Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.