Monthly Archives: februar 2024

Željko Obradović, državni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti

Od kada se pre tri godine vratio u Srbiju i srpsku košarku, protiv Željka Obradovića se vodi pravi mali specijalni rat. Nižu se pokušaji da se taj čovek istera ako ne iz Srbije, a ono makar iz srpske košarke.

Prvi pokušaj usledio je već 2022. godine. Tada je, naime, Košarkaška liga Srbije, protivno sopstvenom Pravilniku, kaznila Obradovića zato što Partizan, zbog uslova na koje je imao primedbi, nije želeo da igra plej-of. O tome sam već pisao, pa tu priču ovde nećemo ponavljati.

Nakon toga bilo je dosta manjih napada – naročito preko društvenih mreža i naročito osporavanja Obradovićeve ličnosti, ali i stručnosti. Uoči ove sezone, tj. sredinom prošle godine, u tu borbu uključene su ne samo „zemaljske“ nego i „nebeske“ sile: pozivima iz „politike“ i iz „crkve“, kako su kasnije izvestili mediji, sprečen je već utanačen dolazak Nikole Mirotića u Partizan.

Do kulminacije, bar trenutno, došlo je ovih dana, tokom finala Kupa Radivoja Koraća kada su navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Nema sumnje da su tu navijači bili samo nosači; režiseri su bili među onima koji kontrolišu navijače. Već sama terminologija na to ukazuje – navijački rečnik je „sofisticiraniji“, oni pevaju „Željko Turčine…itd.“, da ne ulazimo u detalje. Da ne bude zabune, ni Partizanovi u tom pogledu nisu ništa bolji.

Obradović je na poruku sa „tribina“ odgovorio rekavši da „veća laž od toga nije izgovorena“, što je Aleksandar Vučić sutradan okarakterisao kao „odvratan napad na državu“. Parolu koja je izazvala Obradovićevu reakciju nije komentarisao. A zašto je to „napad na državu“, pogotovo „odvratan“, nije objasnio.

Reći za Obradovića da je „državni projekat“ nesumnjivo zvuči potpuno besmisleno. Pošto se on, posle dvodecenijskog rada u inostranstvu, u Srbiju vratio ne samo kao najtrofejniji već i kao, po takoreći opštem mišljenju, najbolji evropski košarkaški trener, dočekivan aplauzom širom inače zavađenog nam regiona, jasno je da njemu sa te strane država Srbija uopšte nije potrebna. Poput Novaka Đokovića više treba on Srbiji nego Srbija njemu. Da ima političke volje, recimo, mogao bi da bude iskorišćen kao mirovni projekat.

Ima, međutim, neko ko je zaista želeo da bude državni projekat. Naime, 2017. godine, pošto je Crvena zvezda osvojila treću uzastopnu titulu šampiona ABA lige, Nebojša Čović je izjavio: „Mislim da smo zaslužili, bez obzira šta ko pričao, da od ovog trenutka, pa dalje stvarno postanemo državni projekat“. Još je dodao tom prilikom da bi „želeo, naročito zbog Fajnal-fora u Beogradu 2018, da se popnemo stepenik više. I ove godine smo moralno i košarkaški zaslužili da budemo u Top 8. Onda su se umešale više sile i prenele poruku. Vi morate da budete mudri da shvatite tu poruku onako kakva jeste i da se spremite za sledeću sezonu“, rekao je predsednik KK CZ.

Ali usred tog velikog projekta pojavio se Željko Obradović i, pre svega rezultatima u Evroligi, ne samo na sportskom nego i na kulturološkom planu skrenuo pažnju na Beograd i Srbiju kao evropski košarkaški centar. I odjednom, oni koji su do juče bili glavni ili su još uvek glavni u Srbiji, više nisu bili u glavnoj ulozi, tj. više nisu bili glavni u Evropi. A to nije lako podneti.

Pošto se Aleksandar Vučić osetio povređenim, i u Partizan i u Zvezdu odmah je stigla finansijska policija. To je, u suštini, jedino što bi država trebalo da ima sa profesionalnim sportskim klubovima. Ne samo u košarci, naravno, i nikako ne kada je to ćeif Vučiću, nego kao svoj redovan posao.

Kao što je pre više od dve hiljade godina rimski senator Marko Porcije Katon stariji svaki svoj govor u senatu završavao rečenicom „mislim da Kartaginu treba razoriti“, tako ću i ovom prilikom ponoviti ono za šta se zalažem već godinama: državno finansiranje profesionalnog sporta treba ukinuti.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. februar 2024.

Asanž i Navaljni

PEŠČANIK, , ,
Nema opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike

Razlika između Zapada i Putina je kao između Asanža i Navaljnog. Asanž je živ a Navaljni je mrtav. Možda neko misli da je to mala razlika, ali ne verujem da bi se Džulijan sa tim složio, Alekseju je već svejedno. Dakle, razlika između Zapada i Putina je kao između života i smrti.

Život, naravno, može biti ovakav i onakav, ali je ipak život i, kao takav, osim u nekim sasvim ekstremnim situacijama, neuporedivo bolji od smrti.

Tako da sve te paralele koje su se ovih dana mogle čuti između (položaja) Asanža i Navaljnog, a odatle izvedeno izjednačavanje Zapada i Putinove Rusije padaju u vodu i pokazuju se kao veštačke konstrukcije lišene smisla. I osećanja.

Naravno, Zapad nije raj na Zemlji, demokratija nije savršena, liberalizam je često na udaru sa raznih strana, ponajviše od državnih struktura.

Ipak, istovremeno, u tom liberalno-demokratskom poretku postoje desetine, pa i stotine, organizacija, udruženja, foruma, koji se bore za očuvanje i proširenje ljudskih prava i sloboda. I koje su se digle u Asanžovu odbranu. Te organizacije (koje, uzgred, često finansiraju te iste države) vrlo su moćne, imaju širok i otvoren pristup medijima, njihove članove niko ne hapsi. A u Rusiji hapse hiljade ljudi zato što su izašli da odaju poštu preminulom čoveku.

Asanž je, možda nije zgoreg podsetiti, optužen za špijunažu jer je (navodno) objavio tajne dokumente američke vojske. Sva krivica Alekseja Navaljnog bila je u njegovom pokušaju da se bavi politikom, odnosno što se kao političar suprotstavljao Putinovom režimu.

Zamislite nekoga ko objavi tajne dokumente kineske armije, ili ruske, ili (nedajbože) srpske. Ne bi bilo rupe na kugli zemaljskoj u koju bi mogao da se sakrije. Tamo se – a i ovde, kao što i nedavno iskustvo pokazuje – i za manje ubija. A Asanž se već tuce godina uspešno krije, i to gde – u Velikoj Britaniji, najvećem američkom savezniku.

Istina je, tamo gde je boravio i gde se trenutno nalazi Asanž, nisu (bili) baš humani uslovi – zatvor i kad je luksuzan nije human – ali su opet neuporedivo humaniji od onih u kojima je boravio Navaljni. Na kraju, može se reći da je upravo ta užasna dehumanizacija, ta surovost kojoj je godinama bio izložen, ubila Navaljnog. Prosto, organizam odustane od života i presudi sam sebi.

Ne mislim da bi Asanž (ukoliko do suđenja uopšte i dođe, jer tek treba da se odluči o njegovim izručenju Sjedinjenim Državama) trebalo da bude osuđen. Ne verujem da bi to donelo neku korist slobodi i demokratiji. Ali, još manje vidim da ima opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje Vučićeve politike.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. februar 2024.

Vučić, Putinov saveznik

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji)

Biti jedini saveznik ruskog predsednika Vladimira Putina u Evropi – Lukašenko se tu iz više razloga ne računa – jedini saveznik diktatora koji svoje protivnike surovo muči i na kraju ubija – to je „status“ Aleksandra Vučića danas.

Time što nije ustao da pozdravi Juliju, sad već nažalost udovicu Alekseja Navaljnog, Aleksandar Vučić je pokazao svoje pravo lice. Pokazao je odsustvo svakog poštovanja, ne samo prema supruzi umorenog čoveka nego i prema svim političkim prognanicima i žrtvama državnog nasilja.

Ali pokazao je Vučić i da se vrlo loše snalazi u iznenadnim situacijama, u prilikama koje nije sam priredio i za koje nije stigao da se pripremi. Zato je, kada se malo pribrao, organizovao marketinšku kampanju kontrole štete. Pa je organizovao razgovore u televizijskim emisijama – mada, naravno, ne kao njihove udarne teme – u kojima su za smrt Navaljnog krivcima proglašavani svi – osim Vladimira Putina.

Glavno što je tim povodom uspela da primeti omiljena Vučićeva voditeljka na ružičastoj televiziji jeste da je Julija Navaljna bila – našminkana. Umesto makar onog, što se kaže, ženskog saučešća – vulgarni cinizam i omalovažavanje žrtve.

Iz toga je nekako proistekla i glavna teza svih sagovornika u emisiji – da je, naime, sve to što se desilo u Putinovom Gulagu manje-više bilo očekivano. Nisu ni slutili koliko su bili u pravu. Jer zbilja, malo ko je očekivao – iako su se mnogi nadali – da će najčuveniji ruski opozicionar iz sibirskog kazamata izaći živ.

Kako će ubistvo Navaljnog uticati na zbivanja u Rusiji i Evropi, pa i u celom svetu, tek ćemo videti, i to može biti tema nekog drugog teksta. Kada je, međutim, o Srbiji reč, jedno je sigurno: „status“ Aleksandra Vučića određuje status Srbije. A to znači da je Srbija danas u Evropi, ali i šire, izolovana kao što nikada u svojoj istoriji nije bila. Držeći se Putina, Aleksandar Vučić zarad očuvanja sopstvene vlasti žrtvuje Srbiju i srpske nacionalne interese, gde god da Srpkinje i Srbi žive, a naročito na Kosovu (i Metohiji).

Pitanje je, sa druge strane, da li će i koliko još dugo Vučić moći da vodi takvu politiku. Naime, zaoštravanje odnosa između Rusije i Evrope, odnosno Zapada, navodno neutralno (a faktički prorusko) držanje Srbije u tom sukobu, sve više ugrožava ekonomski razvoj zemlje. Šta ako, recimo, ukoliko Srbija nastavi sa aktuelnom politikom, Zapad odluči da bojkotuje Ekspo 2027, kao što je bojkotovao Olimpijadu u Moskvi 1980. godine?

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. februar 2024.

Kad Vučić kupuje luku

PEŠČANIK,
Priča je toliko besmislena da je malo verovatno da i Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? Kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno prodaje?

„Srbija će da izvozi sve više, mi moramo da imamo luku. Važno nam je da koristimo kapacitete Soluna i Pireja, čak i da kupimo deo luke, određene kapacitete, 5-10 odsto. Mi imamo pare, to nije problem. Nama je potrebno da imamo brži izvoz u svet i razgovarali smo o tome“, rekao je Aleksandar Vučić posle razgovora s premijerom Grčke Kirijakosom Micotakisom.

Bubnuo i ostao živ – što bi rekao naš narod. No, ništa neuobičajeno za „vrhovnog komandanta“. Svako malo Vučić ispali neku nebulozu – da li mu je to u prirodi ili posledica marketinške strategije nije ni bitno, biće da ima ponešto od oboje – pa se onda svi oko njega češu.

Najpre, mada najmanje važno jer smo (i) na to već oguglali, jedan tako krupan i dalekosežan privredni poduhvat zahteva ozbiljnu analizu, predikciju rashoda i prihoda, isplativosti i održivosti, čime bi trebalo da se pozabavi jedan tim stručnjaka i o čemu bi, na kraju, trebalo da raspravlja i da odluku donese Vlada Srbije. To bi bio normalan put, ali odavno smo naučili da se od Vučića tako nešto ne može očekivati. Kad može centralnoj banci da naredi da kupuje zlato, što ne bi Vladi da kupi parče luke.

S tim u vezi, kad Vučić kaže „mi para imamo“, bilo bi dobro da kaže na koje pare misli. Ako je to onih nekoliko milijardi evra u Trezoru, kojima svako malo maše Siniša Mali, trebalo bi da kaže koliko od toga pripada Republici, a koliko raznim državnim entitetima – bolnice, fakulteti, policija i drugi – koji nešto naplaćuju od građana? Zašto su ti podaci tajna? Ključno je, međutim, da kada je o državi Srbiji reč, bez obzira na to što suma ne mora da bude velika, sasvim „odokativno“ oko stotinjak miliona evra – ako se ima u vidu da su Kinezi 2016. godine 67 odsto Luke Pirej platili 368,5 miliona evra – mora se imati u vidu da ona para zapravo nema. Štaviše, ona je svake godine u debelom finansijskom minusu. Samo u poslednje tri godine zadužila se za gotovo 10 milijardi evra.

Drugo, ni seljaku koji svakog dana prodaje krompir na pijaci ne pada na pamet da kupi pijacu. Niti transportnom preduzeću da kupi prugu ili auto-put. Zašto onda Vučić misli da bi trebalo da kupi luku (tj. makar pet odsto) da bi preko nje išla roba iz Srbije? Na kraju krajeva, ako kupite pet odsto preduzeća, vi niste kupili nijedan njegov fizički deo nego pravo da učestvujete u profitu. I pravo da učestvujete u odlučivanju mada se ono, sa pet odsto vlasništva, svodi na teoriju. A i kada bi Srbija kupila deo vlasništva, to korisnike, preduzeća-izvoznike ne bi oslobodilo plaćanja lučkih usluga.

Treće – neće izvoziti Srbija nego, recimo, kada je o automobilima koje Vučić apostrofira reč, proizvođač automobila. A to, ko god da je, Fijat ili neka kineska fabrika električnih vozila (na šta možda Vučić, kad se otvori rudnik litijuma, pikira), oni će sami tražiti svoja tržišta, pa i najbolje puteve do njih. Možda Vučić računa da se na ovaj način još malo približi Kinezima? Ili je to još jedno malo širenje „srpskog sveta“ kroz revitalizaciju stare (radikalske) ideje o srpskoj slobodnoj zoni u Solunu čiju je realizaciju omelo izbijanje Prvog svetskog rata, ali je u delo sprovedena u Kraljevini SHS?

Sve u svemu, priča je, racionalno gledajući, toliko besmislena da je malo verovatno da i Aleksandar Vučić – koji, uzgred, uopšte nije neracionalan – to ne vidi. Dakle, pitanje je šta se iza ovog nerazumnog predloga/ideje krije? To jest – kakvi i čiji interesi? Šta Vučić stvarno kupuje, odnosno – prodaje? Može da se nagađa, spektar čak i nije toliko širok, ali tu sferu prepuštamo drugima.

Šta god da prodaje, to nije njegovo, to je naše. I šta god da kupuje, od toga korist neće imati građani Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. februar 2024.