana i sportista”, jeknuo je i kleknuo Jelenić.

Zbilja, kako je to otimačina “u interesu građana i sportista”? Odnosno, ako je dobra, onda neka svi otimaju ono što im se sviđa.

To je, zapravo, ključna poruka koju su građanima Srbije posle sastanka poslala dva predsednika, Aleksandar Vučić i Viktor Jelenić.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. avgust 2019.

Čekajući reč tajkuna

PEŠČANIK
Naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše

Očekujem da se onaj anonimni tajkun (ili njegov gostryter, svejedno), koji svakog vikenda piše kolumnu u Danasu, ogradi od teksta Marije Desivojević Cvetković u istom listu od srede 31. jula. Mada, ko zna, i tajkuni su ljudi, a sezona godišnjih odmora je u punom jeku.

Ali, dok se on ne javi, da ja ulučim priliku. Naime, gotovo sve što je gospođa Desivojević Cvetković, viša potpredsednica Delta holdinga, u svom tekstu “I u agrar mora da se investira” preporučila kao lek za srpsku poljoprivredu – pogrešno je. A “najpogrešnija” je svojevrsna “sprega” između države i velikih kompanija koju prepisuje u tom svom receptu.

Najpre o podacima. “Po prinosu pšenice u 2018. godini (7,5 tona po hektaru) Delta agrar je iznad proseka Evropske unije, SAD-a, Argentine…”, piše g. Desivojević Cvetković. Pre tačno četiri godine, 30. jula 2015. u kolumni za portal RTV Vojvodine napisao sam sledeće redove: “Nedavno se u jednom društvu poljoprivrednika poveo zanimljiv razgovor. Žetva pšenice upravo je bila završena i po medijima su počeli da se objavljuju rezultati. ‘PKB je ove godine ostvario rekordan prinos od 7,2 tone po hektaru’, javljeno je iz ove kompanije. ‘Na našim njivama proizvedeno je 8,2 tone po hektaru’, pohvalila se i Delta.

To je bio povod da neko jednog među okupljenima pita: ‘Pavle, koliko si ti imao pšenice ove godine’?
‘U proseku oko 11 tona na 200 hektara, a bilo je i parcela sa 12, 13 tona’, glasio je odgovor.

Drugi je, lalinski otežući, rekao: ‘Ta mi ne merimo po hektaru, ali imao sam prosečno šest tona po jutru, a ponegde i 7-8 tona’. Ako neko slučajno ne zna, to znači 10-11 tona po hektaru jer jutro ima oko 0,6 hektara… Tako je kad paor nema pi-ar”.

Sada mogu da dodam i ovo. U Srbiji ima bar 1.000 poljoprivrednih gazdinstava, praktično dakle “kompanija”, samo malih, ne velikih, koje imaju 40-50 odsto veći prinos ne samo od ove ovde pomenute nego i od svih drugih tzv. velikih kompanija. O tome kako su oni to znali da urade – pitajte njih. I tako je praktično i u svim drugim delovima poljoprivrede.

Drugo, “niko ne očekuje da država proizvodi na njivi, pa ni da direktno finansira proizvodnju. Ono što se od nje očekuje to je da pre svega postavi strategiju i pravac razvoja”, kaže autorka. Dragan Đilas se ne bi složio ni sa prvom rečenicom, ali ja se s njom slažem. Međutim – država niti treba da pravi strategiju niti da određuje pravac razvoja. Srbija je puna mrtvih strategija, a otkad je zacrtano da se podstiče razvoj stočarstva (u) njemu je sve gore. I malina se lepo razvijala dok neko nije smislio da je to “strateški” proizvod. Država bi, recimo, trebalo da omogući da srpski seljaci dobiju sredstva iz evropskih fondova. Ali stotine miliona evra koje Evropa poklanja poljoprivrednicima Srbije već godinama ostaje neiskorišćeno, praktično propada zbog nesposobne države. I korumpirane. Koja sad, jelte, treba da napravi lepu i pametnu strategiju.

A šta bi te pare značile za razvoj srpske poljoprivrede. Pa i za sigurnost, o kojoj takođe piše g. Desivojević Cvetković. “Ako nešto muči srpskog seljaka, onda je to neizvesnost. Ne samo da gleda u nebo nadajući se da će godina biti dobra već sa istom neizvesnošću gleda kome da proda proizvedenu robu. Pitanje otkupa je takođe ono što može da reši država, uz pomoć velikih kompanija koje se bave agrarnim biznisom. Nije realno očekivati da mali proizvođač u zabačenom srpskom selu poznaje inostrano tržište, da organizuje logistiku i plasman. To znanje poseduje jedan broj kompanija u Srbiji i one mogu da obezbede plasman poljoprivrednih proizvoda iz Srbije”.
Možda grešim, ali meni ovo poprilično liči na onu ostap-benderovsku maksimu: “Ideje naše – benzin vaš”. To je ona “sprega”, odnosno treća krupna stvar u kojoj greši “viša potpredsednica”. Uzgred,“mali proizvođač u zabačenom selu” u doba modernih komunikacija – to ne postoji. Na lopti nema zabačenih mesta, sva su podjednako udaljena od centra.

Važnije od toga, međutim, jeste pitanje zašto Delta – kao i sve druge velike kompanije, razume se – ne pruži tu sigurnost kome god misli da treba. Pa ako je to otkup – pošto već poznaje svetsko tržište – onda otkup. Ili dugoročni ugovor o saradnji, šta god, ko sam ja da ih savetujem.

S tim što, naravno, ne treba to da bude posao rezervisan samo za velike. Ko zna bolje – tj. ko da bolju cenu i ostale uslove – široko mu polje.

A država onda da radi ono što treba da radi – da se stara o tome da se ugovori sprovode u delo, da nema prevara, laži, ucena, iznuda, da nema monopola i kartela, itd.

Jednom rečju, da omogući pravnu izvesnost i sigurnost.

Jer, naš seljak se s nebom i Bogom na njemu nekako izbori, ali ovi što po zemlji hodaju, mali bogovi, ne daju mu da diše.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. avgust 2019.

Jedan tata i tri brata

PEŠČANIK
Demokratsko pravo građana da pitaju i znaju stoji iznad prava državnih funkcionera i njihovih najmilijih da se osećaju kao bubreg u loju

Vi mu kažete: gospodine Mali vi ste ukrali doktorat, a on vam kaže: vi mene mrzite. Kažete mu: ne, ne mrzim vas nego kažem da brat ministra finansija vozi auto firme koja dobija velike državne poslove, a on odgovori da “mržnja koju opozicija oseća prema predsedniku Vučiću prelazi sve granice”.

Ili kažete ministru policije Stefanoviću da mu je diploma lažna, a predsednik Vučić poviče kako mrzite Srbiju. Kažete, ne mrzim Srbiju nego otac ministra policije preko noći postaje superuspešan biznismen koji obrće milione evra, a Stefanović odgovori da “Ðilas, Jeremić i Obradović svakoga dana ne propuštaju priliku da satanizuju Vučića i njegovu porodicu, i sve koji im se suprotstave”.

Kada Vučiću kažete da je obećao platu od 500 evra još pre dve godine i da nije ispunio obećanje, on vam odgovori da ga mrzite.

Kada ga podsetite da je izjavio kako je Srbija lider po ekonomskom rastu, a da podaci pokazuju suprotno, tj. da je Srbija na repu, on opet kaže kako ga mrzite.

Kada ga upitate za firme i poslove njegovog brata i po kom to zakonu ima vojno obezbeđenje i ne poštuje upozorenja specijalne policije, Vučić opet zagalami da ga mrzite.

Kada su se na Tviteru pre neki dan pojavile pretnje njegovoj porodici, Vučić je izjavio “da Ministarstvo unutrašnjih poslova zna ko je na Tviteru pretio njegovoj deci, ali da nije uhapšen”, te da je “moguće da ta osoba, ili više njih, trenutno nisu u Srbiji”.

U istom času, praktično, policija je objavila da su “pripadnici Odeljenja za suzbijanje visokotehnološkog kriminala MUP-a Srbije uhapsili 49-godišnju A. J. A. iz Šapca zbog sumnje da je putem društvene mreže Tviter uputila pretnje deci predsednika Srbije Aleksandra Vučića”.

I šta sad čovek da kaže? Zašto je predsednik rekao da je osoba “možda” u inostranstvu, kad nije; zašto je žurio, zašto je širio neistine? Da li je stvarno želeo da dezinformiše javnost, da ljude koji su se iskreno zabrinuli dovede u zabludu? Ili je “možda” mislio da taj Šabac mora da je u inostranstvu, čim on tamo nije na vlasti.

 A i policija. Zašto nije objavila puno ime i prezime dotične osobe nego neke (sumnjivog značenja) inicijale: A. J. A. Zašto štiti osobu koja je učinila tako nečasnu i opasnu pretnju? Zašto se boji da otkrije njen identitet? Osim ako se ne boji da se ne ispostavi da je i taj identitet, kao i one tvrdnje, diplome i doktorati – falsifikat.

 Da i ja ne budem optužen za plagijat, onaj “bratski trijumvirat” iz naslova uspostavila je, zapravo, premijerka Ana Brnabić. “Mislim da i braća Siniše Malog i Aleksandra Vučića, kao i moj brat, imaju pravo da žive i rade u ovoj zemlji bez toga da šta god da urade, vi kažete da sumnjate na korupciju”, kazala je predsednica Vlade odgovarajući na pitanje novinara KRIK-a.

Na razočaranje Ane Brnabić, ona nije u pravu. Iznad “prava” braće Vučić, Mali i Brnabić da žive i rade u ovoj zemlji, a da ne budu izloženi sumnji za korupciju, stoji upravo pravo građana Srbije da sumnjaju da korupcija postoji. Jer, građani Srbije imaju pravo da znaju kakvi su to poslovi kojima se bave najbliži srodnici nosilaca najviših državnih funkcija? A posebno, i pre svega, izvlače li oni neku korist iz toga što su njihova braća i sestre na visokim položajima. To demokratsko pravo građana da pitaju i znaju stoji iznad prava državnih funkcionera i njihovih najmilijih da se osećaju kao bubreg u loju.

A kada je reč o institucijama u koje Ana Brnabić, prema sopstvenim rečima, ima puno poverenje, nije važno da u te institucije poverenje ima vlast nego je važno da u njih  poverenje imaju građani. Građani, nažalost, u te institucije nemaju poverenja. Jer to nisu nezavisne, kao što bi po zakonu trebalo da budu, nego partijske institucije. I jer ih te institucije ni o čemu ne obaveštavaju. Pa zato građani moraju da se snalaze i da sopstvenim kanalima dolaze do informacija. Pri čemu, istina je, mogu i da zalutaju, ali do toga ne bi dolazilo kada bi vlast bila otvorena i otklanjala sumnje. To jest, kada bi informacije (od javnog značaja) o sebi i bližnjima nudila, a ne krila kao zmija noge. I kada bi oni koji su nesumnjivo i očigledno uhvaćeni “sa prstima u pekmezu” podnosili ostavke, a ne vikali: vi mrzite Vučića.

Ne znači sve ovo, naravno, da sad, na kraju, može (olako) da se zaključi da su pomenute četiri familije nekakva četiri stuba ili nekakvo tvrdo jezgro Vučićevog režima. One su se samo u ovom trenutku, zahvaljujući dobrim delom i njima samima, nekako “iskristalisale” kao dominantne, da ne kažemo sile. Što ne znači da još neko tu ne bi mogao da bude pridodat, a neko drugi možda izostavljen. Ali eto, to je slika srpske vladajuće elite koja se pomalja i polako nazire kroz maglu dimnih bombi kojima Vučićevi marketinški pirotehničari svakodnevno obasipaju domaću javnu scenu.

Da ne bude u toj magli zabune, ne treba sve to uzeti kao nešto loše. Jer, to su “stubovi društva”. Njima treba da zahvalimo za ovaj izvanredan napredak koji je Srbija poslednjih godina doživela. A još više za onaj koji ćemo u budućnosti postići. Živi bili, pa videli.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2019.

Slučaj Nikole Kalinića

PEŠČANIK
Bilo bi bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih pritisaka

Da je neko pre mesec dana rekao da u ekipi za Svetsko košarkaško prvenstvo neće biti Nikole Kalinića, niko mu ne bi verovao. A tek da neće biti pozvan čak ni na pripreme – rekli bi mu da nema pojma. Zato je Kalinićevo izostavljanje sa užeg spiska reprezentativaca Srbije bilo “grom iz vedra neba”. Ali, kako to i inače biva leti, ubrzo se sve utišalo i opet je postalo vedro i sunčano.

Kada je selektor Aleksandar Đorđević 1. jula saopštio spisak igrača koji idu na pripreme, tj. da na njima neće biti Kalinića, svoju odluku obrazložio je vrlo šturo. Tačnije, nije je ni obrazložio već je samo rekao da je sve objasnio Kaliniću. Kalinić je to manje-više potvrdio. Javnosti ništa nije bilo jasno.

Na nedavnom okupljanju igrača za pripreme, 18. jula, Đorđević je bio malo opširniji. Rekao je, otprilike, da je analizirana igra svih (potencijalnih) protivnika i da su u skladu s tim birani i igrači. To ne deluje kao ubedljivo objašnjenje. Valjda je suština, uz sva nijansiranja i relativizacije, da gradite svoju igru i tražite igrače koji će je najbolje realizovati, a ne da se svima prilagođavate, ali hajde da u “struku” ne ulazimo. U Kalinićevom slučaju to objašnjenje nije dovoljno zato što je u prvom trenutku, i to manje-više otvoreno, njegovo izostavljanje iz ekipe protumačeno kao posledica “političkih” izjava u vezi s Kosovom, koje je dao u jednoj prilici, zbog čega je na uličnim grafitima u Subotici nazivan izdajnikom i čašćavan pogrdnim epitetima. A zbog čega je izbila prava mala afera.

Ipak, Đorđevićevo, u suštini nemušto, obrazloženje prihvaćeno je u javnosti oberučke i s velikim olakšanjem jer, eto, sad jedna neprijatna tema može da se skine sa dnevnog reda. Kao da se ne želi na bilo koji način poremetiti ostvarenje velikog nacionalnog cilja – koji se u ovom času ne izgovara glasno, ali ga potajno svi snevaju – osvajanje zlatne medalje. Pa se računa da ako je radi njega neophodno prineti neko žrtveno jagnje, poput Nikole Kalinića, recimo, šta da se radi.

Možda bi ova priča bila deplasirana da sport u Srbiji poslednjih godina nije do maksimuma ispolitizovan. Najnoviji primer je nedavni pritisak na trenere i igrače crnogorske fudbalske reprezentacije, koji su iz Srbije ili igraju u Srbiji, da bojkotuju meč s Kosovom. Razmenjene su vrlo teške reči, što je podsetilo na “fudbalski rat”, tj. pravi rat koji je izbio zbog jedne fudbalske utakmice, između Salvadora i Hondurasa pre tačno pola veka, 1969.

Prošle godine vlasti nisu omogućile učešće ženskoj juniorskoj rukometnoj reprezentaciji Kosova na jednom turniru u Srbiji. Dokle taj pritisak ide, pokazuju i napadi na Novaka Đokovića u prorežimskim medijima zbog odluke da kao trenera angažuje Hrvata Gorana Ivaniševića.

Kada je pak o košarci reč, “neizbor” Kalinića u reprezentaciju poklopio se s jednim “izborom”. Suzane Vasiljević, Vučićeve savetnice za medije, u Upravni odbor Košarkaškog saveza Srbije. Što je takođe bio jedan “grom iz vedra neba”, koji, međutim, osim jednog (sjajnog) teksta Dejana Ilića, praktično nije izazvao nikakve druge reakcije. Što je samo pojačalo sumnje u – politizaciju KSS. Odnosno (i) njegovo stavljanje pod neposrednu političku kontrolu.

Dakle, ima mnogo razloga za sumnju da je u Kalinićevom slučaju sve čisto, tj. da su odlučivala isključivo sportska merila. Zato je bilo razloga za povećanu pažnju javnosti i zato bi bilo bolje da je Sale nacionale malo pobliže objasnio svoju odluku da iz ekipe za Peking izostavi Nikolu Kalinića. To jest, da jasno i nedvosmisleno naglasi da u tom slučaju nije bilo nikakvih, ni unutrašnjih ni spoljašnjih pritisaka. Bilo bi to fer i sportski. I prema Kaliniću. I prema građanima Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2019.

Aleksandar Vučić, lažni zaštitnik “krezubih”

PEŠČANIK
Dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša

Kao što se devedesetih, dok je narod rapidno siromašio, on lično rapidno bogatio i uz poklič “Juriš, Heroji sa Košara”, unosio nameštaj u novi stan, tako i danas, govoreći da se bori za siromašne, Aleksandar Vučić pare iz njihovih presipa u džepove bogatih.

Na mikroplanu najbolji primer je Aleksandar Martinović, visoki funkcioner Srpske napredne stranke. Da bi on nekoliko puta povećao svoje prihode, nekoliko profesora jedne više škole u Ćupriji moralo je da ostane bez posla. Ne da Vučić, dakle, ne pomaže siromašnima, on ih i stvara.

Na makroplanu primer je Telekom. Ovo državno preduzeće kupuje firme čiji su vlasnici bliski vlasti i tako praktično pare koje pripadaju građanima Srbije sipa u džepove Vučićevih prijatelja.

U stvari, čitav državni sektor privrede tome služi. Elektroprivreda Srbije, Srbijagas, Fijat automobili Srbija, Er Srbija – sve to posluje sa gubicima ili uz ogromnu državnu finansijsku pomoć. Radi se bukvalno o milijardama evra. A sve to indirektno, kroz poreski sistem iz svojih džepova plaćaju siromašni građani Srbije. Uključujući i vrtoglavo visoke plate njihovih menadžera.

Četvrto, ogromni poreski nameti koji relativno više opterećuju siromašnije dovode do toga da se ta sredstva kroz partijsku državu prelivaju u plate bogatih članova vladajuće partije.

Još jedan elemenat privrednog ambijenta, devizna politika, služi ovoj preraspodeli od siromašnijih ka bogatijima. Najpre, devizni kurs daje lažnu sliku o ekonomskim performansama Srbije. Precenjeni dinar čini da su plate u evrima veće, kao i da je bruto domaći proizvod veći, a onda je i javni dug manji. Sve bi to bilo bitno drugačije da je kurs dinara, kako se to kaže, ravnotežan, kolokvijalno rečeno – realan. Druge posledice, međutim, daleko su teže. Nerealno visoka vrednost dinara dovodi do povećanja uvoza, što pak dovodi do bogaćenja uvoznika koji su uglavnom pod kontrolom Srpske napredne stranke, tj. Vučićevom. Sa druge strane, sposobni preduzetnici – oni kojima nikakva stranka nije potrebna – takvom politikom bivaju destimulisani da izvoze i tako razvijaju svoj biznis, što desetine hiljada ljudi zaposlenih kod njih dovodi na ivicu egzistencije.

Dalje, ogromna korupcija kojom su praćeni pre svega veliki infrastrukturni poslovi i krediti služi pre svega za finansiranje Vučićeve partijske nomenklature. Sami krediti padaju na teret siromašnijih građana jer oni praktično moraju da ih vraćaju. A korupcija pak direktno sprečava razvoj. Strani investitori dolaze samo ako ih se podmiti visokim subvencijama, što opet u najvećoj meri plaća slabijestojeće stanovništvo.

Sve to u konačnici izaziva nizak privredni rast. Za vreme Vučićeve vlasti, to je već opšte poznato, Srbija je imala niži rast od svih 16 zemalja centralne i istočne Evrope. To ne pogađa toliko bogatije, tj. one koji su na pozicijama da kroz jednu ili drugu vrstu “rente” nadoknade gubitak. Ali ogromna većina građana nema tu mogućnost. Oni su direktni gubitnici i ekonomsko zaostajanje zemlje izaziva i njihovo materijalno zaostajanje.

Sve u svemu, dok opoziciju optužuje da narod deli na “krezube” i “elitu”, tu podelu pravi Aleksandar Vučić lično. I to vrlo pažljivo: tako što sistemski i sistematski radi na štetu “krezubih”, a u korist svoje partije novobogataša.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. jul 2019.

Lumpeninteligencija

PEŠČANIK
Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju

Da li se Vučićeva vlast zasniva na “lumpenproletarijatu”, nepismenima i neobrazovanima? To je, naime, teza koja preovlađuje među (posebno najžešćim) kritičarima aktuelnog režima. Da li je to tačno? To je važno ne samo iz “spoznajnih” razloga, da se zadovolji potreba za utvrđivanjem činjenica, nego i iz praktično-političkih, da bi se na osnovu tih saznanja odredila (nova) politika. To jest, nova (izborna) taktika i strategija opozicije.

U jednom smislu – da slabije obrazovani deo stanovništva daje “masu”, odnosno da iz tog dela “biračkog korpusa” Vučić dobija najviše glasova – to verovatno jeste tačno. Tako makar sugerišu istraživanja javnog mnjenja.

Međutim, “sivu masu” ili logistiku, rukovodeću strukturu, stranačku i svaku drugu Vučićevoj vlasti obezbeđuju visokoobrazovani. Atlagić i Martinović su profesori; Stefanović i Mali jesu možda lažni doktori nauka, ali moglo bi se navesti još više imena iz vrha ili bliskih vrhu Vučićeve vlasti čije doktorate niko ne osporava. Uostalom, zar za samog Aleksandra Vučića dekan Pravnog fakulteta nije rekao da je najbolji student u istoriji ove visokoškolske ustanove. I – ništa mu nije bilo. Mislim, Avramoviću.

Ovih dana se mnogo govori o moralu i moralnoj odgovornosti, ali je taj ulizički čin, nespojiv s “likom i delom” univerzitetskog nastavnika, prošao bez ikakve reakcije tog istog univerziteta. Uostalom, na onaj “apel 100” intelektualaca koji su podržali Sašu Jankovića režim je odgovorio “apelom 600” intelektualaca koji su podržali Vučića. Sve sami doktori nauka i profesori fakulteta, imenom i prezimenom, titulom i položajem, stalo je iza ili je bolje reći – ispred Aleksandra Vučića.

Dakle, onih nekoliko hiljada “sendvičara” koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Pravi problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju desetine, pa i stotine hiljada dinara – da bi ćutali.

A kada “režimski intelektualci”, na čelu sa predsednikom lično, grubo i nadasve primitivno izvređaju istaknute predstavnika “suprotnog tabora”, ovi drugi se oglase saopštenjem. Ne, ne mislim da treba dizati revoluciju – mada nam je temeljita promena neophodna – ali jedan mali generalni štrajk bio bi nešto sasvim drugo.

Naravno, ne važi ovo samo, niti pre svega za profesore. Čitava država – u širem smislu reči, dakle ne samo uprava nego i zdravstvo, prosveta u celini, kultura… – puna je visokoobrazovanih ljudi. Kao opravdanje ili objašnjenje za to što su plate u javnom sektoru znatno veće nego u privatnom, najpre se navodi upravo viša stručna sprema zaposlenih.

Sve u svemu, iz ovoga slede dva zaključka, odnosno dve vesti. Dobra i loša. Loša vest je da se Vučić na vlasti ne drži, kako se najčešće čuje, zahvaljujući siromašnijem stanovništvu nego upravo suprotno, zahvaljujući onom bogatijem, za naše prilike prilično debelom sloju.

Loša vest je, zapravo, i dobra. Prvo, skinuta je “ljaga”, ako tako smem da kažem, sa “poniženih i uvređenih”, da oni održavaju Vučića. Ima, međutim, nešto još važnije. Za glavne protagoniste političke borbe to je zapravo “jeftinija” varijanta. I u materijalnom i u moralnom smislu. Lakše će im biti da na svoju stranu privuku te siromašn(ij)e jer su oni manje vezani za Vučićev režim od ovog u suštini privilegovanog, bolje stojećeg segmenta društva.

Jedino što da bi se do onih prvih došlo, mora malo da se izađe iz “kruga dvojke”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. jul 2019.

Imamo li Imamoglua

PEŠČANIK
Nisam primetio da je pobedu Imamogluove CHP pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. Iz vlasti nije bilo ni za očekivati. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić

Razumem da režimski mediji prećute pobedu Ekrema Imamoglua na izborima u Istanbulu, ali da to urade i ne opozicioni nego profesionalni mediji, to mi nije jasno. No, svejedno, poraz moćnog Redžepa Tajipa Erdogana u glavnom gradu od velikog je, možda i presudnog, značaja za Tursku. Jer, kao što je rekao sam Erdogan: “Ko vlada Istanbulom, vlada i Turskom.” A to znači da je vrlo važno i za Evropu. A ono što je važno za Evropu, važno je za ceo svet.

Još više nego za Evropu, međutim, Imamogluova pobeda, tačnije Erdoganov poraz, važna je za Srbiju. Tačnije, za Aleksandra Vučića. Vidi se to (i) po tome što je Vučić u funkciji predsednika Srbije svom kolegi turskom predsedniku čestitao izbornu pobedu na lokalnim izborima 31. marta, što se u takvim slučajevima ne radi i što je veliki diplomatski “gaf”. Ali i inače, Erdogan je jedan od najbližih Vučićevih političkih prijatelja.

Kao što je poznato, Erdogan je zbog navodnih neregularnosti poništio izbore u Istanbulu. Tada je izgubio (tj. njegova Stranka prava i razvoja) sa 13.000 glasova razlike, sada je njegov protivkandidat dobio 700.000 glasova više.

Kada smo već kod čestitanja, nisam primetio – možda sam propustio – da je pobedu Imamogluove Republikansko-narodne partije (CHP) pozdravio i pobedniku čestitao bilo ko iz opozicije. A nešto razmišljam, možda bi opozicija imala štošta da nauči od Imamoglua. Bojim se da će više pouka izvući Vučić.

Naime, nije današnja Turska neka uzor-demokratija. Naprotiv. U poslednjih nekoliko godina, tj. od sumnjivog vojnog puča jula 2016, u Turskoj je uhapšeno oko 50.000 ljudi. Mnogi su osuđeni na višegodišnje zatvorske kazne. Među uhapšenima bilo je najviše pripadnika vojske i policije, ali i državnih službenika, lica iz pravosuđa… Novinara! Da, uhapšeno je, kažu, oko 100 novinara i zatvoreno 150 medija. Zabranjene su i mnoge nevladine organizacije.

Sa druge strane, Erdoganova bliža i dalja familija bila je u središtu brojnih korupcionaških i drugih skandala, a direktno ili indirektno imaju izuzetno jake pozicije u biznisu.

Uprkos svemu tome, dakle, Imamoglu je uspeo da pobedi. Kako? Ako Vučić svoje kadrove šalje u Kinu, možda bi opozicija svoje mogla da pošalje u Tursku.

Na večnu “vađevinu” Srba da smo 500 godina proveli pod Turcima, pa smo zato zaostali, Turci su svoju zaostalost, kaže anegdota, pravdali time da su 500 godina vladali nad Srbima. Kako godine prolaze, sve više verujem da su Turci bliže istini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jun 2019.

Državna bezbednost protiv privrede

PEŠČANIK
Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti

Istina je spora, ali dostižna. Polako izbija na videlo zašto je sredinom maja Rusija zabranila uvoz mesa iz četiri srpske kompanije. Karneks, Matijević, Zlatiborac i Big Bul bili su žrtve, blago rečeno, državne nemarnosti. Jer, prema pouzdanim izvorima, oko osamdeset odsto propusta koje su utvrdili ruski inspekcijski organi odnose se zapravo na ono što je trebalo da urade – a nisu uradile – razne državne službe.

Ovde se odmah nameće pitanje zašto dotične firme o tome nisu obavestile javnost i tako se bar malo zaštitile od neosnovanih napada kojima su bile izložene? Odgovor je koliko jednostavan toliko i neverovatan: zato što su uhvaćene na prepad. To jest – zato što su prepadnute. Zato što su na sastanku u Vladi Srbije, na kojem je trebalo da se razgovara o otklanjanju uočenih propusta, bile izložene grubim insinuacijama i pretnjama. Na tom sastanku – kojem, inače, nije prisustvovao niko iz nadležnog Ministarstva poljoprivrede – glavnu reč je vodio “neki debeovac”, koji je odmah, takoreći s vrata, počeo oštro da napada, pa i vređa, predstavnike pomenutih preduzeća. Pošto se iz dokumentacije kojom su svi raspolagali jasno videlo da zapravo državna administracija snosi najveći deo odgovornosti, jedan od prisutnih se osmelio i pitao dotičnog debeovca zašto tako govori kada je greška pre svega na strani države. Na to je ovaj počeo sa još težim kvalifikacijama, zapretivši na kraju prisutnima da će ih sve pohapsiti.

Posle toga izašlo je ono saopštenje u kojem se oklevetane firme “posipaju pepelom” i obećavaju da će učinjene propuste ispraviti u najkraćem roku.

Posebnu pažnju ovde zaslužuju komentari na društvenim mrežama i portalima, pošto je vest objavljena. Svi su oni, naime, praktično bez izuzetka, osuli drvlje i kamenje na domaće proizvođače, kriveći ih da su nešto muvali i pokušali da podvale Rusima. Takođe, u najvećem broju reakcija tvrdilo se da je sporan kvalitet proizvoda, a ne da se radi o nedostacima prateće dokumentacije, na šta su i ruski izvori ukazivali. To pokazuje koliko je domaće javno mnjenje zatrovano kampanjom koju protiv preduzetnika već godinama vodi Vučićeva vlast, pa su joj poverovali i oni koji iz dna duše ne podnose Vučića.

Debeovskom rukovođenju (poljo)privredom, kažu upućeni, ovde nije kraj. Sličan sastanak sprema se sa otkupljivačima malina, tzv. hladnjačarima. Od njih će se tražiti da malinu otkupljuju za 150 dinara, tj. za oko 1,3 evra po kilogramu. Što je gotovo dvostruko više od trenutne cene u Poljskoj, koja iznosi 0,7 evra.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. jun 2019.

Nove Vučićeve obmane

PEŠČANIK
Dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje

Skupština Srbije propustila je još jednu priliku da ozbiljno raspravlja o ozbiljnoj stvari. Doduše, to i nije neko iznenađenje – bilo bi da je bilo drugačije. Radi se o Izveštaju Fiskalnog saveta za 2018, koji je i u široj javnosti prošao nezapaženo. Što u konkurenciji sa Beogradom pod vodom i organizovanim kriminalom, gde se u ulozi organizatora pojavljuje policija, i nije neko čudo.

Dakle, koji su bili glavni, rečeno jezikom skupštinskih izveštača, akcenti u parlamentarnoj diskusiji? Đorđe Milićević, recimo, poslanik Socijalističke partije, Fiskalnom savetu najviše je zamerio to što je kritikovao izjavu Svetske banke da bi Srbija mogla da ostvari privredni rast od sedam odsto. Iz čega proizlazi da Milićević misli da može. A što, opet, znači da je vlast, kojoj i sam pripada, nesposobna jer taj rast već godinama ne uspeva da dostigne, jedva ako dođe do polovine.

Poslanik Srpske napredne stranke Veroljub Arsić bio je još oštriji. On je Pavla Petrovića, predsednika Fiskalnog saveta, pitao voli li svoju zemlju. Ugledni ekonomista, akademik, odgovorio je nešto sasvim razumno, što je kod naprednjaka u sali izazvalo provalu besa, pa su tražili da Petrović svoju ljubav dokaže na poligrafu. Dobro – nisu tražili, ali mogli su; taj zahtev visio je kao Damoklov mač nad Skupštinom.

No, da ne ispadne da gledam samo u tuđe dvorište, ni opozicija se nije proslavila doprinosom. Tako je Đorđe Vukadinović zamerio Fiskalnom savetu što na Međunarodni monetarni fond gleda kao na “svetu kravu”. Svako je, naravno, podložan kritici, ali zašto bi MMF trebalo kritikovati, Vukadinović nije rekao.

U stvari, znam zašto je Arsić oklevetao Petrovića. Dva dana pre Skupštine, dakle u ponedeljak 17. juna, zasedao je Glavni odbor SNS-a. Na tom skupu predsednik Arsićeve stranke Aleksandar Vučić rekao je da “Srbija raste brže nego što raste svet, a značajno brže nego što raste Evropa”. Pa je Arsić poverovao da je to istina. U stvari, verovatno nije poverovao – nije on ni lud ni naivan – ali je shvatio da je to direktiva.

A sad evo zašto bi i Vukadinović mogao da bude manje strog prema”svetskom finansijskom policajcu”. Ne samo, pa ni pre svega, zato što je njegovo glavno pravilo ne prostiri se preko gubera – što zvuči vrlo poznato, zar ne – nego zato što tamo uvek možete da nađete tačne podatke.

I kao što se vidi iz tabele, ti podaci pokazuju da ni jedna ni druga Vučićeva tvrdnja nije tačna. Prosečan rast bruto domaćeg proizvoda Srbije u poslednjih šest godina, koliko je Srpska napredna stranka na vlasti (da drugu polovinu 2012. ne računamo), iznosio je 2,1 odsto. To je minimalno da minimalnije ne može biti, iznad rasta koji je u istom razdoblju ostvarila Evropska unija (1,9 odsto). Što je i prirodno jer EU uglavnom čine zemlje mnogo razvijenije od Srbije, čiji je procentualni rast BDP-a po prirodi stvari mnogo manji od rasta koji ostvaruju nerazvijene zemlje.

Kada se, međutim, uporedi sa rastom celog sveta (3,5 odsto), tu je već Srbija daleko zaostala. A još veći je njen zaostatak za zemljama u razvoju. Ta velika grupa, koja na svetskom nivou obuhvata čak 155 zemalja, ostvarila je od 2013. do, zaključno, 2018. rast od zbilja impresivnih 4,7 odsto, više nego dvostruko veći od Srbije. I u odnosu na evropske zemlje u razvoju, koje su ostvarile rast BDP-a od zavidnih 4,4 odsto, Srbija je daleko zaostala. A zaostaje i iza zemalja centralno-istočne Evrope jer su one za poslednjih šest godina ostvarile prosečan privredni rast od 3,4 odsto, tj. dvostruko veći od Srbije.

Sve u svemu, dok naprednjaci na čelu sa svojim šefom napreduju u izmišljanju stvarnosti i obmanjivanju javnosti, Srbija zaostaje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jun 2019.

Vučić i preporod sela

PEŠČANIK
Srbija nije ispunila standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa i zbog toga ne može da izvozi u EU. Istovremeno, Crna Gora i BiH su to uradile i sada izvoze. To su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni

Vučiću mora da pada rejting. To je prva pomisao koja čoveku padne na pamet kada čuje vest da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao konstitutivnoj sednici Nacionalnog tima za preporod sela. Naime, jasno je da od tog velikog i šarolikog društva – uzgred, u timu su sve sami autoriteti za poljoprivredu, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, sport, samo nema nijednog seljaka – za selo neće biti nikakve koristi. Ali idu izbori, treba pokriti – finansijski, dabome – svaki delić biračkog tela.

Da je tako, potvrđuju i najavljene izmene Zakona o agraru, od kojih se očekuje da spreče propadanje srpskog stočarstva. Zapravo, aktuelna vlast od svojih prvih dana – u skladu sa, mora se reći, savetima izvesnih stručnjaka – pokušava da unapredi stočarstvo. U tom cilju poslednjih pet-šest godina stalno je dograđivan sistem privilegija za stočare. Jedna od glavnih mera bilo je pravo prečeg zakupa zemlje. To pravo se predviđenim izmenama još više proširuje, odnosno produžava na osam do 10 godina. Drugim rečima, kada se državna zemlja izdaje u zakup, prvo se namire stočari, a za druge – ratare, recimo – šta ostane.

I, kakav je bio rezultat te mere dosad? Da li se stanje u stočarstvu popravilo? Kao što nadležni saopštavaju – nije. Stočarska proizvodnja je pala, ali se korupcija povećala. Kako? Pa tako što su stočari – ne svi, naravno, ali je primera bilo napretek – zemlju koju bi dobili odmah po višoj ceni, naravno, izdavali u zakup ratarima. Onda su se i neki ratari dosetili, pa su počinjali da se bave (i) stočarstvom, što je takođe bilo loše. Sve u svemu, trostruko golo: loše za stočarstvo, loše za ratarstvo, loše i za građanstvo.

Politika subvencija ima(la) je još jednu manu. Ona je podsticala proizvodnju na malom i zatvorenom tržištu kakvo je srpsko. Tako da se dešavalo da pojedinci, privučeni subvencijama, ulože pare u stočarstvo, onda dođe do povećanja proizvodnje, što znači i do porasta ponude na tržištu, ali pošto nije bilo mogućnosti za izvoz, cena je padala i ljudi su gubili novac. Tako je država svojom pogrešnom politikom (iza koje su, istina, to moram da ponovim, uvek stajali “stručnjaci”) upropastila veliki broj ljudi. Za tu štetu nikada niko nije snosio nikakve konsekvence, makar moralne i stručne, ako ne i neke druge.

Na kraju, najvažnije, zašto Srbija ne može da izvozi. Rusko tržište se pokazalo kao lažna nada, a za evropsko, u najkraćem, Srbija nije ispunila potrebne standarde koji garantuju zdravstvenu ispravnost mesa. Recimo, kada je reč o svinjama, nije rešen problem sa svinjskom kugom. Zbog toga ni čuveni Klemens Tenis još nije došao u Srbiju. Čemu povećanje proizvodnje svinjetine ako izvoz u Evropu nije moguć. Kada je, zatim, reč o govedarstvu, Srbija nije uspostavila sistem kontrole koji isključuje rizik od bolesti ludih krava. Kod piletine se pak radi o sistemu kontrole koji garantuje da meso nije zaraženo salmonelom, itd.

Ako neko misli da je to nešto neizvodljivo, treba da zna da je Crna Gora uspela da izgradi sistem kontrole goveđeg mesa i da je dobila pravo na izvoz u EU, a da je to isto Bosni i Hercegovini uspelo s piletinom. Uzgred, to su “tamo” uradili stručnjaci koji su odavde oterani jer nisu bili partijski podobni ili, eto, nisu zaslužili da se nađu u Nacionalnom timu.

I sad, pošto sve te silne subvencije stočarima nisu dale rezultate, kao rešenje predlaže se – povećanje subvencija.

Ovaj slučaj je zbilja paradigmatičan. Jer lepo pokazuje šta se dešava kada država radi ono što ne treba, a ne radi ono što treba. Upliće se direktno u privredni život dodeljujući različite privilegije jednoj grupi učesnika na tržištu i destimulišući drugu grupu, umesto da uspostavlja pravila i standarde i stara se o njihovom poštovanju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 19. jun 2019.