rio tinto

Monolog o dijalogu

PEŠČANIK, , , ,
Nije li nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu

Ima više od tri godine kako sam napisao da je „najveća opasnost“ koju sa sobom nosi eventualna realizacija „projekta jadarit“ „u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke“. Bilo je to aprila 2021, Novi magazin br. 519, u vreme korone, pa je tekst nosio naslov (koga ovde neću objašnjavati, ali se iz njega štošta može naslutiti) „Antivakcinaši & antiprofitaši“. Pre mesec dana, na jednoj televiziji rekao sam, otprilike, da nije problem litijum nego aktuelni režim i da nije problematičan toliko Rio Tinto koliko Aleksandar Vučić.

Uprkos tome – ili baš zbog toga – dijalog je neophodan. Doduše, nije da do sada nikakvog razgovora nije bilo, ali je on bio nekako više „preko nišana“, uz malo tolerancije i mnogo uvreda „suprotne strane“, nego uz međusobno uvažavanje i toleranciju. O prepucavanju netačnim informacijama i manipulaciji podacima (posebno kada je o ekonomiji reč) da i ne govorimo.

Za to je nesumnjivo mnogo odgovornija vlast, tj. njeni medijski i ostali analitičari, naročito proglašavanjem protivnika eksploatacije litijuma u Srbiji stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima. Čime je faktički, uprkos formalnim pozivima, čega smo i ovih dana svedoci, onemogućavala pravi dijalog. Mora se, međutim, primetiti da ni druga strana, posebno kada je o upotrebi argumentum ad hominem reč, nije bila sasvim nevina jer je zagovornike rudarenja, profesore univerziteta i akademike, častila istim epitetima.

Sudbina „projekta jadarit“ ne treba i ne može da se rešava na ulici. Revolucija – kako to privlačno zvuči, ali ne treba smetnuti s uma da je i ona petooktobarska (iz)bila posle pobede na izborima. A nije tada ni medijski prostor bio slobodniji niti su institucije bile nezavisnije. Upravo je za tu izbornu pobedu trebalo proliti i znoj, i suze, i krv.

To ne znači da su ulični protesti nepoželjni i nepotrebni. Ulica je potreban, ali ne i dovoljan uslov.

Možda neko misli da će brže srušiti Vučića ako Gornje Nedeljice i Rađevina ostanu „poljoprivredni raj“? Ljuto se vara. Autoritarni režimi najjače uporište imaju upravo u ruralnim sredinama. Industrijalizacija = liberalizacija + demokratizacija.

Pogotovo se ideja da će protesti naterati Vučića da donese zakon o zabrani iskopavanja litijuma (što je praktično glavni, ako ne i jedini zahtev organizatora demonstracija), zbog čega će onda on ostati bez podrške Evrope i Amerike, što će posledično dovesti do njegovog pada – ne čini realnom. A pitanje je da li njih ta šira slika stvarno i zanima.

Elem, zašto opozicija (nazovimo tako, kolokvijalno, tu šarenoliku skupinu onih koji se suprotstavljaju) rudniku jadarita ne bi Vladi Srbije uputila zahtev za otvaranje dijaloga. Štaviše, nakon jučerašnjeg (14. avgusta) Vučićevog nastupa u Zvorniku, to se nameće kao imperativ. U tom zahtevu trebalo bi da predloži teme/pitanja – podeljene po segmentima: tehnološki, ekološki, ekonomski, sociološki, kulturološki – za raspravu. Istovremeno, trebalo bi da izabere svoj tim stručnjaka (pa i onih „opšte prakse“) koji bi u razgovorima učestvovao. Na kraju, trebalo bi da zatraži prostor za dijalog – na RTS-u, u Skupštini, Akademiji nauka – gde bi se i jedna i druga strana našle za istim stolom, „tet-a-tet“. Prisustvo javnosti – obavezno. U prvom slučaju se to, naravno, podrazumeva; u druga dva uz direktan prenos na javnom servisu. Imalo bi to i značajan političko-marketinški efekat.

Tema dijaloga trebalo bi da bude i – šta posle dijaloga. Jedna opcija mogla bi da bude novi izbori, druga – referendum, na užoj ili široj teritoriji stvar je takođe za diskusiju.

Povrh toga, opozicija bi trebalo da zahteva da u dijalog – ne u svakom trenutku i na svakom mestu, ali za pojedina (ključna) pitanja svakako – bude uključena i Evropska unija. Evropske institucije bi trebalo da garantuju ono što domaće ne mogu. Jedan od rezultata tog procesa trebalo bi da bude i jačanje domaćih ustanova. Ne može se očekivati (ni čekati) da prvo izgradimo institucije, pa da onda rešavamo krupna društvena pitanja, kao što ni Englezi nisu prvo odgajili englesku travu, pa onda počeli da igraju fudbal.

Biće to i prilika da se razjasni da li je Evropa zaista Srbiji namenila ulogu „rudarske kolonije“ i „evropske deponije“, kao što se i sleva i zdesna sve češće čuje, ili je situacija upravo obrnuta i Srbija jedino čvršćim (ekonomskim i političkim) vezivanjem za Evropu (a ne za BRIKS i Kinu, niti nekom novom politikom nesvrstavanja) može da obezbedi i privredni razvoj, i ekološku održivost, i socijalnu pravdu, i pravnu državu.

Sve u svemu, takvog dijaloga trebalo bi da se mnogo više plaši Vučić. Između ostalog i zato što bi to njegov odlazak sa vlasti ubrzalo više nego „ulične borbe“.

Možda nekome ova priča deluje naivno, da ne upotrebim neku težu kvalifikaciju? Moguće je. Nije li, međutim, može se postaviti pitanje, nada u svrgavanje Vučića nekim ekološkim (ili sličnim) ustankom još veća (i opasnija) utopija? I ako se prisetimo onoga što je bilo pre četvrt veka i šta se sve u narednim godinama izdešavalo, a još više ako sagledamo današnju opozicionu političku scenu. Možda bi se nešto moglo naučiti i od dr Milića.

Mijat Lakićević
Pešćanik.net, 15. avgust 2024.

Antivakcinaši & antiprofitaši

NOVI MAGAZIN, , ,
Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona

Mnogi sigurno misle da stavljati u isti kontekst, a kamoli porediti antivakcinaše i antiprofitaše predstavlja u najmanju ruku miksovanje frogs and grandmothers, što bi rekao Vuk Drašković. Kada se, međutim, odbace neki “dekorativni” elementi, između njih postoji velika, suštinska sličnost. Vakcina doprinosi jačanju (opšteg i pojedinačnog) zdravlja, profit rešava problem (društvenog i ličnog) ekonomskog razvoja. Biti protiv jednog i/ili drugog u osnovi je isto; svodi se na, prosto rečeno, otpor napretku.

Ali dok antivakcinaštvo većina ljudi smatra nazadnim, dotle se antiprofitaštvo smatra naprednim. I dok antivakcinaši nailaze na osudu većine građanki i građana Srbije, na antiprofitaše većina gleda sa odobravanjem. Štaviše, oni su većina.

S tim u vezi prisetio sam se da je pre pola veka u SFR Jugoslaviji vođena velika polemika među ekonomistima. Na jednoj strani bili su “profitaši”, tj. oni koji su smatrali da osnovni zadatak (socijalističkog samoupravnog) preduzeća treba da bude dobit, na drugoj strani su bili “dohodaši”, tj. oni koji su negirali profitnu funkciju preduzeća. Među antiprofitašima, uzgred, bili su i praksisovci. Iako su važili za disidente – a i oni sami su tako sebe doživljavali – u toj stvari bili su saglasni sa zvaničnom politikom komunističke partije.

Konkretan povod za ovo “smatranje”, priznajem, jeste “slučaj Rio Tinto”. Za posebnu je priču kako se jadarit, mineral jedinstven u čitavom svetu, koji u sebi sadrži vrlo tražene metale litijum i bor (a koji je ime dobio po reci Jadar u čijoj okolini je pronađen), od fantastičnog otkrića koje Srbiji treba da donese pravo bogatstvo pretvorio u veliku pretnju i zamračio perspektivu, ako ne cele zemlje, a ono svakako čitave Rađevine, kako se inače naziva taj deo zapadne Srbije.

Praktično, najvažniji argument koji se ističe protiv otvaranja rudnika jeste da će američka kompanija iz tog posla izvlačiti profit. Ekološki razlozi – da će proizvodnja litijuma i bora za vjeki vjekov zagaditi i zemlju i vodu na tom području samo su paravan. Neću da kažem da ekologija nije važna, naprotiv, ali ovde se i ne postavljaju zahtevi za ispunjavanjem najviših ekoloških standarda i za odgovarajuću zaštitu životne sredine nego se jednostavno traži da otvaranje rudnika bude zabranjeno – i tačka. Da je ekologija od drugorazrednog značaja svedoči u ovom slučaju i snažan angažman Mlađe Đorđevića, visokog funkcionera Evroazijske ekonomske unije, ruskog pandana Evropskoj uniji. Uostalom, rad državnih termoelektrana koje već godinama bukvalno truju gotovo pola Srbije ne izaziva ni izbliza toliku uznemirenost (ekološke) javnosti. Valjda zato što ne donose profit. A drugo, ne treba smetnuti sa uma da je i stočarstvo veliki zagađivač, pa i poljoprivreda uopšte.

Ovo ne znači da “projekat jadarit” ne nosi i određene opasnosti. Najveća je u činjenici da se on odvija u vreme koruptivne i kriminalizovane Vučićeve vlasti, sklone da izigra nacionalne interese, kako ekonomske tako i ekološke. Sa druge strane, međutim, njegova realizacija deluje kontra ne samo Vučića nego i svake autoritarne vlasti generalno. Naime, Vučićeva glasačka baza je u ruralnim sredinama i među siromašnijim slojevima. Industrijalizacija, koja podiže obrazovni nivo i materijalno bogatstvo stanovništva, sprečava zagađenje društva nedemokratskom vlašću, pa onda, ili paralelno, jačanjem institucionalne ekološke svesti, i zagađenje prirode. Istorija zapadne civilizacije to je najbolje pokazala.

Drugo, s prethodnim povezano, kao argument protiv rudnika moglo se ovih dana čuti da će jednom (sada se kaže posle 50 godina, a nedavno se tvrdilo da je vek eksploatacije svega 10 godina) Rio Tinto otići, a nama će ostaviti “opustošenu” zemlju. Naprotiv, razvoj industrije, čija bi “inicijalna kapisla” mogao da bude jadarit, predstavlja šansu da neko na toj zemlji tamo ostane. I ne samo tamo nego i u celoj Srbiji.

Prema projekcijama koje je pre neku godinu radio Zavod za statistiku, Srbiji preti ozbiljna depopulacija – još veća od sadašnje. Koliki će biti pad stanovnika zavisi od toga hoće li se Srbija ekonomski razvijati ili tavoriti. Prema prvom scenariju, broj stanovnika Srbije će se sa sadašnjih oko sedam do 2060. godine smanjiti na 5,8 miliona. Prema drugoj, ekonomski depresivnoj varijanti, broj stanovnika će se gotovo prepoloviti, pašće na 3,9 miliona.

Rađevina će, dakle, biti pusta, a Srbijom će i dalje vladati neki Vučić. Možda baš Danilo, daleko bilo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. april 2021.