ubistvo

Progon

NOVI MAGAZIN, , , , , ,
Čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči

Sigurnosne kamere na javnim mestima u Srbiji ne služe da pruže sigurnost građanima, one osiguravaju vlast. One se ne koriste za hvatanje kriminalaca nego za proganjanje političkih protivnika. To pokazuje slučaj Nikole Ristića, čija profesija ledi krv u žilama. Aktivista!

Naime, snimci (na kojima je Ristić) s kamera na beogradskom aerodromu, koji su po definiciji tajni, dospeli su u javnost. Tim kamerama upravlja policija. Dakle, neko iz policije prodao je te snimke nekim medijima, neki mediji (zna se i koji, ali da ne zagađujemo tekst) to su kupili. Kupoprodajna cena ne mora biti izražena u parama, može da bude u nekom drugom obliku, možda je reč o razmeni u naturi, primeni principa „ti meni, ja tebi“ i slično.

Dobro je da je štampa slobodna jer tako postaje belodano jasno da pojedine novine rade za policiju, da policija radi za partiju, a partija za vođu.

A vođa je uplašen. Ne za naciju i državu nego za svoju vlast. Neprijatelja je sve više. Neki se kriju u njegovim sopstvenim redovima. Drži guju u nedrima. Nije saopštio njihova imena jer, kako je rekao, „ne sme(m) to da uradi(m)“. Inače se ničega ne plaši.

Građani zahtevaju njegovu ostavku, a on se prenemaže – kaže: traže njegovu glavu. Kome treba njegova glava? Traži se njegova fotelja. Ali on svoj život više ne može da zamisli bez vlasti. „Srbiju dajem – fotelju ne dajem“, njegovo je geslo.

Zato mu je malo redovna policija da brani njegovu vlast. Kao što se videlo u Novom Sadu, pojavile su se parapolicijske snage koje hapse građane po ulicama. Bila je to, nema sumnje, partijska policija. Doduše, još je postupala u „sadejstvu“ s regularnom policijom, ali možda je to bio čas obuke; šta garantuje da se uskoro ona neće „otcepiti“ i krenuti u samostalne akcije. A i pitanje je ko tu koga zapravo kontroliše.

Novosadska tragedija – i ono što se posle nje dešavalo – potisnula je u drugi plan zbivanja u trećem najvećem gradu u Srbiji. U nekom intelektualnom, duhovnom smislu to je možda i veća tragedija od novosadske koja je više ljudska, koja svojim užasom jednostavno kida srce. Dr Dragan Milić, kardiohirurg i vođa niške opozicije, posle višegodišnjeg proganjanja konačno je izgnan s Medicinskog fakulteta u Nišu. Odluku o tome doneo je Senat tamošnjeg Univerziteta. Eh, senatori, senatori.

Milić je dvostruko uspešan – i kao stručnjak i kao političar. Ne zna se koji je od ta dva uspeha više razjario aktuelnu vlast. Dobro, razumljivo je da je to naljutilo vlast, ali zašto je umuknuo Univerzitet!? Zar nema baš nikoga da digne glas protiv te sramne odluke? Kakva je to ova naša „akademska zajednica“? Ćepenačka? U se, na se i poda se.

Novosađani i Nišlije trenutno zastupaju dva različita koncepta borbe protiv režima. Obično temperamentniji južnjaci preferiraju hod kroz institucije; poslovično miroljubive „lale“, ne želeći da se tek tako pomire sa zločinom u njihovom glavnom gradu, htele bi da te institucije malo „propuste kroz šake“.

Možda ta dva puta i nisu tako nepomirljiva, možda se negde i ukrste. Recimo, otprilike na pola puta. Tu gde stanuje vrhovni progonitelj.

U izvesnom smislu to bi bilo logično. Ali čini se da logike, ma koliko bila monstruozna, ima više u ponašanju vlasti nego u ponašanju opozicije. U najširem smislu te reči.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. novembar 2024.

Vučić, Putinov saveznik

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji)

Biti jedini saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina u Evropi – Lukašenko se tu iz više razloga ne računa – jedini saveznik diktatora koji svoje protivnike surovo muči i na kraju ubija – to je „status“ Aleksandra Vučića danas.

Time što nije ustao da pozdravi Juliju, sad već nažalost udovicu Alekseja Navaljnog, Aleksandar Vučić je pokazao svoje pravo lice. Pokazao je odsustvo svakog poštovanja, ne samo prema supruzi umorenog čoveka nego i prema svim političkim prognanicima i žrtvama državnog nasilja.

Ali pokazao je Vučić i da se vrlo loše snalazi u iznenadnim situacijama, u prilikama koje nije sam priredio i za koje nije stigao da se pripremi. Zato je, kada se malo pribrao, organizovao marketinšku kampanju kontrole štete. Pa je organizovao razgovore u televizijskim emisijama – mada, naravno, ne kao njihove udarne teme – u kojima su za smrt Navaljnog krivcima proglašavani svi – osim Vladimira Putina.

Glavno što je tim povodom uspela da primeti omiljena Vučićeva voditeljka na ružičastoj televiziji jeste da je Julija Navaljna bila – našminkana. Umesto makar onog, što se kaže, ženskog saučešća – vulgarni cinizam i omalovažavanje žrtve.

Iz toga je nekako proistekla i glavna teza svih sagovornika u emisiji – da je, naime, sve to što se desilo u Putinovom Gulagu manje-više bilo očekivano. Nisu ni slutili koliko su bili u pravu. Jer zbilja, malo ko je očekivao – iako su se mnogi nadali – da će najčuveniji ruski opozicionar iz sibirskog kazamata izaći živ.

Kako će ubistvo Navaljnog uticati na zbivanja u Rusiji i Evropi, pa i u celom svetu, tek ćemo videti, i to može biti tema nekog drugog teksta. Kada je, međutim, o Srbiji reč, jedno je sigurno: „status“ Aleksandra Vučića određuje status Srbije. A to znači da je Srbija danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji).

Pitanje je, sa druge strane, da li će i koliko još dugo Vučić moći da vodi takvu politiku. Naime, zaoštravanje odnosa između Rusije i Evrope, odnosno Zapada, navodno neutralno (a faktički prorusko) držanje Srbije u tom sukobu, sve više ugrožava ekonomski razvoj zemlje. Šta ako, recimo, ukoliko Srbija nastavi sa aktuelnom politikom, Zapad odluči da bojkotuje Ekspo 2027, kao što je bojkotovao Olimpijadu u Moskvi 1980. godine?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. februar 2024.