Aleksandar Vucic

Masna gasna podvala

PEŠČANIK, , , , ,
Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je određena i cena. Nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa

“Ovo je od presudnog značaja za dalji razvoj Srbije. Ovo je za nas od ogromnog značaja, za industriju i napredak srpske privrede i za sve stanovnike naše zemlje.” Ne, nisu to reči Aleksandra Vučića nakon sastanka s Vladimirom Putinom 25. novembra. Tako je predsednik Srbije govorio pre manje od godinu dana, tačnije, 1. januara 2021. na otvaranju gasovoda Balkanski tok.

Zašto je Vučić bio tako egzaltiran? Zato što će ubuduće, objasnio je, gas Srbiju koštati gotovo upola jeftinije nego do tada. Jer, gas preko Ukrajine i Mađarske Srbija je plaćala 270 dolara za 1.000 kubnih metara, a sada će je, novom trasom preko Turske i Bugarske, gas koštati 155 dolara.

Tako da, u stvari, ova nova/stara slavodobitno objavljena cena od 270 dolara predstavlja, kao što rekoh, gotovo stopostotno poskupljenje. Ili predsednik nije govorio istinu, da ne upotrebim pravu reč, kada je navodio cenu od 155 dolara.

Ali – zašto je uopšte Vučić išao u Rusiju da pregovara o ceni gasa od 1. januara 2022. kada Srbija ima ugovor koji važi do 1. januara 2023. Naime, Srbija je 2013. sa Rusijom zaključila desetogodišnji kupoprodajni ugovor o gasu kojim je, razume se, određena i cena. Zašto je, postavlja se sad pitanje, rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? To jest, da li je uopšte skraćen? I nije li, možda, sva ova priča o novom ugovoru, ceni i velikom ustupku koji je Putin, zahvaljujući Vučiću naravno, učinio Srbiji, zapravo jedna velika predizborno-marketinška farsa.

Podvala svakako jeste, ali to nije najgore što nam se dešava. Jer, zapravo, gas je tu najmanje bitan. Mnogo su važnije stvari ovde u igri. Počev od oružja preko atomske tehnologije do geostrateške pozicije.

Vučićev put u Soči, to prosto bode oči, zapravo je još jedan korak bliže Rusiji, a dalje od Evropske unije. Jedan korak – ali od sedam milja. I nikakve gasne magle to više ne mogu da sakriju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26. novembar 2021.

Cena hleba u zlatno doba

PEŠČANIK, , ,
Novoradikali su na vlast došli obećavajući hleb za tri dinara. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde

Đavo je u detalju, kaže stara izreka.

U obilju krupnih nacionalnih, tema vest o “maksimiranju” cene hleba prošla je prilično nezapaženo. Naime, u utorak 9. novembra Vlada Srbije donela je Uredbu “o obaveznoj proizvodnji i prometu hleba od brašna T-500” kojom je cena hleba ograničena na 46 dinara. Ograničenje važi u narednih šest meseci, što znači – tačno do izbora. A posle – kom opanci, kom obojci.

Kako god, bolji pokazatelj o stvarnom stanju ekonomije i društva u Srbiji nije potrebno tražiti. A Vučićeva priča o zlatnom dobu u kojem živimo raspršila se kao mehur od sapunice.

Nije zgoreg podsetiti, prvi put je “zlatno doba” građanima Srbije Vučić obećao još 2016, posle ga je samo ponavljao.

Od tada je, međutim, samo država postajala sve bogatija. Budžetski prihodi u poslednjih pet godina porasli su oko 400 milijardi dinara – sa 1.100 milijardi 2016. na (blizu) 1.500 milijardi ove godine. Dakle, oko 40 odsto. U isto vreme bruto domaći proizvod porastao je upola manje, tj. za oko 20 odsto.

Ni od iduće godine ne treba očekivati ništa bolje. Predlogom budžeta za 2022. planirano je samo smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. To će sveukupno državu koštati 17 milijardi dinara, što će reći da će za toliko biti manji budžetski prihodi. A to je svega jedan odsto planiranih prihoda državne kase u idućoj godini, procenjenih na nešto više od hiljadu i po milijardi dinara (a sigurno će biti veći jer su uvek veći od planiranih).

Novoradikali su na vlast došli, setimo se, obećavajući hleb za tri dinara. To je, naravno, bila demagogija. Sad pokušavaju isto, da (navodno) jeftinim hlebom glasačima zamažu oči. Dok na jednoj stranu dodeljuju crkavicu, na drugoj otimaju milijarde.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 11. novembar 2021.

Vučićev Šešelj

BLOG, , ,
Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku

Kada neko svoje odbijanje vakcinacije obrazlaže pravom na slobodu izbora, to je isto kao kada bi se neki zagađivač životne sredine pozivao na slobodu privređivanja.

Ili, još drastičnije, to je u suštini isto kao kada bi se neki terorista pozivao na svoju slobodu da se opaše dinamitom i da se detonira kad i gde mu to odgovara. Jer, on sa svojim životom može da radi šta hoće. A nevakcinisani su upravo to – tempirane bombe među nevinim ljudima. Nisu, doduše, napunjeni eksplozivom nego virusom. Mada, sa druge strane, bombaš-samoubica i sam obavezno nastrada, dok nosioci virusa, koji su zarazili ko zna koliko ljudi, na kraju mogu i da se izvuku.

Povod za ove slikovite komparacije jeste nedavno (29. oktobra) gostovanje Boška Obradovića na N1 televiziji. Tom prilikom je vođa Srpskog sabora Dveri odluku da se ne vakciniše obrazlagao svojim pravima i slobodama. “Ja sam preuzeo određeni rizik, kao svako ko se nije vakcinisao. Naravno da smo svesni da možemo da budemo zaraženi, da možemo da imamo posledice, da nedajbože možemo da završimo i loše”, rekao je, između ostalog, Obradović, ustvrdivši još pritom da nije antivakser.

Samo u narodu kojem su svrake popile mozak moguće je da neko za sebe kaže da nije antivakser, ali da istovremeno odbija da se vakciniše i da ga se pri tome uzima ozbiljno. Toliko čak da slovi za ozbiljnog kandidata za mesto predsednika Republike.

Oni koji za sebe tvrde da su čuvari tradicije potpuno su zaboravili na reči Marka Miljanova Popovića: “Junaštvo je braniti sebe od drugih, a čojstvo je braniti druge od sebe”.

Dekan Medicinskog fakulteta dr Lazar Davidović rekao je baš u intervjuu za Novi magazin: “Najveći patriotizam danas je vakcinisati se”.

Nacionalisti inače mnogo brinu o demografiji, o brojnom stanju nacije. Svojim (ne)činjenjem doprineli su da nacija nepotrebno izgubi nekoliko desetina hiljada pripadnika

Prava i slobode jednih ljudi ograničeni su istim takvim pravima i slobodama drugih ljudi. Tako je u svakom uređenom društvu. Ljudska zajednica je izmislila pravila upravo zato da bi obezbedila svoj opstanak i razvoj. Danas je država onaj deo društva čiji je posao da obezbedi da pravila budu poštovana. U Srbiji država nije ispunila svoju dužnost. Ljudi – jer država su, na kraju krajeva, ipak ljudi – zaduženi da sprovode pravila koja služe dobrobiti čitave zajednice omanuli su. Nisu preuzeli odgovornost, nisu preduzeli potrebne mere. Jasno je da su to činili iz straha da će izgubiti vlast. Time su praktično žrtvovali veliki deo stanovništva.

Patriote (ili tačnije – “patriote”) na vlasti i u opoziciji našli su se na istom, smrtonosnom zadatku.

S tim u vezi, vidim da se Obradović nudi za novog Koštunicu. U stvari, Boško bi Vučiću pre mogao da bude ono što je Slobodanu Miloševiću bio Vojislav Šešelj – strašilo za jedne, alibi za druge – nego ono što je Zoranu Đinđiću bio Vojislav Koštunica. Kad to kažem ne mislim, naravno, na Obradovićevu ličnost – on danas, posle onih kontraproduktivnih nasilničkih akcija, deluje prilično uljuđeno – nego na njegov politički program. Koji bi sasvim komotno mogao da se okarakteriše kao ultrakonzervativni, kleronacionalistički.

Ako su devedesetih na vlasti bili socijalisti, a desno od njih stajali radikali, danas su u Srbiji na vlasti (umiveni) radikali, dok desno od njih (ni tako blizu) stoje Dveri. I kao što je Šešelj, sa svojom ideologijom, zapravo bio saveznik Miloševiću, tako je i danas Obradović saveznik Vučiću.

Eto, dotle je dogurala politička scena Srbije posle 30 godina.

A Đinđića ni od korova.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. novembar 2021.

Beogradski metro: Korist pojedinačna, šteta generalna

NOVI MAGAZIN, , , ,
Profesori beogradskog Građevinskog fakulteta su, narodski rečeno, u svojoj analizi od 24. septembra (ove godine) tako rasturili plan beogradskog metroa da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Na sve to vlast je na sastanku 12. oktobra cinično odgovorila da profesori, navodno, nisu raspolagali odgovarajućim “ulaznim” podacima. U stvari, vlast je te “podatke” bukvalno izmislila. Građevinski fakultet je odgovorio već sutradan, 13. oktobra, potvrđujući, sa još više odlučnosti, sve svoje prvobitne primedbe

Politička ekonomija

Ne gradi se metro zbog depoa nego depo zbog metroa. Ova gotovo uzgredna rečenica u dokumentu rogobatnog naziva “Primedbe na Nacrt generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu sa elementima detaljne razrade”, koji su sačinili profesori Građevinskog fakulteta, a potpisao njegov dekan Vladan Kuzmanović, u potpunosti razotkriva “filozofiju”, motive i namere onih koji stoje iza novousvojenog projekta beogradskog metroa.
Da odmah objasnimo. Kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog zašto za prvu liniju metroa nije određena ona (po svemu najlogičnija) koja povezuje Novi Beograd sa starim delom grada, njegovi autori (politički i stručni) ističu to što se “za nju nije mogla naći adekvatna lokacija depoa” (tj. “garaže” za metro vozove, da ipak, mada verovatno nepotrebno, napomenemo). Ne samo što to nije tačno jer je sasvim povoljna lokacija – Laudonov šanac, u blizini železničke stanice Zemun – predložena u planovima pravljenim još pre 40 godina nego se čovek neminovno zapita da li je moguće da se tekuća vlast toliko ostrvila da je potpuno izgubila kontakt s potrebama građana. U stvari, najnoviji projekat beogradskog metroa baš to i pokazuje.

PRVO, PA NAOPAKO: Metro se gradi, to je abeceda, da bi rešio određene gradske probleme: pre svega saobraćajne, a onda i prostorne i ekološke. Da bi to uspeo, neophodno je da bude usklađen s postojećom saobraćajnom infrastrukturom, lokacijom institucija i razmeštajem stanovništva. Verovali ili ne – ništa od tih uslova ne zadovoljava predlog metroa koji nameće aktuelna republičko-lokalna vrhuška.
Prvo – a to se možda dalo naslutiti iz prve rečenice ovog teksta – prva linija metroa potpuno je pogrešno izabrana. Reč je o trasi Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja. Kako je to već primećeno, ova pruga vodi “od nigde do nigde”. Naravno, misli se na činjenicu da trenutno na njenim početnim, odnosno poslednjim stanicama nema stanovništva. U tome je glavni “gvint”. Vlast računa da će na pomenutim lokacijama – kao što se u slučaju Beograda na vodi zapravo već dešava – nići nova velika naselja. Prema njenim “prognozama”, naime, “u koridoru prve linije” trebalo bi da bude 100.000 novih stanovnika i 80.000 radnih mesta. Odakle ovaj “podatak”? Teško je reći. Ono što je izvesno to je da nikakve studije niti bilo kakve analize koja bi pokazala utemeljenost ovakvih procena jednostavno – nema. A tek na osnovu takve studije, kaže se u materijalu Građevinskog fakulteta, moglo bi da se pristupi “definisanju konačnih varijanti trasa metroa planskim dokumentom”.

PREDLOG BEOGRADSKOG METROA NIJE U SKLADU NI SA SAOBRAĆAJNIM POTREBAMA NITI SA EKONOMSKOM LOGIKOM, NI SA EKOLOGIJOM NITI SA PROSTORNIM MOGUĆNOSTIMA, NI SA POTREBAMA STANOVNIŠTVA NITI SA ZDRAVIM RAZUMOM. U SKLADU JE SAMO SA POTREBAMA ALEKSANDRA VUČIĆA I USKE MADA ŠARENOLIKE (POLITIČKO-POSLOVNO-MEDIJSKE) KLIKE OKO NJEGA. TO JE NAJVAŽNIJE ŠTO O OVOM, PO SVEMU SE ČINI, PRAVOM “UDRUŽENOM ZLOČINAČKOM PODUHVATU” TREBA ZAPAMTITI

Nije teško zaključiti da je prva linija metroa tako postavljena da bi vlast što skuplje mogla da proda zemljište na pomenutim lokacijama. U vezi s tim se kao prethodno može postaviti pitanje opravdanosti, tj. smisla takvog (koncepta – ako to nije prejaka reč) razvoja Beograda. Zašto bi se Beograd tako i toliko širio? S jedne strane, vlast se žali kako se Srbija prazni (i navodno sve čini da taj proces zaustavi), a sa druge strane svojom politikom gura stanovništvo u prestonicu i podstiče to pražnjenje.
Još je možda važnija druga, sasvim specifična primedba. Naime, tako velika investicija “ne sme praviti kompromis između narodnog i privatnog interesa”, piše u Primedbama GF. U stvari, “građevinci” su još i blagi, nema tu nikakvog kompromisa; radi se o potpunom podređivanju opšteg interesa interesu nekolicine pojedinaca na vlasti i bliskih vlasti. “Investicija je takva da izlaženje u susret privatnim interesima”, kaže se dalje u Primedbama, ničim ne može biti uzvraćeno i … rezultiraće trajno poremećenom funkcijom delova ili čak celine metro sistema”. Koliko je to rešenje loše profesori GF ilustruju hipotetičkim pitanjem: “Kada bi privatni investitori Beograda na Vodi, Luke Beograd i Ade Huje” (a mi ovde dodajemo i Makiša) “sami finansirali prvu liniju metroa, onakvu kako je predložena, a što bi bilo pošteno, da li bi grad to trebalo da prihvati”? Njihov odgovor je – “NE”.
Dakle, beskompromisni su naši stručnjaci, “Beograd treba da dobije metro kakav zaslužuje” a linija Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja, bar u njegovim prvim fazama, tu ne spada. Dodatno, kada je o toj liniji konkretno reč, trebalo bi da se “postupi kao u londonskom Doklandsu. Tu su osamdesetih godina prošlog veka čitavi kompleksi lučkog sadržaja uz Temzu konvertovani u komercijalne i rezidencijalne blokove. Blokovi su povezani lakom železnicom s kontaktom prema metrou, naravno o trošku privatnih investitora.” Bedni Englezi. Kad nisu imali Vesića.
Drugo, iako su metro i nadzemni gradski saobraćaj (autobusi, trolejbusi, tramvaji) prostorno nezavisni, oni su funkcionalno zavisni. Isto važi i za odnos metroa i individualnog (automobilskog) saobraćaja. Ovi vidovi prevoza u novom sistemu dobijaju zadatak da “napajaju” metro putnicima.
Kada se pogleda aktuelni projekat vidi se da je metro postavljen daleko od najvažnijih, odnosno najopterećenijih površinskih linija GSB-a. “Već u prvoj fazi uvođenja metroa mora doći da značajnog (najvećeg mogućeg) prelaska sa individualnog transporta na metro” – kaže se u Primedbama GF. U tom kontekstu ističe se da “ključne gradske saobraćajnice odavno funkcionišu na granici kapaciteta”. Zatim se nabrajaju neuralgične tačke: raskrsnica kod Skupštine (koja 12 sati tokom dana “obrađuje” pet do šest hiljada vozila na sat); raskrsnica kod Pravnog fakulteta (više od 4.000 vozila); raskrsnice na obodima Brankovog mosta, te između ulica Mihajla Pupina i Milentija Popovića, odnosno Brankove i Pop Lukine (po šest i pet hiljada vozila u vršnim satima); most Gazela preko kojeg (prema podacima još iz 2013) prosečno dnevno pređe 152.000 vozila i 1.150 autobusa. “Na ovim koridorima rezervnih kapaciteta nema, a saobraćajni zahtevi će sa ekonomskim razvojem nastaviti da rastu. Stoga se sa ovih koridora saobraćaj s površinskih vidova transporta hitno mora prevoditi na metro”.

PRVA LINIJA (...) NE POVEZUJE NI GLAVNE GRADSKE CENTRE, NI ŽELEZNIČKU STANICU, NI KLINIČKI CENTAR, NI CENTRE OBRAZOVANJA, NITI U ŠIREM CENTRU POSTIŽE REALNU VEZU SA BEOVOZOM

Uzgred, mada takođe važno, to će imati povoljne prostorne efekte (prema podacima iz davne 1985. individualni prevoz je angažovao 90 odsto saobraćajnih površina, sada je verovatno i gore), kao i vrlo pozitivne ekološke uticaje, budući da su u Beogradu automobili postali najveći zagađivači.
Treće, glavna funkcija metroa – i to je azbuka, zar ne – jeste da pored velikih gradskih naselja spoji i ostale “obavezne tačke: najizraženija težišta poslovnih aktivnosti, centre obrazovanja, centre zdravstva, železničke stanice”. I to, kažu dalje eksperti sa Građevinskog fakulteta, mora da bude obezbeđeno “već u prvoj fazi metroa”. Ništa od toga, opet, svojom prvom linijom ne ispunjava aktuelni projekat. Ovako kako je zacrtana, “prva linija (…) ne povezuje ni glavne gradske centre, ni železničku stanicu, ni Klinički centar, ni centre obrazovanja, niti u širem centru postiže realnu vezu sa Beovozom”.

ŠTO SE GRBO RODI: Konačno, u vezi sa prethodnim, i laiku se nameće konstatacija da su kreatori (ne projektanti-izvršitelji) ovakvog metroa morali uložiti mnogo napora da zaobiđu (odnosno da njihovo uključenje u metro mrežu ostave za poslednje faze izgradnje) dva najveća beogradska železnička čvorišta – stanice Prokop i Vukov spomenik. Ili, što je zapravo verovatnije, to njima, zaokupljenim sopstvenim interesima, nije bio nikakav problem.
Zbog toga što je izbegnut Vukov spomenik morala je da se “izmišlja” nova stanica – negde u Mekenzijevoj ulici. To ne samo da donosi nove, visoke i nadasve nepotrebne troškove nego je i građevinsko-tehnički teško izvodljivo. Prokop je posebna priča. “Ne možemo da shvatimo” – čude se javno, evo, profesori Građevinskog – “da u momentu kada se gradi brza pruga ka Novom Sadu i Budimpešti ujedno ne postoji ideja adekvatne veze metroa i stanice Prokop. Potpuno je neprihvatljivo da se povezivanje Prokopa s metroom odlaže za završnu fazu… Presedanje i za korisnike metroa koji su stigli iz Batajnice i za korisnike metroa koji su stigli iz Berlina mora biti jedno – u stanici Prokop”. Ni to nije sve. Nakaradno projektovanje izaziva dodatne teškoće. “Predviđena veza (u trećoj fazi – NM) podrazumeva povijanje trase metroa prema istoku diskutabilnim radijusom horizontalne geometrije. Tako se postavlja pitanje i konstruktivnog i arhitektonskog uklapanja metro stanice u front stanice Prokop. Naglašavamo da je stanica Prokop već konstruktivno namenjena za upravan ulazak metroa”, kažu profesori građevinarstva.
Pošto prvim dvema linijama nisu povezane sve “obavezne tačke”, uvedena je i treća linija metroa. To je, opet, ne samo još više “nazidalo” cenu nego je i ta treća linija postavljena neracionalno: dobrim delom ide vrlo blizu i paralelno s prvom linijom dok, sa druge strane, Savu prelazi preblizu drugoj liniji. “Moramo reći da se sa dva mosta preko Save mogla postići mnogo bolja povezanost starog dela grada s Novim Beogradom. Da su obavezne tačke povezane u ranijim fazama, drugi most je mogao biti lociran daleko južnije, čime bi se postigla znatno bolja međusobna povezanost Novog Beograda i južnih delova grada na istočnoj strani Save (Banovo brdo i južnija naselja)”, piše u Primedbama.
Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi – govorio je čuveni pravnik (iz 19. veka) Valtazar Bogišić. Sve teškoće o kojima je dosad bilo reči mogle su biti (lako) izbegnute da je prvom linijom urađeno ono što je već na prvi pogled i infrastrukturno, i ekonomski, i ekološki, i u svakom drugom pogledu logično, tj. stručno opravdano. Dakle – da su njome povezana dva gradska jezgra, dva beogradska centra (Beograd je “dvocentričan grad”, piše u analizi GF), odnosno Opština Novi Beograd i Trg Republike s produžecima ka Zemunu, odnosno Bulevarom kralja Aleksandra ka Cvetku.

GENERACIJE STUDENATA, NE SAMO U SRBIJI NEGO I U SVETU, NA PRIMERU BEOGRADSKOG METROA ĆE UČITI KAKO DA SE IZBEGNU GLAVNA ČVORIŠTA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA

Posledica je “vrlo slaba pokrivenost grada metroom nakon izgradnje prve linije metroa iako je ona dugačka čak 23 kilometra”. Prva faza metroa, predviđena Studijom iz 1981, od svega 13 kilometara, podsećaju građevinci, bolje je pokrivala grad nego ova sadašnja, gotovo dvostruko duža. Štaviše, ta pokrivenost će, prema novom projektu, ostati slaba sve do izgradnje treće linije metroa. To znači da u jednom još relativno dugom razdoblju niti će se na najvažnijim potezima smanjiti saobraćajne gužve, niti će biti značajnijih pozitivnih efekata na prostor i životnu sredinu, niti će najvećem delu stanovnika biti olakšan svakodnevni život.
A cena metroa je u međuvremenu sa dve milijarde evra porasla na šest milijardi. I finansiraće se, kako sada stvari stoje, uglavnom kineskim kreditima, što znači sa svim njihovim dosad uočenim negativnim posledicama. Ali to je za neku drugu priču.
Na kraju, zaključak je jasan: predlog beogradskog metroa nije u skladu ni sa čim – ni sa saobraćajnim potrebama niti sa ekonomskom logikom, ni sa ekologijom niti sa prostornim mogućnostima, ni sa potrebama stanovništva niti sa zdravim razumom.
U stvari, nije izvesno da predlog metroa nije u skladu ni sa čim. On je u skladu s potrebama Aleksandra Vučića i uske mada šarenolike (političko-poslovno-medijske) klike oko njega. To je najvažnije što o ovom, po svemu se čini, pravom “udruženom zločinačkom poduhvatu” treba zapamtiti.

Novi Beograd: Blokada blokova

“Što se novobeogradske strane tiče, ustupci privatnim investitorima vidljivi su u zoni Erport sitija. Protiv planerskih principa koji su brižljivo poštovani još od ranih pedesetih godina ovde je van oštro definisanog koridora određenog blokovima naselje ‘Ivan Ribar’, 45, 70, 61, 62 i 63, koji je garantovao dovoljan broj potencijalnih dnevnih putnika na pešačkoj distanci od buduće linije metroa koridorom Jurija Gagarina izrastao novi blok. Tako ovde linija metroa (tek u trećoj fazi) pravi devijaciju da bi se približila Erport sitiju. Verovatno bi, ne samo tehnički već i društveno najkorektnije rešenje bilo ispraviti trasu prema blokovima koji metro očekuju već četiri decenije, dok bi se Erport siti našao na desetak minuta hoda od metro stanice.
Građevinski fakultet svoje stručne stavove po pitanju metroa decenijama drži nepromenjenim i prenosi ih sa generacije na generaciju. Moramo podsetiti da su generacije sadašnjih profesora vežbe iz geodezije izvodile na obeležavanju budućih tramvajskih koloseka Novog Beograda. (…) Rane osamdesete su bile godine potpune krize, od metroa se odustalo, a tadašnje gradske vlasti su plasirale parolu ‘Tramvajem u 21. vek’. Sistemom ‘par–nepar’ bonova za benzin koji su ukinuti tek u jesen 1983. i smanjenog obima saobraćaja putničkih automobila, stanje na mostovima preko Save je i dalje bilo takvo da je ova groteskna parola pred Novobeograđanima trebalo da prikrije nemoć gradskih vlasti da reše problem saobraćaja. Čak i u uslovima tadašnjeg društvenog sistema narod je odmah odgovorio duhovitom kontraparolom: ‘Pa, tramvajem smo ušli i u 20. vek’. Građevinski fakultet niti želi niti može da se nađe na strani koja će Novom Beogradu poručiti kako će i u drugu polovinu 21. veka možda morati tramvajem. Nakon višedecenijskog sagledavanja saobraćajnih problema grada Fakultet smatra da je ne samo saobraćajno, konstruktivno, urbanistički i ekološki već i društveno jedino ispravno rešenje u kojem će prva faza metroa spojiti centre starog i novog dela grada. Ovaj stav Fakulteta ne može se promeniti”, piše između ostalog u Primedbama GF.
Možda nije u pitanju, nameće se pitanje, samo Erport siti. Na mestu današnjeg IMT-a treba da se gradi novi veliki stambeno-poslovni centar. I tamošnjem investitoru dobro bi došla jedna metro stanica u neposrednoj blizini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. oktobar 2021.

Ruski gas, dušegupka ili spas

BLOG, ,
Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije

Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.

Braća i sestre

No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.

Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.

Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.

Savršena oluja

Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.

Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.

Cene i ucene

Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.

Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.

Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.

Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.

Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.

Razočaranje

PEŠČANIK, ,
“Neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi

Da ste Evropska unija, da li biste primili Vučića. Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj “trijumvirat” u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali kako i da računate na Srbiju pod nekim antivučićem kad taj antivučić lako može da se pokaže kao veći antievropljanin i proputinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu 6. oktobra na Brdu kod Kranja izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočaranje. Recimo, kod Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i “mapu puta”, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, sa druge strane nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten, zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog antivučića) naterao na sporazum s Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom “marketinškom obradom” da se predstavi i kao ucena, tako da krivica padne na “briselsku birokratiju”, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma svakako bi bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to nekoliko meseci pre izbora.

Tako da “neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. oktobar 2021.

Đurići i Đurići uveoci

NOVI MAGAZIN, ,
Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva

Uvodnik najnovijeg Kvartalnog monitora govori o uticaju obrazovanja na ekonomski (ali i opštedruštveni) razvoj jedne zemlje. Nakon kraće uporedne analize Milojko Arsić konstatuje da “su nivo i kvalitet obrazovanja u Srbiji približno u skladu s njenim nivoom razvijenosti”. Iz toga dalje izvlači zaključak “da je za privredni rast u narednim godinama neophodno da se unapredi kako obuhvatnost tako i kvalitet obrazovanja”.

Naravno, obrazovanje je danas (više nego ikada) nužan uslov razvoja, ali – da li je i dovoljan. Pitanje sugerišu podaci koje je izneo sam Arsić. Jer, ekonomski zaostatak Srbije, recimo za Češkom, a pogotovo Nemačkom, mnogo je veći od jaza u obrazovanju. Što znači da postoje činioci koji su značajni koliko i obrazovanje, ako nisu i važniji. Drugim rečima, stepen razvijenosti zavisi od mogućnosti da znanje dobije društveno priznanje, a onda i bude (koliko-toliko) pretočeno u imanje.

Iz toga se može zaključiti da nije dovoljno da uče samo pojedinci. Isto važi i za čitavo društvo. Pre otprilike tri i po decenije Zoran Đinđić je pisao da razvojni, tj. “evolucioni kapaciteti nekog društva ne mere se ekonomskim pokazateljima nego sposobnošću društva da uči, tj. da mobiliše svoje unutrašnje resurse. A učenje je uvek povezano s racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje služe kao orijentiri delovanja”.

Dakle – vrednosti i orijentiri. Na tom ispitu danas pada Srbija. Paradigmatičan je za to primer pohvala koje je predsednik Vučić uputio pripadnici svog stranačkog podmlatka Neveni Đurić. Upadanje u reč, prekidanje sagovornika, vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u debati – to su “vrline” koje je u jednoj TV emisiji pokazala poslanica Đurić. Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva.

Zbilja, diplomci koji izlaze iz Akademije mladih lidera SNS-a kao da su izašli iz nekog talibanskog terorističkog kampa. Opašu se verbalnim dinamitom, uvuku se među ljude i naprosto se detoniraju. Pošto su to (srećom) samo jezička pirotehnička sredstva, oni te svoje diverzije mogu da ponavljaju više puta i u dužem razdoblju. Ma kako, međutim, bili dobro istrenirani, ovi SNS kadrovi vremenom se potroše, prosto imaju rok upotrebe. Tada odlaze u mirovinu – neko u ambasadore, neko u ministre, neko u direktore itd., široke su jasle javnog sektora. Ode Marko Đurić, dođe Nevena Đurić. Simbolički govoreći, naravno.

Na kraju, zbog svih Đurića koje uče da je do ustoličenja Aleksandra Vučića 2012. Srbija bila “jadna, napaćena, na kolenima”, evo samo nekoliko činjenica. U času kada je Demokratska opozicija 2000. preuzela vlast od “crveno-crne koalicije” u kojoj je aktuelni predsednik imao istaknuto mesto, Srbija je bila poražena u četiri rata i izbačena iz svih međunarodnih organizacija, počev od Ujedinjenih nacija. Bruto domaći proizvod bio je upola manji nego deceniju ranije, dok su plate svedene na trećinu. Od 2001. do 2008. godine, do početka svetske ekonomske krize, Srbija je ostvarila prosečan privredni rast od 6,6 odsto. Od 2013. do 2019, dakle do globalne krize izazvane koronom, Srbija je zabeležila prosečan godišnji rast od 2,5 odsto. I poslednje, nova vlast je 2001. zatekla javni dug nešto malo iznad 14 milijardi evra. Kada su vlast preuzeli naprednjaci, sredinom 2012, javni dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Danas je javni dug blizu 30 milijardi evra.

Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. septembar 2021.

Juriš na bakšiš

PEŠČANIK, , ,
Teško odupreti se osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština

Lepo kaže stara izreka: “Čim neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik.” Tako su ovih dana svi reflektori bili upereni u nacionalnu zastavu i ćirilicu, dok su nam u bekstejdžu praznili džepove.

Evo, recimo, ministar finansija Siniša Mali nedavno je izjavio da bi Srbija uskoro mogla propisati da bakšiš ulazi u fiskalni račun. U pitanju je, kako mu i samo ime govori, sitniš ali je primer, što se kaže, “paradigmatičan”. Na njemu se prelama čitavi privredni sistem, tj. odnos vlasti i privrede. Naime, inicijativu da se bakšiš nekako “legalizuje” pokrenuli su zapravo sami ugostitelji. Iz dva razloga. S jedne strane zato što ih je finansijska policija zbog viška u kasi ili novčaniku konobara rigorozno kažnjavala, često i zatvarajući im objekte. Sa druge strane zato što su, zbog nemogućnosti da se napojnica da prilikom plaćanja karticom, što je u svetu uobičajena praksa, ostajali bez zarade koja je, prema tvrdnjama upućenih, samo 2019. iznosila 10-15 miliona evra.

Kao da su, međutim, otvorili Pandorinu kutiju. Sad se, poučeni dosadašnjom praksom, plaše da će kad bakšiš uđe u fiskalnu kasu taj prihod biti oporezovan, što će znatno smanjiti njihova, tačnije pre svega primanja kelnera.

Šaljivdžije kažu da bi uskoro i bakšiš koji dobija muzika mogao ući u fiskalnu kasu. Drugi odgovaraju da bi u tom slučaju muzikanti, kao taksisti i advokati, trebalo da naprave štrajk pred Vladom Srbije. Uzmu instrumente i zasviraju nešto, recimo onu “Pada, pada, pada vlada”. Pretvorilo bi se to u opštenarodno veselje.

Šalu na stranu, dok se ovaj “juriš na bakšiš” tek priprema, jedan drugi zakon, onaj o tzv. “e-fiskalizaciji” već je na vratima. Velika bruka tog zakona je što su pomenute dve profesije, taksisti i advokati, ponovo izuzeti iz njegovog važenja i opet su dobili specijalni, takoreći natpravni status. Sramota, naročito za navodne zaštitnike pravne jednakosti advokate, ali na to više ne treba trošiti reči.

Nije to ni najvažnije. Suština ovog zakona – čija je zapravo glavna novina da zahteva obavezno uvođenje novih elektronskih fiskalnih kasa – jeste u tome da je on nepotreban. Privrednici već imaju fiskalne kase, te kase su već povezane s Poreskom upravom, dakle i prihod se beleži i kontrola je omogućena. Zakon nije potreban ni građanima. Ne samo zahvaljujući nagradnoj igri “uzmi račun”, oni su fiskalizaciju lepo prihvatili i na nju se navikli.

Ako nije potreban ni korisnicima kasa ni potrošačima, postavlja se logično pitanje zašto se on uopšte donosi? Očigledno zato što je potreban vlastima. O njenim pak razlozima može samo da se nagađa, ali se nameću dva. Možda zato što na taj način nabacuju posao određenim firmama – sa svim (koruptivno-klijentelističkim) posledicama koje iz toga slede i zbog kojih je Srbija odavno okarakterisana kao “zarobljena privreda”. Drugo, uticaće to i na rast bruto domaćeg proizvoda. Malo, ali Vučiću je i svaki promil zauvar.

Na “nečistu savest” vlasti možda najbolje ukazuje odluka da sa 200 evra subvencioniše kupovinu svake kase, za šta je u budžetu (budući da ih ima oko 200.000) već izdvojeno šest milijardi dinara. Tako, prema rečima ministra finansija, privrednici “neće imati ni dinar troška za nove fiskalne uređaje”. Kada je Siniša Mali pre nekoliko godina optužen da je plagirao doktorat, kao olakšavajuću okolnost sam iznosio da je makar prepisivao od dobrih ekonomista – Živkovića, Mijatovića i sličnih. Izgleda, međutim, da je Mali prepisivao mehanički inače bi znao da se državna kasa puni novcem koji je putem raznih poreza oduzet od preduzeća (i građana, razume se), tako da svaki budžetski trošak, makar indirektno, jeste i trošak privrede.

U stvari, naravno da Siniša Mali to zna, ali prosto je teško odupreti se tom osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština.

Što nas vraća na temu s početka ovog teksta, samo iz drugog ugla. Na nedavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra predsednik Vučić je, utemeljujući praznik u slavnoj prošlosti, na kraju podsetio i na neke nacionalne nesreće. I zavetovao se da “nam se više nikada neće ponoviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004”. Činilo se da je nekako i u tom svečanom času, s obzirom na sve što se u poslednje tri decenije izdogađalo, to junačenje deplasiranim, ali je nešto drugo, mada nije ni pomenuto, možda još više zaparalo uši.

Kao što reče prvi crnogorski liberal Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe. Pa kad je već pominjao stradanja srpskog naroda, obećavajući da se to više nikad neće desiti, bilo bi dobro da je Vučić pomenuo Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, pogrom iz 1999. i zarekao se da Srbi to više nikada nikome neće učiniti. Bilo bi to hrabro, i liderski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23 septembar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

INTERVJUI, NIN, ,
Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Subotom uveče

PEŠČANIK, ,
Možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne

Pre Vučića subota uveče na “malim ekranima” bila je namenjena odmoru i razbibrizi; kao predah između dve radne sedmice bila je rezervisana za lakše teme i zabavne sadržaje. Aleksandru Vučiću je, izgleda, malo horor koji građanima Srbije svakodnevno priređuju njegovi najbliži saradnici, on hoće lično da nam pusti svoj film strave i užasa, a naravno da njegov mora biti najduži i najstrašniji, nešto dosad neviđeno.

Priče koje su nekada bile ekskluziva crnih hronika, policijskih revija i specijalnih emisija, danas se emituju u udarnim terminima.

Pošto pretpostavljam da će najnoviji Vučićev nastup biti naširoko analiziran, ja ću se – poput sjajnog omnibusa Vladimira Pogačića iz 1957, na koji pokušavam da podsetim naslovom ovog teksta – ograničiti na tri.

Najpre, Vučić je na samom početku naglasio da je reč o – “uvezenom kriminalu”. Mislio je da će time krivicu bar delom prebaciti na drugog, a u stvari samo je povećao sopstvenu. Jer, kriminal se, kao i ljudi, seli tamo gde će imati bolje uslove za rad i razvoj, pa su tako i kriminalci rođeni u (Milovoj) Crnoj Gori došli u (Vučićevu) Srbiju.

Zanimljivo je s tim u vezi, neki će reći i indikativno, da Vučić nije rekao da je kriminal prošvercovan, tj. da se prošvercovao nego je baš upotrebio termin “uvoz”, koji označava nešto legalno, odnosno posao pri čijem su obavljanju uredno namirene sve državne dažbine.

Prema onome što je dosad poznato, to zaista jeste bilo tako. Kriminalci su “uvezeni” da bi uspostavili kontrolu nad “tribinom”, kako je to rekao predsednik Vučić, u čemu su bili angažovani ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Ko se tu kome posle oteo kontroli valjda će jednom, u ne tako skoroj budućnosti, biti utvrđeno.

Drugo, možda ove godine stvarno nije bilo – kako Vučić tvrdi – nijednog “mafijaškog ubistva”, ali je, sudeći opet po njegovim rečima, virus prešao na obične ljude. Sad se oni ubijaju – oko međe, oko žene ili ko zna zbog čega, ali to za Vučića nije bilo ništa zabrinjavajuće; ljudi se ubijaju, zar ne. A davno je utvrđeno da postoji snažna veza između atmosfere u društvu i pojedinačnog ponašanja, između kolektivne i individualne psihologije.

I treće, pre tog horora Vučić je naciji dao malo anestezije u vidu “para iz helikoptera”: 20 evra za one, 30 za ove, biće za sve i biće još, samo budite dobri i slušajte me. To jest – slušajte Vučića.

Ono što, međutim, te subotnje večeri Vučić nije rekao jeste da te pare građani neće dobiti na poklon nego će sami sebi pozajmiti. Što će onda morati i da vrate – doduše, ne baš oni nego njihova deca i unuci – s kamatom, naravno.

Javni dug Srbije ove godine biće povećan za oko četiri milijarde evra: sa oko 26,5 milijardi na kraju 2020. na više od 30 milijardi na kraju 2021. godine.

Uzgred, javni dug za vreme “žutih” čitavu deceniju praktično je stagnirao: 31. 12. 2000. bio je 14,2 milijarde evra, a 31. 12. 2011. bio je 14,8 milijardi evra. Sredinom 2012, kada je Vučić preuzeo vlast, javni dug je bio oko 16 milijardi evra. Za manje od 10 godina, dakle, Vučić je uspeo da ga gotovo udvostruči.

Nikada niko u njenoj istoriji nije toliko zadužio Srbiju. Bukvalno. Tako da je Vučić zaista izrastao u pravog lidera. Samo što on neće da se pohvali, a šteta bi bilo da se za taj njegov podvig ne zna.

Ili neće ili ne ume – jer evo, tamo gde se pohvalio, pogrešio je. Rekao je, naime, da će ove godine Srbija po bruto domaćem proizvodu nadmašiti Hrvatsku. “To nikad nije bilo”, rekao je Vučić.

To nažalost – Vučićevu, razume se – nije tačno. Recimo, Srbija je 1990. ostvarila BDP od 51 milijarde evra, a Hrvatska 32 milijarde. I bez Kosova Srbija je imala veći BDP – 42 milijarde evra. Uopšte, u celom tom razdoblju Hrvatska je po stanovniku imala BDP veći za četvrtinu, ali je Srbija, budući duplo brojnija (10 naspram pet miliona stanovnika), imala znatno veći ukupni BDP.

Čini se da savetnici mnogo lažu Vučića. Po svemu sudeći – zato što on to od njih i traži

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. jul 2021.