djilas

Vučić je suma svih srpskih problema

Nikada nijedan razgovor u mojoj četrdesetogodišnjoj novinarskoj karijeri nije izazvao toliko kontroverzi, da ne kažem odijuma, a da se još nije ni pojavio

Intervju Svetislav Basara, književnik i publicista

Kada je ovaj intervju dogovaran, sredinom decembra 2020, Svetislav Basara, književnik i publicista, bio je kolumnista lista Danas. Kada je početkom (n)ove godine pravljen, naš sagovornik je postao kolumnista Kurira. Ovaj “transfer decenije” dobro je prodrmao javnu scenu Srbije. Nisu retki oni koji su taj čin smatrali nekom vrstom izdaje. Zato je i ovaj razgovor morao početi odatle.

U svojoj poslednjoj kolumni u Danasu prelazak u Kurir objasnili ste prevelikim uticajem Dragana Đilasa na Danas. Mislite li da je manji uticaj Vučića na Kurir?
Ne, verovatno je mnogo veći. Ali meni, kako ćemo videti, nije smetao Đilasov uticaj na Danas, pa mi neće smetati ni Vučićev na Kurir. Malo ću odložiti ostatak odgovora. Nema u Srbiji medija koji nije pod jednim od ta dva uticaja, što je još jedna od mnoštva naopakosti koje pustoše Srbiju. U boljem delu sveta javnost i mediji utiču na politiku, a političari zaziru od javnosti i novinara. U Srbiji su novinari pretvoreni u stranačke telale, a novine u fanzine i propagandne flajere. Stvar isto stoji s televizijama. U Srbiji ne postoji – niti je ikada postojala – javnost iako za njeno postojanje ne treba ni dinara. Javnost – to je skup prećutnih, za sve važećih, nepisanih kriterijuma šta prolazi, šta ne. Ovde sve prolazi. Prelazim na finale odgovora. Iz Danasa nisam otišao u Kurir ni zbog Đilasa ni zbog redakcije nego zbog dva miliona “slobodara” koji povazdan kukaju nad medijskim mrakom, a od kojih samo žalosni četvorocifreni broj njih izdvoji 50 popišanih dinara i na trafici kupi štampani primerak.
Da je Danas imao tiraž od 150.000 primeraka – a Srbija neće izaći iz ovog senkrupa dok Danas ili neke slične novine ne budu imale toliko – on bi poslovao samoodrživo. Nije Vučić kriv za sve. Da skratim. Ta masovna inercija, ta fingirana histerija, ta samosažaljiva, ali agresivna defanzivnost, ta malodušnost i taj kukavičluk koji je istovremeno i temelj Vučićeve svemoći i izgovor za opozicioni nerad – počeli su da prodiru i u Danas, i zato sam i prešao u Kurir.

Očekujete li da ćete ubuduće imati veći uticaj, pogotovo na deo javnosti koji dosad nije imao priliku da se upozna sa idejama i stavovima koje zastupate?
Da, to je stvar uticaja. Taj uticaj i inače nije mali. Prema poslednjem Pageviewu, Famozno je prošle godine imao 2.440.094. A i namera mi je da moje političke i poetičke stavove predstavim široj publici, koja je od getoizirane bolje, pristojnije i bla, bla, bla Srbije endorasistički okvalifikovana kao gomila primitivaca i glupaka.

Hoće li se nešto promeniti u vašem pristupu kolumni – tematski ili na neki drugi način, očekujete li neke probleme ako više kritikujete Vučića?
Ne, unutar kulturološkog, poetičkog i političkog koordinatnog sistema Famoznog neće biti nikakvih promena, a strah od problema uzrok je mnogo opasnijih problema. Vučića ću kritikovati koliko i dosad, dakle sporadično, od prilike do prilike jer ja Vučića ne sagledavam kao glavni problem Srbije nego kao sumu svih srpskih problema, decenijama guranih pod tepih. Sigurno je, međutim, da bih Vučića kritikovao više da to nije postalo neka vrsta društvene legitimacije, građanske radne obaveze koja po automatizmu podrazumeva sluganski i nekritički odnos prema ličnostima iz takozvane opozicije, od kojih su neke opskurnije i subverzivnije od Vučića. Mislim, uzgred, da će Vučić još zadugo ostati na vlasti – i da će vladati ovako kako vlada – sve dok se ne pojavi respektabilna demokratsko-liberalna politička snaga koja će uvideti u kom grmu leži zec, a pre ili kasnije će se pojaviti.
Ko bi uostalom drugi i tehnički mogao vladati? Svidelo se to nekom ili ne – ni meni se ne sviđa – SNS je u ovom trenutku jedina organizovana politička snaga u Srbiji. Na stranu žalosni učinci te organizovanosti.

A kakve su bile reakcije vaših prijatelja?
Moji najbliži prijatelji i ljudi do čijeg mišljenja držim u potpunosti su me podržali u transferu iz Danasa u Kurir. U koji bih prešao sve i da me niko nije podržao.

Kako vam izgleda priča o državnom udaru, koju je prvo lansirao predsednik Vučić, a onda je preuzeli tabloidi?
Ko to uzima ozbiljno? Koji je to po redu državni udar? I može li, uopšte, biti državnog udara u “državi” u kojoj nema države u pravom smislu reči, koja je često sama po sebi državni udar.
Radi li to Vučić smišljeno ili spontano, ne znam, ali beskrajna priča o državnim udarima, kao i drugim čudima i pokorama, vrlo je efikasno bućkalo na koje se hvataju i Vučićevi idolopoklonici i kontraidolopoklonici

Hoćete da kažete da Vučić “diktira tempo” koji opozicija samo manje-više neuspešno prati?
Upravo to hoću da kažem, to već godinama govorim i to je glavni uzrok opozicione omraze na moju ličnost. Mi smo i inače kultura mimetizma, a to se pogotovo odnosi na politiku, kako Vučićevu tako i opozicionu. Podražavanje je zamena za nedostatak ideja. Osim odavno anahronih, devetnaestovekovnih, ni Vučić nema nikakvih ideja, ali ima snažnu organizaciju koja tu bezidejnost, a bogme i besmislenost sprovodi u delo, a pritom su ključevi od magacina sa brašnom i zejtinom u njegovim rukama. Opozicija ima snažnu želju da se vrati na vlast – stalno se zaboravlja da je to bivša, uzgred loša, vlast – ali želja nije isto što i ideja, a naročito to nije ako nema nikakve organizacije. Posledica toga je da opozicija uvek “odigra” onako kako Vučić želi. U suštini – šmirantski glumi opoziciju. Ponekad to bude toliko očigledno da dođem u napast da pomislim da to rade u dogovoru. Uopšte ne isključujem tu mogućnost.

SRBIJA NEĆE IZAĆI IZ OVOG SENKRUPA DOK DANAS ILI NEKE SLIČNE NOVINE NE BUDU IMALE TIRAŽ OD 150.000 PRIMERAKA

I šta je vaš predlog?
Godinama sam davao besplatne savete opoziciji – ignorišite ta cirkuziranja, trgnite se iz letargije i hipnotisanosti Vučićem, zabavite se svojim poslom, organizujte se politički, ojačajte stranke, izađite na izbore ili – ako vam je tako lakše i brže – svrgnite Vučića nasilnim putem. Naravno, uzalud.
Sada mi je vrlo drago što me tzv. opozicija nije poslušala – mada nije ni bilo opasnosti da me posluša – jer sam se u međuvremeni politički angažovao u Političkom savetu Građanskog demokratskog foruma, pa su mi i Vučić, i Đilas, i Jeremić, i Tadić podjednako politički protivnici iako ne i sinovi tame i neprijatelji. Ako sve bude kako je zamišljeno, mada okolnosti ne idu naruku, GDF će prerasti u liberalno-demokratsku stranku koja će pokušati da ponovo uradi ono što je uradio Đinđić – a uz pomoć Ćosića i VBA razvalio Tadić – da pokuša da građane Srbije prene iz začaranosti i da Srbiju iz plemenske sluđenosti i zatucanosti prevede u političku zajednicu slobodnih građana, a ne botova koji hipnotisani televizijama sede ispod podguzne trpeze i strpljivo čekaju mrvice koje padaju iz visokih čmarova. U ovom trenutku to izgleda kao nemoguća misija, ali uopšte nije. Iz ove fermentisane truleži mora nići novi kvalitet. Šansa će se ponovo ukazati. Sve što je potrebno da projekat ovoga puta uspe jeste da onaj ko u (relativno doglednoj) budućnosti bude ono što je bio Đinđić, bez oklevanja, metkom u potiljak, ubije onoga ko bude budući Koštunica – a i takav će se pojaviti – a ne da čeka da bude ubijen.

Da niste malo preterali? I da li je uopšte moguće tako izaći na “zelenu granu”?
Uopšte nisam preterao. Samo je tako moguće prekinuti lanac mimetičkog nasilja koji se proteže od Karađorđa do danas. Pogledajte političku istoriju Srbije. Uvek imamo jednu snažnu, dalekovidu ličnost s kojom u paru ide – u Karađorđevom slučaju to je Miloš – rezervni igrač starog poretka, spavač, potuljeni “čuvar tradicije”, koji (najčešće ubistvom) sprečava Dalekovidog u naumu da proces oslobađanja dovede do kraja. Pričao sam jednom – negde u drugoj polovini devedesetih, mnogo pre postpetooktobarskog raspleta – nakratko o tome sa Đinđićem, koji je o tome (briljantno) pisao u svojoj knjizi “Subjektivnost i nasilje”. Ama, to je bio devetnaesti vek, rekao je Zoran. Prevideo je – ne samo on, svi smo prevideli – da se u Srbiji 19. vek produžio i u 21.

NAMERA MI JE DA MOJE POLITIČKE I POETIČKE STAVOVE PREDSTAVIM ŠIROJ PUBLICI, KOJA JE OD GETOIZIRANE BOLJE, PRISTOJNIJE I BLA, BLA, BLA SRBIJE ENDORASISTIČKI OKVALIFIKOVANA KAO GOMILA PRIMITIVACA I GLUPAKA

Prema jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja 56 odsto građana misli da Srbija ide u dobrom pravcu, a 30 odsto da ne ide. Šta vi mislite, kuda ide Srbija?
Pre svega, 95 odsto građana Srbije ne zna ni kud udara, a i u boljim sredinama samo mali procenat ume da misli. Evo šta ja mislim kud Srbija ide.
Ide, zapravo srlja pravo u involuciju, u regresiju, u potonuće, u okean kolektivnog nesvesnog, radi iluzije dinamike podeljen na približno dve polovine, od kojih je svaka za onu drugu oličenje zla, ali koje savršeno funkcionišu. Videlo se to nedavno kad je Dežulović opisao Beograd kao kasabu, na šta je saborno graknula cela Srbija, počev od Gorana Vesića preko Vučićevih i Đilasovih medija zaključno s perjanicama “bolje” i “pristojne” itd. Srbije. Kao što su svojevremeno, u brzini na zlo i hitrini na grabež, u približno istom sastavu izašli na novobeogradske nadvožnjake da buketima cveća zaspu tenkove u pohodu na teritoriju koja nikada nije bila Srbija.
Rekavši kasaba, Dežulović nije mislio na manjkavu kanalizaciju, nakaradne spomenike i Beograd na vodi – za koji ne znam po čemu je arhitektonski nakaradniji od ostatka Beograda – nego na seljački narcizam, samozaljubljenost u sopstveni čemer, na očekivanje da nam se ceo svet divi kao što se mi divimo nama, na zatucanost, na nezainteresovanost za bilo šta izvan našeg atara, na gluvoću i slepilo za sve patnje osim sopstvenih. Na tome, uzgred, počiva i Vučićeva vlast.

Kako smo došli dotle da imamo ovakvu vlast, ako imamo u vidu one sjajne pobede u septembru i oktobru 2000. godine?
Ova vlast je pravedna, a rekao bih i nedovoljno stroga kazna za masovno saučesništvo u javnoj zaveri za streljanje Zorana Đinđića, a malo ko u Srbiji ne spada u tu grupu, uključujući i neke Zoranove bliske saradnike. Istorija retko daje šansu ljudskim društvima, a naše je takvo da svaku od tih šansi propusti, i to u velikom veselju. Uzmimo primer Seobe Srba koji su u 17. veku poslušali glas Proviđenja – ili, za ateiste, logiku istorije – i preselili se iz kosovskog karavilajeta u Srednju Evropu, gde su se ekonomski ojačali i kultivisali da bi, kad kucne čas, sunarodnicima iz Beogradskog pašaluka poslužili kao putevoditelji u budućnost. Tako je to zamislilo Proviđenje. Ali dogodilo se suprotno – seljačine iz Beogradskog pašaluka su mic po mic ponovo poseljačile vojvođanske Srbe. Čast izuzecima.
Taj proces je sada pri kraju. Upravo je u toku demontaža baroknih ikonostasa po vojvođanskim crkvama i njihova zamena pseudovizantijskim mazarijama.

Da li je taj put koji smo prešli u poslednjih dvadesetak godina posledica nekih dubljih naslaga u nacionu ili rezultat nedoraslosti, blago rečeno, društvene elite?
Rekoh da su ti famozni rascepi i “nesloge” veštački. Kao što su saborno skočili da sa Vesićem brane Beograd, tako su “bolji i pristojniji” Srbi(janci) – čim su videli da već 10. oktobra plata neće biti 3.000 evra, da Đinđić neće svima dati nacionalne frekvencije i direktorske položaje – Đinđiću listom okrenuli leđa i ostavili ga samog na vetrometini. Ostalo je (žalosna) istorija.

GRIGORIJE JE, ČINI MI SE, VIDEO DA JE AMFILOHIJEV PROJEKAT U CRNOJ GORI USPEO – IAKO JA TU NE VIDIM NIKAKAV USPEH – PA RAČUNA DA ĆE I ON USPETI U SRBIJI, I SAD TRAŽI KRIVOKAPIĆA. OPET DVOSTRUKA GREŠKA. U SRBIJI JE KRIVOKAPIĆ VEĆ NA VLASTI

Ali neka ostane zabeleženo i to da bi – da ne bi u svim mahalama i čaršijama opšteomraženog Bebe Popovića, koji je na silu naterao obezglavljene ministre da proglase vanredno stanje – puč bio izveden istog dana. Ili možda neko misli da su Šiptar, Duća, Zmija i Legija pucali u Đinđića da bi prva dvojica završili izrešetani u jarku (mrtva usta ne govore), a druga dvojica na višedecenijskoj robiji. Naglasiću takođe – a uopšte nije nevažno – da Vučić nije bio umešan u zaveru. Saberite, oduzmite, biće vam jasno ko jeste. Mogao bih i ja da kažem, ali mi se povraća kad izgovaram ta imena.

Čini li se i vama, da se malo našalimo, da u Srbiji trenutno besni rat između “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca”? To jest, pre nego što odgovorite na to pitanje, šta vi mislite o terminu “autošovinizam”? Kišjuhas je o tome nedavno napisao dva lepa traktata, ali nas zanima vaše, da izvinete, stanovište?
Kišjuhas je to kao sociolog lepo objasnio, pročitao sam oba njegova teksta. Ali u jungijanskom psihoanalitičkom svetlu, koje je meni bliže, ja umesto “euromahalaca” i “srpskostanovištanaca” vidim dve grupe narcisoidnih tipova pod totalnom dominacijom Anime, obdarenih snažnim Idom i Egom, ali bez Superega, koji nisu prevazišli ni analnu fazu razvoja, proces individualizacije da ne pominjem. Samo retkima u Srbiji pođe za rukom da se otrgnu onom što se zove genius loci.

Da se sad vratimo prethodnom pitanju, da li je sukob koji smo pomenuli uopšte relevantan za srpsko društvo, odnosno za njegovu budućnost?
Gde vi vidite (i čujete) sukob? Pometnja nije dinamika, metež nije sukob. Mene ova isfolirana buka i bes podsećaju na scenu kojoj sam prisustvovao pre nekih trideset pet godina na Zlatiboru, na takozvanoj “Probi Guče”. Nabasah tada u šetnji na pustopoljinu na kojoj je sedam-osam trubačkih orkestara udaljenih pedesetak metara jedan od drugog u isti mah pred polupijanom publikom zurlalo svako svoju pesmu, dajući sve od sebe da nadzurla konkurenciju. Ali niko tu nikoga nije nadzurlao. Sve se spajalo u odvratnu kakofoniju u kojoj se nije razaznavalo šta ko zurla.

Ima li stvari u kojima se ova dva stvarno ili naizgled suprotstavljena pogleda ipak podudaraju – recimo, odnos prema Crnoj Gori?
Te dve, kako vi kažete, “strane”, mislim na mejnstrim, podudaraju se takoreći u svemu. Ako obratite pažnju – linija njihovog “sukoba” uopšte nema dodirnih tačaka s političkim konceptima nego s ličnostima. Za Đilasa, Jeremića (& varijabilni ostatak kompanije) nema ničeg spornog u tehnologiji Vučićeve vladavine – mada imaju izvesnih stilskih i leksičkih zamerki – za tu gospodu jedini je problem što oni nisu na Vučićevom mestu. Koliko sam video, a nisam nešto pomno zagledao, i vlast i opozicija su podjednako oduševljeni pobedom “srpske opcije”.

Kako vama izgledaju prvi postupci nove vlade? Izgleda da se početkom godine situacija tamo zakuvava.
Kako mi to izgleda? U odnosu na Vladu Crne Gore, koja izgleda kao vlada iz latinoameričke sapunice, čak i Vučićeva vlada izgleda kao vlada njenog veličanstva Elizabete II. Ti ljudi pojma nemaju kud udaraju niti šta hoće, osim što to hoće odmah i hoće da to bude “srpsko”. Gomila zbunjenih šarlatana/ki kojom potpredsedava turbošarlatan Abazović.

Sa ovim u vezi, kako gledate na projekat “srpskog sveta”, koji se u poslednje vreme sve više zagovara preko vlasti bliskih medija?
Kao još jedan sumanuti (i zaludni iako ne bezopasni) pokušaj srbifikacije, ako ne baš sveta – ipak je mnogo mačku goveđa glava – a ono bar regiona. Koštunica je bio otišao korak dalje, pa je srbifikovao i misao. Fundamentalizam kretenizma.


Vaš najnoviji roman “Kontraendorfin” svojevrstan je pokušaj demitologizacije srpskog književnog sveta i života, ali i života uopšte. Da li je ovakvo tumačenje ispravno?
O, ne. “Kontraendorfin” nije dekonstrukcija mitova – nije to posao umetnosti – “Kontraendorfin” je klinička slika posledica opustošenosti prouzrokovane pseudomitologijama. Mitovi su, inače, vrlo važni. Oni su sušta istina, ali u spoljašnji svet isijavaju samo onoliko istine koliko ovaj ili onaj naraštaj može da pojmi.
Ali mit se ne klepa u političkim radionicama nego se već gotov preuzima iz prošlosti. Nipošto se ne projektuje u prošlost, kao što je to bio slučaj sa srpskim mitovima, uključujući i kosovski. Razlika između pravog mita i pseudomita istovetna je razlici između simbola i saobraćajnog znaka, s napomenom da pseudomitski saobraćajni znaci uvek pokazuju pogrešan pravac. Da skratim, smisao ovdašnjih mitova, koji nikada nisu uobličeni u koherentnu celinu nego rade “na podrazumevanje”, nikada i nije bio razumevanje prošlosti nego opšta mobilizacija i generisanje zlopamćenja i osvetoljubivosti. Krvavo nam se to obilo o glavu. I još će nam se obijati.

SMISAO OVDAŠNJIH MITOVA NIKADA NIJE BIO RAZUMEVANJE PROŠLOSTI NEGO OPŠTA MOBILIZACIJA I GENERISANJE ZLOPAMĆENJA I OSVETOLJUBIVOSTI

Šta u ovom kontekstu mislite o ulozi Srpske pravoslavne crkve na javnoj sceni Srbije, ali i u regionu.
Ništa dobro. U stvari – vrlo loše. Svi ti mitovi potekli su i pušteni u opticaj upravo iz crkve, nakon što je – posle Vukove reforme i marginalizacije vojvođanskih arhijereja – i ona poseljačena.

Zbog neadekvatnog, blago rečeno, odnosa prema koroni, SPC je izgubila dva prva čoveka. Predstoje joj izbori. Mogu li oni doneti neke nove, sveže vetrove?
Još uvek ne vidim takve vetrove. Samo povetarce. I to je dovoljno. Ne treba potcenjivati efekat leptira. Uragan počinje kao povetarac.

Kad smo već kod izbora, uskoro će i oni mnogo važniji. Kako, s obzirom na tu okolnost, vidite vlast, a kako opoziciju? Može li se i kako ugroziti Vučić?
Uopšte ih ne gledam. Poslušao sam svoj savet i gledam svoja posla i posla Građanskog demokratskog foruma.

Mnogi su izjavu vladike Grigorija na Badnje veče protumačili kao odluku da se politički angažuje. Kako ste je vi razumeli i šta mislite da li bi to bila dobra ideja?
To je vrlo pogrešna ideja. Žao mi je što se i Grigorije, koga izuzetno cenim kao osobu, nahvatao na to bućkalo. Sama ideja da se kaluđeri pačaju u politiku dvostruko je pogrešna. Monaštvo – to je, ili bi bar trebalo da bude, napuštanje sveta, a u idealnoj perspektivi i apsolutna nebriga za sve spoljašnje. Samo tako se postiže svrha monaškog života – smirenje.
Sa druge strane, uprkos sve češćim izletima u metežni svet, kaluđeri su po prirodi stvari distancirani od sveta i nevični političkim marifetlucima. I tu se radi o mimetizmu. Grigorije je, čini mi se, video da je Amfilohijev projekat u Crnoj Gori uspeo – iako ja tu ne vidim nikakav uspeh – pa računa da će i on uspeti u Srbiji, i sad traži Krivokapića. Opet dvostruka greška. U Srbiji je Krivokapić već na vlasti. Onaj crnogorski je Krivokapić pod B.

Hoće li na tim izborima Kosovo biti glavna tema, tj. treba li na njoj graditi strategiju ili nametati druge probleme – korupcija, nepotizam, kriminal, gušenje prava i sloboda građana?
Kosovo je za srpske političare (svih boja) ono što je Jočiću bio Hilandar – magična reč, džoker za ućutkivanje. Siguran sam da se ni vlast ni opozicija – a političkih koncepata što se tiče, razlike među njima su minimalne, ako ih uopšte ima – neće lišiti sjajnog izgovora da na pitanja povezana s kriminalom, pravima, slobodama itd, itd. odgovore “sram te bilo, pitaš me to dok nam otimaju Kosovo”. Kosovo – ono pseudomitološko, ne stvarno – zapravo i služi kao skretnica pažnje sa bezbroj ostalih problema. Dok nije bilo u sastavu Srbije valjalo ga je “oslobađati”, kad je oslobođeno bačeno je u zapećak i prepušteno samo sebi. Sada, kada se osamostalilo, treba ga “zadržavati” pod fiktivnim suverenitetom države Srbije, koja – često se s tim šalim iako nije smešno – nije u stanju da uspostavi suverenitet ni nad stadionom Marakana, kilometar i po udaljenim od centra prestonice, splavove bolje da i ne pominjem.
Pol Virilo je davno napisao – država, to je kontrola nad teritorijom. Uspostavi li se kontrola nad teritorijom, lako se pod kontrolom drži i sve ostalo. Naše, međutim, političke elite, sve do jedne, misle da teritorije treba da čuvaju “istorijska prava”, “naše svetinje” i “srpski grobovi”. Dobro smo mi, u stvari, prošli.

Vladika Grigorije kaže da je Kosovo naše, a predsednik SANU Vladimir Kostić da nije. Šta vi kažete tim povodom?
To je posledica tragične pojmovne zbrke iz koje je i nastala ova finalna zbrka. Ako se pod “naše” podrazumeva “srpsko”, onda treba naglasiti da nijedno pravo ovoga sveta ne poznaje kolektivnu ili “nacionalnu” svojinu već samo privatnu i državnu. Hoću da kažem da ni dok je bilo pod suverenitetom Srbije – ako je ikada i bilo – Kosovo nije bilo “naše” nego mešavina privatnog i državnog vlasništva. Time je sve rečeno. Mada je, kako stvari stoje, uzalud rečeno.

ZORAN ĐINĐIĆ NIJE UMRO UZALUD. PRE BI SE MOGLO REĆI DA SMO MI UZALUDNO PREŽIVELI

Da li je bila uzaludna i žrtva Zorana Đinđića? To jest, ima li nade da na kraju ipak ne bude uzaludna? I da se ostvari njegov san – Srbija među evropskim narodima?
Nipošto. Pre bi se moglo reći da smo mi uzaludno preživeli. Đinđić jeste prerano otišao sa ovog sveta, ali nije umro uzalud. Zoran je bio žrtva – na momente pomišljam i dobrovoljna – takozvanog “mimetičkog nasilja”, karakterističnog za primitivna društva. O tome je sjajno pisao Rene Žirar u knjizi “Posmatrah Sotonu kako poput munje pade”, a i drugde. Pokušaću da to ukratko predstavim. Zbog nagomilanih protivurečnosti ljudske zajedice u jednom trenutku dospevaju u ćorsokak. Onda se pojavljuje izaslanik Weltgeista, ličnost koja pokazuje (i počinje da krči) put iz ćorsokaka. Naivčina bi rekao da ga zajednica dočekuje raširenih ruku. Ali ne. Zajednica ne želi da napusti “stari put grešnika”, ujedinjuje se – svi do jednog – i ritualno ubija onoga ko joj pokazuje put ka slobodi. Posle ubistva privremeno nastupa olakšanje, ali ubrzo počinje raspadanje i truljenje starih formi, duga agonija koja prethodi slobodi, koja nastupa tek kad satrune svo zlo. Kao što sam već rekao, u toku je terminalna faza, fermentacija tih mentalnih leševa, koja nije nikakva garancija za iskorak iz čemera, ali koja može biti šansa. Đinđić je, u stvari, pobedio, iako ne na način na koji je bio naumio – tako da svi izađu iz bede.

Deo intervjua možete pogledati ovde:

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 14. januar 2021.