Monthly Archives: septembar 2022

Mala polemika oko velikog čoveka

BLOG, , , ,
Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.


Netržišnim merama država uništava poljoprivredu

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija

Goran Živkov, agrarni konsultant

Odavno u Srbiji – a i, istine radi, u celom svetu – problem s hranom. S jedne strane, zbog rastućih cena, a sa druge, zbog opadajuće proizvodnje. To je tema razgovora s poljoprivrednim stručnjakom Goranom Živkovim, vlasnikom konsultantske kuće SEEDEV.

Prethodne nedelje u Srbiji je palo mnogo kiše. Da li je ona popravila stanje kultura čija se žetva očekuje – kukuruza, soje i suncokreta, pre svega?
Ne. Žetva svih ovih kultura je obavljana već početkom avgusta, kada je suša dostigla svoj vrhunac i kada je izgubljena zelena masa. Posle toga nema prostora za popravku. Opet, pošto se najavljuje da će u naredna tri meseca postojati značajan deficit vlage, naročito na području Vojvodine, ova kiša je važna da mogu da se poseju ozimi usevi. Uljana repica već treba da se seje.

Koliko je velika bila suša u Srbiji ove godine?
Izuzetno velika, kako po intenzitetu – jačini i dužini trajanja tako i po teritorijalnom obuhvatu. Za sušu su potrebne visoke temperature i/ili nedostatak padavina. Ove godine smo imali ekstremno niske padavine i visoke temperature u dugom periodu koji je bez izuzetka zahvatio celu Srbiju, tako da ne možemo, kako je to obično, da kažemo da su istočni delovi više stradali ili da su planinski zadržali vlagu i slično.

Da li je suša i u kojoj meri pogodila pšenicu. Imamo li je i za izvoz, treba li da strahujemo od nestašice brašna?
Pšenica je vegetacioni period završila pre početka suše i imali smo jednu sasvim prosečnu žetvu. Srbija ima višak pšenice, izvoz je intenzivan i ukoliko se u narednih nekoliko meseci ne pretera sa izvozom, koji bi doveo do toga da posle nemamo pšenicu za sopstvene potrebe, nemamo o čemu da brinemo. Osim, naravno, o ceni, za koju se očekuje da dodatno raste.

Kakav će biti ovogodišnji rod voća i povrća, veći ili manji nego prošle godine, koji proizvodi su prošli bolje, a koji gore?
Nijednoj poljoprivrednoj kulturi ne odgovaraju visoke temperature i malo padavina. Čak i pored navodnjavanja. Tako da će svi usevi koji rode u jesen kao što su jabuke, kruške, šargarepa, krompir i druge, imati manji rod, dok one koje su ranije rodile kao jagodičasto voće – maline, jagode, borovnice, odnosno koštuničavo voće – breskve, šljive, kajsije, kao i rano povrće, imaju pristojan rod.

Ovih dana se suočavamo s nestašicom mleka. Zašto?
Zbog izuzetno loše agrarne politike prema sektoru mleka, nedostatku i visokim cenama hrane, dodatno, kad su velike vrućine krave daju manje mleka, što važi i u slučaju slabijeg kvaliteta hrane. Troškovi su porasli više nego finalna cena i mnogi proizvođači gube novac ili ostvaruju prihode koji su manji nego ako bi radili druge kulture umesto proizvodili hranu za krave. Zato se odlučuju da smanjuju ili u potpunosti napuštaju proizvodnju mleka. Pre koju godinu Srbija je postala neto uvoznik mleka i mlečnih proizvoda i naš deficit se iz godine u godinu povećava. Pre samo desetak godina suvereno smo držali tržište regiona.

Šta se, s tim u vezi, dešava na tržištu mesa? Kakvog smisla ima zamrzavati cene generalno, tj. cenu svinjskog buta, konkretno?
Nema nikakvog smisla zamrzavati bilo koje cene, a pogotovo ne mesa i ne u ovakvim godinama. U slučaju mesa lakše se ulazi i izlazi u proizvodnju i iz nje, pa štete ne moraju biti toliko velike kao u slučaju mleka, gde nije lako napraviti nova stada mlečnih krava.

Može li i kako ovogodišnja suša uticati na predstojeću setvu šećerne repe i proizvodnju šećera?
Državno ograničavanje cena šećera je verovatno poslednji ekser u mrtvačkom sanduku šećerne industrije u Srbiji. Ove godine zasejane površine pod šećernom repom – 28.000 tona – najmanje su ikada zabeležene i dovoljne su da obezbede dovoljno šećera za domaće potrebe, ali ne i za ispunjenje izvozne kvote prema EU. Ugovorena cena za šećernu repu, troškovi energenata, troškovi transporta uz ovako malu proizvodnju dovode do visoke cene proizvodnje šećera. A sa druge strane, državnim merama se njegova cena ograničava. Interes proizvođača za setvu šećerne repe i prerađivača za proizvodnju šećera smanjuje se iz godine u godinu i nismo daleko od dana kada će taj interes u potpunosti nestati.

DRŽAVNO OGRANIČAVANJE CENA ŠEĆERA VEROVATNO JE POSLEDNJI EKSER U MRTVAČKOM SANDUKU ŠEĆERNE INDUSTRIJE U SRBIJI

Sve u svemu, kakve će biti posledice suše za srpsku poljoprivredu, za koliko će biti manji njen BDP?
Poprilično, pošto je značajan pad proizvodnje u mnogim velikim sektorima, a povećanje cene to ne može da nadoknadi.

Aktuelna vlast je pre nekoliko godina obećavala velike investicije u zalivne sisteme i povećanje procenta navodnjavanog zemljišta. Šta je zaista na tom planu urađeno i šta bi trebalo uraditi?
Lično sam video samo da je doneta Strategija za navodnjavanje, iz koje smo saznali da je bolje navodnjavati nego ne navodnjavati i da je još bolje ukoliko navodnjavamo visoko vredne kulture, koje stižu kasnije. Takođe sam video da je još dodatno centralizovan i uništen institucionalni sistem vodoprivrednih organizacija, da je privatizovan Institut „Jaroslav Černi“. Možda ima i drugih lepih stvari koje nisam video.

Kako se boriti protiv suše, da li je potrebna preorijentacija na nove sorte, genetski modifikovane tako da budu otpornije na nedostatak vode?
Između ostalih mera prilagođavanja i ublažavanja, nove bolje sorte jesu jedna od opcija. Da li GMO ili ne nije toliko ni bitno koliko je bitno da postoji sistem i da se aktivno radi s proizvođačima na ovim merama.

Da pređemo na međunarodni nivo. Kakva je situacija u regionu?
Kad je reč o suši, ista kao i kod nas. Kada je reč o razvoju slična je, s tim što neke zemlje, kao što su Hrvatska, Albanija, donose dobre odluke, pa imaju lep rast u mnogim sektorima.

Koliko je suša pogodila Evropu?
Ovo je, kako su Evropljani izvestili, najveća suša u poslednjih 500 godina, tj. otkad se prate meteorološki podaci. Pre svega je bila strašna po intenzitetu, ali isto tako po površini koju je obuhvatila, a to je celo prostranstvo Evrope, do granice Ukrajine i Belorusije.

Da li je suša zahvatila celu Planetu, tj. koji su njeni delovi prošli bolje, a koji gore?
Azija, Australija i Rusija imaju dobru proizvodnu godinu, Južna i Severna Amerika prosečnu, Afrika uobičajeno komplikovanu.

Preti li svetu glad? I u boljim vremenima Afrika je patila od nedostatka hrane. Kakva će posle ovako loše godine u tom pogledu biti situacija?
Pšenice će se proizvesti 5,6 miliona tona ili za 0,8 odsto manje nego prethodne godine. Kukuruza će biti 3,4 odsto ili 40 miliona tona manje, dok će soje biti više od 40 miliona tona više. Značajno smanjenje suncokreta od čak 13 odsto u odnosu na prethodnu godinu biće nadoknađeno povećanjem proizvodnje ostalih uljarica, koja će biti čak 50 miliona tona veća nego prethodne godine. Kada imate visoke cene, potrošnja pada, tako da će i ova smanjenja proizvodnje da se nivelišu s nivoom potrošnje. Problem je što neke države prave nefunkcionalne zalihe osnovnih prehrambenih proizvoda, pa je potrebna veća proizvodnja i bolja organizacija da bi roba stigla do krajnjih potrošača.

Preti li glad još nekim delovima čovečanstva?
Hrane ima dovoljno, problem je cena. U tom smislu će se smanjiti pristupačnost hrane u siromašnim delovima sveta i kod siromašnih stanovnika u zemljama u razvoju, kakva je i Srbija.

Šta bi mogla da bude svetska perspektiva u proizvodnji hrane, s obzirom na klimatske promene?
Pronalaženje optimalne politike koja će pronaći balans između klimatskih promena, zaštite životne sredine i poljoprivrede obeležiće naredne decenije. Videli smo na nedavnim primerima kako će taj proizvodno-ekološki problem postajati i socijalni. Srbija zaostaje i čak se uopšte ne bavi ovim izazovima. SEEDEV zato želi da se sa ovim temama vrati i da počne na njima da radi u Srbiji, na profesionalan i sveobuhvatan način. Želimo da ove teme nametnemo kreatorima politike, proizvođačima i građanstvu.

Gejts

Kako ocenjujete napore koje u pogledu razvoja poljoprivrede ulaže Bil Gejts?
Već decenijama se njegova fondacija i on lično bave povećanjem hrane u Africi. Ja imam veliko poštovanje prema njemu, njegovom altruističkom pristupu i rezultatima koje postiže.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. septembar 2022.

Srpski blok je zabava za javnost

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Da li je srpski blok u stvari ruski, zašto je Vulin išao u Moskvu i šta je odatle doneo, zbog čega Vučić naprednjake uporno prikazuje kao politički centar, kako desnica zapravo podržava Vučića, šta se može očekivati od skupštinske rasprave o Kosovu

Intervju Zoran Vuletić, predsednik Građanskog demokratskog foruma

Neposredan povod za ovaj razgovor sa Zoranom Vuletićem, čelnim čovekom Građanskog demokratskog foruma, bila je konferencija za štampu predsednika Aleksandra Vučića na kojoj je liberale označio kao nepatriotsku političku opciju. Razloga je u turbulentnim srpskim političkim prilikama bilo koliko hoćete.

Na nedavnoj konferenciji za štampu predsednik Vučić je pomenuo liberale kao opciju koja nije patriotska. S obzirom na to da na političkoj sceni Srbije nema stranke takvog imena, da li se Građanski demokratski forum, pre svega zbog vaših izjava, prepoznao u toj optužbi?
Postoje ozbiljni argumenti da je na nas mislio. Zna Vučić da je teško polemisati sa stavovima koje nosi taj deo društva kojem se GDF obraća i traži podršku. Taj deo srpskog društva je nepomirljiv s njegovom politikom još iz devedesetih godina, tada su ti ljudi spasli čast Srbije. Nedvosmisleno i jasno su stavili do znanja Šešelju i Miloševiću, a i čitavom svetu da postoji i druga Srbija koja se ne miri s politikom zločina koja za sobom ostavlja pune masovne grobnice uništavajući jednu divnu zemlju. Tada su nas uz Šešelja i Miloševića njihovi mladi posilni jurišnici Vučić i Dačić nazivali izdajnicima i stranim plaćenicima. Danas, 25 godina kasnije, Vučić nas ponovo definiše kao izdajnike koji bi uništili sve što je nacionalno. Naravno, šta je nacionalno odavno su precizirali Šešelj, Mihajlo Marković i Vučićeva ideološka ikona Dragoš Kalajić. Vučić nas kao opasnost izjednačava sa ekstremnom desnicom koju tobož kritikuje zbog odsustva realnosti u ovom momentu i bojazni da bismo ostali bez plata i penzija s njima na vlasti. Inače, nema zamerki na njihove stavove. Da li iko politički racionalan može da poveruje da ta desnica formatirana po Vučićevom ukusu i potrebama nije njegovo čedo kojim ulepšava sebe pred Zapadom. Nažalost, danas osim GDF-a malo je onih koji će Vučiću reći u lice da je Kosovo izgubljeno 1999. zbog njegove politike, a ne dolaskom DOS-a na vlast. Treba takođe reći da je Dejtonski sporazum dao prednost miru, a ne pravdi u tom momentu i da mora da se reformiše kako bi Bosna došla do životne perspektive. Crna Gora je nezavisna država i treba prestati s njenim podrivanjem uz pomoć SPC, udarne pesnice primitivnog srpskog nacionalizma. Zajedno s Tadićem i Koštunicom, Vučić je predao energetski sektor Rusiji, a sada kuka kako ne postoji alternativa i traži razumevanje Zapada… Ovo su u najkraćem pobrojani argumenti s kojima Vučić ima problem da se suoči jer zna da smo u pravu i zato nas izjednačava sa štetočinama koje stvara i gaji.

VUČIĆ NEMA INGERENCIJE DA BILO ŠTA ZABRANJUJE. ČAK NI VLADA NE MOŽE DA ZABRANI MIRNO OKUPLJANJE JER JE TO UGROŽAVANJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA I GAŽENJE ELEMENTARNIH GRAĐANSKIH SLOBODA

S tim povezano, Vučić takođe u poslednje vreme sve češće svoju stranku smešta u politički centar. Šta mislite o tom pokušaju?
To rade svi autoritarni režimi. Staljin je za to bio majstor. Kažete da je sve levo od vas ekstrem, sve desno od vas isto. Vučić konstantno objašnjava da je SNS stranka koja brine i o nacionalnom interesu i o socijalnom aspektu. Brigu o tzv. nacionalnom interesu sprovodi preko Vulinovog i svog „srpskog sveta”, Otvorenog Balkana, koji nudi u zamenu za prekinute EU integracije, i opstrukcijom Briselskog sporazuma koji je kičma budućnosti Srbije. Socijalnu politiku vodi kroz naopaku ekonomsku politiku koja se oslanja na spekulativne kineske kredite i investicije bez tendera. Kroz enormno emitovanje državnih obveznica, čime nas uvodi u dužničko ropstvo da bi pred izbore linearno delio milijarde evra. Zaključio bih da se ipak radi o nacional-socijalističkoj stranci koja u ovom momentu nema moći da pokrene širu akciju u regionu po uzoru na svog pokrovitelja Putina. Ostalo im je da sa te „centralne“ pozicije samo brinu o svojim džepovima, što im ne pada teško.
 
U istom kontekstu, Vučić je nedavno, mada prilično mutno, najavio formiranje „srpskog bloka“ kao zagovornika i predstavnika „normalne i pristojne“ Srbije. Kako to tumačite?
Više je to bio kontekst o kojem smo govorili nego ozbiljna najava formiranja novih stranaka ili postizanja nekakvog dodatnog nacionalnog jedinstva koje, nažalost, već postoji u najbitnijim stvarima. Mislim da je to najavljeno da bi se zabavljala javnost i mediji koji su naklonjeni opozicionom stavu. Slične stvari je radio Putin, praveći mnoštvo satelitskih stranaka da bi očuvao svoju diktaturu. SNS je teško kompromitovan kriminalom, korupcijom, nasiljem, ljudi to vide, zbog čega im vidno pada popularnost i znatno je niža od lične Vučićeve. Sada je potrebno da za stari režim budu pronađene nove forme delovanja. Ne treba nasedati na te prevare.

Vidite li neku vezu između te Vučićeve izjave i Vulinove posete Moskvi? Kako vidite ulogu Rusije u Srbiji?Moskva je prezadovoljna političkom scenom Srbije. Zašto bi Moskva bila zainteresovana za pravljenje srpskog bloka kada ruski blok postoji i formalno od kvislinške predaje energetskog sektora Rusiji 2008. Devedeset procenata današnje političke scene u Srbiji podržava Rusiju čak i u ovoj divljačkoj agresiji na Ukrajinu.
Vulinova poseta je mnogo interesantnija. Veoma je čudan način na koji je organizovana jer nije uobičajeno da ministra MUP-a prima ministar inostranih poslova. Rekao bih da je ovo bila i neka vrsta zahvalnosti Vulinu koji je radio i radi u interesu Rusije. Uostalom, zato je dobio i orden tokom te posete. Međutim, to je orden za kvislinga, time se obrukala i Rusija. Previsoka je to cena za jednu veliku zemlju poput Rusije, čak i po cenu poruka/naloga koje smo mogli da čujemo od ministara Lavrova i Vulina: „Vučić će nastaviti da vodi politiku kao i dosad“. Naivno smo shvatili Vulinovu poruku pre nekoliko meseci da će ukoliko ne bude ministar u budućoj vladi, koju bi u tom slučaju po njemu formirao Zapad, biti špijun jedne velike zemlje. Sa ovakvom posetom Moskvi ta Vulinova pretnja dobija potpuni smisao.

DA LI IKO POLITIČKI RACIONALAN MOŽE DA POVERUJE DA TA DESNICA, FORMATIRANA PO VUČIĆEVOM UKUSU I POTREBAMA, NIJE NJEGOVO ČEDO KOJIM ULEPŠAVA SEBE PRED ZAPADOM

Što je Moskva za Rusiju, to je Beograd za Srbiju. Bili ste odbornik u gradskoj skupštini, kako ocenjujete prve poteze gradonačelnika Šapića i, uopšte, funkcionisanje nove gradske uprave?
Prvi potezi su obeshrabrujući, pokazuju da je Šapić nedorastao mestu gradonačelnika, ali i najavljuju prevaru pred sledeće izbore. Izbor članova Veća, najbitnijih saradnika, skandalozan je. Svetozar Andrić, osnivač logora Sušica u kojem je ubijeno skoro dve hiljade Bošnjaka, zamenio je Aleksandru Čamagić nakon samo dva meseca, a ona je postavljena na mesto većnice i pored javne funkcije koju je obavljala u tom momentu. Time je flagrantno prekršen Zakon o sprečavanju korupcije, kao i Zakon o državnim službenicima. Da bismo videli kako funkcionišu institucije Vučićeve Srbije, GDF je podneo prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije povodom ovog slučaja. Ostale odluke koje najavljuje i koje donosi, a tiču se funkcionisanja grada, pokušaj su prevare građana pred nove izbore.

Kad smo već u Beogradu, hoće li biti prajda. Zanimljiva je „polemika” koja se oko toga vodila između predsednika Republike i predsednice Vlade. Prvo je Vučić rekao da prajda neće biti, zatim premijerka sutradan kaže da je to molba i preporuka, a ne odluka, da bi je predsednik dan kasnije „poklopio” rekavši da je zabrana konačna i da se ta odluka neće menjati.
Vučić je načinom i obrazloženjem o otkazivanju Evroprajda postigao pun lični efekat. Zadovoljio je sve Nikanore, koje je tobož kritikovao, ali se suštinski s njima složio, doduše blažim rečima: „Nikada nisam, niti sada razumem te ljude.“ Ana Brnabić je uz novi mandat dobila ponižavajuću naredbu da formalno zabrani prajd, što je promptno i učinila uz nelagodu koja joj neće pomoći prilikom istorijskog ocenjivanja njenog beščasnog rada. Podsećam da Vučić nema ingerencije da bilo šta zabranjuje. Čak ni Vlada ne može da zabrani mirno okupljanje jer je to ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i gaženje elementarnih građanskih sloboda. Ustav i demokratski poredak su bačeni pod noge takvom putinističkom odlukom. A pošto je ona duboko protivustavna i antidemokratska i svrstava samog Vučića i njegov režim na stranu profašističke, litijaške desnice – mi ćemo se toga dana, 17. septembra, okupiti na mirnom i antifašističkom skupu. On će naravno imati politički karakter i još jednom ćemo ukazati na užasan položaj LBGT populacije u Srbiji.

Premijerka Brnabić je, kao što je poznato, pripadnica gej populacije, ali pokorila se Vučićevoj odluci i ne pokušavši da zaštiti zajednicu kojoj pripada.Srbija je kroz Evroprajd dobila šansu da pokaže da razume elementarna ljudska prava. Predsednica Vlade Ana Brnabić je u procesu prilikom izbora između Barselone i Beograda pružila garancije da će ta manifestacija biti bezbedno organizovana. Dobro je da ceo svet ogoljeno vidi kakva je Vučićeva Srbija i da shvati da predsednica Vlade sprovodi njegove protivustavne naloge. Ona se ne može više poturati kao izraz slobodne i perspektivne Srbije koja razume svet i vreme u kojem živimo samo zato što je gej. Prekinute su EU integracije zbog naše podrške Kremlju, a ovo oko Evroprajda će dati dodatne argumente Evropi da je donela ispravnu odluku. O Ani Brnabić je izlišno govoriti. Ona je nosilac diskriminacije prema LGBT zajednici od onog momenta kada je na prvu Vučićevu packu povukla zakon o istopolnim zajednicama. Paralelno s tim, uživa u neformalnoj podršci režimskih medija koji fino prate njen privatni život, inače uskraćen ljudima njenog opredeljenja jer su izloženi stigmi i poniženju sa istih tih medija.

ANA BRNABIĆ JE NOSILAC DISKRIMINACIJE PREMA LGBT ZAJEDNICI OD ONOG MOMENTA KADA JE NA PRVU VUČIĆEVU PACKU POVUKLA ZAKON O ISTOPOLNIM ZAJEDNICAMA

Sredinom ovog meseca očekuje nas rasprava o Kosovu u Skupštini? Šta očekujete, hoće li nas ona približiti ili udaljiti od rešenja. Da li je tu kompromis uopšte moguć i kako bi mogao da izgleda?
Drago mi je što je ta tema prva u novom sazivu parlamenta. Problem s Kosovom je naš najveći problem. Možda je bolje reći da je nakon 23 godine od završetka rata na Kosovu to i dalje kamen spoticanja u našem društvu zahvaljujući političkim gubitnicima od 2004. do danas, počev od Koštunice preko Tadića do Vučića. Izdvojio bih Vučića, on je dvostruki luzer. Prvi put kada je podržavao ratnu politiku devedesetih zbog koje smo izgubili Kosovo, i drugi put kada je 2012. dobio priliku da prizna svoje zablude i postane državnik. Što se Kosova tiče, prilično je jasno da su ga Milošević i Šešelj izgubili onog momenta kad su pomislili da mogu da kompenzuju gubitak srpske Krajine u Hrvatskoj, koja je takođe izgubljena njihovom „velikodržavnom“ politikom. Verovali su da će međunarodna zajednica tolerisati nove zločine nad Albancima zbog toga što su s Tuđmanom dogovorili etničko čišćenje Srba iz Krajine. Nikada neću razumeti tu plitku pamet političara nakon 2004. koji nas uporno ubeđuju kako su Šešelj i Milošević pobednici, kako su sačuvali Kosovo u sastavu Srbije, a oni će ga kasnije izgubiti, tj. izdati. Optužuju Vučić, Tadić i Jeremić jedan drugog za taj gubitak, i to zvuči groteskno. Kompromis, kako vi kažete, je očito u tome da Srbija prihvati odgovornost za svoju pogubnu politiku sveobuhvatno i u potpunosti. Mnogo je bolje to nego da svaki pojedinačni sporazum poput ovog o registarskim tablicama i ličnim dokumentima primenjujemo po 10 godina. Ako nastavimo na ovaj način, do neminovnog ishoda, a to je nezavisno Kosovo u UN, doći ćemo za 50-60 godina. Postavlja se pitanje šta će do tada ostati od Srbije?
Plašim se da novoizabrani poslanici nemaju snage da sagledaju realnu sliku Srbije u odnosu na Kosovo, ne zato što ne znaju šta je jedino perspektivno rešenje za budućnost srpskog društva već zato što će tražiti svoju bednu šansu na daljem zaluđivanju Srba. Poražavajuće je što većina opozicionih poslanika koji su dobili glasove građanskog dela Srbije već sada pokazuju strah od te teme i demagoški traže na uvid šta je dosad pregovarano, kažu da ne znaju šta je na stolu. Jesu li oni živeli ovde? Jesu li čuli za ratove devedesetih? Znaju li epiloge te politike? Nadam se dobrim, realnim ocenama i životnim predlozima od jednog ili možda nekoliko poslanika. To je, nažalost, tužna slika današnje Vučićeve Srbije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 8. septembar 2022.

Čekajući pakao

NOVI MAGAZIN
Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućnosti – Srbija će biti lider i sl.)

Srbija danas

Cinik bi rekao da je kosovski „Dan D“, 1. septembar, izmišljen da bi se pažnja nacije skrenula s povećanja cena električne energije koje istog dana stupa na snagu. U međuvremenu, 1. septembar je odložen za 1. novembar – tada bi, naime, trebalo da se reši pitanje automobilskih tablica, pošto je oko ličnih dokumenata, navodno, postignut sporazum – ali predsednik Vučić ne dozvoljava ni trenutak predaha: sada je najavio pakao. U srećnijim vremenima 1. septembar je bio rezervisan za đake prvake i ostale školarce; ovog puta, međutim, u njegovom iščekivanju, kada je o roditeljima reč, naravno, bilo je mnogo više strepnje nego radosti.

POLITIKA CENA: Kad god se postavi pitanje – a poslednjih meseci postavlja se često – zašto cene rastu, setite se, drage čitateljke i čitaoci, stiha Duška Radovića: „Sve što raste i treba da raste“.
Razume se, stari lav je to izrekao u drugačijem kontekstu i imajući na umu sasvim druge stvari, ali može se primeniti i u ovom sasvim prozaičnom slučaju. Dakle – treba u smislu da nam to daje signale o tome šta se u ekonomiji dešava. One su neka vrsta glasnika. A još su stari Rimljani rekli: „Ne nuntium necare“, ne ubijajte glasnika. Dakle, svako odbijanje da se čuju poruke glasnika, odnosno pribegavanje, u jednoj ili drugoj formi administrativnoj kontroli cena, izaziva negativne efekte.
U sovjetskoj Rusiji, da bi se sprečila inflacija, cene su, kao što je poznato, bile utisnute na samim proizvodima, što je samo dovelo do toga da cene bude niske, ali da robe nema. A u blažem slučaju, kao što je bilo u SFR Jugoslaviji, do ogromne neracionalnosti u privredi i vrlo neefikasnog poslovanja.
Zapravo, da se vratimo na početak ovog teksta, moglo bi se reći da i nije bilo nekog jakog razloga da se poskupljenje struje kamuflira. Jer odobreno povećanje cene za 6,5 odsto nije naročito visoko, a u svakom slučaju znatno je ispod potrebnog, tj. onog koje zagovaraju stručnjaci. Prema analizi Fiskalnog saveta iz jula („Strukturni problemi srpske energetike u svetlu globalne krize: uzroci, troškovi i moguća rešenja“) skok bi trebalo da bude trostruko veći, tj. 15-20 odsto. A ako se pogleda odnos između cene koju plaćaju domaćinstva i troškova proizvodnje, poskupljenje bi možda trebalo da bude i veće. Naime, kako je u subotu 27. avgusta rekao predsednik Vučić, domaćinstva jedan kilovat-čas košta 4,1 evrocent, dok proizvodna cena iznosi 5,7 evrocenti. Privreda, doduše, znatno više plaća jedan kilovat – nešto više od devet evrocenti, ali nema razumnog razloga da domaćinstva ne plaćaju ni stoti deo centa ispod troškova proizvodnje.

CENA JEDNE POLITIKE: Kao i obično, odluka o ovom relativno skromnom poskupljenju – kao i niskoj ceni struje uopšte – obrazlaže se potrebom da se zaštiti standard (naj)siromašnijeg dela stanovništva. Uistinu, na ovaj način pomaže se pre svega onim (naj)bogatijim. Jer, siromašniji generalno troše manje električne energije, greju se po pravilu na ugalj i drva, tako da poskupljenje njih manje pogađa. Sa druge strane, za one bogatije, koji troše mnogo više (kućni uređaji, grejanje, klime itd.) vrlo jeftina struja predstavlja pravu privilegiju. Može se dakle reći da niska cena struje izaziva negativne socijalne posledice.
Od socijalnih još su gore ekonomski efekti. Niska cena destimuliše racionalnu potrošnju, odnosno negativno utiče na efikasnost potrošnje. Time se, s jedne strane, „veštački“ podižu potrebe za električnom energijom, što stvara zahteve za izgradnjom novih elektrana koje u obrnutoj situaciji možda i ne bi bile potrebne ili bar ne u toj meri. Sa druge strane, ne podstiče se razvoj privrednih grana koje troše manje energije.
Razlika između stvarne i važeće cene još je veća kod prirodnog gasa. „Plavo zlato“ je od 1. avgusta poskupelo devet odsto, ali bi, opet prema analizi Fiskalnog saveta, njegova cena trebalo da bude veća oko 70 odsto. Toliko poskupljenje u jednom potezu svakako bi bilo (pre)veliki udar na potrošače, pa se može razumeti da je država to želela da izbegne. Ali, prvo, da je ranije vođena odgovornija cenovna politika, sadašnje poskupljenje ne bi moralo da bude tako drastično. Drugo, poskupljenje od devet odsto nema ni socijalnog ni ekonomskog smisla. Biće, međutim, da postoji još jedan, krucijalni razlog za takvu odluku. Kako bi, naime, u slučaju dramatičnog skoka Vučić mogao da se hvali kako je veliki prijatelj s Putinom i kako je za Srbiju obezbedio „najpovoljniju cenu u Evropi“. A možda bi u tom slučaju, pošto bi ih skok cene gasa, kao posledica ruske agresije na Ukrajinu, dodatno udario po džepu, verovatno dobar deo stanovništva Srbije drugim očima gledao na taj rat i promenio stranu koju podržava.
Da se cene energenata silom ne drže na niskom nivou i inflacija bi bila veća: kako zbog njihovog direktnog tako i indirektnog – preko delovanja na cene druge robe – uticaja. Ona zapravo ni sada nije mala; sa 12,8 odsto do kraja jula (u odnosu na isti mesec 2021) Srbija je iznad proseka Evropske unije (8,9 odsto) i verovatno bi bila u društvu baltičkih zemalja, gde je inflacija premašila 20 odsto.
Svoju ulogu u istom smislu sigurno je odigralo i zamrzavanje, odnosno potonje ograničavanje cene osnovnih životnih namirnica (brašno, šećer, mleko, ulje, svinjski but), kao i naftnih derivata. Posebno je zanimljivo da se cene prvih određuju svakih mesec, a cene drugih čak svakih nedelju dana. Srbija je postala pravi administrativni raj.
I to je, naravno, učinjeno „u ime naroda“. U stvari, ono što je finansijskim organizacijama oduzela levom, država im je – i još više – dala desnom rukom. Naime, samo u poslednja tri meseca država se na domaćem tržištu (direktnom pogodbom) zadužila više od milijardu evra (350 miliona u junu i 690 miliona evra u avgustu). Glavni kupci državnih obveznica na čijim kamatama se zarađuje mnogo više (i bez rizika) nego na provizijama i naknadama upravo su banke i osiguranja.

BUKVALNO: „Računajte bukvalno na pakao“. Tim rečima, bukvalno, na prošlonedeljnoj (u subotu, 27. avgusta) konferenciji za štampu, pošto je saopštio da će mandat za sastav nove vlade Srbije poveriti aktuelnoj premijerki Ani Brnabić, predsednik Aleksandar Vučić opisao je šta nas u snabdevanju energentima, i uopšte, čeka tokom predstojeće zime.
Prema Vučićevim rečima, Srbija godišnje troši 3,2 milijarde kubnih metara prirodnog gasa. Od Rusije je kupljeno dve milijarde kubika po ceni od oko 400 evra, što je 800 miliona evra. Preostalih milijardu i 200 miliona kubika trebalo bi uvesti, što bi po sadašnjim cenama od oko 4.000 evra po kubiku koštalo 4,8 milijardi evra. Samo za gas trebalo bi, dakle, dati 5,6 milijardi evra.
Vučićeva računica višestruko zbunjuje. Najpre, godišnje potrebe Srbije za gasom kreću se oko tri (a ne oko 3,2) milijarde kubika. Toliko je zapravo predviđeno da se potroši ove godine, lane je potrošeno znatno manje – 2,8 milijardi kubika. Zatim, Vučić sada govori o uvozu dve milijarde kubika iz Rusije, dok je u maju rekao da je dogovoren uvoz 2,2 milijarde kubika. Dalje, Vučić je zaboravio da Srbija sama proizvodi nešto više od 300 miliona kubika gasa (donedavno je proizvodila i 400 miliona), što znači, kad se sve sabere, da nedostaje oko 500 miliona, a ne milijardu i 200 miliona kubika gasa. Siniša Mali je još u julu izjavio da će do 1. oktobra u skladištima zakupljenim u Mađarskoj biti 500 miliona kubika, a sam predsednik Vučić da će u Banatskom dvoru biti 270 miliona kubnih metara, što je ukupno 770 miliona kubika. Dakle, ako je verovati najvišim domaćim zvaničnicima, Srbija je već obezbedila i više nego dovoljne količine gasa.
Kada je reč o električnoj energiji, Vučić je izneo računicu prema kojoj će nam za uvoz nedostajućih oko 20 miliona kilovat-sati dnevno, tj. 2,4 milijarde kWh za 120 dana četiri zimska meseca (po trenutnoj berzanskoj ceni od oko evro za jedan kWh), biti potrebno 2,4 milijarde evra. Uprkos tome, Vučić je ponovio ono što je nešto ranije rekla ministarka energetike Zorana Mihajlović – da se ne prave nikakvi planovi za eventualne restrikcije.
S obzirom na sve gore rečeno, sasvim je nejasno čemu na početku pomenute apokaliptične izjave. Osim ako iza toga ne stoje neke „bukvalno“ paklene namere.

USKLAĐIVANJE: Ekonomsku politiku Srbije karakterišu s jedne strane nasilje (nad privrednim subjektima), sa druge strane neistine (u pogledu elementarnih činjenica, kao što se vidi na primeru gasa) i, s treće strane, obmane (kada je reč o budućim događajima i kretanjima – Srbija će biti lider, brza pruga Beograd–Budimpešta biće završena do 2018. godine, prosečna plata će skočiti na 500 evra do 2017. i slično).
Ono što važi za ekonomsku važi i za celokupnu unutrašnju politiku. A stara je istina da je spoljna politika jedne zemlje nastavak njene unutrašnje politike.
U Srbiji je to dovedeno do ekstrema na karikaturalan način. Ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin mnogo je na međunarodnom planu prisutniji – bar kada je reč o javno vidljivim aktivnostima – od ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića. Konce, naravno – većina će se s tim složiti – kao i kada je reč o svemu drugom, drži Vučić, mada se ponekad čini da su u Vulinovom slučaju oni neretko suviše olabavljeni. Pa čak i da su u te konce upleteni nečiji drugi dugi(novi) prsti.
O tome svedoči nedavna Vulinova poseta Moskvi i razgovor s ministrom inostranih poslova Rusije Sergejem Lavrovom. Neki su taj razgovor videli i kao poniženje za rusku diplomatiju, ali da mi ovde ne brinemo tuđu brigu. Kako god, Lavrov je tu priliku iskoristio da pošalje poruku za koju nije sigurno koliko je u ovom času potrebna Vučiću. „Predsednici Aleksandar Vučić i Vladimir Putin čuju se telefonom, upoređuju svoje pozicije i usklađuju naše dalje korake“, rekao je Lavrov.
Vulin je pak priliku iskoristio da još malo potkači Evropsku uniju, rekavši da je „Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i koja nije postala deo antiruske histerije“. Na Vulinovu izjavu reagovao je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik. „Kada član Vlade Srbije šalje poruke protiv Evropske unije tokom zvanične posete Moskvi, svi u Evropi to primećuju“, rekao je Bilčik. Srpski ministar policije to je jedva dočekao. „Biće da je licemerje dijagnoza Bilčikovog selektivnog vida. Ja u Moskvi govorim i mislim isto što govorim i mislim i u Beogradu, i u Briselu, i od prava da branim svoja uverenja i istinu o Srbiji, ali i Srbima i srpskom svetu, neću odustati, bez obzira na političku i ličnu cenu koju plaćam i koju ću platiti“, uzvratio je oštro neustrašivi pulen Mirjane Marković.
Teško je verovati da je sve ovo bila Vulinova solo akcija, a opet, ne vidi se kako takav sukob može da koristi Vučiću u času kada je situacija oko Kosova doterana do (blizu) pucanja. I metaforički i bukvalno shvaćeno. Nije valjda neka Vulinova dvostruka igra. Svašta čoveku padne na pamet.
Ipak, u jednom je Vučić u pravu: čeka nas pakao.

Gubitaši od milijardu evra

Ukupni gubici EPS-a i Srbijagasa tokom grejne sezone 2021/22. iznosili su oko milijardu evra. Od dosad napravljenih gubitaka, približno polovinu već je finansirao državni budžet dotacijama Srbijagasu. Preostalih 500 miliona evra platio je zasad EPS, mahom uzimajući kredite za likvidnost. Pitanje je, međutim, da li će i ovaj dug EPS-a u jednom trenutku pasti na teret poreskih obveznika jer je trenutno poslovanje EPS-a neodrživo. Novi veliki gubici EPS-a i Srbijagasa mogli bi se napraviti i naredne zime ukoliko ne dođe do brzog i snažnog zaokreta u njihovom poslovanju. Ovi gubici u tom slučaju verovatno bi bili tek neznatno niži od milijardu evra i ne bi mogli da se nastave unedogled – jer bi u jednom trenutku postali neodrživ teret ne samo za sama preduzeća već i za čitave javne finansije.
Dosadašnji način vođenje EPS-a (kao i Elektrodistribucije Srbije – EDS-a) ne sme se više tolerisati. Većina indikatora koji opisuje poslovanje javnih preduzeća iz elektroenergetskog sektora (EPS i EDS) katastrofalna je. Proizvodnja je dugi niz godina opadala i sad je već osetno manja od domaće potrošnje, a gubici i krađe na distributivnoj mreži su ogromni, više od 12 odsto, što je dvostruko više nego u zemljama centralno-istočne Evrope. Poslovanje EPS-a i EDS-a opterećuje višak i loša kvalifikaciona struktura zaposlenih, previsoke plate na poslovima sa opštim kvalifikacijama, sumnjivi procesi javnih nabavki, preniska cena struje za domaćinstva (ispod troškova proizvodnje), veliko ekološko zagađenje, kašnjenje sa energetskom tranzicijom i brojni drugi problemi. Pojednostavljeno rečeno, EPS (i EDS) odavno je počeo da zanemaruje svoju osnovnu funkciju – da obezbedi stabilno snabdevanje zemlje električnom energijom po tržišnim uslovima i gradi elektroenergetsku infrastrukturu. Umesto toga, EPS posluje pod snažnim političkim uticajem, koristi se kao izvor finansijskih sredstava za pokrivanje brojnih neuspeha domaće ekonomske politike, a društvena uloga proširena mu je i na socijalne ciljeve (kako u pogledu niskih cena struje tako i u pogledu zaposlenosti). EPS, na primer, već duži niz godina pokriva gubitke GSP-a, Jumka i drugih neuspešnih državnih preduzeća tolerišući im neplaćanje obaveza; implicitno finansira neprivatizovana preduzeća koja su se ranije odvojila iz sistema (Pro tent, Kolubara usluge i drugi) i slično.
Naše analize pokazuju da je kao urgentna mera za stabilizaciju EPS-a potrebno povećanje cena električne energije za domaćinstva od 15-20 odsto, uz slično povećanje za privredu. Ovakvo povećanje ne samo što bi zaustavilo trenutno finansijsko „krvarenje“ preduzeća već je i ekonomski opravdano – pošto sadašnja cena za domaćinstva nije na ekonomski odgovarajućem nivou, a podstiče i neracionalnu potrošnju. Pritom, čak i sa ovakvim povećanjem, cena za domaćinstva u Srbiji ostala bi među najnižim u Evropi (uz Gruziju i Ukrajinu). Samo povećanje cena, međutim, nije ni izbliza dovoljno za ozdravljenje EPS-a. To nedvosmisleno pokazuje i prethodno iskustvo liberalizacije i posledičnog snažnog rasta cena za privredu od 2013. godine. Značajan porast prihoda EPS-a nije bio ispraćen unapređenjem poslovanja. Naprotiv, nova finansijska sredstva odlila su se na brojne neracionalnosti, proizvodnja EPS-a opadala je iz godine u godinu i preduzeće je nastavilo postepeno da se urušava. Zbog toga novo povećanje cena može biti samo manji deo sveobuhvatnih mera jer je u protivnom besmisleno. Ovde se pre svega misli na privremeno zamrzavanje mase zarada u preduzeću, povećanu kontrolu javnih nabavki, kao i otpočinjanje brojnih drugih reformi koje će se završiti u srednjem roku.
Za razliku od EPS-a, gde presudan kanal za ozdravljenje preduzeća predstavlja sprovođenje reformi i zaokret u upravljanju, a (ekonomski opravdano i neophodno) povećanje cena tek je prateća mera – kod Srbijagasa situacija je obrnuta. Srbija 90 odsto gasa koji troši uvozi, pa finalna cena mora da se usklađuje s nabavnom. Prostora za unutrašnja unapređenja u poslovanju Srbijagasa svakako ima i na njihovom sprovođenju mora se insistirati (uz izgradnju neophodnog skladišta). Međutim, ova unapređenja bilansno su ipak daleko manja od troška nabavke gasa. Cena gasa za privredu morala bi da poraste oko 75 odsto, koliko je skočila u drugim zemljama CIE još u drugoj polovini 2021. godine (dok je cena u Srbiji ostala praktično zamrznuta). Zbog takvog rasta cene gasa u regionu održavanje niske cene za domaća preduzeća, naročito u razmenljivom sektoru, ekonomski je neopravdano. To zapravo znači da svi poreski obveznici subvencionišu ekstraprofit preduzeća koja imaju znatno niže troškove energenata od konkurencije. Samo za pojedinačna preduzeća iz energetski intenzivnih delatnosti koja proizvode za domaće tržište trebalo bi razmotriti odobravanje privremene državne pomoći u skladu sa evropskom praksom. Cena gasa za domaćinstva trebalo bi da poraste 65-70 odsto, što na prvi pogled izgleda kao veliko povećanje, ali ne bi bio presedan, pošto su slične cene važile tokom 2013-2015. godine.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. septembar 2022.

Dingdong

NOVI MAGAZIN
Alfa tehniks je upalio još jedan „crveni meteo-alarm“. U manje-više istoj situaciji nalazi se više od 100 domaćih preduzeća, Linglongovih partnera. Šta im je činiti? Da idu na sud – nema vajde. Preostaje im da slede primer iz Svilajnca. A kada bi sve firme poverioci u Srbiji tako postupile, bio bi to generalni štrajk kakav svet nije video

Radnici preduzeća Alfa tehniks iz Svilajnca vratili su se kući. Prethodno su tri dana (od 23. do 25. avgusta) proveli u Zrenjaninu. Ne, nisu bili na odmoru niti na radničkim sportskim igrama već na demonstracijama. Štrajkovali su ispred gradilišta fabrike kineske kompanije Linglong. (Uzgred, fabrika je, prema najavi predsednika Vučića, trebalo da bude otvorena još u martu.) Razlog: pokušavali su da naplate 5,5 miliona evra koliko im za isporučenu robu duguju Kinezi. Neposredni dužnik zapravo nije Linglong nego „glavni podizvođač“, takođe kineska firma impresivnog imena China Energy Engineering Group Tianjin Electric Power Construction Co. Ali, kako je rekao vlasnik Alfa tehniksa Dragoljub Radulović, sva nastojanja da se potraživanje naplati redovnim putem ostala su bezuspešna. „Jedni prebacuju odgovornost na druge, to je vrzino kolo“, rekao je Radulović. Pisao je i ambasadorki Kine Čen Bo, ali nikakav odgovor nije dobio.

Na pismo upućeno Linglongu, gde je najavljena blokada fabrike, stigao je odgovor u kojem se Svilajnčanima savetuje da odustanu od protesta jer se „na taj način neće rešiti konflikt“ već on „može samo da se produbi“, te da bi „takva vrsta izražavanja nezadovoljstva mogla da naruši trgovinske i ekonomske odnose Srbije i Kine“. Cinizam dostojan pet hiljada godina stare kulture, zar ne.

Na kraju je sve ipak završeno hepiendom. U Vladi Srbije održan je sastanak (u četvrtak, 25. avgusta posle podne) kojem su, pored Radulovića, prisustvovali premijerka Ana Brnabić, savetnik predsednika Republike (čije ime nije saopšteno) i predsednik opštine Svilajnac Predrag Milanović. Tom prilikom dogovoreno je da će sa China Energy grupom biti potpisani novi aneksi ugovora, kao i da će ove nedelje na račun srpske firme biti prebačena sredstva za zaostale zarade (2,1 milion evra), te dodatna sredstva za nastavak proizvodnje. Iz saopštenja nije jasno ko obezbeđuje taj novac. Malo je verovatno da su Kinezi, pošto nisu ni prisustvovali razgovoru. Po svemu sudeći, novac je iz budžeta. Daj bože da jednog dana bude refundiran.

U stvari, pomenuti hepiend više je razlog za brigu nego za radost. Naime, Radulović je rekao da Alfa tehniks ima sve argumente da svoja prava ostvari na sudu, ali da bi sudski proces potrajao bar četiri, pet godina i da njegova firma tada više ne bi postojala. Treba li bolje potvrde da pravni sistem u Srbiji zapravo ne funkcioniše. Umesto toga, poslove formalno nadležnih organa – uprave, policije, sudstva, preuzimaju ad hoc formirane radne grupe, razne komisije ili čak vlasti bliski pojedinci (savetnici-posrednici) koji se ne oslanjaju na zakone nego na političku moć.

Alfa tehniks je upalio još jedan „crveni meteo-alarm“. Njegov slučaj uopšte nije usamljen. U manje-više istoj situaciji, saznali smo, nalazi se više od 100 domaćih preduzeća, Linglongovih partnera. Šta im je činiti? Da idu na sud – nema vajde. Preostaje im da slede primer iz Svilajnca. A kada bi sve firme poverioci u Srbiji tako postupile, bio bi to generalni štrajk kakav svet nije video.

Dingdong iz naslova nije zvono na uzbunu; više je znak da je pravu i pravdi u Srbiji odzvonilo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 1. septembar 2022.