Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila

Zamislite da glava poredice jednog dana kaže ukućanima: „Drage moje i dragi moji, želim da vas obavestim da smo ove godine bili vrlo racionalni i da smo uštedeli toliko da smo morali da se zadužimo tri milijarde evra.“ Pa onda doda: „To je bio samo nastavak naše stalne politike štednje zbog koje smo u proteklih desetak godina morali da se zadužimo 22 milijarde evra.“ Šta bi familija odgovorila toj i takvoj glavi porodice, da li bi mu odmah potražila staratelja?
A verovali ili ne, upravo to ovih dana (eh, da je samo dana – meseci i godina, bolje je reći) ali sad, zbog predstojećih izbora, češće nego ikad ponavlja ministar finansija Siniša Mali. I da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvim metaforama i hiperbolama. Sve je gola istina. Javni dug će, naime, sa prošlogodišnjih 33,6 milijardi evra, odnosno sa 15 milijardi evra, koliko je iznosio na početku Vučićeve vladavine, dogurati do 36,8 milijardi evra na kraju ove, 2023. godine.
Kad se to ima u vidu, jasno je i zašto Mali sa jednog drugog predizbornog skupa – uzgred, ministar finansija se u tom pogledu sada angažovao kao nikada pre – poručuje: „Mladi su budućnost Srbije.” Razumljivo jer ko će drugi da vraća te dugove? Vučić, Brnabić, Mali i njima podobni sigurno neće, ako uopšte budu u Srbiji. Doduše – ako i mladi budu u Srbiji, pošto perspektiva koju im nudi pomenuta trojka (Šešelja da ne pominjemo) nije nimalo privlačna, pa masovno napuštaju otadžbinu. I gle čuda, odlaze baš u zemlje koje su, za razliku od Srbije, u velikoj krizi i koje, ako slušate ministra Malog, samo što nisu propale.

Bez kredita nema kredibiliteta
Mada je malo „spustio durbin”, pa više ne ubeđuje građanstvo da živimo u zlatnom dobu, Vučić ipak ne propušta priliku da naglasi kako „imamo svega” i da „ljudi ne treba da brinu ni zbog čega”. Koliko je Srbija (ekonomski) jaka i stabilna najbolje govori podatak da su cene takoreći svih elementarnih proizvoda pod kontrolom države. To važi za cene osnovnih životnih namirnica, cene gasa i električne energije, benzina i dizela. Čak i za cene bankarskih usluga (nekad provizija, danas kamata na stambene kredite). Pored toga, vlast prisiljava trgovce i proizvođače da smanjuju cene desetina artikala. Ko neće da sluša, zna se, pošalju mu inspekciju.
Nedavno je u svoju propagandnu mašinu Vučić upregao i MMF. „Oni su nam rekli da je Srbija u odličnom stanju”, rekao je na kraju posete Međunarodnog monetarnog fonda Beogradu Aleksandar Vučić. Naravno da MMF to nije rekao i da je to Vučićeva, blago rečeno, krajnje slobodna interpretacija onoga što je stvarno rečeno. Ne zato što MMF ne koristi takav rečnik i što nema ni mandat da tako nešto kaže nego zato što on u zemlje u kojima je stanje odlično i ne odlazi.
Kad slušate Vučića i njegove doglavnike, ispada da je aranžman sa MMF-om najveći uspeh koji neka vlast za života može da postigne. I da zemlje kojima MMF ne dolazi svakih šest meseci u inspekciju pate od nekog teškog poremećaja.
Situacija je zapravo obrnuta. MMF dolazi u zemlje koje su u (manje-više) ozbiljnim finansijskim problemima i kojima trebaju pare, tj. zajmovi da pokriju dubioze. Njegov posao ima „unutrašnju” i „spoljašnju” dimenziju. Na unutrašnjem planu on treba da obezbedi da se obuzda politička vlast i državna potrošnja (koliko-toliko) uskladi s mogućnostima, a na spoljnom da osigura da će dotična zemlja izvršavati svoje međunarodne obaveze, čitaj – vraćati dugove. Zato su ga odmilja i prozvali „svetski finansijski policajac“.
Dakle, MMF je u Srbiju došao ne zato što je u njoj stanje odlično nego zato što nije dobro. Pozivajući ga – jer MMF nezvan nigde ne ide – vlast je to i priznala. Ima još jedan razlog. MMF je Srbiji potreban zato što međunarodni kreditori nemaju poverenja u Srbiju, tj. u njeno aktuelno rukovodstvo da će zemlju držati stabilnom i platežno sposobnom. Pa pošto ne uživaju neko poverenje onih koji treba da im pozajme novac, Vučić, Mali, Brnabić itsl. zovu MMF da im prenese malo svog autoriteta i pruži neophodan kredibilitet. MMF mu, dakle, tu dođe kao neka vrsta jemca.

Autokrata od zlata
Aleksandar Vučić se nedavno pohvalio „rekordnim deviznim rezervama” koje su dostigle 34,2 milijarde evra, poručujući ponovo da „građani Srbije nemaju zbog čega da brinu”. U stvari, visoke devizne (i zlatne) rezerve su pre znak slabosti i ranjivosti neke ekonomije nego pokazatelj njene snage i kvaliteta. O tome svedoči činjenica da Evropska centralna banka, u poređenju s Narodnom bankom Srbije, ima veoma niske devizne rezerve. Naime, devizne rezerve ECB iznose (svega) 84,5 milijardi evra, što je samo tri i po puta iznad srpskih iako je privreda zemalja Evropske monetarne unije više od sto puta veća od privrede Srbije. Stabilnim ekonomijama, u kojima je rizik od poremećaja i kriza mali, nisu potrebni veliki osigurači.
Takođe, za razliku od Srbije koja poslednjih godina – pošto je to, setićete se, naredio Vučić – takoreći mahnito kupuje zlato, ECB svoje rezerve u zlatu nije povećala ni za uncu. Sa ekonomske tačke gledišta, dakle, ta (Vučićeva) politika nema mnogo smisla. Ali, kako je svojevremeno primetio Vladimir Gligorov, „gotovo svaka autokratska vlast teži da se pozlati… Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu”.
Ono što jednoj privredi, i zemlji generalno, sa jedne strane daje stabilnost, a sa druge obezbeđuje kontinuirani napredak, jeste dobro uređeno društvo, funkcionalan ekonomski, pravni i politički sistem. Pre desetak godina, kada je preuzimala državno kormilo, aktuelna vlast je, verovatno pod pritiskom MMF-a, obećala korenite reforme.
Danas kada pogledamo šta je u međuvremenu urađeno i sumiramo rezultate, vidimo sledeću sliku:
Reforma prosvete – nula.
Reforma zdravstva – nula.
Reforma socijale – nula.
Reforma javnih preduzeća – nula.
Reforma državne uprave – nula.
Daleko bi nas odvelo da sada analiziramo svaku od ovih oblasti, a nema ni potrebe. I golim okom je vidljivo da su učionice postale kaznionice i za đake i za nastavnike; da u državnim zdravstvenim ustanovama vladaju nered i neodgovornost; da penzioni fond nije doživeo nikakvu transformaciju, a da je sistem socijalne zaštite sve samo ne pravedan; da su javna preduzeća postala centri za presipanje državnih para u privatne džepove (naročito iz Telekoma, dok su skorašnje promene u Elektroprivredi na nivou kozmetičkih), te da, konačno, od uvođenja platnih razreda u državnu upravu (i lokalnu samoupravu), kao jedne od pretpostavki za njihovu racionalizaciju, vlast beži „kao đavo od krsta”. Ali, ne samo da nije bilo neophodnih strukturnih promena nego su kadrovskom politikom, odnosno postavljanjem partijskih ljudi na sve rukovodeće položaje, ove javne službe dodatno unazađene i onesposobljene.
Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila.
U stvari, u slučaju Srbije, jedino je to stabilno.

Mijat Lakićević,
Medija centar Beograd, 14, novembar 2023.