U Petrovićevoj studiji piše da je ova vlast najpre udvostručila iznos sredstava za slučaj vanrednih situacija i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra, te da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu. Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.
Odlazak Pavla Petrovića sa čela Fiskalnog saveta označio je kraj jedne epohe u srpskim javnim finansijama. To će važiti čak i ako ovo telo – ustanovljeno u vreme dok je ministarka finansija bila Dijana Dragutinović – nastavi stazom koju je (sa saradnicima) utabao Petrović. Izazovi će biti kako politički tako i stručni, tim pre što novom predsedniku Blagoju Paunoviću makroekonomija nije bila oblast naučnog delovanja.
Nema sumnje da je Petrović svojom radnom energijom (neko bi rekao: uprkos godinama) i svojim ličnim i profesionalnim integritetom najviše doprineo da Fiskalni savet ne samo (p)ostane takoreći jedina nezavisna državna institucija nego i da ima – u poređenju sa svima ostalima – nemerljivo veliki ugled i uticaj. Štaviše, može se reći da je FS nadrastao ulogu koja mu je izvorno namenjena.
Upravo zbog toga je Pavle Petrović bio kost u grlu Aleksandra Vučića.
Možda je neko pomislio: pa dobro, dva mandata, 12 godina, dosta je bilo. Ali taj dobroćudni pristup pada u vodu pred činjenicom da je u isto vreme Aleksandar Vučić odlučio da Jorgovanki Tabaković dodeli treći šestogodišnji mandat na mestu guvernera Narodne banke Srbije. Naravno, ne slučajno. NBS već godinama drži fiksirani kurs dinara, što vlastima odgovara (jer povećava plate i BDP u evrima), a i Vučić može kad god poželi da naredi da se kupuje zlato – i NBS poslušno kupuje. Za razliku od drčnog Fiskalnog saveta, koji je dlaku cepao na četvoro.
Vučićev animozitet prema Petroviću nije bio nikakva tajna. Naročito je dolazio do izražaja u Skupštini, gde je predsednik FS-a bio izložen primitivnim napadima u kojima je čak osporavan i njegov patriotizam. Naravno, kao što kaže narodna mudrost, čim neko počne o patriotizmu, čovek gleda gde mu je novčanik. Jer, zbilja, o novčaniku je ovde reč. Naravno – narodnom. Pa ako baš nije mogao da spreči – nije mu to ni u opisu posla – marifetluke i manipulacije u korišćenju narodnih para, Fiskalni savet ih je makar izneo na svetlo dana. U tom smislu obavljao je, pored kontrolne i informativne, i treću važnu funkciju – edukativnu.
Posebno je nosioce aktuelne vlasti nerviralo što se Fiskalni savet u svom radu nije ograničavao na javne finansije u užem smislu, tj. na razmatranje budžetskih prihoda i rashoda, nego je izlazio iz tog okvira. Nekad manje – kao, recimo, kada je kritikovao neodgovorno poslovanje državnih preduzeća (Telekoma, Srbijagasa, EPS-a) – a nekada više, kao kada je ulazio u probleme sporog razvoja Srbije.
Bez Pavla Petrovića i njegove ekipe Kopaonik biznis forum bi se sveo na promotivno-turistički paket aranžman. Upravo na tom mestu je pre nekoliko godina obnarodovano da Srbija beleži gotovo upola manji rast od objektivno mogućeg. Uzroci: slabe institucije, velika korupcija, loše obrazovanje.
U skladu sa izrekom „đavo je u detalju“, Fiskalni savet je često umeo da na nekim naizgled nevažnim primerima rozobliči čitavu finansijsku politiku. Kao svojevrsno Petrovićevo oproštajno pismo stigla je baš ovih dana analiza korišćenja tzv. tekuće budžetske rezerve. Reč je, kao što i sam naziv kaže, o sredstvima koja se u budžetu izdvajaju i čuvaju za slučaj vanrednih situacija (elementarne nepogode, velike nesreće i slično). Elem, u toj studiji piše da je ova vlast najpre (2015/16) udvostručila iznos ovih sredstava (sa dva na četiri odsto budžetskih prihoda) i zahvaljujući tome u poslednjih pet godina, od 2018. do 2023, na ime rezerve potrošila blizu tri milijarde evra i, što je najvažnije, da je lavovski deo tih para iskorišćen nenamenski, odnosno suprotno zakonu.
Ne, ova vlast to zbilja više nije mogla da toleriše.
“Budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke
Politička ekonomija za početnike
Velika je šteta što se republički budžet, tačnije javne finansije Srbije tretiraju kao neka čisto ekonomska stvar, maltene kao računovodstveni dokument – bilans prihoda i rashoda sa pozitivnim ili negativnim saldom na kraju, i to je sve. Državni proračun, kako to obuhvatno i tačno kažu naša (bivša) braća Hrvati, naravno jeste i to, ali je to najmanje važno. Jer, reč je zapravo o političkom i socijalnom dokumentu prvog reda. Zašto? Zato što se njime, s jedne strane, definiše ekonomska politika, a sa druge vrši ogromna preraspodela nacionalnog bogatstva. Njime se, da se trenutno zadržimo samo na ovom drugom, uzima od svih, a daje samo nekima. Već sam taj čin – bez obzira na to o kolikoj državi, tj. o kakvom se bogatstvu radi – izaziva poziv na oprez. A poziv postaje još alarmantniji kada se spoznaju dimenzije te redistribucije. Do te “spoznaje”, međutim, nije lako doći. Štaviše, devet desetina Srbije nema predstavu o kakvoj se kolosalnoj operaciji – prvo oduzimanje sredstava od građana, a onda njihova podela – radi. Pri tome, nije reč o detaljima nego o elementarnim stvarima. Evo, ministar finansija govoreći o ovoj temi kaže da će država iduće godine ostvariti prihode od oko 1.500 milijardi dinara i rashode od 1.700 milijardi. To, međutim, nije tačno. Bolje rečeno, to je samo pola istine – a poluistine su najopasnije laži – jer to o čemu govori Siniša Mali samo je polovina ukupnih državnih prihoda, odnosno rashoda. To je, naime, bilans države u (naj)užem smislu reči, dakle Republike ili “centralne države”. Kada se na republički budžet dodaju budžeti fondova penzijsko-invalidskog osiguranja, zdravstva, za nezaposlene, pa onda “jedinice lokalne samouprave” (u koje, iz ne baš jasnih razloga, osim gradova i opština spada i Pokrajina Vojvodina), te Javnog preduzeća Putevi Srbije, dođe se do sume koja je vrlo blizu 3.000 milijardi dinara. To je oko 25 milijardi evra, ali, što je još značajnije, to je blizu polovine bruto domaćeg proizvoda, tj. svega što se u Srbiji stvori za godinu dana. To je podatak koji izaziva konsternaciju. Kakva je ta vlast koja toliko grabi.
ZA 2022. JE NAJAVLJENO SMANJENJE STOPE DOPRINOSA ZA PENZIJSKI FOND NA TERET POSLODAVCA ZA 0,5 ODSTO I POVEĆANJE NEOPOREZIVOG DELA BRUTO ZARADE SA 18.300 NA 19.300 DINARA. TIME ĆE PRIHODI DRŽAVE BITI SMANJENI ZA 17 MILIJARDI DINARA, ŠTO JE 0,5 ODSTO UKUPNIH JAVNIH PRIHODA
Odgovoran čovek, profesionalac, smatrao bi svojom obavezom da pred građane – čiji je, u krajnjoj liniji, službenik – iznese kompletne i tačne podatke o celokupnim državnim prihodima i rashodima. Što znači da bi materijal koji se dostavlja poslanicima u Skupštini imao jasno objašnjenje i debelo obrazloženje, a ne bi bio samo nepregledni niz podataka u kojem se i stručnjaci teško snalaze, a kamoli oni koji nisu vični “jeziku brojeva”, kakvih je 99 odsto “narodnih predstavnika”.
RASTEREĆENJE: O bezdušnosti aktuelnih vlasti najbolje govori podatak o rasterećenju privrede. Najavljeno je, naime, za 2022. godinu smanjenje stope doprinosa za penzijski fond na teret poslodavca za 0,5 odsto i povećanje neoporezivog dela bruto zarade sa 18.300 na 19.300 dinara. Time će prihodi države biti smanjeni za 17 milijardi dinara – prvom merom 14, druga tri milijarde – tj. toliko će para više ostati privredi. To je oko 0,5 odsto ukupnih javnih prihoda planiranih za iduću godinu. Toliko je vlast bila velikodušna. Pre tri godine pojavili su se nagoveštaji da će oslobađanje privrede ići znatno brže. Naime, sredinom decembra 2018. Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, rekao je da su “privrednici inicirali veće rasterećenje zarada” i da će se “u narednom petogodišnjem periodu razmatrati mogućnost kako da poresko opterećenje zarada bude smanjeno na 46 odsto”. Naredne, 2019. godine načinjeni su prvi koraci ka rasterećenju; dažbine na plate smanjene su sa 63 na 62 odsto. I sledeće, 2020. učinjeno je isto. Onda se desila kovid-kriza, pa ove godine (razumljivo) nije bilo nikakvog rasterećenja. I sad kad se s normalizacijom prilika moglo očekivati da dođe do znatnijeg smanjenja dacija, vlast je privredi opet dodelila crkavicu. Da bi to nekako opravdala, odlučila je da prikrije realno očekivane prihode. Naime, budžetom je planirano da prihodi porastu sa 1.489 milijardi ove na 1.517 milijardi dinara iduće godine, odnosno približno dva odsto (28 milijardi). A da je samo u obzir uzeto predviđeno povećanje BDP-a za 4,5 odsto i inflacija od 3,7 odsto, planirani prihodi bi morali da porastu četiri puta više, odnosno 8,2 odsto, odnosno oko 120 milijardi. U stvari, to će se sigurno i desiti. Tako da će ministar Mali osećati dvostruko zadovoljstvo: s jedne strane zakinuo je privredu, a sa druge prebacio je plan.
SUŠTINSKI RAZLOG ZA VIŠEGODIŠNJE UPORNO IZBEGAVANJE RASTEREĆENJA PRIVREDE JE U ČINJENICI DA BI U TOM SLUČAJU PRIVATNI SEKTOR BIO SNAŽNIJI I NEZAVISNIJI OD DRŽAVE ŠTO NIKAKO NE ODGOVARA ONIMA KOJI TRENUTNO VLADAJU POLITIKOM I EKONOMIJOM SRBIJE
Suštinski razlog za ovo višegodišnje uporno izbegavanje rasterećenja privrede je u činjenici da bi u tom slučaju privatni sektor bio snažniji i nezavisniji od države, što nikako ne odgovara vladajućoj politekonomskoj “filozofiji”. Bolje rečeno – onima koji trenutno vladaju politikom i ekonomijom Srbije. Slab privatni sektor, firme na ivici opstanka koje su prinuđene da i za najmanju investiciju uzimaju kredite daleko su podložnije uticaju vlasti i pogodnije za svaku vrstu manipulacije. U takvim uslovima – i to je možda njihova najpogubnija posledica – na površinu izbijaju oni skloniji mutnim, prevarnim i koruptivnima radnjama i poslovima. Drugim rečima – saradnji sa vlašću. A možda i nije. Mislim – nije najpogubnija. Jer – slabljenje privatnog sektora ima za posledicu niske privatne investicije. Ovaj problem traje već godinama, aktuelna vlast je pokušavala da ga reši, tj. da nekako izdejstvuje veća ulaganja domaćih “kapitalista”, ali nije uspevala. Kad nije uspela, odlučila je da sama postane investitor. Naravno – ne svoje pare – zato što ih nije imala, a ako je imala ulagala je drugde, recimo u Bugarsku – nego ono što će prethodno, kroz “namet na vilajet”, (od)uzeti od građana. Ili ono što će pozajmiti iz inostranstva. Ili – i to je treća opcija – tako što će podsticajnim merama, tj. subvencijama iz budžeta, investitore podmititi da dođu u Srbiju. Prve dve stavke čine javne investicije, treća su strane. Efekti takve politike došli su do punog izražaja ove godine. Investicije u Srbiji, prema računici Fiskalnog saveta, porasle su sa 17,7 odsto BDP-a 2017. na 23 odsto 2021. godine. Do tog povećanja, međutim, došlo je gotovo isključivo zahvaljujući rastu javnih ulaganja: sa 2,8 odsto BDP-a 2017. na 7,8 odsto BDP-a ove godine. Strane investicije su u istom razdoblju porasle sa 5,5 na 6,5 odsto BDP-a. Iz toga proizlazi da domaća ulaganja ove godine iznose 8,7 odsto BDP-a, što će reći da su se privatna i javna ulaganja gotovo izjednačila. A normalno bi bilo da privatna ulaganja budu bar dvostruko, ako ne i trostruko veća od javnih. To možda najbolje pokazuje svu nakaradnost ekonomskog ambijenta koji produkuje aktuelna vlast.
MILAN MARINOVIĆ, POVERENIK ZA INFORMACIJE OD JAVNOG ZNAČAJA, U SVOJOJ MISIJI ZAŠTITNIKA PODATAKA O LIČNOSTI PROVUČEN JE KROZ “TOPLOG ZECA” ZATO ŠTO SE USUDIO DA KONTROLIŠE FIRMU U KOJOJ (NAVODNO) RADI SIN PREDSEDNIKA VUČIĆA
Državna investiciona ekspanzija nastaviće se i iduće godine. Planskim dokumentima za 2022. predviđeno je da javne investicije, kako je rekao ministar finansija, dostignu gotovo 500 milijardi dinara (sasvim precizno – 486), od čega 400 milijardi iz budžeta, a ostalo iz drugih delova države. To je nešto više od četiri milijarde evra.
NUSPOJAVE: Načelno, javnim ulaganjima u infrastrukturu nema se šta prigovoriti. Putne i železnička mreža u Srbiji na niskom su nivou, još više to važi za komunalne (vodovod, kanalizacija) i sisteme za zaštitu životne sredine. Ali praksa pokazuje da ova ulaganja prate vrlo opasne nuspojave. Prvo, cene infrastrukturnih radova po pravilu su znatno iznad realnih, tj. tržišnih. Brojni su primeri (vidi NM br. 541, tema broja, “Trostruko zagađenje”) da projekti koji se izvode u partnerstvu s kineskim i ruskim kompanijama i bankama – gde nema tendera i gde se poslovi ugovaraju direktno – koštaju znatno više (20-30, pa i više odsto) nego kada se kao finansijeri pojavljuju evropske ili svetske finansijske institucije. Jer ovi drugi kontrolišu ugovorene cene, odnosno imaju stručnjake koji procenjuju koliko stvarno mogu da koštaju određeni projekti. To praktično znači da se preko javnih ulaganja iz budžeta izvlače ogromna sredstva koja se zatim prebacuju u privatne džepove, tj. firme bliske vlastima. Iz toga proizlazi nova teška nevolja – korupcija. Da bi neko preduzeće dobilo određeni posao, ono to na određeni način mora da plati, tj. mora da određeni deo (inače enormne) sume koju je na tom poslu zaradilo vrati “poslodavcu”.
JAVNE INVESTICIJE DOSTIGLE SU OVE GODINE 7,8 ODSTO BDP-A DOK DOMAĆE PRIVATNE INVESTICIJE IZNOSE 8,7 ODSTO BDP-A, ŠTO ZNAČI DA SU SE GOTOVO IZJEDNAČILE. NORMALNO BI BILO DA PRIVATNA ULAGANJA BUDU BAR DVOSTRUKO, AKO NE I TROSTRUKO VEĆA OD JAVNIH
Sve u svemu, “budžetske linije” se pokazuju kao svojevrsni “pacovski kanali” za “bekstvo” kapitala iz narodnih u privatne ruke. Kada se na pomenute četiri milijarde evra dodaju 1,2 milijarde evra (144 milijardi dinara) za subvencije i 1,3 milijarde evra (160 milijardi dinara) za “kupovinu robe i usluga”, tj. za javne nabavke, ispada da će iduće godine država direktno (ne računajući njena preduzeća: EPS, Poštu, Telekom, Srbijagas) na tržište ući sa 6,5 milijardi evra. To znači da se država, tačnije vlast koja trenutno upravlja državom, pojavljuje kao činilac od čije dobre volje zavisi ogroman broj preduzeća i koji zahvaljujući tome praktično diktira privredni život. I smrt – za one koji joj iz ovog ili onog razloga nisu po volji. Primera radi, može nekoga da nagradi – recimo Igora Žeželja i njegovu firmu Wireless media tako što će naručiti softver (za obračun plata u javnom sektoru) po ceni od 60 miliona evra, desetostruko, a neki tvrde i stostruko višoj od realne; a može i da zbog (navodnog) neslaganja u računu za 230 dinara nečiju firmu zatvori na tri meseca. U vezi sa ovim poslednjim, Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije uputio je protestno pismo javnosti, ali ko još mari za zaštitnike privrede. Uostalom, videli smo kako je Milan Marinović, poverenik za informacije od javnog značaja, u svojoj misiji zaštitnika podataka o ličnosti provučen kroz “toplog zeca” zato što se usudio da kontroliše firmu u kojoj (navodno) radi sin predsednika Vučića.
VLAST KOJA TRENUTNO UPRAVLJA DRŽAVOM POJAVLJUJE SE KAO ČINILAC OD ČIJE DOBRE VOLJE ZAVISI OGROMAN BROJ PREDUZEĆA I KOJI ZAHVALJUJUĆI TOME PRAKTIČNO DIKTIRA PRIVREDNI ŽIVOT. I SMRT
Kad su već pomenute plate – još tamo negde 2014/15. ustanovljeno je da u toj oblasti vlada pravi haos. Jer, opet prema analizi Fiskalnog saveta, plate u državnom sektoru “utvrđuju se na osnovu dugačke liste sektorskih zakona i Vladinih uredbi i zaključaka”, odnosno “formiraju ih čak 23 različite osnovice, više od 500 osnovnih koeficijenata i više od 200 dodataka na osnovnu platu”. I obećano je tada – a baš je A. Vučić bio premijer – da će u kratkom roku biti napravljena korenita reforma zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. Početkom novembra, posle mnogo prethodnih odlaganja na po 12 meseci, konačno je uvođenje platnih razreda odloženo za 2025. Jasno je zašto aktuelnoj vlasti ne odgovara uvođenje reda u ovu oblast. Ovako Vučić može da prema sopstvenom nahođenju povećava plate čas ovima čas onima, tj. malo više jednima, a malo manje drugima, stvarajući situaciju da u svakom slučaju svi zavise od njegove (ne)milosti. Uspostavljanje sistema i zakona – sa (nedajbože) digitalizacijom kakva odavno postoji u Sloveniji, gde se tačno zna kolika je plata svakog zaposlenog u javnom sektoru – oduzelo bi nekome diskreciona ovlašćenja i ograničila (bar malo) samovolju koja danas caruje u Srbiji.
Plate, penzije i javni dug
Javni dug na centralnom nivou vlasti će, tako je makar isplanirano, sa ovogodišnjih 58,2 odsto bruto domaćeg proizvoda na kraju 2022. godine pasti na 55,5 odsto BDP-a. Penzije će, prema švajcarskoj formuli koja će biti primenjena, porasti za 5,5 procenata. Svi penzioneri će početkom 2022. godine dobiti i dodatnih 20.000 dinara. Predviđeno je povećanje plata svih zaposlenih u javnom sektoru od sedam odsto, pri čemu će zaposleni u vojsci, zdravstvu i socijalnim službama dobiti još više, tj. povećanje od osam odsto. Prosečan porast zarada za ceo javni sektor iznosiće 7,3 odsto. Od 1. januara će minimalna zarada biti povećana na 35.012 dinara, tj. 9,4 odsto.
Saradnja s Kinom za Srbiju je problematična u ekonomskom, ekološkom i ideološko-političkom smislu. Uzimanjem enormnih kineskih kredita vrednih 7-8 milijardi evra Srbija je dospela u najveću ekonomsku zavisnost, izjavio je Mijat Lakićević u razgovoru za portal UGS Nezavisnost
Poznati ekonomski novinar, zamenik glavnog urednika Novog magazina Mijat Lakićević ukazuje da su infrastrukturni projekti u Srbiji u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji od onih u kojima učestvuju međunarodne finansijske institucije. Kreditni aranžmani Srbije sa Kinom su takođe osetno nepovoljniji od zajmova međunarodnih finansijskih institucija. Pri tome, sa Kinom imamo ubedljivo najveći spoljnotrgovinski deficit koji je prošle godine dostigao 2,7 milijardi evra. Poređenja radi, kako navodi Lakićević, lani je izvoz Srbije u Kinu vredeo približno 330 miliona evra dok je izvoz u Bosnu i Hercegovinu bio četiri puta veći – 1,3 milijarde evra. Dakle, ekonomska saradnja sa BiH za Srbiju je mnogo značajnija i korisnija, ali su naši međudržavni odnosi sa komšijama praktično zapostavljeni dok euforija srpskih čelnika zbog saradnje sa Kinom ne prestaje.
Da li je Kina u poslednjih desetak godina zaista postala toliko bitna za razvoj srpske privrede, kao što se to u javnosti predstavlja? Moram najpre da kažem da značaj Kine u Srbiji počinje zapravo da raste u poslednjih pola decenije, otprilike nakon prodaje Železare Smederevo kineskom Hestilu 2016. godine. Za Srbiju je, setićemo se, taj posao imao veliki značaj, iako je finansijski bio više nego skroman, svega 46 miliona evra, ali je bio značajan i za Kinu jer je predstavljao njenu prvu stajnu tačku u Evropi na Novom putu svile kojeg je promovisala svega tri godine ranije. Otud nije čudo da posle toga kineski kapital počinje u značajnijim iznosima da stiže u Srbiju. Danas, pak, možemo da kažemo da Kina ima nesumnjivo veliki značaj ne samo za srpsku privredu nego i za naše društvo u celini, naročito državu. Pri čemu, odmah da dodam, taj uticaj nije samo pozitivan nego je, štaviše, pretežno negativan. S druge strane, nesumnjivo je da se kineski uticaj negde prenaglašava, a da se drugim oblastima prikriva. Prenaglašava se uticaj na privredu, mada on naravno nije mali, dok u dubokoj senci ostaje uticaj na aktuelnu političku vlast i način vladanja Srbijom.
U čemu se ogleda to prenaglašavanje? Kada je samo o privredi reč – pre svega treba imati u vidu da se stalno govori o kineskim investicijama, naročito u infrastrukturu, dok se zapravo radi o kreditima. Prema podacima Narodne banke Srbije kineske investicije u našu zemlju od 2010. do 2020. godine iznose nešto preko milijardu evra. Po nekim mojim računicama do sada su sa kineskim kompanijama potpisani ugovori o ulaganjima u ukupnoj vrednosti od oko tri milijarde evra, ali oni očigledno nisu još svi niti u celosti realizovani. S druge strane, vrednost do sada s Kinom potpisanih kreditnih aranžmana kreće se oko 7-8 milijardi evra, dok je prema izjavama pojedinih ekonomista visina dogovorenih, dakle još ne i ugovorenih, zajmova premašila 15 milijardi evra. Do preciznih podataka teško je doći pošto ih vlast drži u tajnosti.
Kakav je odnos naše trgovinske razmene s Kinom? Naročito su po Srbiju porazna kretanja u spoljnoj trgovini. Negde početkom ove godine, predsednik Vučić je slavodobitno objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Kao i obično, Vučić čak i kada kaže nešto što je tačno ne kaže celu istinu. A puna istina je da se izvoz prošle godine kretao oko 330 miliona, dok je uvoz iznosio blizu tri milijarde evra. Što znači da je Srbija imala deficit od oko 2,7 milijardi evra. To je ubedljivo najveći deficit koji Srbija ima sa nekom zemljom u spoljnoj trgovini. Prva posle Kine je Nemačka u koju izvozimo za 2,2 milijarde evra a uvozimo za 3,1 milijardu, dakle deficit je sasvim prihvatljivih 900 miliona evra. U ovom kontekstu da podsetim da Srbija u Bosnu i Hercegovinu izvozi četiri puta više nego u Kinu – 1,3 milijarde evra. Ako se to ima u vidu, ekonomska saradnja s BiH za Srbiju postaje mnogo značajnija i korisnija nego s Kinom. Ali, ti odnosi su na državnom nivou praktično zapostavljeni.
Šta se desilo s obećanjem predsednika Vučića da će Srbija u Kinu izvoziti svinjske i pileće noge i papke, a da ćemo zauzvrat, uz pomoć Kineza praviti leteće automobile i električne autobuse? Vi se šalite. Mada je zapravo stvar ozbiljna. Jer je i ta priča iskorišćena za isticanje političke dalekovidosti i poslovne dovitljivosti predsednika Vučića. Ali san se raspršio kao mehur od sapunice. Nije jasno da li je Vučić stvarno u to verovao ili je po običaju samo zamajavao narod. Meni se ipak čini da je reč o ovom prvom, što samo pokazuje koliko on slabo poznaje ekonomiju, mada se trudi.
Zašto je izvoz iz Srbije tako mali? Osnovni uzrok je u Kinezima. Ne, pre svega, u tom smislu – kao što se najčešće misli – da tamošnji kupci zahtevaju velike serije koje srpska preduzeća nisu u stanju da isporuče, nego zato što je kinesko tržište zatvoreno. O tome najbolje svedoči činjenica da i druge zemlje stavljaju iste primedbe. Naime, kinesku inicijativu “Pojas i put” mnoge zemlje su, sasvim prirodno, shvatile kao priliku ne samo da prihvate kineske investicije nego i da prodaju svoju robu. Njihove nade su se, međutim, izjalovile. I zato sada svih 17 evropskih zemalja koje su prihvatile inicijativu sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo ponašanjem Kine i traže da ona otvori svoje tržište za njihove proizvode.
Pa i Srbija ima razloga da bude nezadovoljna. Posebno Srbija ima razloga da bude nezadovoljna, jer je ona uzela najviše kineskih kredita, što znači da je dospela u najveću ekonomsku zavisnost od Kine. Zato bi sad, smatra se, bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. U tom kontekstu se za predsednika Vučića kao posebno postavlja pitanje šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom saradnju sa Kinom koja, ako se ne varam, ima stotinak zaposlenih. Naravno, pitanje je retoričko, niko od Nikolića nije ni očekivao da donese neku korist Srbiji.
Šta je Srbija dobila, na ekonomskom planu, od navodnog prijateljstva između Vučića i Si Đinpinga? Tu se čak govori o bratskim odnosima, zar ne, što je naravno farsa. Reč je o golim interesima. Đinping ima interesa da dobije značajno uporište u svom osvajačkom pohodu na Evropu, dok Vučić ima interesa da dobije kineske pare koje mu predstavljaju značajnu podršku u borbi za opstanak na vlasti. S druge strane, ako na srpsko-kineske odnose pogledamo s jednog opštijeg stanovišta, ne može se reći da Srbija od saradnje s Kinom nije imala nikakve koristi. Ili da sa Kinom ne treba trgovati. Globalizacija je izvanredan proces koji je povezao nacije i izuzetno doprineo razvoju čitavog sveta. Dakle, naravno da sa svima treba sarađivati. Jasno je da privatna preduzeća po definiciji to rade u svom interesu. S državama je međutim nešto drugačije. U tom slučaju potrebno je da državno vođstvo saradnju postavi tako da ona bude korisna za čitavu zemlju. Aktuelna vlast je, nažalost, saradnju s Kinom postavila tako da od nje najviše koristi ima ona sama, a tek onda “ostatak naroda”.
Kako to mislite? Taj problem ima više dimenzija. Jedan je čisto ekonomski, drugi je ekološki, a treći ideološki, tj. politički. Dakle, trostruka opasnost preti Srbiji.
Možete li to da obrazložite? Kada je reč o prvom, “kvaka” je u tome što su infrastrukturni projekti u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji nego kada se oni odvijaju uz učešće međunarodnih finansijskih institucija. Primera ima koliko hoćete. Recimo, na autoputu između Beograda i Čačka, deonica Surčin – Obrenovac, koja je potpuno ravna, košta gotovo deset miliona evra po kilometru, dok je u jednoj publikaciji o Koridoru 10, koju je svojevremeno izdalo Ministarstvo saobraćaja, izračunato da izgradnja autoputa po sličnom terenu treba da košta oko 2-2,5 miliona evra po kilometru. Neka su u međuvremenu troškovi i udvostručeni, opet je kineska cena bezobrazno previsoka.
Da li je i izgradnja pruge preskupa? Slično stvari stoje i sa železnicom. Brza pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – to je 4,5 miliona evra po kilometru. S druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad, dužine 110 kilometara, koja se gradi parama Evropske investicione banke košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža za gradnju i zbog toga radovi moraju da više koštaju. Što sve opet govori da isti posao Kinezi naplaćuju i 50 odsto iznad realne cene.
Da li su bar kineski krediti koje smo uzeli povoljniji od kredita iz međunarodnih banaka? Kada je reč o čisto novčanoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih finansijskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gore pomenuti kredit za autoput iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto. Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, ovaj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu s ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.
Kad spominjete ekološke probleme pretpostavljam da imate u vidu zagađenje prirodne sredine? Naravno, ali to, što bi se reklo, samo na prvu loptu. Nakon što su kupili i preuzeli smederevsku Železaru i Rudarsko-topioničarski basen Bor Kinezi se uopšte nisu proslavili na ekološkom polju. Naprotiv, bilo je mnogo žalbi lokalnog stanovništva na zagađenje koje dolazi iz ovih postrojenja. To se, međutim, nekako uvek guralo pod tepih, o tome se malo govorilo. I sad mi je, s tim u vezi, zanimljivo da se mnogo više buke diže protiv budućeg potencijalnog zagađenja koje će – navodno ili stvarno – proizvoditi Rio Tinto nego protiv već postojećeg zagađenja koje se emituje u Lazarevcu, Boru ili Smederevu. Takođe, nema protesta ni protiv fabrike guma Linglong u Zrenjaninu iako je gumarska industrija takođe, makar potencijalno, veliki zagađivač. S ovim u vezi primetio bih i da industrijski park u Borči, u kome je trebalo da budu smeštene visokotehnološke kompanije, koji je Vlada Srbije najavila još 2017. godine i koji je trebalo odavno da proradi, još nije ni započet. To najbolje govori o pravom odnosu Kine prema Srbiji, odnosno kako Kina tretira Srbiju kao ekonomskog partnera.
Da li osim loših finansijskih ugovora i zagađenja životne sredine, Srbija trpi još neke posledice zbog sve većeg prisustva kineskih kompanija? Ma koliko strašno bilo, ovo zagađenje prirodne sredine i preskupi autoputevi nisu najgore što nam se dešava. Naime, još je gore socijalno, tj. moralno zagađenje. Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza. Nema sumnje da su oni te svoje običaje pokušali da primene i u Srbiji i takođe nema sumnje da im je to – kad se uzme u obzir kakva je aktuelna politička elita – sasvim lepo išlo od ruke. S druge strane, početne manifestacije pomenutog socijalnog zagađenja videli smo u nedavno u Boru gde je direktor, Kinez, šutnuo jednog zaposlenog, našeg čoveka, inače inženjera. Pitanje je kako bi se taj slučaj okončao da kamere u fabrici incident nisu zabeležile. Drugi je primer socijalnog zagađenja koje je izašlo iz fabričkog kruga, u javni prostor. Reč je, naravno, o onom slučaju u Zrenjaninu gde su službenici obezbeđenja sprečavali novinare da rade svoj posao. Ovde je još zanimljivo da mi zapravo i ne znamo ko su ti ljudi, da li su oni stvarno službenici fabričkog obezbeđenja ili neka kineska tajna policija ili nešto treće.
Za Kineze se obično kaže da ih zanima samo trgovina a ne i politički uticaj, kako vama to izgleda? Na velikoj međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, koja je trajala tri dana i kojoj je prisustvovalo 600 gostiju iz 200 partija, krajem 2017. godine u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, po mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku” precizirajući – “mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”. Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima – “bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao, jer sad znači da hoće”. U tom kontekstu vredi zapaziti da predsednik Vučić nije pokazivao samo ličnu naklonost prema kineskom predsedniku nego i ideološko-političku sklonost ka kineskom režimu. Posebno je prilikom svog poslednjeg boravka u Pekingu, bio impresioniran Vang Huningom, čovekom koga mnogi nazivaju “ideologom moderne Kine”. Vučić sam nije rekao, ali njegovi najbliži saradnici jesu, da “Komunistička partija Kine može da posluži kao primer drugim partijama” te da je “Kina pokazala kako zemlja može brzo da se razvija samo sa snažnom partijom”.
Kako Evropska unija gleda na sve veće prisustvo kineskih kompanija u Srbiji? Još pre neku godinu pisao sam da Evropa ne želi u OBOR što je engleska skraćenica od “One Belt, One Road”, ali s jasnom asocijacijom na jedan domaći pojam. U stvari, radi se o tome da Evropa ima velike primedbe na to kako se kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” sprovodi. Najpre zato što je Kina iskoristila sve prednosti liberalizovanog evropskog tržišta dok svoje – u šta se, kao što sam već rekao, Srbija uverila na sopstvenom primeru – nije otvarala. Drugo, Evropska unija je odbijala da prihvati kineske projekte jer nisu vodili računa o društvenoj i ekološkoj održivosti i transparentnosti. I konačno, Novi put svile je sve više razotkrivan kao kineska geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao za sve korisna ekonomska inicijativa. U stvari, ove rezerve nisu samo evropske. O tome najbolje govori podatak da je na poslednjem velikom samitu zemalja potencijalno uključenih u ovaj veliki kineski podaug projekat od njih 65 bilo prisutno svega 29. Naročito je bilo uočljivo odsustvo Indije i Japana. Sve više se govori o tome da Kina pokušava da razbije evropsko jedinstvo i solidarnost. Na tom poslu našla se zajedno s Rusijom koja finansira partije poznate kao protivnike Evropske unije. S obzirom na sve to jasno je da na sve jače prisustvo Kine u Srbiji – koje, moram da ponovim, sve više napušta čisto privrednu sferu – Evropa gleda s rezervom. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd–Budimpešta, upravo zbog netransparentnosti tog projekta, samo je jedna mala ilustracija za to.
Razgovarao Velimir Perović, UGS Nezavisnost, 20. septembar 2021.
Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta
Istina je potpuno drugačija od onoga što piše Branko Milanović. Fudbal, nasuprot Milanovićevim tvrdnjama, nikada nije bio bolji, dinamičniji i čistiji, nikada pre u njemu nije bilo toliko majstorstva i kreativnosti. I ne da ne zamire nego se proširio po celom svetu i igra se više nego ikada. Kada bi hteo, Milanović bi to mogao da vidi u zemlji u kojoj živi već nekoliko decenija. Kada je on, naime, osamdesetih, ako se ne varam, došao u Sjedinjene Države, tamo fudbal (osim „američkog“, tj. ragbija) nije ni postojao. Danas ga igraju deca u osnovnim školama, a reprezentacija SAD učestvuje na svetskim prvenstvima.
Iskoristio bih, međutim, kad sam već uzeo reč, ovu priliku da nešto više kažem o razumevanju odnosa sporta i novca, pre svega u domaćoj javnosti. Kada naš igrač potpiše „basnoslovni“ ugovor onda se o tome piše kao o velikom uspehu ne samo dotičnog pojedinca nego i čitave nacije. Ali će malo potom neko – često isti autor – osuti drvlje i kamenje na ulogu privatnog kapitala u sportu.
Da li je privatni kapital, otkako je pre 75 godina (6. juna 1946) osnovao NBA, upropastio američku košarku. Očigledno – naprotiv. Ne samo da je unapredio ovu igru na severnoameričkom kontinentu nego je podsticajno delovao na razvoj košarke u čitavom svetu. Pomalo paradoksalno, delujući kao magnet i privlačeći najbolje igrače iz celog sveta, on je istovremeno delovao disperzivno. Rezultat: danas svi igraju košarku.
Zašto bi osnivanje jedne slične organizacije u Evropi – poput Superlige u fudbalu – išlo na štetu ovog sporta. To ne znači da nečiji interesi ne bi bili povređeni, ali da bi to na razvoj i širenje fudbala imalo negativan uticaj – to uopšte nije izvesno, naprotiv. To, sa druge strane, ne znači ni da je predlog koji je tako slavno propao bio najbolji, ali ne vidim ni razlog za bilo kakvo osećanje trijumfa. „Događanje naroda“ koje je tu ideju osujetilo, pre svega u Engleskoj, ne bih uzeo kao argument već pre sa rezervom. Ne zna se koliko je ta spontanost bila organizovana i od koga.
Vrhunski sport je danas pre svega (ako već ne i isključivo) biznis. Zbog toga se prema njemu treba tako i odnositi – kao prema biznisu. Otud je prirodno da klubovi, koji su praktično preduzeća, hoće da se oslobode paradržavnih birokratskih organizacija, poput UEFE i FIFE, koje im stoje nad glavom i zavlače ruku u džepove. A i glavni su izvor korupcije; čak su i velika sportska imena uspele da izblamiraju uvlačeći ih u svoje šeme.
Profesionalizacija i komercijalizacija fudbala, drugim rečima njegovo odvajanje od politike, do čega je došlo poslednjih 20-30 godina u Evropi, slično kao sa američkom košarkom, donela je izvanredne rezultate. S jedne strane – podizanje kvaliteta fudbalske igre (visoka cena igrača uslovila je znatno strože kažnjavanje grubih startova), a sa druge – popularizaciju fudbala, naročito u Africi, ali i Kini.
Poguban uticaj politike na fudbal najbolje se vidi na primeru Srbije. Ovde je kriminal ušao u fudbal upravo preko politike. Od pokušaja da se politika povuče iz vrhunskog sporta, fudbala pre svega – ako su ikada i bili iskreni – brzo se odustalo.
Država bi trebalo da finansira samo bazičnu sportsku infrastrukturu, odnosno fizičku kulturu u osnovnim i srednjim školama. To znači pre svega atletske terene i bazene, da deca nauče da trče i plivaju.
Umesto toga, ovde se obećava državna pomoć (naj)bogatijim delovima stanovništva, tj. izgradnja stadiona za fudbalske profesionalce u situaciji kada veliki broj škola po Srbiji nema ni pristojne klozete. Ali, na školskim klozetima ne može da se ukrade toliko kao na (nacionalnim) stadionima.
Povlačenje države iz profesionalnog sporta uopšte ne bi moralo da izazove neku „oseku rezultata“. Najpre, oni su već prilično slabi, a drugo, moglo bi da podstakne privatna ulaganja. Veliki broj naših sportista po povratku u zemlju traži u šta bi investirao. Jedni ulažu u nekretnine, što nije baš društveno produktivno; drugi u poljoprivredu, gde po pravilu gube jer ulaze u oblast koju ne poznaju, a neretko ispadnu i žrtve menadžera prevaranata. Ali da bi se bilo koji privatnik, bio (bivši) sportista ili ne, odvažio da investira u sport, potreban mu je dobar poslovni ambijent, da bude siguran da se sutra neće pojaviti neki nacionalni (ili lokalni) lider, lično ili u liku Velje Nevolje, sa svojim „poslovnim“ predlozima koje nije moguće odbiti.
Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta.
Građane Srbije je zaostatak u razvoju koštao desetak milijardi evra i bar isto toliko im je posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti
Ovih dana suočeni smo sa grozničavim pokušajima aktuelnih vlasti da, s jedne strane, zadovolje potrebu za očuvanjem ekonomije, a sa druge, da se ne ugrozi zdravlje ljudi; i obrnuto. Ili, kako nam je ona sama servirala, da pronađe balans između ekonomije i zdravlja. Dilema je, zapravo, u najvećoj meri lažna, ali dok vlast pokušava da pronađe balans, nije zgoreg da mi pogledamo bilans. Drugim rečima, da se osvrnemo na ekonomske posledice Vučićeve vladavine u prethodnih osam (2013-2020) godina.
Nećemo ulaziti u “sitna crevca”, nije ovo ni mesto ni prilika za to, dovoljno će biti da utvrdimo najosnovnije. Logično je u tom kontekstu da počnemo od glavnog pokazatelja, onog koji na neki način sintetizuje ekonomsko stanje jedne zemlje. Reč je, nije teško pogoditi, o bruto domaćem proizvodu kao meri onoga što određeno društvo stvori tokom godinu dana. Elem, u poslednjih osam godina BDP Srbije porastao je sa oko 35 na 45 milijardi evra, dakle za oko 10 milijardi. Da li je to mnogo ili malo?
Do odgovora je najlakše doći preko jednog drugog podatka, tj. stope privrednog rasta. Prosečan godišnji rast BDP-a u pomenutom razdoblju iznosio je dva odsto. U isto vreme, međutim, prosečan ekonomski rast u zemljama centralno-istočne Evrope – s kojima ima smisla porediti Srbiju – iznosio je tri odsto. Ova razlika od jednog procentnog poena mnogima može izgledati mala, ali ona zapravo pokazuje da su se te zemlje razvijale 50 odsto brže od Srbije. Ima, međutim, zemalja čiji je razvoj bio još brži. Recimo – Rumunija, koja je imala prosečan rast od četiri odsto. To znači da se Rumunija razvijala dvostruko brže od Srbije. I to ne godinu ili dve nego gotovo čitavu deceniju.
A u stvari, budući da je Srbija znatno nerazvijenija od Rumunije, bilo bi prirodnije da je ovaj odnos bio obrnut. Ali dobro, ne mora; međutim, ono što bi moralo da bude to je da Srbija ima bar jednaku stopu rasta kao Rumunija. Da se Srbija razvijala po stopi od četiri odsto godišnje, njen bruto domaći proizvod porastao bi za još 10 milijardi. U stvari, i više, ali da sad u tu računicu ne ulazimo.
Zaključak je jasan: zbog lošeg upravljanja nacionalnim resursima, odnosno zbog loše Vučićeve vlasti, građani Srbije su oštećeni za (najmanje) 10 milijardi evra.
To, međutim, nije sve. Pre dve godine troje ekonomista (Pavle Petrović, Danko Brčerević i Mirjana Gligorić) objasnilo je razloge ovako niske (prosečne) stope rasta. I tada sam pisao o tome, ali ćemo ovog puta problemu prići iz drugog ugla. Naime, sasvim uprošćeno govoreći, osnovni uzrok sporog razvoja Srbije jeste nedostatak vladavine prava, koji se može svesti na – korupciju. Iz ovoga pak sledi novi zaključak. Ne samo da korupcija sputava ekonomski rast, onemogućavajući građane da povećaju svoje prihode, nego im i direktno zavlači ruku u džep tako što njihove pare preko državnih kanala preliva u džepove pojedinaca bliskih režimu. Svako malo zabeleži se neki takav slučaj. Najsvežiji primer je ona nabavka softvera za 60 miliona evra po ceni (prema nekim procenama) stostruko višoj od tržišne. Neka je to preterano, neka je cena “samo” deset puta naduvana, to znači da su građani opljačkani za čitavih 50 i kusur miliona evra. Ili, drugi primer, zaduživanje. U maju 2020. Srbija je uzela kredit od dve milijarde evra na međunarodnom finansijskom tržištu sa kamatom od 3,4 odsto, a mogla je da uzme kredit od Međunarodnog monetarnog fonda za trećinu pomenute cene. Tu je nekome napravljena zarada od oko 35 miliona evra, na štetu (građana) Srbije, razume se. Još zvoni, idemo dalje, u ušima ona kupovina kablovskih operatera (Kopernikus i Radijus vektor), koje je država, posredstvom Telekoma, platila nešto preko 300 miliona evra, tj. pet do šest puta iznad tržišne cene, čime su građani “operisani” od jedno 250 miliona evra.
Najviše se para iz državnih u privatne kanale prebacuje na infrastrukturnim projektima. Na izgradnji gasovoda Turski tok, ako je verovati zvaničnim podacima, kopanje jednog metra kanala (za polaganje cevi) koštalo je 2.000 evra. Posebno su za vlast “lukrativni” poslovi s Kinezima. Poređenja s projektima koje finansiraju evropske institucije pokazuju da su kineski 20-30 odsto skuplji. Jasno je kuda, tj. kome ide taj novac. S obzirom na to da je reč o milijardama evra, proizlazi da se iz džepova građana Srbije izvlače stotine miliona evra.
Na kraju i jedan sumarni, može i sumorni pogled. Srbija iz državnog budžeta poslednjih godina troši oko tri milijarde evra na “kupovinu robe i usluga”, javne investicije i slično. I poslednji evro od tih para ide režimskim firmama, grupama, pojedincima. Opet je reč, dakle, o desetinama milijardi evra.
Sve u svemu, ne samo da je desetak milijardi evra građane Srbije koštao zaostatak u razvoju nego im je bar isto toliko posredstvom države oduzeto i prebačeno na račune čiji su brojevi poznati samo vrhu vlasti.
Terali bilans, isterali debalans, što bi rekao naš narod.
Nema šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala, što samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se oduže. Korupcijom je premreženo celo društvo
U petogodištu 2017-2021. plate u javnom sektoru skočiće za čitavih 36 odsto. (2017 – 3,5 odsto; 2018. i 2019. po devet odsto; 2020 – 10 i 2021 – 4,5 odsto.) U istom razdoblju rast bruto domaćeg proizvoda iznosiće 15,5 odsto. (2017 – dva odsto; 2018 – 4,4 odsto; 2019 – 4,2 odsto; 2020. će biti pad od jedan odsto, a 2021. rast od šest odsto.) Dakle, čak i ako pretpostavimo da će se zvanične prognoze o kretanju BDP-a u potpunosti ostvariti (u šta mnogi ekonomisti sumnjaju), rast zarada državnih uposlenika biće gotovo dva i po puta brži, bolji, veći od rasta ukupne proizvodnje. Da li je to realno, da li je to normalno? Odnosno, da li je fer da plate u javnom sektoru – što je rezultat tog ničim opravdanog skoka – budu za gotovo četvrtinu veće nego u privatnom? Kakva kolosalna diskriminacija, zar ne.
To ne znači, naravno, da su plate u državi visoke. Još manje da pojedini delovi javnog sektora ne bi trebalo da imaju i veće plate od sadašnjih. Recimo – zdravstvo. Još pre tri godine je ukazano (v. tekst “Policijska ili zdrava država”) da su u Srbiji plate policijskih službenika i apsolutno i relativno (kad se uporede sa odnosom između plata u zemljama srednjo-istočne Evrope) znatno veće od plata medicinskih radnika. Ni do dana današnjeg taj nonsens nije ispravljen.
Ima već tri godine, takođe, i kako se odlaže reforma sistema zarada u javnom sektoru, tj. uvođenje platnih razreda i nagrađivanje – umesto po principu ‘radio ne radio, svira ti radio’ – prema “radu i rezultatima rada”. Evo, upravo kada je reč o pomenutim medicinarima, nije jasno zašto oni koji rade u “crvenoj zoni”, pod skafanderima i slično, ne bi bili dodatno nagrađeni redovnim visokim premijama i stimulacijama. Ko bi uopšte imao argumenata da se usprotivi takvom nečem. Ali to ne odgovara vlastima. Umesto toga, ovde se iz helikoptera razbacuje novac, širi populizam i forsira egalitarizam.
Gde je egalitarizam, tu je etatizam. Taj enormni rast plata u javnom sektoru – bez ikakve veze sa doprinosom zajednici – samo je vrh ledenog brega. On je, naime, pokazatelj jedne šire pojave, tj. generalnog odnosa – teško je reći strategije, to je ipak ozbiljna stvar – ali jednog nauma čija je suština jačanje uloge države u ekonomiji, a preko nje i u svim drugim sferama društvenog života.
To se, recimo, vidi čak i tamo gde je najbolje zakamuflirano – kod tzv. kapitalnih ulaganja. Javne investicije (prema budžetu za 2021. trebalo bi da dostignu 330 milijardi dinara) prosto se ne dovode u pitanje. Ko može da kaže da Srbiji nisu potrebni novi i bolji putevi, pruge i tome slično. Ali, sa druge strane, iskustvo iz prethodnih nekoliko godina nametnulo je pitanje svrsishodnosti mnogih projekata. Paradigmatičan je u tom pogledu gasovod Turski, odnosno Balkanski tok. Njegova izgradnja je, naime, koštala gotovo dve milijarde evra (tačna suma se drži u tajnosti i nećemo je saznati za ove vlasti), ali njime gas još ne teče i neće skoro poteći. To, međutim, nije važno zato što je prošle godine on doneo oko trećine rasta BDP-a (ukupno zvanično procenjenog na 4,2 odsto), a to je ono što predsednika Vučića zanima.
Ili, uzmimo drugi primer, auto-put Kraljevo–Kruševac. Ima li tu saobraćaja koji će izgradnju auto-puta “punog profila” (u)činiti isplativom ili je važno da taj posao bude isplativ onima koji su oko njega angažovani? Možda bi i tzv. poluauto-put bio sasvim dovoljan da zadovolji ne samo sadašnje nego i buduće potrebe (većeg) stanovništva i (razvijenije) privrede? A drugo, košta li sve to zbilja toliko koliko (nam) se kaže i zašto se uporno izbegavaju konkursi koji bi sigurno obezbedili nižu cenu?
U vezi sa ovim pojavljuje su još jedno pitanje. Zašto se forsira putna infrastruktura, a zapostavljaju možda još urgentnije investicije u ekologiju. Zato što su – glasi jedno sasvim prozaično objašnjenje – prethodnih godina ljudi bliski naprednjacima pokupovali ili stavili pod svoju kontrolu kamenolome i drugu proizvodnju građevinskog materijala, kao i građevinske mašine, i sad to treba isplatiti. A u ekološkim projektima mnogo veći udeo čini vrednost opreme (fabrike vode, kanalizacioni kolektori i slično), građevinski radovi su (relativno) mali, pa je takva i zarada.
KUKU – malo je falilo pa da to bude akronim Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima (samo kad bi umesto javnih stajalo kapitalnih, ali valjda se neko dosetio), koja je od Vladinog pomoćnog tela za jednokratnu upotrebu, tj. za saniranje poplava 2014, sa budžetom od nekoliko milijardi dinara, izrasla u respektabilnog investicionog igrača sa desetostruko većim raspoloživim sredstvima. Kakav je smisao te transformacije, osim da se otvori još jedan kanal za odliv državnih, tačnije narodnih para i dodatno iskomplikuje i oteža kontrola – teško je dokučiti.
Druga strana ove investicione medalje jeste da je veliki deo privatnog sektora vezan za državu. Što ima ne samo ekonomske nego i političke konsekvence pošto – to već i vrapci znaju – samo partijski podobni dobijaju poslove.
Još jedan kanal preko kojeg se uspostavlja zavisnost privatnog sektora od države jesu – subvencije. Umesto obećavanog smanjenja – između ostalog, i da bi se na tom polju Srbija uskladila s pravilima Evropske unije – subvencije rastu. Iduće godine biće 120 milijardi dinara, što je 15 milijardi (više od 10 odsto) više nego ove godine. Možete li zamisliti šta sve može da se uradi sa milijardu evra u maloj i siromašnoj zemlji poput Srbije. Nije stvar samo u visini nego i u širini ove državne pomoći. Da ostavimo po strani one najveće (pre svega za poljoprivredu, 42 milijarde, koje su takođe ishodište manipulacije), zanimljivo je da najviše rastu baš oni naoko sitni izdaci. Recimo – subvencije za privlačenje investicija, za nabavku elektronskih fiskalnih kasa, za privatne finansijske institucije, za taksiste (kupovina eko-vozila), vazdušni saobraćaj (aerodrom u Trebinju), kreditnu podršku preduzećima u privatizaciji itd. Posebno je interesantan vrlo visok rast subvencija za privlačenje investitora. Štaviše, ovde je došlo do pravog malog veleobrta. Naime, kako to u svojoj analizi budžeta primećuje Fiskalni savet, pre samo mesec dana, prilikom izrade rebalansa za ovu godinu, Vlada se obavezala da u narednom budžetskom ciklusu subvencije neće premašiti 12 milijardi dinara. Kad, ne lezi vraže, u budžetu za 2021. one dogurale do 15 milijardi, dok je limit za 2022. i 2023. povećan na 16 milijardi.
Sve u svemu, da se vratimo na glavnu temu, nema praktično šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala. Često te sume, kad se razbiju na pojedinačne korisnike, i nisu tako velike, ali to samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Samo se po sebi razume da oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se adekvatno oduže. Negde je korupcija visoka, negde srednja, negde niska. Uglavnom korupcijom je premreženo celo društvo.
A sve je podređeno jednom cilju – opstanku Aleksandra Vučića na vlasti i posle narednih izbora. To je i glavna funkcija (upravo, u četvrtak 10. decembra, usvojenog) budžeta za 2021. godinu.
Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila
Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija
Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.
Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom? “Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba. Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima. Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina? U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.
NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA
Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.
Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru? Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016. Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme. Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina? Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.
JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA
Koliko tome doprinosi partijska država? U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.
Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti? Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.
Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije? Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa. Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora. Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat? Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.
PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU
Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo? Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti. Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama. Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije? Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom. Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska. Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.
DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE
Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske. Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira? Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.
