uzrok smrti

Asanž i Navaljni

PEŠČANIK, , ,
Nema opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike

Razlika između Zapada i Putina je kao između Asanža i Navaljnog. Asanž je živ a Navaljni je mrtav. Možda neko misli da je to mala razlika, ali ne verujem da bi se Džulijan sa tim složio, Alekseju je već svejedno. Dakle, razlika između Zapada i Putina je kao između života i smrti.

Život, naravno, može biti ovakav i onakav, ali je ipak život i, kao takav, osim u nekim sasvim ekstremnim situacijama, neuporedivo bolji od smrti.

Tako da sve te paralele koje su se ovih dana mogle čuti između (položaja) Asanža i Navaljnog, a odatle izvedeno izjednačavanje Zapada i Putinove Rusije padaju u vodu i pokazuju se kao veštačke konstrukcije lišene smisla. I osećanja.

Naravno, Zapad nije raj na Zemlji, demokratija nije savršena, liberalizam je često na udaru sa raznih strana, ponajviše od državnih struktura.

Ipak, istovremeno, u tom liberalno-demokratskom poretku postoje desetine, pa i stotine, organizacija, udruženja, foruma, koji se bore za očuvanje i proširenje ljudskih prava i sloboda. I koje su se digle u Asanžovu odbranu. Te organizacije (koje, uzgred, često finansiraju te iste države) vrlo su moćne, imaju širok i otvoren pristup medijima, njihove članove niko ne hapsi. A u Rusiji hapse hiljade ljudi zato što su izašli da odaju poštu preminulom čoveku.

Asanž je, možda nije zgoreg podsetiti, optužen za špijunažu jer je (navodno) objavio tajne dokumente američke vojske. Sva krivica Alekseja Navaljnog bila je u njegovom pokušaju da se bavi politikom, odnosno što se kao političar suprotstavljao Putinovom režimu.

Zamislite nekoga ko objavi tajne dokumente kineske armije, ili ruske, ili (nedajbože) srpske. Ne bi bilo rupe na kugli zemaljskoj u koju bi mogao da se sakrije. Tamo se – a i ovde, kao što i nedavno iskustvo pokazuje – i za manje ubija. A Asanž se već tuce godina uspešno krije, i to gde – u Velikoj Britaniji, najvećem američkom savezniku.

Istina je, tamo gde je boravio i gde se trenutno nalazi Asanž, nisu (bili) baš humani uslovi – zatvor i kad je luksuzan nije human – ali su opet neuporedivo humaniji od onih u kojima je boravio Navaljni. Na kraju, može se reći da je upravo ta užasna dehumanizacija, ta surovost kojoj je godinama bio izložen, ubila Navaljnog. Prosto, organizam odustane od života i presudi sam sebi.

Ne mislim da bi Asanž (ukoliko do suđenja uopšte i dođe, jer tek treba da se odluči o njegovim izručenju Sjedinjenim Državama) trebalo da bude osuđen. Ne verujem da bi to donelo neku korist slobodi i demokratiji. Ali, još manje vidim da ima opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2024.

Uzrok smrti ne pominjati

PEŠČANIK, ,
Šta se u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi

Kakva je to pošast, kataklizma, epidemija zahvatila Srbiju decembra prošle godine? Ne nije korona jer je od korone, prema zvaničnim podacima, u poslednjem lanjskom mesecu preminulo 1.515 osoba, dok je ukupno umrlo 17.321 lice. Međutim, broj umrlih u decembru dvostruko je veći nego istog meseca 2019, kada su umrle 8.803 osobe. Dakle, nešto se strašno dešavalo u decembru 2020, a dosad za to niko nije ponudio nikakvo objašnjenje.

Tokom cele prošle godine pak u Srbiji je umrlo gotovo 115.000 ljudi (tačno 114.954), što je blizu 14.000 (13.991) više nego 2019. Ovaj podatak nije ostao nezabeležen u domaćoj javnosti, ali je ostao bez ikakvog odjeka, odnosno pitanja. Možda je jedina reakcija bila kolumna Vladimira Gligorova u Novom magazinu, na koju ovog puta upućujem, ali koristim priliku da dodam i nešto novo.

Krajem jula (24) prošle godine premijerka Srbije Ana Brnabić ne bez ponosa izjavila je da je “smrtnost u Srbiji 1,5 odsto manja nego ukupna smrtnost u 2019, kada nije bilo epidemije koronavirusa”. Stopa smrtnosti, ako neko slučajno ne zna, označava broj umrlih na hiljadu stanovnika, a navedeni podatak odnosio se na prvih pet meseci. Zbilja, prema podacima Zavoda za statistiku, broj umrlih do kraja maja 2020. iznosio je 43.244 i bio je tri odsto manji nego prethodne godine u istom razdoblju.

Šta se onda u potonjih sedam meseci desilo da je smrtnost tako naglo skočila. I da je broj preminulih sa minus tri došao na plus 14 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Gde je sad premijerka Brnabić, to jest gde je predsednik Vučić da se obrati naciji i kaže o čemu se radi. Jer – nije bilo ni zemljotresa ni katastrofalnih poplava, nije javljeno ni da neka nova teška bolest kosi stanovništvo. A nije to bila ni epidemija korone, pošto zvanični podaci o broju preminulih nisu bili dramatični. “Čak štaviše dapače”, što bi rekli Hrvati. Kod kojih je bilo mnogo gore, pa su mnogi ovde mogli da se “teše” kako je kod njih tamo mnogo gore.

Sve u svemu, Srbija je, opet prema zvaničnim podacima, kraj godine dočekala sa “svega” 3.211 umrlih od korone, što je bilo manje od jedan odsto obolelih. I što je, recimo, dvostruko bolje nego u nekim uporedivim zemljama, poput Austrije (7.451) i Mađarske (12.024), da se poslužim Gligorovljevim podacima.

Ali šta da radimo s tim “viškom” od 14.000 umrlih? Ako od tog broja oduzmemo 3.000 preminulih od korone, ostaje još 11.000 ljudi. Kojom su to misterioznom smrću oni umrli?

Ako je, međutim, samo polovina od njih zapravo umrla od korone, to broj ukupno preminulih od ove bolesti penje na oko 9.000. Što znači – na oko tri odsto ukupno (zvanično) obolelih. A to već onda uspeh aktuelnih vlasti u borbi protiv epidemije prikazuje u sasvim drugom svetlu. Tačnije, pokazuje da Srbija nije ni blizu tako uspešna kao što nam se zvanično servira.

Tako da, eto, i nehotice se javila asocijacija na taj lepi film Jovana Živanovića iz davne 1968, čiji sam naslov ovde pozajmio, o vremenu nemačke okupacije, kad nije bilo uputno govoriti o tome od čega se i kako umiralo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. februar 2021.