U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.