Zoran Djindjic

Zoran Đinđić: Poslednje predavanje

PEŠČANIK, ,
Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, ističe Đinđić. Ali društvo mora da kontroliše taj instrument, a najbolji način je učešće, participacija

Bilo je to 21. februara 2003. godine. Tokom posete Banjaluci Zoran Đinđić je održao predavanje studentima tamošnjeg univerziteta. Iako je, kako se sam izrazio, svojim izlaganjem želeo samo da „pokrene jedan mali proces razmišljanja“, ono je bilo mnogo više od toga. Sadržavalo je, sasvim uprošćeno razume se, Đinđićevo shvatanje društva, u istorijskom razvoju, sadašnje stanje i buduće kretanje.

Pošao je, dakle, od „opšte teorije društva“ prema kojoj se „svaka zajednica nalazi u nekom, užem i širem, okruženju“. Zadatak zajednice je da razume to okruženje, da utvrdi „pravilnosti i zakonomernosti“ koje njime vladaju i da im se „prilagodi“, odnosno da ih iskoristi za ostvarenje svojih interesa, a ne da im se „slepo suprotstavlja“. To smo, kaže Đinđić, „mi kao narod često zanemarivali“, jer za nas, kao nebeski narod „pravila ovog sveta ne važe“. Zbog toga smo „plaćali ovozemaljsku cenu“ za tu svoju „teoriju“.

Druga bitna karakteristika ljudskog društva su – stalne promene. Jedna se desila krajem 20. veka kada je sa padom Berlinskog zida, „težište svetskih događaja pomereno sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i, u krajnjem slučaju, na informatičke tehnologije“. Narod koji želi da uspe mora da prati te velike promene – „megatrendove“. Oni „menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i, naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno“. To znači da mora doći i do promena „u mentalitetu“ naroda.

Za Đinđića su to pozitivne promene jer „više nema privilegija ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija na svetu danas može da proizvodi iste stvari. (I) sad se postavlja pitanje: šta mi možemo da proizvodimo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazilu, u Evropskoj uniji ili bilo gde drugo na zemaljskoj kugli“. Otud „više ne postoji istok–zapad, komunisti–kapitalisti, katolici–pravoslavci, ovi ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni“.

Treće, globalizacija je dovela do integracija. Države su počele da se „odriču velikog dela svog suvereniteta“. Evropska unija je samo jedan primer. „Proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za 20, 30 ili 50 godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada koja će biti bazirana na dobrovoljnom odustajanju od suvereniteta stotina država“. Međutim, bila bi „velika iluzija“, nastavlja Đinđić, „kada bi iz toga izveli zaključak da nacionalni interes i država nestaju“.

„Kolektivni identiteti“ će opstati. Ali se menja način njihovog ispoljavanja. U procesu „modernizacije društava“ javlja se novi (mega)trend „koji se može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu“. „Pogrešno je smatrati“, naglašava ovde Đinđić, da „modernizacija vodi od nacionalizma ka internacionalizmu. Nije pandan nacionalizmu – internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog, u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. […] Pravi pandan nacionalizmu je – patriotizam.“

Dok je nacionalizam „statičan, polarizuje, nije komunikativan, ne može da se uključi u konkurenciju“ i ne omogućava „uspeh u modernom društvu“, patriotizam je, dakle, sve suprotno od toga: dinamičan, integrativan, komunikativan, konkurentan.

Ključna, međutim, razlika između nacionalizma i patriotizma za Zorana Đinđića u nečem je drugom. „Za nacionalizam su merodavni motivi, za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.“

U tome je i „osnovna razlika između tradicionalnih i modernih društava“.

Pozivati se na motive i dobre namere, a ne voditi računa o posledicama svojih postupaka za Đinđića je ne samo na individualnom nivou licemerno, nego i na društvenom planu štetno, jer dovodi do širenja i prihvatanja raznih „teorija zavere“.

„Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nekom modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da, umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršimo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanja za motive.

I to je ogromna razlika.

I na toj razlici se lomi pitanje da li mi, kao srpski narod, možemo da uđemo u 21. vek sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta ili ćemo […] zadržati jedan arhaičan vid kolektivnog identiteta […] gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju…“

Vezivanje akcije za rezultate dovelo je do pitanja odgovornosti (političke) elite. Drugim rečima – do demokratizacije. „Stepen demokratičnosti“, smatra Đinđić, „nikada u istoriji čovečanstva nije bio veći nego što je danas“. O tome na svoj način govori i činjenica da je „imidž vlasti danas gori nego ikada u istoriji“, ali ne zato što je ona gora nego „zbog toga što postoji demokratska svest koja ne toleriše ni najmanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama“. Iz toga, međutim, ne proističe da je politika generalno nešto loše, naprotiv, „politika je nešto plemenito“, jer je njen zadatak da ostvari „opšte dobro“. „Politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ništa ne može da se uradi“, ističe Đinđić. Zbog toga je „u nacionalnom interesu da se rehabilituje pozitivan pojam politike“. Ali, „društvo mora da kontroliše taj instrument“ a najbolji način je učešće, participacija. „Jedan veliki megatrend (je) od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji“.

Konačno, peto, društvena pravda. Zadatak politike je da definiše nacionalni interes. Tu možemo da učimo iz okruženja. „Neki meni kažu“, kaže Đinđić, „mi smo pravoslavni narod i zato nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju, idu u zaleđu tog konvoja ali vrlo uspešno. Pre 30 godina, za Grke mi smo bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. […] To je model koji mi moramo da izaberemo“.

Srbija je, međutim, osamdesetih napravila katastrofalnu grešku. „U Beogradu su mislili da je pad Berlinskog zida incident i da će duplo veći biti izgrađen devedesetih godina… da će biti prenesen Kineski zid.“

Druga greška je ideja da se budućnost gradi na kosovskom porazu. „Jednom smo poraženi a onda, kroz celu istoriju od toga pravimo mit.“ Tako da je naša „politika mnogo više mitologizovana“ nego, recimo, „u centralnoj Evropi“.

„Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta? Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanju, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednji 100-200 godina, videćete da u njoj ima više propovedi nego političkih programa.“

Otud u srpskoj politici, u društvu uopšte, ima mnogo manje odgovornosti. I ima mnogo manje rasprave o društvenim ciljevima. „Mora jedna zajednica neprekidno da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.“

To je put i do društvene pravde. Naime, kaže na kraju Đinđić, „u ljudskoj zajednici će (kao i „komponenta vrednosti“) uvek ostati komponenta pravde. Ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti […] da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde“.

Pravedno društvo, dakle, za Đinđića nije društvo u kome vlada tzv. distributivna pravda, ne znači egalitarizam, jednakost, nego društvo koje pruža (jednake) šanse, oslobađa potencijale. Otvoreno, a ne zatvoreno društvo.

Na kraju, jedan mali „bonus“. U svom poslednjem autorskom tekstu, nešto malo pre tog poslednjeg predavanja, u NIN-u od 26. decembra 2002. godine, pišući o „našoj dugoročnoj strategiji“, Đinđić je kao cilj postavio „društvo oslobođeno od straha i slobodno od siromaštva“. Za Đinđića je pravda bila neraskidivo povezana sa slobodom. Tačnije slobodno društvo je bilo pretpostavka za pravedno društvo, pri čemu to nisu bile nikakve metafizičke kategorije. „Suština je“, napisao je Đinđić – vraćajući se u svoje filozofsko razdoblje, iz kojeg zapravo nikad nije ni izlazio – u „svakodnevnom životu“.
*Tekst je malo prerađen odlomak iz knjige „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. mart 2025.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN,
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do danas – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Istorija budućnosti

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“ To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.“

EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Povod za večerašnju svečanu akademiju“, počeo je Đinđić, „veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…“ Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Jer, „ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Čerčil držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu“, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“ i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Koje će onda troškove Evropa morati da plaća“, upozoravao je Đinđić. „To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.“
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina

Šta bi mogla da bude ta „zamena“? „Naravno, nacionalizam“, odgovara Đinđić. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.“ Međutim, ponavlja Đinđić, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“. Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
„U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.

ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. „Đinđićeva poruka“ – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog salcburškog kongresnog centra. „Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salcburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.“ Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer „ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu“, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: „Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.“
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom „dijalogu“ sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.

„Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“ (Zoran Đinđić)

Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, Đinđić je učestvujući na panelu „Budućnost Evrope“ rekao: „Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. […] Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala… Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.“
Svoju tezu „da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje“ Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom „Srbija na putu ka Evropi“, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. „Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema“, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da „evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika“ i da „zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara“, ali da „rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje“, predlagao je Đinđić, „da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.“ Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da „u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski“, ali da „trenutno takve saradnje nema“.

MAGIČNA REČ: Za Đinđića su „Srbija, Balkan i Evropa“ bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. „Razvojem integracije Balkana i reformom“, pisao je Đinđić, možemo da se „približimo Evropskoj uniji“ – tako što neće biti „velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. […] Ako je propustimo, biće gore“. U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje „balkanske unije, najpre na ekonomskom planu“. Jer, upozoravao je, „ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces“, zaključio je Đinđić.

U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati“

Bio je svestan, naravno, da su te „jake snage“ u stvari prilično slabe. „Mi nismo Orijent“, ohrabrivao se, „mi smo za Evropu i Zapad“ i „Evropa je naše rodno mesto“, ali je znao da smo se iz tog „rodnog mesta“ odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.

* * *

Negde u novembru 1995. razgovaraju Zoran Đinđić i Desimir Tošić. Prvi je u tom trenutku već blizu dve godine predsednik Demokratske stranke, a drugi poslanik iste partije u Saveznoj skupštini. Nezadovoljan razvojem situacije u partiji, Tošić zamera Đinđiću da stranka sve više postaje „nacionalistička i populistička“ i da „nikada nije bila tako daleko“ od njegovih gledišta, koja je „razvijao i negovao kroz decenije“. Đinđić je na to odgovorio sledećim rečima: „Nije tačno da vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom ušla u ‘bazu naroda’ jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno, usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Posle rata sa Severnoatlantskom alijansom, međutim, situacija je bila još teža. U anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka onako, Amerika sto odsto negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magičnu reč ‘evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji“

Đinđića su optuživali da žuri. Da ne drži mnogo ni do legaliteta ni do legitimiteta. Da, kao što preskače po dve stepenice, tako hoće da preskače i zakone. Nenad Dimitrijević je u monografiji Etika odgovornosti pokazao da su te optužbe bile „Potemkinova sela“ iza kojih se krila „odbrana institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma“. Drugačije rečeno – politika sprečavanja reformi.
Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao što ni čoveka koga drže pod vodom 50 godina u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“
„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da, ali, molim vas, ne odmah; reforme – da, ali, molim vas, bezbolno; tribunal UN za ratne zločine – da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope.“
Svoj san, svoju rešenost da Srbiju uvede u Evropu, Zoran Đinđić je platio glavom.
U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan, jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati.“ Prosto je bolno koliko su i jedan i drugi – i Đinđić i Gligorov – bili u pravu.
(Odlomak iz knjige Ljudi (i) institucije: Desimir Tošić, Latinka Perović, Vladimir Gligorov, Zoran Đinđić)

Priredio: Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. mart 2025.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN, ,
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“, prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete „Zoran Đinđić“ prva asocijacija je – Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva premijera Srbije do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.

UTOPIJA: Ni pola godine pre nego što će kukavički biti ubijen s leđa, Zoran Đinđić je učestvovao na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu. Ovaj skup održavan je u čast slavnog (ratnog) britanskog premijera i – što je u ovom slučaju važnije – jednog od prvih zagovornika ujedinjene Evrope. Naime, 19. septembra 1946. godine ser Vinston Leonard Spenser Čerčil održao je predavanje u kome se založio za stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.

„Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće“

Dakle, tog 10. oktobra 2002. godine, najpre podsetivši na Čerčilove reči da je „moguća Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda“, Zoran Đinđić je rekao: „u tom trenutku to je delovalo kao utopija ali danas znamo da to nije ostala utopija“. Zatim je, premijer Srbije, obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi, nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“. To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, realnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „budimo realni, zahtevajmo nemoguće“.
Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavio na 1946, već je otišao još malo dalje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru kako ju je Imaneul Kant u Evropi formulisao“. Ali – nije se tu na prigodno i svečarsko ograničio, nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“ te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori samo iz teoretsko-istorijskih nego pre svega iz praktično-političkih razloga. I ne samo zbog trenutnih, dnevnih okolnosti, nego i sa stanovišta budućnosti. Jer, nastavlja, stanje na Balkanu, uprkos poboljšanju, „daleko je od normalnosti“ i potrebno je malo pa da razvoj situacije ode u smeru suprotnom od Evrope. „To nije pretnja, ja ne kažem: ’brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate’. Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“, rekao je Đinđić.

Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje

Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi, dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume, i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim izvesno da će biti tako, Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“

EVROPA SA DUŠOM: Umesto rutine i inercije „treba nam velike ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je: kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
„Za većinu ljudi reč je o identitetu. Reč je o duši, a ne o materijalnom, a po meni ideja evropskih integracija je velika ideja – ukoliko ona propadne, crni dani dolaze za Balkan. Ukoliko ovih 50 miliona ljudi izgubi nadu da će postati članovi evropske porodice, onda ne znam koja bi velika ideja još mogla ostati. […] Ovim ljudima treba smisao u životu, i to ne samo u pojedinačnim životima, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu, ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept. Ukoliko u Evropi bude postojalo sposobno i vizionarsko vođstvo koja će razumeti da evropska budućnost zavisi od toga kako će se celokupan evropski kontinent oblikovati, a ne samo pojedine zemlje Evrope. … Naravno da su odlučujuće pozitivne snage u samim zemljama Balkana, ali nama je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija ne sme se svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržavati idealizam i emociju“.
Kao veliku opasnost koja se nadvija nad Evropom Đinđić je video – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje“; ako dođe do toga „onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije“. U tom kontekstu Đinđić je upozoravao da „sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.

„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu“, rekao je Zoran Đinđić

Zbog toga je Đinđić i od Evrope zahtevao da se pokrene, da se aktivira – najpre da razume samu sebe a zatim i da utiče na ceo svet. „U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je, dakle, i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar, i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu, nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“ zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera.
U nekim drugim okolnostima, ili da je to rekao neko drugi, možda bi ove reči zazvučale patetično i frazerski. U slučaju Zorana Đinđića one su zvučale iskreno i nadahnuto, štaviše – dobijale su i neki uzvišeni smisao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2024.

Zoran Đinđić: Sećanje na budućnost

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj rečenici: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi

Dve decenije od ubistva premijera Srbije

Naslov ovog teksta ima dvostruku funkciju. S jedne strane – memorijalnu, da podseti na čoveka koji je Srbiji nudio sjajnu perspektivu, budućnost koja je i po rečima onih koji ga nisu voleli značila Srbiju u Evropi, tačnije, Srbiju na Zapadu.
Sa druge strane, ovim naslovom se ističe da, nasuprot onoj zloćudnoj i zlogukoj, možda najsramnijoj rečenici u istoriji srpskog novinarstva: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, jedina šansa da Srbija zaista preživi jeste da Zoran Đinđić oživi, odnosno da ostane živ, naravno, i nažalost, samo kao ideja, kao amanet za budućnost, što bi rekao veliki Desimir Tošić. Dakle – da svojim delom bude među nama, prisutan u filozofsko-političkom, to jest u filozofskom i političkom smislu.

AMBICIJA:„Prvi incident bilo je hapšenje Miloševića 31. marta. Od tada do danas, preko Miloševićevog izručenja u Hag, afere ‘Nacional’ i optužbi za korupciju, afere ‘Gavrilović’, izlaska DSS-a iz Vlade, vrlo interesantnog štrajka 5. oktobra, pobune ‘Crvenih beretki’, glasanja protiv reformskih zakona, smene Maršićanina… imali smo jedno 10 vrlo ozbiljnih kriza. Svaka je bila neka vrsta probnog balona, s namerom da se ide dublje.“
Tako je 24. decembra 2001. u razgovoru za Ekonomist magazin Zoran Đinđić sumirao prvu godinu svog premijerskog mandata nakon sjajne izborne pobede i velike petooktobarske revolucije. Deset „ozbiljnih kriza“ za 11 meseci vladavine. Vojislav Koštunica očigledno uopšte nije bio tako lenj ni tako neupućen kakvim su ga predstavljali. I kakvim je voleo da se predstavlja.
Ali ni tih 10 kriza nije sve. Đinđićevom pregledu nedostaje predistorija jer ni ona prvonavedena „kriza“ nije pala „s neba, pa u rebra“.

NEOPHODNO JE DA EKONOMSKA NEZAVISNOST GRAĐANA – DA BI SVOJE POLITIČKE (U NAJŠIREM SMISLU TE REČI) ODLUKE MOGLI DONOSITI SAMOSTALNO – POSTOJI U PRAKSI. ZATO SE ZORAN ĐINĐIĆ ZALAGAO ZA OSLOBAĐANJE PREDUZETNIČKIH POTENCIJALA, ZA MASOVNO PREDUZETNIŠTVO I ZA NEKU VRSTU „NARODNOG KAPITALIZMA“


Nesporazuma je, blago rečeno, bilo još tokom predizborne kampanje, kada je Koštunica pokazao veliku dozu surevnjivosti i isključivosti. No, Slobodan Milošević je znao ko mu je pravi protivnik, pa je zato uoči drugog kruga izbora, kao zapadnog špijuna i izdajnika, napao Zorana Đinđića, označivši ga kao glavnog i stvarnog vođu opozicije, dok Vojislava Koštunicu, koji mu je bio protivkandidat, nije ni pomenuo.
Do prvog direktnog sukoba između Đinđića i Koštunice došlo je oko policije. Prvi put kada je Koštunica tražio da Rade Marković ostane šef tajne policije, što se i desilo uprkos protivljenju svih ostalih 17 članova DOS-a. Drugi put, još otvorenije, oko ministra policije u Đinđićevoj vladi. Koštunica je insistirao da to bude njegov čovek Gradimir Nalić, ali ovog puta Đinđić nije popustio. A kada je ubrzo Rade Marković uhapšen, šefica Koštuničinog kabineta to je prokomentarisala rečima: „uhapsili ste heroja“.
Sukob oko ministra policije nije bio kadrovske nego strategijske prirode. Videlo se to u septembru 2001. na velikom skupu ekonomista pod nazivom „Strategija reformi“. Tada se Koštunica, zaklanjajući se iza legalizma, suprotstavljao promenama, dok je Đinđić kao reper za ocenu Vladinih poteza predlagao status kandidata do 2004. i približavanje cilju – članstvu u Evropskoj uniji do 2010. godine.
Kada je Zoran Đinđić krajem 2002. tražio da se otvori pitanje Kosova, Koštunica je bio protiv, tvrdeći da je za tako nešto još rano.
Kulminacija tog, kao što se vidi, strateškog i strategijskog sukoba između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice bila je ona, kao što rekoh, sramna rečenica Aleksandra Tijanića, takoreći neposredno uoči kukavičkog atentata na predsednika Vlade Srbije (1. februara 2003, „Nacional”): „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“. Za to nije bila potrebna nikakva hrabrost, bila je dovoljna samo velika glupost.
To jest, veliko nerazumevanje stanja u kojem se nalazila Srbija, sa jedne, i Đinđićeve politike, sa druge strane. Ili se, zapravo, kao što bi to rekla Latinka Perović, radi o tome da su Đinđićevi neprijatelji vrlo dobro znali kuda i kamo vodi premijer Srbije i da su to, ne birajući sredstva i po svaku cenu, odlučili da spreče.

DOKLE INTELEKTUALNO SLEPILO MOŽE DA IDE, POKAZUJE PRIMER PROFESORA FILOZOFSKOG FAKULTETA KOJI JE ZORANA ĐINĐIĆA PROGLASIO DIKTATOROM IAKO ON U TOM TRENUTKU NE KONTROLIŠE NI VOJSKU, NI POLICIJU, NI SPOLJNU POLITIKU, NITI SPOLJNU TRGOVINU, NITI U SVOJIM RUKAMA DRŽI GLAVNE POLUGE FINANSIJSKE MOĆI – MONETARNU I DEVIZNU POLITIKU


Dokle intelektualna surevnjivost, pa i intelektualno slepilo može da ide, pokazuje primer jednog profesora beogradskog Filozofskog fakulteta koji je Zorana Đinđića proglasio ni manje ni više nego – diktatorom. I to suverenim diktatorom. Đinđića koji u tom trenutku ne kontroliše ne samo noseći stub svake suverene vlasti – vojsku nego ni policiju; koji ne kontroliše ni spoljnu politiku niti spoljnu trgovinu, tj. carine; koji u svojim rukama ne drži ni glavne poluge finansijske moći – monetarnu i deviznu politiku već su one, naprotiv, uperene protiv Vlade Srbije.
Đinđićeve diktatorske ambicije pronalaze se i u njegovom zahtevu, tačnije pozivu za „permanentnom mobilizacijom kreativaca“, kako je pisao u jednom članku (u Borbi, 9. avgusta), koji je inače nosio naslov „Pobednička strategija za Srbiju“, uoči izbora 21. septembra 1997. godine.

MISIJA:Vladimir Gligorov piše da je Đinđić verovao u „politički aktivizam“. Kakav god predznak ispred te ocene stavili (a Gligorovljev nije baš bio pozitivan) može se reći – i ne samo politički. Svima je ostalo u pamćenju kako radnicima u jednoj propaloj fabrici kaže: „Mogli ste makar sat da popravite“. Nije ga džabe Desimir Tošić nazvao „učiteljem energije“.
Zagovaranje aktivizma, međutim, nije bila neka Zoranova specifičnost. Hana Arent zagovara koncept „aktivnog života“ (vita activa). Nije ta ideja baština samo levičara. Veliki liberal Aleksis de Tokvil u svom kapitalnom delu „Demokratija u Americi“ izražava privrženost lokalnom angažovanju građana.
Mislim da je Đinđić mislio isto što i Antoan de Sent-Egziperi (Antoine de Saint-Exupery), autor legendarnog „Malog princa“: „Ako želiš da sagradiš brod, nemoj podsticati ljude da skupljaju drva i nemoj im davati zadatke i posao već ih nauči da čeznu za beskrajnim daljinama mora“.
Ovih nekoliko poslednjih citata preuzeto je iz knjige „Ekonomija sa misijom“ Marijane Macukato. Reč je o jednoj od najuticajnijih ekonomistkinja današnjice. Profesorka je Ekonomije inovacija i javnih vrednosti na londonskom University College, savetnica u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama, kao i vladama u Škotskoj i Južnoj Africi. Macukato kao rešenje za aktuelnu krizu kapitalizma (a kapitalizam je danas, kako kaže Branko Milanović u svojoj najnovijoj knjizi, ostao „sâm“, to jest, uz retke izuzetke, jedini društveni oblik na kugli zemaljskoj) nudi – misiju. Umesto sitnih popravki i zamene pojedinih delova društvenog mehanizma, ona predlaže promenu pristupa problemu, traži „pristup orijentisan na misiju“. To znači da društvo pred sebe mora da postavi velike ciljeve čija će realizacija podrazumevati zajedničko delovanje javnog i privatnog sektora, države, ali i velikog broja građana (u različitim formama).
Kao primer, Macukato navodi projekat „Apolo“ i odlazak čoveka na Mesec, koji je angažovao 400.000 ljudi, pri čemu dodaje da društvene reforme, budući da su daleko složenije, zahtevaju znatno veći broj učesnika. I to ne kao običnih, slepih izvršilaca nego, upravo suprotno, kao ljudskih individua s njihovim intelektualnim, kreativnim potencijalima. Sličnost sa onim što je još pre četvrt veka govorio Zoran Đinđić više je nego očigledna.

U JEDNOM OD SVOJIH POZNIH TEORIJSKIH RADOVA ĐINĐIĆ SE POZIVA NA ŠKOTSKOG PROSVETITELJA ADAMA FERGUSONA. FERGUSON JE ZNAČAJAN JER, S JEDNE STRANE, ISTIČE USTAVNO-PRAVNU DRŽAVU KAO REŠENJE OSNOVNOG PROBLEMA FILOZOFIJE PROSVETITELJSTVA, TJ. SUKOBA IZMEĐU DRUŠTVA I DRŽAVE, A SA DRUGE STRANE, DA „SAMI ZAKONI NE MOGU DA SAČUVAJU SLOBODU“, ODNOSNO DA „SLOBODA ZAVISI OD STALNE GRAĐANSKE AKTIVNOSTI“

Da ne bude zabune, kada govori o potrebi „permanentne mobilizacije kreativaca“, tj. većeg neposrednog učešća građanki i građana u društvenim poslovima, Đinđić ne zaboravlja institucije. On ne misli da ta vrsta angažmana treba i može da istisne, tj. zameni institucije i njihovo del(ov)anje. U jednom od svojih poznih teorijskih radova (u Predgovoru za knjigu „Kritika i kriza“ Rajnarda Kozeleka), Đinđić se poziva na škotskog prosvetitelja Adama Fergusona. Ferguson je značajan jer, sa jedne strane, ističe ustavno-pravnu državu kao rešenje osnovnog problema filozofije prosvetiteljstva, tj. sukoba između društva i države, a sa druge strane (kako je to pisao Ilija Vujačić u knjizi „Država između građanskog i nacionalnog“), da „sami zakoni ne mogu da sačuvaju slobodu“, odnosno da „sloboda zavisi od stalne građanske aktivnosti“.
Nema sumnje da Đinđić misli slično. Štaviše, uvodeći kategoriju ljudskog dostojanstva, tj. dostojanstvenog života za svakog građanina, kao finalne karakteristike dobrog društva, Đinđić ide i korak dalje – tražeći realizaciju osnovnih ljudskih prava i ne zadovoljavajući se njihovom formalnom proklamacijom u Ustavu i zakonima. Đinđićevim rečima: „Institucije ugovorne slobode i ekonomske nezavisnosti, političkih sloboda i političkog reprezentovanja, konačno njihovo ustavno utemeljenje, sve to predstavlja metodu realizacije prava na dostojanstvo ličnosti kao jezgra subjektivnog prava, ali ništa više. Moguće je zamisliti društvo koje poseduje sve nabrojane institucije, a koje ipak nije stabilno demokratsko društvo“. Kao da je opisao Srbiju danas.

U SEPTEMBRU 2001. GODINE NA VELIKOM SKUPU EKONOMISTA POD NAZIVOM „STRATEGIJA REFORMI“ KOŠTUNICA SE, ZAKLANJAJUĆI SE IZA LEGALIZMA, SUPROTSTAVLJAO PROMENAMA, DOK JE ĐINĐIĆ KAO REPER ZA OCENU VLADINIH POTEZA PREDLAGAO STATUS KANDIDATA DO 2004. I ČLANSTVO U EVROPSKOJ UNIJI DO 2010. GODINE


Da bi jedno društvo odlikovala stabilna demokratija, potreban je dodatni, praktičan takoreći uslov, onaj koji se tiče „sveta života“, još jedne filozofske kategorije kojoj Đinđić hoće da udahne životni elan, drugim rečima – životne svakodnevice običnih ljudi. Neophodno je da ekonomska nezavisnost građana – da bi svoje političke (u najširem smislu te reči) odluke mogli donositi samostalno – postoji u praksi. Zato se Zoran Đinđić zalagao za oslobađanje preduzetničkih potencijala, za masovno preduzetništvo i za neku vrstu „narodnog kapitalizma“.
Ona misija o kojoj je govorila Marijana Macukato, i onaj Mesec do kojeg treba uzleteti, za Zorana Đinđića je bila Evropska unija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. mart 2023.

Desimir Tošić i Zoran Đinđić

BLOG, , ,
Izlaganje na Okruglom stolu „Desimir Tošić: čovek koji ne sme biti zaboravljen“, održanog u Medija centru 13.2.2023. godine; organizatori Novi magazin, Akademska knjiga i Medija centar

Ne, Desimir Tošić nije spadao u obožavaoce Zorana Đinđića. Štaviše, bio je njegov veliki kritičar.

Pitao je Zoranove prijatelje zašto je Zoran uopšte studirao filozofiju kada se ponaša više kao biznismen nego kao filozof.

Smetalo mu je i kako Đinđić vodi stranku – sa naglaskom na efikasnost, bez mnogo rasprava. Nasuprot tome, Tošić je mislio da se u stranci mora mnogo više diskutovati, pogotovo o strateškim pitanjima.

Nije mu se sviđalo ni to što je Đinđić govorio da je vreme ideologije prošlo. To može da važi za visoko razvijene zemlje ali za, u svakom, a pogotovo demokratskom, pogledu nerazvijene nacije, poput srpske, mislio je da se bez ideologije ne može.

U jednom tete-en-tete razgovoru sa Đinđićem, novembra 1995. godine, zamerio mu je da stranka, koja po Tošićevom mišljenju ni 1990. nije bila u dovoljnoj meri građanska, sve više klizi ka nacionalizmu i populizmu.

Mislim da ovde vredi navesti Đinđićev odgovor onako kako ga je zapisao Tošić.

„Nije tačno da Vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom, ušla u ‘bazu naroda’, jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“   

Negativan Tošićev odnos prema Đinđiću kulminirao je 1996. godine kada je napustio DS i priključio se novoosnovanom Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića.

Ali Desimir Tošić nije bio zlopamtilo. Bolje reći, nije dozvoljavao da ga u posmatranju društva i ljudi zavedu emocije. Klatno u njegovom odnosu prema Zoranu Đinđiću počelo je da se pomera na drugu stranu takoreći odmah posle 5. oktobra 2000. godine.

Najpre je to bilo posredno, tj. zahvaljujući Vojislavu Koštunici i njegovoj politici. Recimo, uoči izbora u decembru 2000. Tošić je kritikovao praksu DSS-a zbog toga što je, za razliku od Demokratske stranke, koja je obustavila prijem novih članova posle 5. oktobra, ubrzano i masovno povećavao članstvo preletačima iz drugih partija te na osnovu toga tražio povećanje broja poslaničkih mandata.

Drugo je klerikalizacija društva čije začetke je, između ostalog, uočio i u činjenici da su se pojedini članovi Đinđićeve vlade iz redova DSS-a krstili prilikom polaganja zakletve. Toga nije bilo ni u Kraljevini Jugoslaviji, pisao je Tošić.

Zoranu Đinđiću je otvoreno dao za pravo kada je sindikate zbog učestalih štrajkova i zahteva za povećanjem plata u proleće 2001. godine, tako reći tek što je vlada formirana, pitao gde su bili prethodnih 10 godina, za vreme Miloševićevog režima, zašto tada nisu štrajkovali.

Sa negodovanjem je Tošić ukazivao i na jačanje „monarhističkih tendencija“, odnosno na „švercovanje monarhije“, kako je govorio, u pravni i politički sistem. Posebno je u vezi sa tim isticao privilegije koje su, mimo Ustava i zakona, a pod odlučujućim Koštuničinim uticajem, davane porodici tzv. prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića.

Sam je, još pre nego što će Slobodan Milošević biti predat Haškom tribunalu, izjavio: „ja bih ga isporučio“, mada je nepravednom i nefer prema novoj vladi smatrao brzinu koja se u tom pogledu od nje zahtevala.

Oštro je osudio, kako je rekao, nezapamćeno „ne-hrišćanske i osvetoljubive reči“ koje je nakon izručenja Miloševića izgovorio vladika Amfilohije Radović. Citirao je Radovića: „Oni koji nisu izgubili vidovdansko prosvetljenje i opredeljenje, a takvih je još mnogo, znaju šta i kako će uraditi i uradiće sve što je moguće da sačuvaju svoj i narodni obraz i zajedničku državu“. Toj rečenici će se kasnije često vraćati.

U narednoj, 2002. godini, Tošić sve češće govori o udaljavanju Srbije od evropskih vrednosti i daljem jačanju klerikalizma i nacionalizma pod vođstvom Demokratske stranke Srbije i njenog predsednika. Piše članak pod nazivom „U odbranu 5. oktobra“ koji, ne krijući zabrinutost, završava pitanjem: „Želimo li da porazimo 5. oktobar“. Pitanje je, čini se, više bilo retoričko.

Definitivan preokret ili je tačnije reći priliku za definitivnu ocenu lika i dela Zorana Đinđića donelo je mučko ubistvo premijera Srbije 12. marta 2003. godine. Tošić je taj čin ocenio kao „tragičan događaj za brutalno buđenje naše javnosti“.

A za Amfilohijev govor nad Đinđićevim odrom rekao je: „To je policijski govor, to je govor jednog komandira policijske stanice“.

Borben i uporan, kakav je bio, Tošić je iz Đinđićeve smrti pokušavao da izvuče neki amanet i putokaz. Kao ključno u tom trenutku izdvojio je da je Đinđić stajao nasuprot snagama, kako je govorio, crkvenjačko-populističke restauracije, da je bio na strani ’moderne’.

Nadao se da „pogibija Zorana Đinđića u istorijskoj perspektivi može da bude izuzetan podstrek za proces u kome bi celo društvo jednom za svagda suočila sa golim pitanjem: u kakvom se podneblju živelo mnogo godina“ i da će „posle katarze“ uslediti „delanje, rad na boljem društvu, na boljim uslovima za sve, posebno za najproduktivniji deo društva. To traži žrtva Zorana Đinđića“, pisao je Tošić dva meseca posle atentata.

Svoj konačni stav prema Zoranu Đinđiću Desimir Tošić je utvrdio tekstom „Veliki čovek reformi“ koji su povodom dvogodišnjice smrti Zorana Đinđića objavili Ekonomist magazin i Danas početkom marta 2005. godine. Zaključak je bio sumoran: „… otišao je jedan veliki čovek reformi, ’učitelj energije’ i ledolomac u jednom zaleđenom društvu. Gotovo sam siguran da se uskoro neće pojaviti čovek kova Zorana Đinđića, ali mi se čini da njegov primer i njegove stavove valja čuvati za renesansu našeg društva. Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.

Na kraju, poentirao je Desimir Tošić, Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.

Mijat Lakićević

Latinka Perović, izdajnik

PEŠČANIK,
Zoran Đinđić je za sebe govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije

Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju nacije, ali i klase.

Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.

Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima, nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo, prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.

U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos obaranju reforme.

Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred, nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da žrtvuje ono u šta veruje.

I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s posla izbacili osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta iako je do toga došlo tek 1975, dakle tri godine pošto su liberali smenjeni.

I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno počeli da učitavaju u svoje biografije.

Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji (Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest, Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.

Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio ozbiljno.)

Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima „učitali” njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.

Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i najhumanističkiju misao.

Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.

Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela”, kao i da su „liberali mnogo plodniji” autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo zastupljeniji od antiliberala.

Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka, ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila Akademija.

Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu omogućio strelovit materijalni i duhovni progres nego i da je najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog pojedinca i ljudskog društva u celini.

To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su je za izdaju klase. Radničke dabome.

Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila Latinka Perović.

Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu” čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno”, citirala je „oca nacije”. Mi lažemo zato što smo pošteni, a drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge” „srpskog stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.

Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred istorijom.

Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2022.

Zoran i Katarina

BLOG,
Reč izgovorena prilikom uručenja nagrade Fondacije „Katarina Preradović“ Ivani Gordić Perc 10. oktobra 2022. godine.

Kada sam razmišljao o tome što bih danas i ovde, u ovoj i ovakvoj prilici, a uzimajući nedavno objavljenu knjigu o Zoranu Đinđiću – što me je kvalifikovalo da govorim – kao povod, mogao da kažem, spontano su mi se nametnule neke poveznice. Odnosno neke sličnosti, neke paralele između Zorana i Katarine, tj. Katarine i Zorana. Naravno, ne mislim da pravim nekakvo generalno poređenje niti da izvlačim krupne zaključke, samo da osvetlim neke niti.

Najpre – talenat, koji je radom prerastao u izvrsnost. Za Zorana Đinđića su svi govorili da je izuzetno talentovan filozof, njegovi „rani radovi“, da tako kažem, jer filozofiju je relativno rano napustio, to nedvosmisleno pokazuju; Katarina je bila ekstremno talentovana, i ne samo to, nego i izvrsna novinarka, nema nikog ko joj to nije priznavao.

Drugo – mentalna, misaona brzina. Za Zorana se govorilo da je ideje hvatao u letu i da je već posle prvih nekoliko rečenica shvatao šta sagovornik želi da kaže. Na osnovu zajedničkog rada sa Katarinom, naročito intervjua koje smo skupa radili, mogu da posvedočim da su njene reakcije na sagovornikove reči bile munjevite, a pitanja lucidna.

Treće – nepodleganje autoritetima. Za Zorana Đinđića je poznato da je vrlo brzo raskrstio, u filozofskom smislu, sa svojim učiteljima, pripadnicima praksis filozofije, pa i sa jednim Habermasom, kod koga je išao da doktorira. Opet iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam sa Katarinom postao prijatelj tek kada sam prestao da joj budem urednik.

Iz toga na neki način proizlazi sledeća zajednička osobina – naklonost prema liberalizmu. Mada, ne na prvu loptu. Naime, Zoran sebe i nije smatrao liberalom, već socijaldemokratom, ali je za njegovu filozofiju, kako su govorili poznavaoci, centralno bilo pitanje slobode. I čudio se zašto su ljudi u Srbiji protiv konkurencije i tržišta. Stajna tačka Kaćinog novinarskog pristupa bili su slobode i prava građana.

Konačno, i Zoran i Katarina su pogođeni u srce. Zrna su bila od različitog materijala, ali su bila podjednako razorna.

Katarina i Zoran su se već sreli, a i mi ćemo valjda, jednom u budućnosti.

Mijat Lakićević
10. oktobar 2022.

Portret filozofa i državnika

BLOG,
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom, loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zbog inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren. ne uzalud

Mijat Lakićević. „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, Akademska knjiga, Novi Sad, 2022.

Ugledni srpski publicist i novinar Mijat Lakićević, zamjenik glavnog i odgovornog urednika beogradskog tjednika „Novi magazin“, među rijetkim tamošnjim tiskovinama koja je sačuvala profesionalni dignitet i objektivnost, nastavljajući u pustoši informativnog sivila i žutila, svoju borbu za istinu, a protiv propagandnih i pogromaških populističko-mafijaških vjetrenjača koje je beskrupulozno, bez stida podigla šešeljevsko-vučićevska nacionalistička elita na vlasti, objavio je nedavno svoju novu, iznimno interesantnu i nadasve instruktivnu knjigu naslovljenu „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, u Akademskoj knjizi iz Novog Sada. To je zapravo biografija mučki ubijenog (12. ožujka, 2003.g.) premijera Republike Srbije, osobe koja je u sebi sjedinila razornu kritičku misao i moć rasuđivanja, filozofsku radoznalost, enciklopedijsko znanje, iskustvo dugogodišnjeg života u Njemačkoj, na demokratskom i pluralnom Zapadu, ali i politički nerv i viziju državnika koji je shvatio kakvi sve to utezi pritišću i vuku Srbiju unazad, na dno pakla u bezdan. Utoliko su prisutne i paralele kod onih koji pišu o bivšem srbijanskom premijeru, a koje se povlače između međuratnog čehoslovačkog predsjednika i jednog od najvećih srednjoeuropskih intelektualaca minulog stoljeća Tomaša Masaryka i Zorana Đinđića; obojica su bili po struci i vokaciji filozofi, ali i državnici koji su pokuša(va)li modernizirati svoje zemlje i uvesti ih u zajednicu demokratski uređenih država i civilizacijski razvijenih društava.

KARIZMA LIDERA: Usprkos izglednoj i blistavoj akademskoj karijeri (nuđen mu je posao u prestižnom institutu u Beču, a kasnije, već kao premijeru, i profesura na Harvardu), Đinđić se odlučio baviti i posvetiti „prljavom poslu“ politike, pokušavajući spasiti državu i narod u kojoj je i s kojim je živio. Svojedobno je Bijant (590.-530. g. p.n.e.), jedan od takozvanih sedmorice mudraca na kojima počiva (pisana) povijest zapadne civilizacije precizno upozoro kako „moć razotkriva čovjeka“ i ta se sintagma u cijelosti može primijeniti i na Zorana Đinđića, jer je svojim ponašanjem i djelovanjem, knjigama i političkom aktivnošću pokazao i potvrdio svoju intelektualnu superiornost i ljudsku izuzetnost; naprosto je posjedovao Bogom danu karizmu lidera, dokazujući iz dana u dan kako mu nije stalo do osobne promocije, već do pozitivnih rezultata i pomaka u demokratskom razvoju Srbije koja se u raspadajućoj Jugoslaviji našla u kandžama Miloševićeve satrapske vlasti. A, ratovi koje je ta vlast 90-ih godina minulog stoljeća vodila na koncu su rezultirali posvemašnjim rasulom SFRJ, bivše zajedničke države, kao i posvemašnjim osiromašenjem građana Srbije, njenom međunarodnom izolacijom i sankcijama koje su samo dodatno pogodovale ubrzanom razbijanju društva od strane korumpiranih političara, histeričnih nacionalista i beskrupuloznih populista uvezanih sumnjivim poslovnim vezama i kriminalnim interesima sa mafijašima i policijsko-sigurnosnim službama koje su u njihovo ime kontrolirali i zastrašivali „nepoćudne“ građane, pa ih i fizički likvidirali (primjerice Ivana Stambolića) za koje su pretpostavili da bi se mogli staviti na čelo otpora protiv njihove strahovlade. Jednom riječju, nemilosrdno su se obračunavali sa svima koji su imali građanske hrabrosti suprotstaviti se tom zlu, a Đinđić je svojom politikom želio stati tomu na put.
A, na kraju i sam Đinđić, pokušavajući „utjerati“ red u Srbiji, često se, silom (ne)prilika i sam znao (po)služiti trulim kompromisima (u pravilu kada drugog izlaza iz stupica koje su mu podmetali protvivnici, ali i oponenti iz vlastitog tabora nije vidio), pao je kao žrtva zavjere, odnosno atentata svih onih snaga koje su danas u Vučićevoj Srbiji na vlasti i koje bez ikakvih skrupula traže rehabilitaciju njegovih ubojica. Te snage, to danas jasno vidimo, nikada nisu zapravo bile poražene, a ova knjiga između ostalog želi upozoriti i na tu činjenicu.

INTELEKTUALNA BIOGRAFIJA: U svakom slučaju Lakićević je napisao nasušno potrebnu knjigu za Srbiju, ali i interesantnu i za bivši jugoslavenski prostor, kojom se aktualiziraju danas pomalo zaboravljene ideje o moralnim kodeksima i dužnosti politike i političara, kao i one o modernizaciji Srbije. Pišući intelektualnu biografiju bivšeg srbijanskog premijera, Lakićević ujedno i demitologizira njegovu ličnost, jer Đinđić dakako nije bio čovjek bez mana, dapače, ali njegove zasluge i vizije daleko nadilaze počinjene greške, za koje na koncu osobno najčešće i nije bio kriv. Lakićević je želio upozoriti kako njegova misao ne smije (p)ostati samo „spomenička baština“, kako ne smije biti stavljena ad acta, i u tom pogledu ova je knjiga pokušaj rehabilitacije misli i djela jednog od najznačajnijih novodobnih državnika i filozofa s prostora bivše Jugoslavije.
Zapravo, dogodio se svojevrstan paradoks, snage koje su danas u Beogradu na vlasti, koje su svojedobno histerično prizivale i nagovještavale Đinđićevu smrt, žele se prikazati ikonobraniteljima njegove političke baštine instrumentalizirajući je na najbestidniji i najperfidniji način za svoje prizemne interese. Naprosto je suludo, zapravo bolesno da se na Đinđića pozivaju (svi) oni s kojima za života ne bi nikada zajedno ušao ni u tramvaj i stoga je Lakićevićeva knjiga važna, jer svojim sadržajem upravo to potencira i na to aludira. Naravno, u Srbiji je objavljeno dosta toga vrijednog vezanog uz lik i djelo Zorana Đinđića; prije svega bih spomenuo zbornik radova „Etika odgovornosti“ (na kome je radilo četrnaest autora), a prof. dr. Latinka Perović je objavila veliki esej o njemu u svojoj kapitalnoj studiji „Dominantna i neželjena elita“; u razdoblju 2010.-2013. tiskana su Đinđićeva „Izabrana dela“ u pet knjiga, ali Lakićević je u uvodu svoje knjige naglasio što mu se u njegovu djelu čini najvažnijim: „Da je hteo da ostane samo u filozofiji Z. Đinđić bi verovatno bio mnogo „čistiji“, da ne kažem jednostavniji, kao pojava. Ali, njega to nije zanimalo. On je odbacio celog Marksa, osim one čuvene 11. teze o Fojerbahu koja kaže da su filozofi do sada svet samo različito tumačili, a radi se o tomu da se on promeni…Epoha se našla pred istorijskim izazovom: trebalo je razrešiti vekovima akumuliranu suprotnost između društva i države, pojedinca i kolektiva, slobode i odgovornosti. Đinđić je video da je moderna Evropa te antinomije najuspešnije pomirila. I hteo je da taj recept presadi u Srbiju. Drugim rečima – da Srbiju uvede u Evropu“.
Đinđić je shvatio: kada se baviš politikom „ne možeš se baviti estetikom“, jer je za politiku neophodna doza pragmatizma koju je definirao kroz dvije odrednice: „Prva je spremnost da učiš iz tuđih i vlastitih grešaka i druga – fokusiranje na rešavanje problema. Ali je važno uvek u glavi imati jednu ideju koja će te i u teškoj situaciji držati u životu“.

REFORMATOR I INOVATOR: Prije nego što pokušam nešto šire elaborirati Lakićevićev rukopis, važno je napomenuti za one koji u RH ne znaju o kakvom se autoru radi; navest ću samo neke činjenice iz njegove bogate profesionalne karijere i odmah ću naglasiti da se radi o upućenom autoru širokih interesa i impresivnih stvaralačkih dosega. Do sada je priredio i(li) objavio nekoliko knjiga: „Prelom 72“ (o padu srpskih liberala 1972.), „Kolumna karikatura“ (sadrži kolumne Vladimira Gligorova i karikature Predraga Koraksića), „Ispred vremena“ (bavi se magazinom „Ekonomska politika“, vodećom tiskovinom u SFRJ tog tipa i kriznim razdobljem u Jugoslaviji između 1963.-1973.), a u koautorstvu s Dimitrijem Boarovim objavio je „Kako smo izgubili (Našu) borbu“ (misli na slavne beogradske dnevne novine koje su u vrijeme Miloševićeva režima branile čast istine i slobode, kao i profesionalnu etiku neovisnog novinarstva), a kruna njegova rada bila je knjiga „Desimir Tošić: između ekstrema“ (o perjanici srpskog egzila i demokratske misli), o kojoj sam već ranije pisao u „Novom listu“.
Knjiga o Đinđiću po erudiciji i snazi izričaja ne zaostaje (izuzev po obimu) za prethodno napisanom i već spomenutom knjigom o Tošiću, ali se razlikuju intencionalno, ova o Đinđiću nije samo portret ličnosti, već i pomalo očajnički poziv da si građani Srbije osvijeste situaciju u kojoj žive, vrate idejama ljudske i moralne odgovornosti, demokratske tranzicije i modernizacije, jer Srbiji drugog puta nema. Đinđić je novodobni rodonačelnik te i takve prosvjetiteljske, preporodne misli i nije ga Lakićević bez razloga nazvao prosvet(l)iteljem, odnosno doveo u vezu sa Dositejem Obradovićem koji se „onomad“, jednako kao i Đinđić „jučer“, našao pred istim zidom nerazumijevanja i pred istom zadaćom: učiniti Srbiju modernom, pristojno uređenom građanskom zajednicom. Ili kako je to dobro zapazio poznati filozof i dugogodišnji lider Demokratske stranke (DS) Dragoljub Mićunović: „Đinđić je bio hrabar političar, reformator i inovator, a kada se uputio tim stazama dobro je znao koje ga sve opasnosti vrebaju. Znao je da nije popularno terati Srbiju da trči kad to nije navikla. Ali, kao veliki političar nije odustajao od svoje vizije brze Srbije , makar ga povremeno i ne voleli, a želeo je da ga vole“.
Ovu misao bi mogli nadopuniti i riječima Vladimira Gligorova: „U času kada je Slobodan Milošević prebačen u Ševeningen moralo je svima biti jasno da će se preispitati celokupna skorašnja istorija i da će biti ugroženi mnogi interesi. Jer, ideja je bila da se samo ukloni Milošević i da se obezbedi međunarodna legitimnost, a ne da se revidira nacionalni interes i da se dovedu u pitanje sve one privatne dobiti stečene na tom interesu…Jedno je da se skloni Milošević, a drugo da odu svi oko njega…Značajnu ulogu u politici koja je vođena od dolaska Miloševića na vlast pa sve do danas (Gligorov je tekst napisao 2006., ali je i dalje aktualan) imaju kreatori intelektualne javnosti čiji bi pogled na svet bio osporen ukoliko bi se prihvatio, čak i na uzdržan način nekakav neoliberalizam. To bi značilo da su svi: i Akademija nauka i Dobrica Ćosić i Matija Bećković i Srpska pravoslavna crkva…da su svi oni jednostavno pogrešili. Ne bi to bio samo poraz u ratu i politici, već bi to bio moralni i intelektualni poraz“.
A upravo je sve to Đinđić svojom politikom dovodio u pitanje i stoga ga je pod svaku cijenu trebalo onemogućiti, pa i silom skloniti s javne scene.

POLITIČKO I FILOZOFSKO SAZRIJEVANJE: Zoran Đinđić je rođen 1. kolovoza 1952. u Bosanskom Šamcu, a u Beogradu je 1971. upisao studij filozofije gdje se svojom agilnošću istaknuo među kolegama i preuzeo čelno mjesto u Savezu studenata. Na skupu sveučilištaraca u Ljubljani, koji je policija zabranila, još se uvijek živo osjećala pobuna i duh 1968; Đinđić je pred prisutnim sudionicima zagovarao radikalne, revolucionarne stavove, podvrgao je kritici tadašnje vladajuće socijalističke autoritete i policija ga je, zajedno s kolegama uhitila. Osuđen je na uvjetnu kaznu zatvora i samim time je dospio na listu nepoćudnih i oduzeta mu je putovnica. Bez ogleda na sve neprilike u kojima se našao, u rekordnom je roku diplomirao (pisao je o filozofiji Karla Korscha) i po preporuci svoga profesora, poznatog beogradskog filozofa Ljube Tadića, uputio se u Njemačku; u to su vrijeme jugoslavenske vlasti intenzivno lobirale da Tito dobije Nobelovu nagradu za mir, pa su „olabavile“ pritisak na svoje oponenete, što je iskoristio i Đinđić kako bi kod Habermasovog učenika Albrechta Wellmera (iz)radio doktorsku disertaciju koju je obranio također u rekordnom roku od dvije godine.
Kasnije, tj.1987. godine objavio je prerađen doktorat u knjizi pod naslovom „Jesen dijalektike“. Potom se vratio u Jugoslaviju na odsluženje vojnog roka, da bi se odmah po svršetku vratio u Njemačku na usavršavanje postdoktorskih studija kao stipendist Humboldtove fondacije, a mentor mu je sada bio Jürgen Habermas s kojim se kasnije idejno razišao. U Njemačkoj (Konstanza, Frankfurt…) je proveo deset godina i to je bilo vrijeme njegovog političkog i filozofskog sazrijevanja, usvojio je temeljne vrijednosti zapadnoeuropske civilizacije, način života, svjedočio je njemačkom suočavanju sa prošlošću, tj. s nacizmom, ali je i intelektualno usvojio duhovnu (o)poruku slavnog sociologa Maxa Webera koja ga je uvelike oblikovala kao ličnost. Još od studentskih dana bio je fasciniran njemačkom klasičnom filozofijom; uostalom, svoj magisterij posvetio je nastanku sustava u klasičnoj filozofiji njemačkog idealizma iz čega je kasnije nastala i knjiga naslovljena „Subjektivnost i nasilje“. Kant i Hegel su mu bili uzori, baveći se njima sve više je uviđao slabosti Marxove filozofije i kako tvrdi dr. Latinka Perović, svojom kritičkom mišlju „pomerao je granice političke filozofije koje je kasnije kondenzovao u eseju Srbija – što je to? (1989.)“.

PROTIVNIK MILOŠEVIĆA: Kada su se u Europi počeli osjećati „vjetrovi promjena“, tada je shvatio da će se na „Starom kontinentu“ a time i u čitavom svijet iz temelja mijenjati politički ustroj društva, odlučio se vratiti u svoju zemlju kako bi i sam aktivno su-djelovao u tim revolucionarnim, prevratničkim procesima. Po povratku u Beograd zaposlio se u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u kojem su glavnu riječ vodili bivši, smijenjeni i udaljeni profesori Filozofskog fakulteta, praksisovci Mihailo Marković, Ljuba Tadić, Svetozar Stojanović, Miladin Životić, Zaga Pešić Golubović, Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov i Trivo Inđić, ali i „novi disidenti“ poput dr. Vojislava Koštunice i dr. Koste Čavoškog. Centar je prerastao u oporbeno središte vladajućem komunističkom režimu i bio nositelj antidogmatske, kritičke misli i Đinđić, koji nikada nije bio član SKJ, tu se (s)našao kao riba u vodi; intenzivno je radio, pisao i objavljivao, a iz serije eseja pisanih za beogradske „Književne novine“ nastala je kasnije njegova najpoznatija knjiga „Jugoslavija kao nedovršena država“ u kojoj je na teorijski relevantan način afirmirao liberalnu misao o pojedincu, društvu i politici.
Zoran Đinđić jedan je i od osnivača Demokratske stranke (veljača, 1990.) godinama najjače oporbene stranke u Srbiji, u čijem su radu sudjelovali brojni istaknuti intelektualci, ali se ubrzo počela fragmentirati, a do pravog raskola je došlo kada su Vojisav Koštunica, dr. Nikola Milošević i Kosta Čavoški osnovali svoje demokratsko-liberalno nacionalističke stranke. Nakon poraza i loših izbornih rezultata sa čela Demokratske stranke bio je smijenjen Dragoljub Mićunović, a na njegovo je mjesto došao Zoran Đinđić (1994.). Još od 1989. Đinđić je radio na profiliranju demokratske alternative unutar post-titovske Jugoslavije, a po njegovom mišljenju koalicija „Zajedno“ (1996.-1997.), kao i ona prethodna, izgubila je izbore upravo zbog nedostatka jasne antimiloševićevske alternative. Jedno kraće vrijeme, sredinom 90-ih godina, Đinđić je obnašao dužnost beogradskog gradonačelnika, ali je zapravo cijelo vrijeme intenzivno radio na stvaranju oporbenog bloka, Saveza za promene, kasnije preraslog u Demokratska opozicija Srbije (DOS), u kojem se nalazilo 18 različitih stranaka. Iako je Đinđić bio „motor“ ove koalicije, on se povukao u drugi plan u korist dr. Vojislava Koštunice shvativši kako on sa svojom nacionalistički obojenom,ali i demokratskom retorikom ima veće šanse kod birača za pobjedu. To je pokazatelj „čuvenog“ Đinđićevog pragmatizma s kojim se znao relativno dobro nositi u brojnim teškim situacijama, ali ga je znao koštati i velikih zabluda.
Bez obzira na sve, kako piše Veljko Lalić: „Milošević je znao tko mu je pravi protivnik“. To je bio Đinđić koji mu je na koncu i došao glave; 5. listopada 2000. godine DOS je, usprkos svim podmetanjima i manipulacijama Miloševićeva režima, pobijedio na izborima, a Zoran Đinđić kao stvarni lider DOS-a postao je premijer. Bio je svjestan odnosa snaga na političkoj sceni, znao je da mu prijete ubojstvom i da su ostaci Miloševićevog režima još uvijek snažni i da će se braniti svim raspoloživim sredstvima. A, kada je kao novi premijer na Vidovdan 2001. g. „isporučio“ Slobodana Miloševića Haškom tribunalu (što je bio uvjet za uključivanje Srbije u procese približavanja EU), mnogi koji su mu aplaudirali, činili su to sa zadrškom, ali još je i više bilo onih koji su ga oštro osuđivali. Bez ogleda na sve to Đinđić je imao „petlju“ uhititi i deportirati Miloševića u interesu budućnosti Srbije.

ATENTAT: Nakon 5. listopada 2000., bio je jedan od rijetkih koji nije podlijegao pobjedničkoj euforiji i kao uvijek otvoreno i kritički je progovarao i o neugodnim stvarima koje Srbija nije bila spremna čuti; o Kosovu, da je to uteg kojeg Srbija što prije treba odbaciti, ali i o negativnostima etničkog mentaliteta kojeg se Srbi moraju riješiti, jer će ih u protivnom skupo koštati. Između ostalog je rekao:“ Da mi nismo bili takvi kakvi smo bili, ne bi bilo ni Miloševića. Znači nije on s Marsa pao. On je kao Hitler u Njemačkoj posledica slabog društva. A društvo smo mi, i opozicija, i Crkva i intelektualci itd. Da je opozicija bila bolja, ranije bi srušila Miloševića. I mi smo odgovorni što je tako dugo bio na vlasti. On treba da odgovara lično, ali je vrlo opasno misliti da je on jedini krivac“.
Takav Đinđić nije bio kamen spoticanja samo nacionalistima već i dijelovima ranjive i razjedinjene koalicije; iako se javno, danima, pa i mjesecima u medijima najavljivala njegova likvidacija, sigurnosne službe, koje Đinđić, iako premijer, nije posvema kontrolirao, ne samo da se na to nisu obazirale, već su pojedini dijelovi unutar nje aktivno sudjelovali u pripremi atentata. Osim toga, sve te prijetnje sam je Đinđić nekako olako, fatalistički otklanjao minimalizirajući opasnost iako je, prema riječima svjedoka, bio duboko svjestan kako do atentata lako može doći svakog trena. Znamo što se dogodilo 12. ožujka 2003.; on je ubijen, a vrijedi citirati riječi poznatog kazališnog redatelja i pisca Zlatka Pakovića koji je precizno detektirao sve ono što je prethodilo, ali što je slijedilo nakon Đinđićeve likvidacije:
„O atentatu na premijera Đinđića do dana današnjeg nije stvoren diskurs kao o atentatu na državu, kao o simboličkom ubistvu nacije, u političkom smislu reči nacija…Izgledalo je da država odmah po atentatu najzad preuzima odgovornost i da će likvidirati one strukture nadustavne moći u sebi koje su izvršile njeno obezglavljenje. Uvedeno je vanredno stanje u kojem su se građani osećali slobodno, dok su oni nečiste savesti govorili da je nelegalno. Ali, o toj Akciji sablja danas se isključivo govori kao o suspenziji osnovnih ljudskih prava…Činilo se da će država s ubijenim premijerom rešiti one probleme koje nije mogla da reši sa živim, te da će žrtva u svojoj tragičnosti prouzrokovati društvenu katarzu na koju se predugo čekalo…Ali, u atentatu na premijera nije nađen smisao: taj gnusni čin nije pojmljen i iz tog (ne)poimanja nije proizašla konkretna politička i društvena akcija. To je drugo ubistvo Zorana Đinđića, njega su izvršili teoretičari i profesori humanističkih disciplina…“
Lakćević je u svojoj knjizi, pozivajući se na Đinđićevog ministra prosvjete (i profesora Pravnog fakuteta u Beogradu) dr. Gašu Kneževića, želio naglasiti da je Zoran Đinđić prije svega bio prosvjetitelj i da je cijelog života bio okrenut „prosvećivanju svega oko sebe i svih oko sebe“. Radomir Konstantinović, pisac slavne „Filozofije palanke“ dovodio ga je u vezu sa Dositejem Obradovićem; pisao je: kao što je Obradović otišao u svijet da bi bolje sagledao Srbiju, da bi je vidio iz perspektive kulture i slobode, to je isto pokušao učiniti i Zoran Đinđić.
I na kraju, najbolji odgovor tko je zapravo bio Zoran Đinđić možda je dala dr. Latinka Perović u predgovoru Lakićevićeve knjige u kojem je konstatirala: „Nema suštinske granice između Zorana Đinđića filozofa i Zorana Đinđića političara. Naprotiv, drugi se bez prvoga ne može razumeti…Zato je izuzetno značajna knjiga Mijata Lakićevića, jer ona pokazuje da Srbija – nakon katastrofe kao posledice pogrešnog izbora na razmeđi drugog i trećeg milenijuma – može postati država s perspektivom za nove generacije samo ako se vrati orijentaciji koja je nasilno prekinuta 12. marta 2003. godine“.
Đinđić je kao iznimno obrazovan čovjek jako dobro znao za Sofoklovu opomenu svim ambicioznim političarima: izgube li kontakt sa svojom ljudskom dimenzijom loše im se piše. A tragični je paradoks kod Đinđića što je upravo zarad inzistiranja na tom ljudskom kontaktu izgubio vlastiti život položivši ga na „oltar“ bolje i izglednije demokratske budućnosti Srbije. Lakićević je uvjeren, ne uzalud.

Portret-filozofa-i drzavnikaDownload

Jaroslav Pecnik
Prikaz knjige objavljen je u Novom listu, Rijeka, 9. oktobra 2022.

Sklad filozofske misli i političkog delovanja

BLOG,
Reč izgovorena na promociji knjige Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj (Akademska knjiga, Novi Sad) 21. septembra 2022. godine u beogradskom Medija centru

Piše: Olga Manojlović Pintar

Za pola godine navršiće se tačno dve decenije od ubistva Zorana Đinđića. Tokom tih 20 godina napisan je veliki broj tekstova i knjiga koji su se bavili njegovom ličnošću, filozofskim i naučnim radom, političkim angažmanom i nasleđem. Pisali su ih, pored ostalih, novinari (Vesna Mališić i Miloš Vasić), pravnici (Srđa Popović), politikolozi (Nenad Dimitrijević), istoričari (Latinka Perović, Dubravka Stojanović, Bojan Dimitrijević), kolege i prijatelji (Dunja Melčić, Dragan Lakićević, Novica Milić, Lino Veljak). Narodna biblioteka Srbije objavila je i izabrana dela Zorana Đinđića.
Ovo nabrajanje pruža, međutim, pogrešan utisak da je političko delovanje Zorana Đinđića, koje je naročito pred sam atentat bilo podvrgnuto oštrim kritikama i izloženo teškim optužbama, vremenom rehabilitovano i afirmisano u srpskoj javnosti. Preciznije je konstatovati da je interesovanje javnosti svih ovih godina zapravo osciliralo – od početne kriminalizacije, preko induciranog ignorisanja, do gotovo martirološkog veličanja u jednom kratkom vremenskom periodu. Danas, pošto pozadina njegovog ubistva još uvek nije sudski dokazana, ono je ponovo na margini – u uskim krugovima onih koji još uvek veruju u evropsku perspektivu Srbije i bore se protiv nekažnjivosti ratnih zločina i zločinaca iz devedesetih.

Nizu radova o Zoranu Đinđiću, koje sam pomenula, novinar i publicista Mijat Lakićević pridružio je knjigu Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj. Njome je istovremeno obogatio svoju bogatu bibliografiju u kojoj se izdvajaju naslovi: Desimir Tošić: između ekstrema; Kako smo izgubili (Našu) Borbu; Prelom ’72: uzroci i posledice pada srpskih (komunističkih) liberala oktobra 1972. godine.

O kakvoj je knjizi reč i šta je izdvaja među ostalim naslovima?

U suštinskom smislu, Lakićevićev tekst predstavlja sveobuhvatan pregled teorijskih osnova i javnog delovanja Zorana Đinđića. Čini se da je njegovo stvaralaštvo sagledano kao konkretna primena Marksove 11. teze o Fojerbahu kojom je uspostavljen ideal filozofa čija uloga nije samo da tumači, već i da aktivno menja svet u kome živi.

U metodološkom smislu, Mijat Lakićević je rezultate svojih istraživanja izneo hronološki, ali je načinom na koji je koncipirao poglavlja istovremeno izdvojio ključne tematske celine. Tako već u formalnom smislu ova knjiga predstavlja izuzetno dinamično štivo. Njen je autor uspostavio direktnu komunikaciju sa čitaocima kroz intrigantno postavljena pitanja koja je izdvojio u naslovima i podnaslovima. Svako od dvanaest poglavlja je vremenski ograničeno i tematski profilisano, a stilski uobličeno u maniru prosvetiteljskih autora – uvodna objašnjenja izneta u jednoj rečenici na početku svakog poglavlja direktno ukazuju na Lakićevićev ključni zaključak – o jedinstvu Đinđićevog filozofsko-teorijskog i političko-praktičnog rada.

Đinđićevu političku biografiju Lakićević je započeo sagledavanjem njegove ličnosti od najmlađih dana, ukazivanjem na porodično okruženje, a posebno na značaj vršnjačke solidarnosti za njegovo sazrevanje, te izdvajanjem uticaja gimnazijskih profesora koji su prepoznali intelektualnu znatiželju i podsticali javni angažman hrabrog i talentovanog učenika.

Lakićević je, zatim, posebnu pažnju usmerio na pitanje ideološkog pozicioniranja Zorana Đinđića u studentskim danima. Vreme njegovog intelektualnog formiranja je opisao kao vreme velikih debata u kojima je mladi filozof provocirao dispute sa neupitnim autoritetima nudeći kritička čitanja Kanta, Hegela, Marksa, kao i jugoslovenskih praksisovaca.

Knjiga pokazuje kako je Zoran Đinđić kroz jasna pitanja formulisao sopstvene teze, problematizovao i odbacivao istorijske metanarative i rigidne ideološke diskurse. U tom kontekstu je u ponuđen osvrt na Đinđićevo razumevanje liberalizma, socijalizma i marksizma u vremenu njihovog velikog preispitivanja i višeslojne kritike u različitim sredinama i političkim krugovima.

Lakićević je Zorana Đinđića prepoznao kao jednog od ključnih nosilaca liberalne paradigme u Srbiji, ali ne samo kao društveno-ekonomske osnove, veći kao idejne pretpostavke političke demokratizacije. Na taj način knjiga je posredno ukazala na uzroke Đinđićevog razilaženja sa onim političkim akterima i kritičarima koji su negirali humanistički sadržaj pojma liberalizma, svodeći ga isključivo na političko-ekonomska značenja.

Mijat Lakićević je Đinđića definisao kao prosvetitelja i reformatora koji je težio modernizaciji i političkom otvaranju i povezivanju kao nužnim preduslovima evolucije društva. Njegov dinamizam je objasnio kao harmoničnu usklađenost filozofske misli i političkog delovanja iz čega je proizlazila preciznost njegovih zaključaka i brzina reagovanja. Pokazao je i kako je Đinđić kao premijer Srbije, bio svestan „ne toliko konkretno-političkih koliko istorijsko-društvenih ograničenja“, kako je pokušavao da brzim akcijama pokrene promene i tako napravi pukotine u ideološkom monolitu srpskog nacionalizma.

Oni koji razmišljaju o kompromisima koje je Đinđić činio (njegovom odlasku u Bosnu tokom rata, skidanju petokrake sa zdanja Skupštine grada, uvođenju veronauke u školski sistem nakon 5. oktobra), u ovoj knjizi će moći da pronađu neka od objašnjenja. Te odluke, koje Đinđića nikada nisu približile nacionalističkim i crkvenim krugovima, imale su visoku cenu, jer su ga udaljile od dela kritičke javnosti, pa i nekih dugogodišnjih saradnika i saveznika. U vremenu nakon hladnog rata, kada je socijalizam kao politički projekat bio izbrisan u Evropi, a Jugoslavija uništena u seriji ratova, Đinđić je po Lakićeviću shvatao svu besmislenost, anahronost i suštinsku nemogućost funkcionisanja SR Jugoslavije, odnosno Srbije kao navodno održive „ideološke alternative“ u međunarodnim okvirima.

Čitanjem knjige Mijata Lakićevića postaju jasnija i distanciranja od Đinđića onih koji je trebalo da mu budu saveznici u vremenu nakon 5. oktobra, kao i kasniji pokušaji aproprijacije, preuzimanja njegovog dela od strane višedecenijskih političkih protivnika. Istovremeno je ukazano na to kako su različita tumačenja i načini prihvatanja, ili odbacivanja, njegovih ideja i političkih rešenja korišćeni u procesu usmeravanja, odnosno manipulisanja javnošću.
Lakićević je, dakle, ovom knjigom otvorio čitav niz pitanja, a čitaocima i čitateljkama je dao slobodu da zaključuju, ne samo o centralnoj ličnosti kojoj je ova knjiga posvećena, već i o društvu u kome suštinski važi: reci mi šta misliš o Đinđiću i ja ću znati tvoju političku poziciju.

I na kraju, želim da podsetim na jedno zaboravljeno predavanje, a zapravo poslednje predavanje, koje je Zoran Đinđić održao 21. februara 2003. pred studentima Univerzitata u Banjaluci – onog istog dana kada je na njega pokušan atentat na autoputu kod hale Limes. Đinđić je studentima predstavio svoje viđenje politike, nacionalizma, patriotizma u želji da ih navede da pre svega ostalog promisle sopstveno mesto u okruženju u kome žive. „U istoriji su se nekoliko puta pojavili (…) primeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje i svako ko je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada.”

Đinđićeva namera je bila da pred mladim intelektualcima afirmiše svoj politički program koji nije bio zasnovan na propovedima pisaca, pesnika, popova, za koje je rekao da „teže preterivanjima, isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao.” Njegov cilj nije bio da nametnesvoj program, već da kod mladih ljudi „pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.”

Knjiga Mijata Lakićevića ima snagu da pokrene jedan mali, zapravo ne tako mali proces razmišljanja koji možda, nadam se, za nekog od čitatelja i čitateljki donese i pomak u suštinskom razumevanju stvarnih uzroka krize u kojoj živimo već godinama.

Pismo

BLOG, ,
Reč izgovorena na promociji knjige ZORAN ĐINĐIĆ: PROSVET(L)ITELJ u beogradskom Media centru 21. septembra 2022. godine

„Poštovani gospodine Lakićeviću,

kao čitalac vaše najnovije knjige, Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj, zahvaljujem vam se na ovom pristupačnom delu. Ono mi je konačno (sa trideset šest godina) omogućilo da odškrinem vrata za koja sam strepela da će mi za života ostati zatvorena. Filozofsko-politička situacija Srbije mi se oduvek činila isuviše tmurnom i turbulentnom, naizgled neopisivom jezikom dovoljno konzistentnim za nekog stasalog u okvirima teorijske matematike. Međutim, čak i kada sam se okrenula književnom delu i konačno, sada, filozofskim doktorskim studijama, bila mi je potrebna knjiga poput vaše da me uvede u misao nekoga kome mogu da verujem, barem isprva, u pretkritičkom periodu proučavanja, i nekoga na koga mogu da se oslonim u sopstvenim razmišljanjima, onako kako se čovek oslanja na postojanu, ali elastičnu odskočnu dasku.
Moj decenijski boravak u inostranstvu nije bio zagarantovan pre ubistva Đinđića (dogodilo se u mojoj trećoj godini matematičke gimnazije), ali moj produženi boravak van granica zemlje postao je verovatniji usled njegovog ubistva. Volela bih da u dogledno vreme barem donekle razumem zašto sam završila u Cirihu, a mislim da je to razumevanje dostižno upravo krčenjem puta kroz Đinđićevu misao.”

Ovo pismo dobio sam pre oko mesec dana, sasvim precizno, 30. avgusta. Autorka dalje kaže kako je primetila da knjiga ne sadrži bibliografiju i moli da joj je pošaljem.
Šta sam drugo mogao da uradim? Sastavio sam bibliografiju, časna pionirska (valjda bi trebalo da stoji penzionerska) ništa nisam dodavao.

Posle nekoliko dana stiglo je novo pismo.
„Poštovani Mijate”, piše sad naša čitateljka, „bibliografiju sam proučila i nabavila sam dve knjige da ponesem nazad u Švajcarsku: Subjektivnost i nasilje (jer ipak to je filozofski centar Đinđićevih dela, ako dobro razumem) i Etiku odgovornosti (jer mi se učinila solidnom, naučničkom obradom iz različitih uglova). Označila sam i još neke reference koje bi me zanimale. Ali, kako to već biva pri istraživanju neke teme, mreža idejne relevantnosti i tokovi zainteresovanosti će se prirodno širiti sa svakom pročitanom knjigom.
Još jednom vam se zahvaljujem na odgovoru i podstreku – biće da su se i drugi, inspirisani vašim radom, zainteresovali za Đinđićevo (intelektualno) nasleđe.”
Pomislio sam: šta čovek više da poželi.
(Čitateljka jeste jedna, ali je vredna.)

Dobro veče.
Hvala vam što ste došli večeras da obnovimo uspomene na lik i delo Zorana Đinđića.

Media centar Beograd,
21. septembar 2022.