Zoran Djindjic

Zoran Đinđić: San o Evropi

12.03.2024NOVI MAGAZIN21 godina od smrti, evropa, Zoran Djindjic

Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

12.03.2023NOVI MAGAZINatentat, buducnost, devedesete, Srbija, Zoran Djindjic

Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“

Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU

Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE

Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.

Desimir Tošić i Zoran Đinđić

15.02.2023BLOGDesimir Tosic, Medija centar, okrugli sto, Zoran Djindjic

Izlaganje na Okruglom stolu „Desimir Tošić: čovek koji ne sme biti zaboravljen“, održanog u Medija centru 13.2.2023. godine; organizatori Novi magazin, Akademska knjiga i Medija centar

Ne, Desimir Tošić nije spadao u obožavaoce Zorana Đinđića. Štaviše, bio je njegov veliki kritičar.

Pitao je Zoranove prijatelje zašto je Zoran uopšte studirao filozofiju kada se ponaša više kao biznismen nego kao filozof.

Smetalo mu je i kako Đinđić vodi stranku – sa naglaskom na efikasnost, bez mnogo rasprava. Nasuprot tome, Tošić je mislio da se u stranci mora mnogo više diskutovati, pogotovo o strateškim pitanjima.

Nije mu se sviđalo ni to što je Đinđić govorio da je vreme ideologije prošlo. To može da važi za visoko razvijene zemlje ali za, u svakom, a pogotovo demokratskom, pogledu nerazvijene nacije, poput srpske, mislio je da se bez ideologije ne može.

U jednom tete-en-tete razgovoru sa Đinđićem, novembra 1995. godine, zamerio mu je da stranka, koja po Tošićevom mišljenju ni 1990. nije bila u dovoljnoj meri građanska, sve više klizi ka nacionalizmu i populizmu.

Mislim da ovde vredi navesti Đinđićev odgovor onako kako ga je zapisao Tošić.

„Nije tačno da Vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom, ušla u ‘bazu naroda’, jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“

Negativan Tošićev odnos prema Đinđiću kulminirao je 1996. godine kada je napustio DS i priključio se novoosnovanom Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića.

Ali Desimir Tošić nije bio zlopamtilo. Bolje reći, nije dozvoljavao da ga u posmatranju društva i ljudi zavedu emocije. Klatno u njegovom odnosu prema Zoranu Đinđiću počelo je da se pomera na drugu stranu takoreći odmah posle 5. oktobra 2000. godine.

Najpre je to bilo posredno, tj. zahvaljujući Vojislavu Koštunici i njegovoj politici. Recimo, uoči izbora u decembru 2000. Tošić je kritikovao praksu DSS-a zbog toga što je, za razliku od Demokratske stranke, koja je obustavila prijem novih članova posle 5. oktobra, ubrzano i masovno povećavao članstvo preletačima iz drugih partija te na osnovu toga tražio povećanje broja poslaničkih mandata.

Drugo je klerikalizacija društva čije začetke je, između ostalog, uočio i u činjenici da su se pojedini članovi Đinđićeve vlade iz redova DSS-a krstili prilikom polaganja zakletve. Toga nije bilo ni u Kraljevini Jugoslaviji, pisao je Tošić.

Zoranu Đinđiću je otvoreno dao za pravo kada je sindikate zbog učestalih štrajkova i zahteva za povećanjem plata u proleće 2001. godine, tako reći tek što je vlada formirana, pitao gde su bili prethodnih 10 godina, za vreme Miloševićevog režima, zašto tada nisu štrajkovali.

Sa negodovanjem je Tošić ukazivao i na jačanje „monarhističkih tendencija“, odnosno na „švercovanje monarhije“, kako je govorio, u pravni i politički sistem. Posebno je u vezi sa tim isticao privilegije koje su, mimo Ustava i zakona, a pod odlučujućim Koštuničinim uticajem, davane porodici tzv. prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

Sam je, još pre nego što će Slobodan Milošević biti predat Haškom tribunalu, izjavio: „ja bih ga isporučio“, mada je nepravednom i nefer prema novoj vladi smatrao brzinu koja se u tom pogledu od nje zahtevala.

Oštro je osudio, kako je rekao, nezapamćeno „ne-hrišćanske i osvetoljubive reči“ koje je nakon izručenja Miloševića izgovorio vladika Amfilohije Radović. Citirao je Radovića: „Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu“. Toj rečenici će se kasnije često vraćati.

U narednoj, 2002. godini, Tošić sve češće govori o udaljavanju Srbije od evropskih vrednosti i daljem jačanju klerikalizma i nacionalizma pod vođstvom Demokratske stranke Srbije i njenog predsednika. Piše članak pod nazivom „U odbranu 5. oktobra“ koji, ne krijući zabrinutost, završava pitanjem: „Želimo li da porazimo 5. oktobar“. Pitanje je, čini se, više bilo retoričko.

Definitivan preokret ili je tačnije reći priliku za definitivnu ocenu lika i dela Zorana Đinđića donelo je mučko ubistvo premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Tošić je taj čin ocenio kao „tragičan događaj za brutalno buđenje naše javnosti“.

A za Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom rekao je: „To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice“.

Borben i uporan, kakav je bio, Tošić je iz Đinđićeve smrti pokušavao da izvuče neki amanet i putokaz. Kao ključno u tom trenutku izdvojio je da je Đinđić stajao nasuprot snagama, kako je govorio, crkvenjačko-populističke restauracije, da je bio na strani ’moderne’.

Nadao se da „pogibija Zorana Đinđića u istorijskoj perspektivi može da bude izuzetan podstrek za proces u kome bi celo društvo jednom za svagda suočila sa golim pitanjem: u kakvom se podneblju živelo mnogo godina“ i da će „posle katarze“ uslediti „delanje, rad na boljem društvu, na boljim uslovima za sve, posebno za najproduktivniji deo društva. To traži žrtva Zorana Đinđića“, pisao je Tošić dva meseca posle atentata.

Svoj konačni stav prema Zoranu Đinđiću Desimir Tošić je utvrdio tekstom „Veliki čovek reformi“ koji su povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića objavili Ekonomist magazin i Danas početkom marta 2005. godine. Zaključak je bio sumoran: „… otišao je jedan veliki čovek reformi, ’učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Na kraju, poentirao je Desimir Tošić, Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

Mijat Lakićević

Latinka Perović, izdajnik

17.12.2022PEŠČANIKLatinka Perović, Zoran Djindjic

Zoran Đinđić je za sebe govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije

Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju nacije, ali i klase.

Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.

Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima, nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo, prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.

U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos obaranju reforme.

Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred, nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da žrtvuje ono u šta veruje.

I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s posla izbacili osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta iako je do toga došlo tek 1975, dakle tri godine pošto su liberali smenjeni.

I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno počeli da učitavaju u svoje biografije.

Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji (Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest, Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.

Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio ozbiljno.)

Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima „učitali” njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.

Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i najhumanističkiju misao.

Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.

Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela”, kao i da su „liberali mnogo plodniji” autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo zastupljeniji od antiliberala.

Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka, ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila Akademija.

Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu omogućio strelovit materijalni i duhovni progres nego i da je najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog pojedinca i ljudskog društva u celini.

To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su je za izdaju klase. Radničke dabome.

Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila Latinka Perović.

Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu” čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno”, citirala je „oca nacije”. Mi lažemo zato što smo pošteni, a drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge” „srpskog stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.

Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred istorijom.

Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2022.

Zoran i Katarina

18.10.2022BLOGUručenje nagrade Fondacije „Katarina Preradović“, Zoran Djindjic

Reč izgovorena prilikom uručenja nagrade Fondacije „Katarina Preradović“ Ivani Gordić Perc 10. oktobra 2022. godine.

Kada sam razmišljao o tome što bih danas i ovde, u ovoj i ovakvoj prilici, a uzimajući nedavno objavljenu knjigu o Zoranu Đinđiću – što me je kvalifikovalo da govorim – kao povod, mogao da kažem, spontano su mi se nametnule neke poveznice. Odnosno neke sličnosti, neke paralele između Zorana i Katarine, tj. Katarine i Zorana. Naravno, ne mislim da pravim nekakvo generalno poređenje niti da izvlačim krupne zaključke, samo da osvetlim neke niti.

Najpre – talenat, koji je radom prerastao u izvrsnost. Za Zorana Đinđića su svi govorili da je izuzetno talentovan filozof, njegovi „rani radovi“, da tako kažem, jer filozofiju je relativno rano napustio, to nedvosmisleno pokazuju; Katarina je bila ekstremno talentovana, i ne samo to, nego i izvrsna novinarka, nema nikog ko joj to nije priznavao.

Drugo – mentalna, misaona brzina. Za Zorana se govorilo da je ideje hvatao u letu i da je već posle prvih nekoliko rečenica shvatao šta sagovornik želi da kaže. Na osnovu zajedničkog rada sa Katarinom, naročito intervjua koje smo skupa radili, mogu da posvedočim da su njene reakcije na sagovornikove reči bile munjevite, a pitanja lucidna.

Treće – nepodleganje autoritetima. Za Zorana Đinđića je poznato da je vrlo brzo raskrstio, u filozofskom smislu, sa svojim učiteljima, pripadnicima praksis filozofije, pa i sa jednim Habermasom, kod koga je išao da doktorira. Opet iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam sa Katarinom postao prijatelj tek kada sam prestao da joj budem urednik.

Iz toga na neki način proizlazi sledeća zajednička osobina – naklonost prema liberalizmu. Mada, ne na prvu loptu. Naime, Zoran sebe i nije smatrao liberalom, već socijaldemokratom, ali je za njegovu filozofiju, kako su govorili poznavaoci, centralno bilo pitanje slobode. I čudio se zašto su ljudi u Srbiji protiv konkurencije i tržišta. Stajna tačka Kaćinog novinarskog pristupa bili su slobode i prava građana.

Konačno, i Zoran i Katarina su pogođeni u srce. Zrna su bila od različitog materijala, ali su bila podjednako razorna.

Katarina i Zoran su se već sreli, a i mi ćemo valjda, jednom u budućnosti.

Mijat Lakićević
10. oktobar 2022.

Portret filozofa i državnika

16.10.2022BLOGprikaz knjige, Zoran Djindjic

Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom, loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zbog inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren. ne uzalud

Mijat Lakićević. „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022.

Ugledni srpski publicist i novinar Mijat Lakićević, zamjenik glavnog i odgovornog urednika beogradskog tjednika „Novi magazin“, među rijetkim tamošnjim tiskovinama koja je sačuvala profesionalni dignitet i objektivnost, nastavljajući u pustoši informativnog sivila i žutila, svoju borbu za istinu, a protiv propagandnih i pogromaških populističko-mafijaških vjetrenjača koje je beskrupulozno, bez stida podigla šešeljevsko-vučićevska nacionalistička elita na vlasti, objavio je nedavno svoju novu, iznimno interesantnu i nadasve instruktivnu knjigu naslovljenu „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, u Akademskoj knjizi iz Novog Sada. To je zapravo biografija mučki ubijenog (12. ožujka, 2003.g.) premijera Republike Srbije, osobe koja je u sebi sjedinila razornu kritičku misao i moć rasuđivanja, filozofsku radoznalost, enciklopedijsko znanje, iskustvo dugogodišnjeg života u Njemačkoj, na demokratskom i pluralnom Zapadu, ali i politički nerv i viziju državnika koji je shvatio kakvi sve to utezi pritišću i vuku Srbiju unazad, na dno pakla u bezdan. Utoliko su prisutne i paralele kod onih koji pišu o bivšem srbijanskom premijeru, a koje se povlače između međuratnog čehoslovačkog predsjednika i jednog od najvećih srednjoeuropskih intelektualaca minulog stoljeća Tomaša Masaryka i Zorana Đinđića; obojica su bili po struci i vokaciji filozofi, ali i državnici koji su pokuša(va)li modernizirati svoje zemlje i uvesti ih u zajednicu demokratski uređenih država i civilizacijski razvijenih društava.

KARIZMA LIDERA: Usprkos izglednoj i blistavoj akademskoj karijeri (nuđen mu je posao u prestižnom institutu u Beču, a kasnije, već kao premijeru, i profesura na Harvardu), Đinđić se odlučio baviti i posvetiti „prljavom poslu“ politike, pokušavajući spasiti državu i narod u kojoj je i s kojim je živio. Svojedobno je Bijant (590.-530. g. p.n.e.), jedan od takozvanih sedmorice mudraca na kojima počiva (pisana) povijest zapadne civilizacije precizno upozoro kako „moć razotkriva čovjeka“ i ta se sintagma u cijelosti može primijeniti i na Zorana Đinđića, jer je svojim ponašanjem i djelovanjem, knjigama i političkom aktivnošću pokazao i potvrdio svoju intelektualnu superiornost i ljudsku izuzetnost; naprosto je posjedovao Bogom danu karizmu lidera, dokazujući iz dana u dan kako mu nije stalo do osobne promocije, već do pozitivnih rezultata i pomaka u demokratskom razvoju Srbije koja se u raspadajućoj Jugoslaviji našla u kandžama Miloševićeve satrapske vlasti. A, ratovi koje je ta vlast 90-ih godina minulog stoljeća vodila na koncu su rezultirali posvemašnjim rasulom SFRJ, bivše zajedničke države, kao i posvemašnjim osiromašenjem građana Srbije, njenom međunarodnom izolacijom i sankcijama koje su samo dodatno pogodovale ubrzanom razbijanju društva od strane korumpiranih političara, histeričnih nacionalista i beskrupuloznih populista uvezanih sumnjivim poslovnim vezama i kriminalnim interesima sa mafijašima i policijsko-sigurnosnim službama koje su u njihovo ime kontrolirali i zastrašivali „nepoćudne“ građane, pa ih i fizički likvidirali (primjerice Ivana Stambolića) za koje su pretpostavili da bi se mogli staviti na čelo otpora protiv njihove strahovlade. Jednom riječju, nemilosrdno su se obračunavali sa svima koji su imali građanske hrabrosti suprotstaviti se tom zlu, a Đinđić je svojom politikom želio stati tomu na put.
A, na kraju i sam Đinđić, pokušavajući „utjerati“ red u Srbiji, često se, silom (ne)prilika i sam znao (po)služiti trulim kompromisima (u pravilu kada drugog izlaza iz stupica koje su mu podmetali protvivnici, ali i oponenti iz vlastitog tabora nije vidio), pao je kao žrtva zavjere, odnosno atentata svih onih snaga koje su danas u Vučićevoj Srbiji na vlasti i koje bez ikakvih skrupula traže rehabilitaciju njegovih ubojica. Te snage, to danas jasno vidimo, nikada nisu zapravo bile poražene, a ova knjiga između ostalog želi upozoriti i na tu činjenicu.

INTELEKTUALNA BIOGRAFIJA: U svakom slučaju Lakićević je napisao nasušno potrebnu knjigu za Srbiju, ali i interesantnu i za bivši jugoslavenski prostor, kojom se aktualiziraju danas pomalo zaboravljene ideje o moralnim kodeksima i dužnosti politike i političara, kao i one o modernizaciji Srbije. Pišući intelektualnu biografiju bivšeg srbijanskog premijera, Lakićević ujedno i demitologizira njegovu ličnost, jer Đinđić dakako nije bio čovjek bez mana, dapače, ali njegove zasluge i vizije daleko nadilaze počinjene greške, za koje na koncu osobno najčešće i nije bio kriv. Lakićević je želio upozoriti kako njegova misao ne smije (p)ostati samo „spomenička baština“, kako ne smije biti stavljena ad acta, i u tom pogledu ova je knjiga pokušaj rehabilitacije misli i djela jednog od najznačajnijih novodobnih državnika i filozofa s prostora bivše Jugoslavije.
Zapravo, dogodio se svojevrstan paradoks, snage koje su danas u Beogradu na vlasti, koje su svojedobno histerično prizivale i nagovještavale Đinđićevu smrt, žele se prikazati ikonobraniteljima njegove političke baštine instrumentalizirajući je na najbestidniji i najperfidniji način za svoje prizemne interese. Naprosto je suludo, zapravo bolesno da se na Đinđića pozivaju (svi) oni s kojima za života ne bi nikada zajedno ušao ni u tramvaj i stoga je Lakićevićeva knjiga važna, jer svojim sadržajem upravo to potencira i na to aludira. Naravno, u Srbiji je objavljeno dosta toga vrijednog vezanog uz lik i djelo Zorana Đinđića; prije svega bih spomenuo zbornik radova „Etika odgovornosti“ (na kome je radilo četrnaest autora), a prof. dr. Latinka Perović je objavila veliki esej o njemu u svojoj kapitalnoj studiji „Dominantna i neželjena elita“; u razdoblju 2010.-2013. tiskana su Đinđićeva „Izabrana dela“ u pet knjiga, ali Lakićević je u uvodu svoje knjige naglasio što mu se u njegovu djelu čini najvažnijim: „Da je hteo da ostane samo u filozofiji Z. Đinđić bi verovatno bio mnogo „čistiji“, da ne kažem jednostavniji, kao pojava. Ali, njega to nije zanimalo. On je odbacio celog Marksa, osim one čuvene 11. teze o Fojerbahu koja kaže da su filozofi do sada svet samo različito tumačili, a radi se o tomu da se on promeni…Epoha se našla pred istorijskim izazovom: trebalo je razrešiti vekovima akumuliranu suprotnost između društva i države, pojedinca i kolektiva, slobode i odgovornosti. Đinđić je video da je moderna Evropa te antinomije najuspešnije pomirila. I hteo je da taj recept presadi u Srbiju. Drugim rečima – da Srbiju uvede u Evropu“.
Đinđić je shvatio: kada se baviš politikom „ne možeš se baviti estetikom“, jer je za politiku neophodna doza pragmatizma koju je definirao kroz dvije odrednice: „Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i druga – fokusiranje na rešavanje problema. Ali je važno uvek u glavi imati jednu ideju koja će te i u teškoj situaciji držati u životu“.

REFORMATOR I INOVATOR: Prije nego što pokušam nešto šire elaborirati Lakićevićev rukopis, važno je napomenuti za one koji u RH ne znaju o kakvom se autoru radi; navest ću samo neke činjenice iz njegove bogate profesionalne karijere i odmah ću naglasiti da se radi o upućenom autoru širokih interesa i impresivnih stvaralačkih dosega. Do sada je priredio i(li) objavio nekoliko knjiga: „Prelom 72“ (o padu srpskih liberala 1972.), „Kolumna karikatura“ (sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića), „Ispred vremena“ (bavi se magazinom „Ekonomska politika“, vodećom tiskovinom u SFRJ tog tipa i kriznim razdobljem u Jugoslaviji između 1963.-1973.), a u koautorstvu s Dimitrijem Boarovim objavio je „Kako smo izgubili (Našu) borbu“ (misli na slavne beogradske dnevne novine koje su u vrijeme Miloševićeva režima branile čast istine i slobode, kao i profesionalnu etiku neovisnog novinarstva), a kruna njegova rada bila je knjiga „Desimir Tošić: između ekstrema“ (o perjanici srpskog egzila i demokratske misli), o kojoj sam već ranije pisao u „Novom listu“.
Knjiga o Đinđiću po erudiciji i snazi izričaja ne zaostaje (izuzev po obimu) za prethodno napisanom i već spomenutom knjigom o Tošiću, ali se razlikuju intencionalno, ova o Đinđiću nije samo portret ličnosti, već i pomalo očajnički poziv da si građani Srbije osvijeste situaciju u kojoj žive, vrate idejama ljudske i moralne odgovornosti, demokratske tranzicije i modernizacije, jer Srbiji drugog puta nema. Đinđić je novodobni rodonačelnik te i takve prosvjetiteljske, preporodne misli i nije ga Lakićević bez razloga nazvao prosvet(l)iteljem, odnosno doveo u vezu sa Dositejem Obradovićem koji se „onomad“, jednako kao i Đinđić „jučer“, našao pred istim zidom nerazumijevanja i pred istom zadaćom: učiniti Srbiju modernom, pristojno uređenom građanskom zajednicom. Ili kako je to dobro zapazio poznati filozof i dugogodišnji lider Demokratske stranke (DS) Dragoljub Mićunović: „Đinđić je bio hrabar političar, reformator i inovator, a kada se uputio tim stazama dobro je znao koje ga sve opasnosti vrebaju. Znao je da nije popularno terati Srbiju da trči kad to nije navikla. Ali, kao veliki političar nije odustajao od svoje vizije brze Srbije , makar ga povremeno i ne voleli, a želeo je da ga vole“.
Ovu misao bi mogli nadopuniti i riječima Vladimira Gligorova: „U času kada je Slobodan Milošević prebačen u Ševeningen moralo je svima biti jasno da će se preispitati celokupna skorašnja istorija i da će biti ugroženi mnogi interesi. Jer, ideja je bila da se samo ukloni Milošević i da se obezbedi međunarodna legitimnost, a ne da se revidira nacionalni interes i da se dovedu u pitanje sve one privatne dobiti stečene na tom interesu…Jedno je da se skloni Milošević, a drugo da odu svi oko njega…Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas (Gligorov je tekst napisao 2006., ali je i dalje aktualan) imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet bio osporen ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi: i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva…da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“.
A upravo je sve to Đinđić svojom politikom dovodio u pitanje i stoga ga je pod svaku cijenu trebalo onemogućiti, pa i silom skloniti s javne scene.

POLITIČKO I FILOZOFSKO SAZRIJEVANJE: Zoran Đinđić je rođen 1. kolovoza 1952. u Bosanskom Šamcu, a u Beogradu je 1971. upisao studij filozofije gdje se svojom agilnošću istaknuo među kolegama i preuzeo čelno mjesto u Savezu studenata. Na skupu sveučilištaraca u Ljubljani, koji je policija zabranila, još se uvijek živo osjećala pobuna i duh 1968; Đinđić je pred prisutnim sudionicima zagovarao radikalne, revolucionarne stavove, podvrgao je kritici tadašnje vladajuće socijalističke autoritete i policija ga je, zajedno s kolegama uhitila. Osuđen je na uvjetnu kaznu zatvora i samim time je dospio na listu nepoćudnih i oduzeta mu je putovnica. Bez ogleda na sve neprilike u kojima se našao, u rekordnom je roku diplomirao (pisao je o filozofiji Karla Korscha) i po preporuci svoga profesora, poznatog beogradskog filozofa Ljube Tadića, uputio se u Njemačku; u to su vrijeme jugoslavenske vlasti intenzivno lobirale da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir, pa su „olabavile“ pritisak na svoje oponenete, što je iskoristio i Đinđić kako bi kod Habermasovog učenika Albrechta Wellmera (iz)radio doktorsku disertaciju koju je obranio također u rekordnom roku od dvije godine.
Kasnije, tj.1987. godine objavio je prerađen doktorat u knjizi pod naslovom „Jesen dijalektike“. Potom se vratio u Jugoslaviju na odsluženje vojnog roka, da bi se odmah po svršetku vratio u Njemačku na usavršavanje postdoktorskih studija kao stipendist Humboldtove fondacije, a mentor mu je sada bio Jürgen Habermas s kojim se kasnije idejno razišao. U Njemačkoj (Konstanza, Frankfurt…) je proveo deset godina i to je bilo vrijeme njegovog političkog i filozofskog sazrijevanja, usvojio je temeljne vrijednosti zapadnoeuropske civilizacije, način života, svjedočio je njemačkom suočavanju sa prošlošću, tj. s nacizmom, ali je i intelektualno usvojio duhovnu (o)poruku slavnog sociologa Maxa Webera koja ga je uvelike oblikovala kao ličnost. Još od studentskih dana bio je fasciniran njemačkom klasičnom filozofijom; uostalom, svoj magisterij posvetio je nastanku sustava u klasičnoj filozofiji njemačkog idealizma iz čega je kasnije nastala i knjiga naslovljena „Subjektivnost i nasilje“. Kant i Hegel su mu bili uzori, baveći se njima sve više je uviđao slabosti Marxove filozofije i kako tvrdi dr. Latinka Perović, svojom kritičkom mišlju „pomerao je granice političke filozofije koje je kasnije kondenzovao u eseju Srbija – što je to? (1989.)“.

PROTIVNIK MILOŠEVIĆA: Kada su se u Europi počeli osjećati „vjetrovi promjena“, tada je shvatio da će se na „Starom kontinentu“ a time i u čitavom svijet iz temelja mijenjati politički ustroj društva, odlučio se vratiti u svoju zemlju kako bi i sam aktivno su-djelovao u tim revolucionarnim, prevratničkim procesima. Po povratku u Beograd zaposlio se u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su glavnu riječ vodili bivši, smijenjeni i udaljeni profesori Filozofskog fakulteta, praksisovci Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zaga Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov i Trivo Inđić, ali i „novi disidenti“ poput dr. Vojislava Koštunice i dr. Koste Čavoškog. Centar je prerastao u oporbeno središte vladajućem komunističkom režimu i bio nositelj antidogmatske, kritičke misli i Đinđić, koji nikada nije bio član SKJ, tu se (s)našao kao riba u vodi; intenzivno je radio, pisao i objavljivao, a iz serije eseja pisanih za beogradske „Književne novine“ nastala je kasnije njegova najpoznatija knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država“ u kojoj je na teorijski relevantan način afirmirao liberalnu misao o pojedincu, društvu i politici.
Zoran Đinđić jedan je i od osnivača Demokratske stranke (veljača, 1990.) godinama najjače oporbene stranke u Srbiji, u čijem su radu sudjelovali brojni istaknuti intelektualci, ali se ubrzo počela fragmentirati, a do pravog raskola je došlo kada su Vojisav Koštunica, dr. Nikola Milošević i Kosta Čavoški osnovali svoje demokratsko-liberalno nacionalističke stranke. Nakon poraza i loših izbornih rezultata sa čela Demokratske stranke bio je smijenjen Dragoljub Mićunović, a na njegovo je mjesto došao Zoran Đinđić (1994.). Još od 1989. Đinđić je radio na profiliranju demokratske alternative unutar post-titovske Jugoslavije, a po njegovom mišljenju koalicija „Zajedno“ (1996.-1997.), kao i ona prethodna, izgubila je izbore upravo zbog nedostatka jasne antimiloševićevske alternative. Jedno kraće vrijeme, sredinom 90-ih godina, Đinđić je obnašao dužnost beogradskog gradonačelnika, ali je zapravo cijelo vrijeme intenzivno radio na stvaranju oporbenog bloka, Saveza za promene, kasnije preraslog u Demokratska opozicija Srbije (DOS), u kojem se nalazilo 18 različitih stranaka. Iako je Đinđić bio „motor“ ove koalicije, on se povukao u drugi plan u korist dr. Vojislava Koštunice shvativši kako on sa svojom nacionalistički obojenom,ali i demokratskom retorikom ima veće šanse kod birača za pobjedu. To je pokazatelj „čuvenog“ Đinđićevog pragmatizma s kojim se znao relativno dobro nositi u brojnim teškim situacijama, ali ga je znao koštati i velikih zabluda.
Bez obzira na sve, kako piše Veljko Lalić: „Milošević je znao tko mu je pravi protivnik“. To je bio Đinđić koji mu je na koncu i došao glave; 5. listopada 2000. godine DOS je, usprkos svim podmetanjima i manipulacijama Miloševićeva režima, pobijedio na izborima, a Zoran Đinđić kao stvarni lider DOS-a postao je premijer. Bio je svjestan odnosa snaga na političkoj sceni, znao je da mu prijete ubojstvom i da su ostaci Miloševićevog režima još uvijek snažni i da će se braniti svim raspoloživim sredstvima. A, kada je kao novi premijer na Vidovdan 2001. g. „isporučio“ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (što je bio uvjet za uključivanje Srbije u procese približavanja EU), mnogi koji su mu aplaudirali, činili su to sa zadrškom, ali još je i više bilo onih koji su ga oštro osuđivali. Bez ogleda na sve to Đinđić je imao „petlju“ uhititi i deportirati Miloševića u interesu budućnosti Srbije.

ATENTAT: Nakon 5. listopada 2000., bio je jedan od rijetkih koji nije podlijegao pobjedničkoj euforiji i kao uvijek otvoreno i kritički je progovarao i o neugodnim stvarima koje Srbija nije bila spremna čuti; o Kosovu, da je to uteg kojeg Srbija što prije treba odbaciti, ali i o negativnostima etničkog mentaliteta kojeg se Srbi moraju riješiti, jer će ih u protivnom skupo koštati. Između ostalog je rekao:“ Da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića. Znači nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Njemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi, i opozicija, i Crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bi srušila Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je on jedini krivac“.
Takav Đinđić nije bio kamen spoticanja samo nacionalistima već i dijelovima ranjive i razjedinjene koalicije; iako se javno, danima, pa i mjesecima u medijima najavljivala njegova likvidacija, sigurnosne službe, koje Đinđić, iako premijer, nije posvema kontrolirao, ne samo da se na to nisu obazirale, već su pojedini dijelovi unutar nje aktivno sudjelovali u pripremi atentata. Osim toga, sve te prijetnje sam je Đinđić nekako olako, fatalistički otklanjao minimalizirajući opasnost iako je, prema riječima svjedoka, bio duboko svjestan kako do atentata lako može doći svakog trena. Znamo što se dogodilo 12. ožujka 2003.; on je ubijen, a vrijedi citirati riječi poznatog kazališnog redatelja i pisca Zlatka Pakovića koji je precizno detektirao sve ono što je prethodilo, ali što je slijedilo nakon Đinđićeve likvidacije:
„O atentatu na premijera Đinđića do dana današnjeg nije stvoren diskurs kao o atentatu na državu, kao o simboličkom ubistvu nacije, u političkom smislu reči nacija…Izgledalo je da država odmah po atentatu najzad preuzima odgovornost i da će likvidirati one strukture nadustavne moći u sebi koje su izvršile njeno obezglavljenje. Uvedeno je vanredno stanje u kojem su se građani osećali slobodno, dok su oni nečiste savesti govorili da je nelegalno. Ali, o toj Akciji sablja danas se isključivo govori kao o suspenziji osnovnih ljudskih prava…Činilo se da će država s ubijenim premijerom rešiti one probleme koje nije mogla da reši sa živim, te da će žrtva u svojoj tragičnosti prouzrokovati društvenu katarzu na koju se predugo čekalo…Ali, u atentatu na premijera nije nađen smisao: taj gnusni čin nije pojmljen i iz tog (ne)poimanja nije proizašla konkretna politička i društvena akcija. To je drugo ubistvo Zorana Đinđića, njega su izvršili teoretičari i profesori humanističkih disciplina…“
Lakćević je u svojoj knjizi, pozivajući se na Đinđićevog ministra prosvjete (i profesora Pravnog fakuteta u Beogradu) dr. Gašu Kneževića, želio naglasiti da je Zoran Đinđić prije svega bio prosvjetitelj i da je cijelog života bio okrenut „prosvećivanju svega oko sebe i svih oko sebe“. Radomir Konstantinović, pisac slavne „Filozofije palanke“ dovodio ga je u vezu sa Dositejem Obradovićem; pisao je: kao što je Obradović otišao u svijet da bi bolje sagledao Srbiju, da bi je vidio iz perspektive kulture i slobode, to je isto pokušao učiniti i Zoran Đinđić.
I na kraju, najbolji odgovor tko je zapravo bio Zoran Đinđić možda je dala dr. Latinka Perović u predgovoru Lakićevićeve knjige u kojem je konstatirala: „Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti…Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića, jer ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država s perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine“.
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zarad inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren, ne uzalud.

Portret-filozofa-i drzavnika Download

Jaroslav Pecnik
Prikaz knjige objavljen je u Novom listu, Rijeka, 9. oktobra 2022.

Sklad filozofske misli i političkog delovanja

12.10.2022BLOGpromocija knjige, Zoran Djindjic

Reč izgovorena na promociji knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj (Akademska knjiga, Novi Sad) 21. septembra 2022. godine u beogradskom Medija centru

Piše: Olga Manojlović Pintar

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih 20 godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije objavila je i izabrana dela Zorana Đinđića.
Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević pridružio je knjigu Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: između ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, veći kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizlazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan „ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja“, kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i crkvenim krugovima, imale su visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive „ideološke alternative“ u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja, njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.
Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima i čitateljkama je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. „U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.”

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da „teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametnesvoj program, već da kod mladih ljudi „pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali proces razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama.

Pismo

08.10.2022BLOGmedia centar, promocija knjige, Zoran Djindjic

Reč izgovorena na promociji knjige ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ u beogradskom Media centru 21. septembra 2022. godine

„Poštovani gospodine Lakićeviću,

kao čitalac vaše najnovije knjige, Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj, zahvaljujem vam se na ovom pristupačnom delu. Ono mi je konačno (sa trideset šest godina) omogućilo da odškrinem vrata za koja sam strepela da će mi za života ostati zatvorena. Filozofsko-politička situacija Srbije mi se oduvek činila isuviše tmurnom i turbulentnom, naizgled neopisivom jezikom dovoljno konzistentnim za nekog stasalog u okvirima teorijske matematike. Međutim, čak i kada sam se okrenula književnom delu i konačno, sada, filozofskim doktorskim studijama, bila mi je potrebna knjiga poput vaše da me uvede u misao nekoga kome mogu da verujem, barem isprva, u pretkritičkom periodu proučavanja, i nekoga na koga mogu da se oslonim u sopstvenim razmišljanjima, onako kako se čovek oslanja na postojanu, ali elastičnu odskočnu dasku.
Moj decenijski boravak u inostranstvu nije bio zagarantovan pre ubistva Đinđića (dogodilo se u mojoj trećoj godini matematičke gimnazije), ali moj produženi boravak van granica zemlje postao je verovatniji usled njegovog ubistva. Volela bih da u dogledno vreme barem donekle razumem zašto sam završila u Cirihu, a mislim da je to razumevanje dostižno upravo krčenjem puta kroz Đinđićevu misao.”

Ovo pismo dobio sam pre oko mesec dana, sasvim precizno, 30. avgusta. Autorka dalje kaže kako je primetila da knjiga ne sadrži bibliografiju i moli da joj je pošaljem.
Šta sam drugo mogao da uradim? Sastavio sam bibliografiju, časna pionirska (valjda bi trebalo da stoji penzionerska) ništa nisam dodavao.

Posle nekoliko dana stiglo je novo pismo.
„Poštovani Mijate”, piše sad naša čitateljka, „bibliografiju sam proučila i nabavila sam dve knjige da ponesem nazad u Švajcarsku: Subjektivnost i nasilje (jer ipak to je filozofski centar Đinđićevih dela, ako dobro razumem) i Etiku odgovornosti (jer mi se učinila solidnom, naučničkom obradom iz različitih uglova). Označila sam i još neke reference koje bi me zanimale. Ali, kako to već biva pri istraživanju neke teme, mreža idejne relevantnosti i tokovi zainteresovanosti će se prirodno širiti sa svakom pročitanom knjigom.
Još jednom vam se zahvaljujem na odgovoru i podstreku – biće da su se i drugi, inspirisani vašim radom, zainteresovali za Đinđićevo (intelektualno) nasleđe.”
Pomislio sam: šta čovek više da poželi.
(Čitateljka jeste jedna, ali je vredna.)

Dobro veče.
Hvala vam što ste došli večeras da obnovimo uspomene na lik i delo Zorana Đinđića.

Media centar Beograd,
21. septembar 2022.

Mala polemika oko velikog čoveka

27.09.2022BLOGknjiga, Mijat Lakićević, polemika, Slaviša Tasić, Zoran Djindjic

Pre nekoliko dana, 24. septembra, Slaviša Tasić je na svom blogu objavio prikaz knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Učinilo mi se korisnim da na taj osvrt napišem odgovor. Oba teksta se nalaze pred čitaocima.

SLAVIŠA TASIĆ:

Mijat Lakićević ima novu knjigu – Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj.

Toplo je preporučujem. Približiće vam Đinđića i otkriti zanimljive biografske detalje, intelektualne i lične. Ako i mislite da već sve znate o Đinđiću, ipak ćete naći nove stvari. Knjiga prati obe Đinđićeve životne etape, od bavljenja nemačkom idealističkom filozofijom, do ulaska u politiku i nedovršenog uspeha u njoj.

Većina nas se dobro seća da je Đinđić bio čovek ogromne energije. Brzo je govorio i brzo radio. „Ako Srbija stane“ ili „spavaćete kad odete u penziju“ su reči koje lako pamtimo upravo zato što izviru iz lične i političke prirode Đinđića. Pristaju mu.

Pošto je bio takav, logično je pitati zašto se uopšte bavio akademskom filozofijom. Taj deo nekako ne ide uz njegov temperament i zainteresovanost za konkretne, ne apstraktne stvari. Jasno je da je i za akademiju bio ekstremno talentovan; diplomirao je za tri a onda u Nemačkoj doktorirao za samo dve godine. Ali utisak je da bi neko takav, u nekom drugom okruženju radio drugačije stvari.

U kapitalizmu na doktorate ne idu najsposobniji, čak ni najpametniji. Takvi proporcionalno više odu u korporativni svet, u preduzetništvo, ili neku profesiju kao što su pravo i medicina. U socijalizmu su procenti bili drugačiji i nekome kao Đinđić je najbolja opcija izgleda bila da energiju i inteligenciju kanališe u akademiju. Mnogo više ima smisla to što je Đinđić odmah posle doktorata iz Nemačke probao da se bavi privatnim biznisom, izvozom aparata za fotokopiranje u Srbiju. Ali se ubrzo obreo u politici jer mu je Nemačka bila „do zla boga dosadna“, tamo se „ništa ne dešava“, dok u Jugoslaviji kreću velike promene.

Đinđić je bio prosvetitelj, kao što Lakićevićev podnaslov kaže, u smislu da je njegov vodeći politički cilj bila modernizacija Srbije. On je kao političar pre svega bio fleksibilan i pragmatičan i to nije krio. Naprotiv, naglašavao je. Bilo je tu i Evrope i Kosova. Međutim, i taj je pragmatizam imao neki konačni cilj, nešto čemu dolazak na vlast na kraju služi. Taj cilj je za njega bila modernizacija: od Srbije napraviti modernu evropsku zemlju.

Lakićević vrlo dobro prepoznaje, uz obilje citata, kako je Đinđić sa sobom nosio poruku lične odgovornosti, nešto što meni nije bilo očigledno:

Ako bi se tražila ključna reč Đinđićeve društvene teorije, Đinđića kao teoretičara društva, onda bi to bila odgovornost.

Manji ili veći stepen lične odgovornosti ugrađen je duboko u kulturu celih naroda i podneblja. Kada nešto ne ide po planu, moj prvi refleks je da okrivim situaciju i okolinu. Toga ima čak i u jeziku i znam da ovo nije naučni dokaz, ali na srpskom, čaša mi je ispala iz ruku. Na engleskom, čašu sam ispustio iz ruke. Mi loše stvari ne činimo, nama se one dešavaju.

Đinđić je to upadljivo hteo da ispravi i kada je Mijat to podvukao setio sam se čuvenog snimka kada se žena na ulici žali Đinđiću da niti je valjao Tito, niti je valjao Milošević, niti valja ovo sada – na šta on odgovara: „A možda je problem u vama?“

Bingo.

Nije problem samo u njoj. Ali doza takvih odgovora većem delu nas treba svaki dan.

Đinđić je bio i prosvetlitelj, sa L, kako podnaslov knjige takođe kaže, jer je donosio svetlost u smislu energije i optimizma. To se vidi u načinu na koji su ga različiti ljudi za života i posle smrti opisivali. Lakićević prikuplja citate i tema svetlosti je uvek tu negde: „vedar čovek“, „svetlo u tunelu“, „počeo je da razgoni mrak“, „bio je sredstvo protiv mraka“.

Koliko je to dirljivo, toliko je jeziva atmosfera u vreme ubistva na koju Lakićević pri kraju knjige podseća. Atentat je visio u vazduhu. Aleksandar Tijanić („Ako Đinđić preživi, Srbija neće“), Toma Nikolić („I Tito je pred smrt imao problema s nogom“) i još njih je glasno izgovorilo to o čemu se mesecima pre ubistva šuškalo po gradu. I sam se sećam komentara iz tog perioda da će ga „neko ubiti“; i čudno, odmah po ubistvu bilo je potpuno jasno ko je to uradio.

Ipak, najveći nedostatak ove knjige je odsustvo bilo kakvog pokušaja da se sa vremenske distance Đinđić sagleda kroz sve vrline i mane koje je kao političar imao. Ubistvo jeste bilo dodatno politički tragično kao simbol pobede sila mraka nad svetlošću koju je predstavljao. Ali od toga je, teško je poverovati, prošlo skoro celih 20 godina. Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.

Neko mlađi može pročitati ovu knjigu i nikada ne saznati da je Đinđić i među glasačima opozicije bio slabo popularan. On jeste bio strašno demonizovan i Miloševićeva propaganda se pred pad posebno ustremila na njega („nemački špijun“). Ali nije mnogo glasača naselo na to. Veći problem je bio što na ličnom planu nije ulivao poverenje i odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara, ranije u opoziciji i kasnije kao premijer. „Ko hoće moral, neka ide u crkvu“ je isto njegov citat. Čak je i u stranci u vreme opozicije u jednom trenutku umalo izgubio vlast; i to od pero-lakog Slobodana Vuksanovića.

Kao što je Ivan Janković još 2008. godine lepo rekao:

Dok je za života bio jednoglasno osuđivan ne samo od strane političkih protivnika i medijske logistike „krugova“ koji su ga na kraju i ubili, već i današnjih obožavalaca, i sledbenika njegove „vizije“, koji su ga u međuvremenu kanonizovali kao sveca, sada je postao „intelektualna luča“. To je neukusno, bar da su malo smanjili taj raspon reakcija. Bilo bi dovoljno da danas kažu da nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički. Ne mora baš da bude Majka Tereza i Ronald Regan istovremeno. Ali, kod nas uvek mora da bude neka krajnost.

Lakićević je takođe upao u tu zamku.

________________________________________

Lako je Đinđiću naći mane, ali šta je bila alternativa?

Početkom 2000-ih, odmah posle svrgavanja Miloševića, pojavila se dilema da li Miloševića treba poslati u Hag (čime bi se, isticalo se tada otvoreno, dobio oprost nekih dugova i brže uključivanje Srbije u međunarodnu zajednicu), ili treba postupati po zakonima države i Ustavu koji izručenje svojih građana nije dozvoljavao. U tom slučaju, njemu i drugima moglo se suditi u zemlji. To je bio uvod u sada dobro poznati politički sukob između Đinđićevog pragmatizma, reforme i modernizacije i legalizma Vojislava Koštunice. Sa današnje tačke gledišta, to je bila i prva ideološka podela postkomunističke Srbije, koja u glavnom obrisima prati osnovnu liniju podele između zapadnog političkog liberalizma i konzervativizma.

Đinđić je intelektualno bio levičar. Pragmatizam i modernizam su koncepti levice, a i on je sam isticao da je za socijaldemokratsku i skandinavsku opciju. Još i više, on se od studentskih dana i sve kasnije vreme u filozofiji bavio nekim prijateljskim kritikama marksizma i ostao duboko unutar filozofije levice. Ni u Nemačkoj ga nikad nisu zainteresovali stvarni kritičari marksizma kao, recimo, Hayek ili Popper, o kojima se čak i u SFRJ već nešto znalo.

Đinđić je 1985. godine na srpski preveo knjigu radikalne levičarke Agnes Heller Filozofija levog radikalizma.

Koštunica je 1981. godine na srpski preveo američke Federalističke spise.

Federalistički spisi, van samog Ustava i Deklaracije nezavisnosti, predstavljaju najvažnije delo američke demokratije, ustavne tradicije i države uopšte. U esejima sakupljenih u Federalističke spise, očevi osnivači James Madison i Alexander Hamilton (treći, John Jay, imao je neki mali doprinos pre nego što se razboleo) raspravljaju kako izgraditi prvu modernu ustavnu demokratiju, kako treba da izgleda podela vlasti, kako sprečiti državnu samovolju i kako zaštititi slobodu pojedinca.

Ako samo na osnovu toga negde 1980-ih pitate kome od njih dvojice treba dati da vam u ključnom istorijskom trenutku pravi državu, dileme uopšte nema.

U praksi je, međutim, ispalo drugačije. Ne znamo šta bi na kraju Đinđić uradio da je preživeo, ali znamo da je on bio glavna pokretačka snaga reformi dok je Koštunica oklevao. Možda je u prirodi konzervativnih tipova da oklevaju i čekaju (ne pitajte kako znam), ali ovde govorimo o reformama koje izvlače zemlju iz socijalističke diktature, koje nisu revolucija, već restauracija legitimnog poretka.

Još gore, Koštuničin konzervativizam nije bio prosto pasivan, već je skrenuo u čudnom pravcu. U partiji koju je osnovao prevodilac Federalističkih spisa, samo nekoliko godina po dolasku na vlast glavnu reč vodila je ruska struja na čelu sa Nenadom Popovićem. I posle sve legalističke priče o Ustavu kao razlogu protiv Haga, samo su vrlo retki iz te struje umeli da u moralnom smislu osude makar i najgore zločine poput Srebrenice (u stvari, znam jedino za Milana St. Protića).

Da li je to bilo do Koštunice i konkretnih ljudi, ili je istorijska neminovnost i jedini mogući način za Srbiju? Neka zemlja može imati Vaclava Klausa, konzervativnog češkog lidera koji je na dnevnoj bazi citirao tržišne ekonomiste austrijskog tipa; u drugoj takva politička opcija na prvom raskršću skrene na istok i ne ume da stane dok ne zaglavi negde u tajgama.

Nemam odgovor, ovo je samo tema za razmišljanje.

Jedno opšte mesto kod investicionih fondova (venture capital) koji ulažu u mlade firme je da ne treba gledati u biznis ideju, već u ljude. Ako investiraš u start-up firmu, bolje ćeš proći ako izabereš pravog osnivača. Neka on posle i promeni ideju, pravi osnivač će na kraju uspeti jer ima potrebnu energiju, temperament i karakter. Bolje je baciti karte na nekog takvog, nego na pogrešnog osnivača samo zato što misliš da ima pravu ideju.

Slaviša Tasić
24. septembar 2022.

MIJAT LAKIĆEVIĆ:
Odgovor Slaviši Tasiću

Slaviša Tasić smatra da bi „bilo dovoljno danas” reći da Zoran Đinđić „nije bio kriminalac, i da su ga lažno optuživali za veze s mafijom da bi ga kompromitovali politički”.

Moram da priznam, ja mislim da to nije dovoljno. Ni izbliza i – naprotiv. Upravo zato sam i napisao ovu knjigu.

U stvari, takvim svojim stavom Tasić upada u zamku onih koji su predsednika Vlade Srbije kriminalizovali i koji su tu temu nametali očekujući da će, kad jednog dana te besmislene optužbe padnu u vodu, ipak biti ispunjen njihov glavni cilj i kao trajno ostati ono što su zapravo želeli – da lik Zorana Đinđića bude zaboravljen a njegovo (filozofsko i političko) delo marginalizovano. Ne želeći da upadnem u tu stupicu, ja se „dekriminalizacijom” Zorana Đinđića nisam ni bavio.

Reč je, da prekinem nedoumice, o prikazu (moje) knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj što ga je na svom blogu 24. septembra (ne verujem slučajno baš na dan velike izborne pobede DOS-a pre 22 godine) objavio Slaviša Tasić. Ono najvažnije, neku vrstu (za)ključne ocene Đinđićevog „lika i dela”, već sam naveo. Interesantnih detalja, „eufemistički” rečeno, međutim, ima još. Recimo, kaže na jednom mestu, iznoseći svoju glavnu zamerku piscu, Tasić: „Lakićević se ipak nije odvažio da objektivnije sagleda Đinđićev lik i delo. U knjizi nema baš nikakvog kritičkog osvrta na bilo šta što je Đinđić kao političar uradio.”

Najblaže rečeno, to jednostavno nije tačno. Svim ili bar onim „najkontroverznijim”, tj. potezima koji su izazvali najviše kritika u javnosti, posvećena je srazmerno (s obzirom da se, kako u Predgovoru ističe Latinka Perović, radi o intelektualnoj biografiji) sasvim odgovarajuća pažnja: o smeni Dragoljuba Mićunovića („oceubistvu” – piše) sa mesta predsednika Demokratske stranke govori se na 168. strani; zatim o „volu na Palama” (169); o tajnom susretu sa Slobodanom Miloševićem (174); o reakciji na pobunu „crvenih beretki (196); o oduzimanju mandata poslanicima DSS-a u Skupštini Srbije (249); o uvođenju veronauke u škole (282). Generalno, o Đinđićevom razumevanju i, kasnije, praktikovanju političke vlasti, tj. o optužbama da se ponaša(o) kao diktator, kroz polemiku sa profesorom Aleksandrom Molnarom, govori se između 99. i 120 strane.

Neki mlađi čitaoci su već primetili da je knjiga „čitabl” pa ću ove Tasićeve previde shvatiti kao kompliment.

Da ovde dodam i ovo: u novo izdanje, koje uskoro izlazi iz štampe, ubačen je i u prvoj verziji knjige omaškom autora izostavljen deo u kome se direktnije ukazuje na Đinđićevu vezu sa škotskim prosvetiteljstvom (Adam Ferguson) i malo bolje osvetljava njegovo razumevanje odnosa morala i politike. Ali, šta god da je o tome rekao („ko hoće da govori o moralu, neka ide u crkvu”) ponašao se mnogo moralnije od onih koji su se u svoju moralnost neprekidno zaklinjali. Isto važi i za legalizam.

Kao i za – makijavelizam. Naime, Tasić kao Đinđićev realan problem i glavni uzrok njegove nepopularnosti vidi to što je „odavao utisak manipulativnog, makijavelističkog političara”. Možda ne znači ništa, ali nikada Đinđića nisam smatrao makijavelistom. Parola „drž’te lopova” bila je prozirna koprena pod kojom se ta denuncijacija izvodila. Već odmah posle 5. oktobra mi je bilo zanimljivo kako Vojislava Koštunicu, koji je svoju „kombi stranku” promptno napunio preletačima iz SPS-a i JUL-a te na osnovu novostečene brojnosti tražio polovinu svih poslaničkih mandata DOS-a niko nije smatrao za makijavelistu, a Zorana Đinđića koji je zabranio prijem novih članova u DS – jeste.

Ili, kada je po svaku cenu zadržao Radeta Markovića na čelu tajnih službi i time omogućio uništenje hiljada stranica tajnih dosijea, Koštunicu opet niko nije prozvao makijavelistom. Da li se i čega u tim spisima plašio tada predsednik SR Jugoslavije? Ja nisam (u knjizi) postavio to pitanje, ali neko bi mogao da ga postavi.

Ili, Vojislav Koštunica je na sve načine, pa i paktiranjem sa promiloševićevskom crnogorskom Socijalističkom narodnom strankom Momira Bulatovića na sve načine sprečavao izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, ali nije optužen za makijavelizam, dok Zoran Đinđić, koji je radio isto to samo „u suprotnom smeru”, jeste.

Već sam verovatno „ugušio”, a listu primera nisam ni načeo.

„Perolakog” Vuksanovića, dobro primećuje Tasić, nisam spomenuo ali superteškog Ljubomira Tadića („Kakav Milošević! Kakav Šešelj! Kakav Vuk! Najveća opasnost za Srbiju je Zoran Đinđić! Ja vidim kako on dolazi, postaje predsednik i zavodi diktaturu, tek će tada nastupiti mrak“) jesam. To mi se – i politički i istorijski – učinilo mnogo značajnijim i znakovitijim.

I da, neka je opet Slaviša u pravu, možda zbilja iz moje knjige (mlađi) čitaoci neće saznati da Zoran Đinđić kao političar nije bio popularan. Važnije mi je bilo da saznaju kakva intelektualna gromada jeste bio, prava „intelektualna luča”, ma koliko se neki na to ježili. I da smo mi tu baklju bacili u trnje.

Slavišu Tasića znam kao ozbiljnog ekonomistu, sa dve izvanredne knjige – Šta je kapitalizam i zašto nam je potreban i Svetska ekonomska kriza – koje, da se poslužim njegovim rečima, „toplo preporučujem”. Zato mi iznenađujuće deluje da se u percepciji i recepciji „lika i dela” Zorana Đinđića tako mnogo razlikujemo.

Mijat Lakićević
26. septembar 2022.

ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ

19.09.2022BLOGpromocija knjige, Zoran Djindjic