Monthly Archives: oktobar 2021

Beogradski metro: Korist pojedinačna, šteta generalna

NOVI MAGAZIN, , , ,
Profesori beogradskog Građevinskog fakulteta su, narodski rečeno, u svojoj analizi od 24. septembra (ove godine) tako rasturili plan beogradskog metroa da od njega nije ostao ni kamen na kamenu. Na sve to vlast je na sastanku 12. oktobra cinično odgovorila da profesori, navodno, nisu raspolagali odgovarajućim “ulaznim” podacima. U stvari, vlast je te “podatke” bukvalno izmislila. Građevinski fakultet je odgovorio već sutradan, 13. oktobra, potvrđujući, sa još više odlučnosti, sve svoje prvobitne primedbe

Politička ekonomija

Ne gradi se metro zbog depoa nego depo zbog metroa. Ova gotovo uzgredna rečenica u dokumentu rogobatnog naziva “Primedbe na Nacrt generalne regulacije šinskih sistema u Beogradu sa elementima detaljne razrade”, koji su sačinili profesori Građevinskog fakulteta, a potpisao njegov dekan Vladan Kuzmanović, u potpunosti razotkriva “filozofiju”, motive i namere onih koji stoje iza novousvojenog projekta beogradskog metroa.
Da odmah objasnimo. Kao jedan od najvažnijih, ako ne i najvažniji razlog zašto za prvu liniju metroa nije određena ona (po svemu najlogičnija) koja povezuje Novi Beograd sa starim delom grada, njegovi autori (politički i stručni) ističu to što se “za nju nije mogla naći adekvatna lokacija depoa” (tj. “garaže” za metro vozove, da ipak, mada verovatno nepotrebno, napomenemo). Ne samo što to nije tačno jer je sasvim povoljna lokacija – Laudonov šanac, u blizini železničke stanice Zemun – predložena u planovima pravljenim još pre 40 godina nego se čovek neminovno zapita da li je moguće da se tekuća vlast toliko ostrvila da je potpuno izgubila kontakt s potrebama građana. U stvari, najnoviji projekat beogradskog metroa baš to i pokazuje.

PRVO, PA NAOPAKO: Metro se gradi, to je abeceda, da bi rešio određene gradske probleme: pre svega saobraćajne, a onda i prostorne i ekološke. Da bi to uspeo, neophodno je da bude usklađen s postojećom saobraćajnom infrastrukturom, lokacijom institucija i razmeštajem stanovništva. Verovali ili ne – ništa od tih uslova ne zadovoljava predlog metroa koji nameće aktuelna republičko-lokalna vrhuška.
Prvo – a to se možda dalo naslutiti iz prve rečenice ovog teksta – prva linija metroa potpuno je pogrešno izabrana. Reč je o trasi Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja. Kako je to već primećeno, ova pruga vodi “od nigde do nigde”. Naravno, misli se na činjenicu da trenutno na njenim početnim, odnosno poslednjim stanicama nema stanovništva. U tome je glavni “gvint”. Vlast računa da će na pomenutim lokacijama – kao što se u slučaju Beograda na vodi zapravo već dešava – nići nova velika naselja. Prema njenim “prognozama”, naime, “u koridoru prve linije” trebalo bi da bude 100.000 novih stanovnika i 80.000 radnih mesta. Odakle ovaj “podatak”? Teško je reći. Ono što je izvesno to je da nikakve studije niti bilo kakve analize koja bi pokazala utemeljenost ovakvih procena jednostavno – nema. A tek na osnovu takve studije, kaže se u materijalu Građevinskog fakulteta, moglo bi da se pristupi “definisanju konačnih varijanti trasa metroa planskim dokumentom”.

PREDLOG BEOGRADSKOG METROA NIJE U SKLADU NI SA SAOBRAĆAJNIM POTREBAMA NITI SA EKONOMSKOM LOGIKOM, NI SA EKOLOGIJOM NITI SA PROSTORNIM MOGUĆNOSTIMA, NI SA POTREBAMA STANOVNIŠTVA NITI SA ZDRAVIM RAZUMOM. U SKLADU JE SAMO SA POTREBAMA ALEKSANDRA VUČIĆA I USKE MADA ŠARENOLIKE (POLITIČKO-POSLOVNO-MEDIJSKE) KLIKE OKO NJEGA. TO JE NAJVAŽNIJE ŠTO O OVOM, PO SVEMU SE ČINI, PRAVOM “UDRUŽENOM ZLOČINAČKOM PODUHVATU” TREBA ZAPAMTITI

Nije teško zaključiti da je prva linija metroa tako postavljena da bi vlast što skuplje mogla da proda zemljište na pomenutim lokacijama. U vezi s tim se kao prethodno može postaviti pitanje opravdanosti, tj. smisla takvog (koncepta – ako to nije prejaka reč) razvoja Beograda. Zašto bi se Beograd tako i toliko širio? S jedne strane, vlast se žali kako se Srbija prazni (i navodno sve čini da taj proces zaustavi), a sa druge strane svojom politikom gura stanovništvo u prestonicu i podstiče to pražnjenje.
Još je možda važnija druga, sasvim specifična primedba. Naime, tako velika investicija “ne sme praviti kompromis između narodnog i privatnog interesa”, piše u Primedbama GF. U stvari, “građevinci” su još i blagi, nema tu nikakvog kompromisa; radi se o potpunom podređivanju opšteg interesa interesu nekolicine pojedinaca na vlasti i bliskih vlasti. “Investicija je takva da izlaženje u susret privatnim interesima”, kaže se dalje u Primedbama, ničim ne može biti uzvraćeno i … rezultiraće trajno poremećenom funkcijom delova ili čak celine metro sistema”. Koliko je to rešenje loše profesori GF ilustruju hipotetičkim pitanjem: “Kada bi privatni investitori Beograda na Vodi, Luke Beograd i Ade Huje” (a mi ovde dodajemo i Makiša) “sami finansirali prvu liniju metroa, onakvu kako je predložena, a što bi bilo pošteno, da li bi grad to trebalo da prihvati”? Njihov odgovor je – “NE”.
Dakle, beskompromisni su naši stručnjaci, “Beograd treba da dobije metro kakav zaslužuje” a linija Makiš – Beograd na vodi – Luka Beograd – Ada Huja, bar u njegovim prvim fazama, tu ne spada. Dodatno, kada je o toj liniji konkretno reč, trebalo bi da se “postupi kao u londonskom Doklandsu. Tu su osamdesetih godina prošlog veka čitavi kompleksi lučkog sadržaja uz Temzu konvertovani u komercijalne i rezidencijalne blokove. Blokovi su povezani lakom železnicom s kontaktom prema metrou, naravno o trošku privatnih investitora.” Bedni Englezi. Kad nisu imali Vesića.
Drugo, iako su metro i nadzemni gradski saobraćaj (autobusi, trolejbusi, tramvaji) prostorno nezavisni, oni su funkcionalno zavisni. Isto važi i za odnos metroa i individualnog (automobilskog) saobraćaja. Ovi vidovi prevoza u novom sistemu dobijaju zadatak da “napajaju” metro putnicima.
Kada se pogleda aktuelni projekat vidi se da je metro postavljen daleko od najvažnijih, odnosno najopterećenijih površinskih linija GSB-a. “Već u prvoj fazi uvođenja metroa mora doći da značajnog (najvećeg mogućeg) prelaska sa individualnog transporta na metro” – kaže se u Primedbama GF. U tom kontekstu ističe se da “ključne gradske saobraćajnice odavno funkcionišu na granici kapaciteta”. Zatim se nabrajaju neuralgične tačke: raskrsnica kod Skupštine (koja 12 sati tokom dana “obrađuje” pet do šest hiljada vozila na sat); raskrsnica kod Pravnog fakulteta (više od 4.000 vozila); raskrsnice na obodima Brankovog mosta, te između ulica Mihajla Pupina i Milentija Popovića, odnosno Brankove i Pop Lukine (po šest i pet hiljada vozila u vršnim satima); most Gazela preko kojeg (prema podacima još iz 2013) prosečno dnevno pređe 152.000 vozila i 1.150 autobusa. “Na ovim koridorima rezervnih kapaciteta nema, a saobraćajni zahtevi će sa ekonomskim razvojem nastaviti da rastu. Stoga se sa ovih koridora saobraćaj s površinskih vidova transporta hitno mora prevoditi na metro”.

PRVA LINIJA (...) NE POVEZUJE NI GLAVNE GRADSKE CENTRE, NI ŽELEZNIČKU STANICU, NI KLINIČKI CENTAR, NI CENTRE OBRAZOVANJA, NITI U ŠIREM CENTRU POSTIŽE REALNU VEZU SA BEOVOZOM

Uzgred, mada takođe važno, to će imati povoljne prostorne efekte (prema podacima iz davne 1985. individualni prevoz je angažovao 90 odsto saobraćajnih površina, sada je verovatno i gore), kao i vrlo pozitivne ekološke uticaje, budući da su u Beogradu automobili postali najveći zagađivači.
Treće, glavna funkcija metroa – i to je azbuka, zar ne – jeste da pored velikih gradskih naselja spoji i ostale “obavezne tačke: najizraženija težišta poslovnih aktivnosti, centre obrazovanja, centre zdravstva, železničke stanice”. I to, kažu dalje eksperti sa Građevinskog fakulteta, mora da bude obezbeđeno “već u prvoj fazi metroa”. Ništa od toga, opet, svojom prvom linijom ne ispunjava aktuelni projekat. Ovako kako je zacrtana, “prva linija (…) ne povezuje ni glavne gradske centre, ni železničku stanicu, ni Klinički centar, ni centre obrazovanja, niti u širem centru postiže realnu vezu sa Beovozom”.

ŠTO SE GRBO RODI: Konačno, u vezi sa prethodnim, i laiku se nameće konstatacija da su kreatori (ne projektanti-izvršitelji) ovakvog metroa morali uložiti mnogo napora da zaobiđu (odnosno da njihovo uključenje u metro mrežu ostave za poslednje faze izgradnje) dva najveća beogradska železnička čvorišta – stanice Prokop i Vukov spomenik. Ili, što je zapravo verovatnije, to njima, zaokupljenim sopstvenim interesima, nije bio nikakav problem.
Zbog toga što je izbegnut Vukov spomenik morala je da se “izmišlja” nova stanica – negde u Mekenzijevoj ulici. To ne samo da donosi nove, visoke i nadasve nepotrebne troškove nego je i građevinsko-tehnički teško izvodljivo. Prokop je posebna priča. “Ne možemo da shvatimo” – čude se javno, evo, profesori Građevinskog – “da u momentu kada se gradi brza pruga ka Novom Sadu i Budimpešti ujedno ne postoji ideja adekvatne veze metroa i stanice Prokop. Potpuno je neprihvatljivo da se povezivanje Prokopa s metroom odlaže za završnu fazu… Presedanje i za korisnike metroa koji su stigli iz Batajnice i za korisnike metroa koji su stigli iz Berlina mora biti jedno – u stanici Prokop”. Ni to nije sve. Nakaradno projektovanje izaziva dodatne teškoće. “Predviđena veza (u trećoj fazi – NM) podrazumeva povijanje trase metroa prema istoku diskutabilnim radijusom horizontalne geometrije. Tako se postavlja pitanje i konstruktivnog i arhitektonskog uklapanja metro stanice u front stanice Prokop. Naglašavamo da je stanica Prokop već konstruktivno namenjena za upravan ulazak metroa”, kažu profesori građevinarstva.
Pošto prvim dvema linijama nisu povezane sve “obavezne tačke”, uvedena je i treća linija metroa. To je, opet, ne samo još više “nazidalo” cenu nego je i ta treća linija postavljena neracionalno: dobrim delom ide vrlo blizu i paralelno s prvom linijom dok, sa druge strane, Savu prelazi preblizu drugoj liniji. “Moramo reći da se sa dva mosta preko Save mogla postići mnogo bolja povezanost starog dela grada s Novim Beogradom. Da su obavezne tačke povezane u ranijim fazama, drugi most je mogao biti lociran daleko južnije, čime bi se postigla znatno bolja međusobna povezanost Novog Beograda i južnih delova grada na istočnoj strani Save (Banovo brdo i južnija naselja)”, piše u Primedbama.
Što se grbo rodi vrijeme ne ispravi – govorio je čuveni pravnik (iz 19. veka) Valtazar Bogišić. Sve teškoće o kojima je dosad bilo reči mogle su biti (lako) izbegnute da je prvom linijom urađeno ono što je već na prvi pogled i infrastrukturno, i ekonomski, i ekološki, i u svakom drugom pogledu logično, tj. stručno opravdano. Dakle – da su njome povezana dva gradska jezgra, dva beogradska centra (Beograd je “dvocentričan grad”, piše u analizi GF), odnosno Opština Novi Beograd i Trg Republike s produžecima ka Zemunu, odnosno Bulevarom kralja Aleksandra ka Cvetku.

GENERACIJE STUDENATA, NE SAMO U SRBIJI NEGO I U SVETU, NA PRIMERU BEOGRADSKOG METROA ĆE UČITI KAKO DA SE IZBEGNU GLAVNA ČVORIŠTA ŽELEZNIČKOG SAOBRAĆAJA

Posledica je “vrlo slaba pokrivenost grada metroom nakon izgradnje prve linije metroa iako je ona dugačka čak 23 kilometra”. Prva faza metroa, predviđena Studijom iz 1981, od svega 13 kilometara, podsećaju građevinci, bolje je pokrivala grad nego ova sadašnja, gotovo dvostruko duža. Štaviše, ta pokrivenost će, prema novom projektu, ostati slaba sve do izgradnje treće linije metroa. To znači da u jednom još relativno dugom razdoblju niti će se na najvažnijim potezima smanjiti saobraćajne gužve, niti će biti značajnijih pozitivnih efekata na prostor i životnu sredinu, niti će najvećem delu stanovnika biti olakšan svakodnevni život.
A cena metroa je u međuvremenu sa dve milijarde evra porasla na šest milijardi. I finansiraće se, kako sada stvari stoje, uglavnom kineskim kreditima, što znači sa svim njihovim dosad uočenim negativnim posledicama. Ali to je za neku drugu priču.
Na kraju, zaključak je jasan: predlog beogradskog metroa nije u skladu ni sa čim – ni sa saobraćajnim potrebama niti sa ekonomskom logikom, ni sa ekologijom niti sa prostornim mogućnostima, ni sa potrebama stanovništva niti sa zdravim razumom.
U stvari, nije izvesno da predlog metroa nije u skladu ni sa čim. On je u skladu s potrebama Aleksandra Vučića i uske mada šarenolike (političko-poslovno-medijske) klike oko njega. To je najvažnije što o ovom, po svemu se čini, pravom “udruženom zločinačkom poduhvatu” treba zapamtiti.

Novi Beograd: Blokada blokova

“Što se novobeogradske strane tiče, ustupci privatnim investitorima vidljivi su u zoni Erport sitija. Protiv planerskih principa koji su brižljivo poštovani još od ranih pedesetih godina ovde je van oštro definisanog koridora određenog blokovima naselje ‘Ivan Ribar’, 45, 70, 61, 62 i 63, koji je garantovao dovoljan broj potencijalnih dnevnih putnika na pešačkoj distanci od buduće linije metroa koridorom Jurija Gagarina izrastao novi blok. Tako ovde linija metroa (tek u trećoj fazi) pravi devijaciju da bi se približila Erport sitiju. Verovatno bi, ne samo tehnički već i društveno najkorektnije rešenje bilo ispraviti trasu prema blokovima koji metro očekuju već četiri decenije, dok bi se Erport siti našao na desetak minuta hoda od metro stanice.
Građevinski fakultet svoje stručne stavove po pitanju metroa decenijama drži nepromenjenim i prenosi ih sa generacije na generaciju. Moramo podsetiti da su generacije sadašnjih profesora vežbe iz geodezije izvodile na obeležavanju budućih tramvajskih koloseka Novog Beograda. (…) Rane osamdesete su bile godine potpune krize, od metroa se odustalo, a tadašnje gradske vlasti su plasirale parolu ‘Tramvajem u 21. vek’. Sistemom ‘par–nepar’ bonova za benzin koji su ukinuti tek u jesen 1983. i smanjenog obima saobraćaja putničkih automobila, stanje na mostovima preko Save je i dalje bilo takvo da je ova groteskna parola pred Novobeograđanima trebalo da prikrije nemoć gradskih vlasti da reše problem saobraćaja. Čak i u uslovima tadašnjeg društvenog sistema narod je odmah odgovorio duhovitom kontraparolom: ‘Pa, tramvajem smo ušli i u 20. vek’. Građevinski fakultet niti želi niti može da se nađe na strani koja će Novom Beogradu poručiti kako će i u drugu polovinu 21. veka možda morati tramvajem. Nakon višedecenijskog sagledavanja saobraćajnih problema grada Fakultet smatra da je ne samo saobraćajno, konstruktivno, urbanistički i ekološki već i društveno jedino ispravno rešenje u kojem će prva faza metroa spojiti centre starog i novog dela grada. Ovaj stav Fakulteta ne može se promeniti”, piše između ostalog u Primedbama GF.
Možda nije u pitanju, nameće se pitanje, samo Erport siti. Na mestu današnjeg IMT-a treba da se gradi novi veliki stambeno-poslovni centar. I tamošnjem investitoru dobro bi došla jedna metro stanica u neposrednoj blizini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. oktobar 2021.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , , ,
Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Ruski gas, dušegupka ili spas

BLOG, ,
Navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije

Kad se sve skupi još će ispasti da je od “gasne krize” najviše profitirao Aleksandar Vučić. Jer, evo, omogućila mu je novi nastavak njegove omiljene serije – spasavanje Srbije. Naime, kako je sam Vučić objavio – jer ko bi to bolje od njega uradio –Rusi su nam ponudili novu cenu gasa, koja bi trebalo da važi od 1. januara 2022. godine i po kojoj bi Srbija za 1.000 kubnih metara prirodnog gasa trebalo da plaća 780 dolara. To je gotovo tri puta više od dosadašnje cene koja, kaže se, iznosi 270 USD/1.000 m3. Zanimljivo je da Dušan Bajatović, direktor Srbijagasa, državnog preduzeća za uvoz i distribuciju “plavog energenta”, koji je istog dana gostovao na RTS-u nije hteo da otkrije šta nam to Rusi serviraju. Nije hteo il’ nije smeo, vrag bi ga znao – da parafraziram stihove iz “Mostarskih kiša” Pere Zubca.

Braća i sestre

No, kod energetike nema lirike, više je reč o (surovim) interesima. A nema sumnje da je primarni interes predsednika Vučića da prikaže kako jedino on može da obezbedi najbolju cenu. Što je Bajatović nakon boravka u Moskvi i potvrdio rekavši da “buduća cena gasa zavisi od razgovora Vučića sa Putinom”. Ovih dana je u Moskvi boravila i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ali se smisao njenog boravka u glavnom gradu Rusije ne razlikuje mnogo od Bajatovićevog.

Otud se nameće pitanje da li su zaista Rusi i Srbi braća kao što se često ističe ili to važi samo za Vučića i Putina. Valjda bi, naime, bratski dogovor mogao da se postigne i na nekom nižem nivou bratstva, makar kad se radi o u suštini materijalnim ma kako “neopipljivim” stvarima, kao što je gas, a ne da za obične smrtnike važi načelo “ako smo mi braća, kese nam nisu sestre”.

Ipak, ni Vučić, kako stvari stoje, nije pred lakim zadatkom. “Znam čoveka, znam Putina. I mogu da vam kažem da ćemo imati najpovoljniju cenu gasa u Evropi”, rekao je Vučić. To, međutim, neće biti lako pošto je Lukašenko isposlovao cenu od 128 dolara. I Viktor Orban je Vučiću “bacio rukavicu u lice”. Naime, negde u septembru Peter Sijarto, ministar spoljnih poslova Mađarske, pohvalio se petnaestogodišnjim ugovorom sa Rusijom o kupovini 4,5 milijarde kubnih metara godišnje po ceni “atraktivnijoj od one u sadašnjem ugovoru”. Doduše, iznos nije precizirao. Govoreći, međutim, o ovom aranžmanu Vojislav Vuletić, predsednika Skupštine Udruženja za gas Srbije (GASAS), pomenuo je cenu od 220 dolara za 1.000 kubika. Taj gas, to je posebno zanimljivo, trebalo bi da dođe iz Srbije, Balkanskim tokom. S tim u vezi treba podsetiti da je lično Aleksandar Vučić, otvarajući 1. januara 2021. ovaj cevovod (koji umesto preko Ukrajine i Mađarske gas u Srbiju dovodi preko Turske i Bugarske – Turskim tokom, kojeg je Balkanski produžetak) rekao da će cena ubuduće biti 155 dolara. Kapacitet Balkanskog toka je 15,5 milijardi kubika, Srbija godišnje uvozi oko dve milijarde (ukupno troši 2,5 milijardi kubika). U čemu je problem da jednostavno izabere jeftiniju varijantu? Uostalom, zar sam predsednik, na nedavnoj (10. oktobra) konferenciji za štampu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Lavrovom nije rekao: “Da nismo izgradili gasovod, mogao bih samo da uzmem konopče da se obesim”. Verujem da će tako ostati i posle njegovog sastanka sa Putinom u Moskvi 25. novembra.

Savršena oluja

Do svetske gasne krize nije doveo jedan krupan razlog nego veći broj sitnijih uzroka, što bi mediji nazvali “savršenom olujom”. Najpre, posle korone pojačana privredna aktivnost u celom svetu pojačala je potražnju. Drugo, jaka prošla zima uslovila je da evropska skladišta gasa početkom jeseni budu popunjena tek 70 odsto (u Nemačkoj 60), što je izazvalo dodatnu “nervozu” na tržištu. Treći važan uzrok nalazi se (kao i za mnogo toga što se u poslednje vreme dešava u Evropi) u Kini. Kina je, naime, s jedne strane da bi ostvarila zacrtani cilj i postala “carbon free” do 2060. godine, a s druge strane da bi smanjila broj nesreća u rudnicima, redukovala svoju proizvodnju i okrenula se tečnom prirodnom gasu. Zato su tankeri koji su iz severne Afrike išli put Evrope okrenuti prema jugoistočnoj Aziji. Istovremeno, u Evropi je zbog kvarova na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi smanjena proizvodnja gasa u Norveškoj i Holandiji. Takođe, zbog neodgovarajućih vremenskih prilika opala je proizvodnja energije iz solarnih i vetro-parkova u Španiji, odnosno Danskoj. Do pada evropske proizvodnje energije došlo je i zbog istovremenog remonta nuklearnih i termo elektrana. Na kraju, ali ne i najmanje važno, po nekim mišljenjima, ne malu ulogu ima pritisak da se ubrzaju dozvole za rad gasovoda Severni tok 2 (kapaciteta 55 milijardi kubika – koliko i njegov prvorođeni “brat blizanac”) koji je završen još pre godinu dana.

Sa druge strane, svetske rezerve gasa iznose 350.000 milijardi kubnih metara i dovoljne su za bar sto narednih godina. Uzgred, svetske rezerve nafte su procenjene na 1.500 milijardi barela a mrkog i kamenog uglja 500 milijardi tona (lignita još toliko) tako da će pre ovi energenti biti zamenjeni onima koji manje zagađuju nego što će biti potrošeni.

Cene i ucene

Kapaciteti gasovoda iz Rusije prema Evropi kreću se oko 300 milijardi kubnih metara, dok se iz Rusije plasira oko 200 milijardi kubika (nešto preko 40 odsto ukupne evropske potrošnje koja trenutno iznosi oko 500 milijardi kubika). Evropska unija, međutim, u okviru svoje “Zelene agende”, kojom je predviđeno da se do 2050. iz upotrebe potpuno izbace elektrane na fosilna goriva, planira da do 2030. potrošnju gasa poveća na 800 milijardi kubnih metara. To je nesumnjivo velika šansa za Rusiju pod uslovom da ne ucenjuje Evropu. I još pod jednim uslovom – da ne pomaže, pre svega finansijski, antidemokratske, antiliberalne i ekstremno desničarske partije i pokrete u gotovo svim evropskim zemljama.

Uzgred, kada je o cenama reč, nije zgoreg napomenuti da njihov porast na 1.000 pa čak i 2.000 dolara za hiljadu kubika nije važio za najveći deo gasnog “tržišnog kolača”. Do tog enormnog skoka – mada bukvalnog skoka nije bilo pošto su cene kontinuirano rasle još od proleća – došlo je na berzi, dakle za količine marginalne u odnosu na ukupnu potrošnju. Promet najvećeg dela prirodnog gasa odvija se na osnovu dugoročnih ugovora gde se dogovaraju različite “formule” za izračunavanje cene (uglavnom je reper cena nafte) ili se jednostavno ugovori neka fiksna cena.

Ipak, ravnoteža je poremećena i sada će morati da se uspostavi nova. Na kom će to nivou (cene) biti zavisi od toga kako će se i kojom brzinom pomenuta “savršena oluja” okončavati. U međuvremenu, Rusija želi da situaciju što bolje, kako to vole da kaži ekonomisti, “kapitalizuje”, odnosno da je iskoristi kako za trenutno povećanje cena tako i za dugoročno popravljanje položaja, čitaj uspostavljanje dominacije, na tržištu gasa.

Kada je, s tim u vezi, o Srbiji reč, sasvim neprimećeno je prošla jedna vrlo zanimljiva činjenica. Naime, aktuelni ugovor, sa rokom važenja od 10 godina, Srbija je sa Rusijom zaključila 2013, što znači da bi trebalo da istekne početkom 2023. godine. Iz dosad neobjašnjenih razloga, međutim, ovih dana smo – kao što je na početku rečeno – saznali da se radi na novom ugovoru koji treba da se primenjuje (već) od 1. januara 2022. godine. Zašto je rok važenja ugovora skraćen za godinu dana? I to baš u situaciji vrlo nepovoljnoj za kupca a vrlo povoljnoj za prodavca. I – nekako spontano nameće se pitanje – da li će i šta će tu sve, pored gasa, biti na stolu, o čemu će se pregovarati. Mi vidimo da se Srbija takoreći svakoga dana u svakom pogledu (da iskoristim slavnu sentencu iz “Doli Bel”) sve više udaljava od Evropske unije i vidimo da u tome uživa nedvosmislenu rusku podršku.

Sve u svemu, navodna Gazpromova ponuda od 780 dolara za gas samo je predstava koja treba da pokaže kako Putin (time što će odobriti znatno nižu cenu) izuzetno uvažava Vučića, ali će u stvari pokazati da je Srbija u sve čvršćem zagrljaju Rusije.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 20. oktobar 2021.

Energetske apokalipse neće biti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN
Zašto su gas i električna energija naglo poskupeli, za koje količine te cene važe, hoće li se Evropa smrzavati, da li će se kriza preliti na naš region, šta da radi Srbija

Intervju Aleksandar Kovačević, stručnjak za energetiku

Energetika je pomalo i neočekivano postala glavna evropska tema ovih dana. Cene energenata, tačnije prirodnog gasa i struje, skaču u nebo. O čemu je tu zaista reč? Preti li Evropi energetska apokalipsa ili se radi o spekulacijama ili o prolaznoj krizi? To je bila tema razgovora s našim poznatim stručnjakom za energetiku Aleksandrom Kovačevićem.

Kad se kaže da je cena gasa u poslednjih godinu dana skočila pet puta važi li to za cenu gasa generalno ili za neke manje, marginalne koje se trenutno ugovaraju na tzv. otvorenom tržištu za neke hitne potrebe?
Cena gasa je porasla na berzi gasa u Evropi. Takozvani TTF indeks cena. Naime, TTF tržište ima najbolji balans ponude iz utečnjenog prirodnog gasa, gasa iz lokalne proizvodnje, odnosno EU, gasa iz Norveške i gasa iz Rusije. Sve u svemu, reč je o marginalnim količinama jer se najveći deo trgovine odvija preko bilateralnih i dugoročnih ugovora.
Gazprom se, naravno, pojavljuje na ovom tržištu u nekoliko vidova, i to najpre kao isporučilac gasa putem Severnog toka ili gasovoda Jamal, odnosno sistema gasovoda kroz Ukrajinu, zatim kao prodavac utečnjenog gasa iz ruskih izvoznih terminala, treće, kao trgovac gasom na veliko u svim vidovima i, na kraju, kao kupac gasa za svoje podružnice u Evropi ili podzemna skladišta.
Taj indeks cena znatno je porastao. Pored toga, indeks cena gasa pokazuje da je u jedan mah cena gasa po jedinici energije prevazišla cenu nafte. To se još samo jednom desilo u prošlosti.

Da li je poskupljenje posledica povećane potražnje i zbog čega je do nje došlo. Da li je oporavak privrede posle pandemije korone jedan od uzroka ili je najvažniji uzrok?
Tržište gasa je vrlo robusno i stabilno tržište. Potrebno je da se stekne više različitih razloga da bi došlo do ovakvog skoka cena. U ovom slučaju to uključuje nagli porast potrošnje, remonte na proizvodnoj i transportnoj infrastrukturi u Norveškoj, pad proizvodnje u Holandiji, pad proizvodnje na delu kapaciteta u Rusiji, povećanu tražnju radi punjenja skladišta u Evropi, kao i okolnost da je tokom dužeg perioda utečnjeni gas preusmeravan na Daleki Istok, gde su cene tradicionalno više od Evropskih, a gde je došlo do rasta tražnje posle prošlogodišnjeg naleta pandemije. Jednovremeno je došlo do kvarova na transportnoj infrastrukturi za gas iz Alžira preko Belorusije, kao i Baltičkom basenu. Vremenske prilike su podstakle tražnju. Izostanak energije iz vetra takođe.

EVROPA RASPOLAŽE DOVOLJNIM UVOZNIM KAPACITETIMA I U GASOVODIMA I U TERMINALIMA ZA UTEČNJENI GAS

Ima li taj skok cene veze sa Severnim tokom 2, tj. predstavlja li i to neku vrstu pritiska da se ubrza izdavanje dozvola za rad ovog gasovoda, koje je trenutno pod upitnikom?
U nekoj meri ili možda. Ako je takva namera i postojala, ona nije mogla biti dovoljna da izazove ovakvo pomeranje cena. Možda je prilika koja se pojavila sticajem brojnih okolnosti iskorišćena da se formira neka vrsta percepcije da bi Severni tok 2 mogao ublažiti krizu.

A ima li to veze sa američkim protivljenjem ovom gasovodu, odnosno saradnji Rusije i Nemačke, pre svega?
Stavovi nemačke vlade, s jedne strane, i nemačkih sudova, sa druge strane, kao i regulatornih ustanova, sa treće, u ovom slučaju se ne podudaraju. Ne može se govoriti o tome da je cela nemačka politička i poslovna scena pozitivno otvorena za Severni tok 2 i da je to suprotno stavu Sjedinjenih Država. Pokazalo se i u toku izbora da se neke vodeće političke opcije u Nemačkoj oštro protive korišćenju Severnog toka 2, dok su neke druge na ovaj ili onaj način za to.

Pomenuli ste tečni prirodni gas. On je, pre svega iz Afrike, ali i sa još daljih destinacija, trebalo da bude neka vrsta alternative, konkurenta, zamene za prirodni gas iz Rusije. Podignuto je valjda tridesetak terminala na obalama Evrope, šta se s njima dešava, ispunjavaju li oni svoju svrhu?
Prema mojim informacijama, ne potpuno. Pristup ovim terminalima nije jednostavan niti dovoljno operativan. Ima i mnogo restrikcija u samoj infrastrukturi. Dobar primer je novi terminal u Hrvatskoj, koji je daleko manje funkcionalan nego što je mogao biti, a čija je konkurentnost u odnosu na gas iz gasovoda znatno umanjena izborom lokacije, tehnologije i kapaciteta.
Dakle Evropa se pojavljuje na tržištu utečnjenog gasa opterećena uvećanim transakcionim troškovima, pa je shodno tome u stanju da plati nižu cenu od kupaca sa Dalekog istoka.

Iz onoga što ste rekli čini se da je do nestašice u Evropi došlo zato što je gas otišao u Aziju. O čemu se tu radi?
To je jedan od uzroka, i to u dužem periodu. To je inače dugoročni trend da su zahvaljujući većoj efikasnosti infrastrukture azijski kupci u stanju da plate višu cenu gasa. Tokom pandemije u 2020. godini taj trend je kratko bio napušten jer je u Aziji došlo do smanjenja tražnje.

UKOLIKO DOĐE DO HLADNE ZIME, BIĆE POTREBNO UVEĆATI UVOZ GASA 5-10 ODSTO U ODNOSU NA PROSEK PRETHODNIH ZIMA

Prošle godine smo imali situaciju da su čak i relativno skromne cene u Evropi bile dovoljne da privuku velike količine utečnjenog gasa. Bila je situacija da je, recimo, Turska, koja je vrlo efikasno gasno tržište i vrlo dobro snabdevena gasovodima iz različitih pravaca, uvozila utečnjeni gas.

Jesu li problemi u snabdevanju nastali zbog načina na koji se Evropska unija odnosi prema tržištu gasa? Da li ona to tržište više guši ili podstiče, da li je svojom regulativom sebi napravila probleme?
Najverovatnije. Postoji problem sa regulativom tržišta u Evropi, sa poimanjem energetske efikasnosti i pristupom infrastrukturi.

Govori se i o enormnom poskupljenju električne energije. Da li je to u vezi sa zbivanjima na tržištu prirodnog gasa?
U nekoj meri. U toku je i rast potrošnje električne energije. Veliki broj elektrana na ugalj zatvoren je delimično ili potpuno. Porasle su i cene uglja u Indiji i Kini, pa se ta okolnost prelila na Evropu. Unutrašnje tržište uglja u Kini nije dovoljno fleksibilno da može da se izbori sa varijabilnom tražnjom elektrana čija je tehnička raspoloživost daleko ispod Evropskih standarda. Naime, dugi periodi nerada, tehnički ispadi dovode do toga da elektrana koja ima veliku zalihu uglja ne radi zbog kvara, a elektrana koja bi bila operativna nema uglja, i tome slično.

Da li je “Zelena agenda” uticala na destabilizaciju snabdevanja, s jedne, i na porast cena, sa druge strane?
Verovatno ne odlučujuće. Potpredsednik Evropske komisije Timermans bio je vrlo jasan u tom kontekstu. Jednostavna ekonomija kaže da bi postojanje trgovine karbo kreditima i takse na emisije trebalo da smanjuje tražnju a ne da je povećava.

Da li je “panika” na energetskom tržištu prisutna u svim zemljama EU ili samo u nekima od njih, i kojim, pre svega?
Moguće da su segmenti tržišta koji su snabdeveni dugoročnim ili ugovorima za buduću isporuku sada u povoljnijem položaju. Međutim, gasne firme ne mogu prodavati stvorene zalihe po nabavnoj već samo po očekivanoj ceni jer je to jedini način da se očuva vrednost uloženog kapitala. Taj jednostavni mehanizam implicira proliferaciju cenovnih uticaja preko celog tržišta.

Može li ova situacija imati dugoročnije posledice?
Ova situacija ponovo ozbiljno otvara pitanje konkurentnosti evropskih industrija, efikasnosti korišćenja energije u Evropi i transakcionih i regulatornih troškova. Dalji rast cena, a naročito rast cena za buduće isporuke, može dovesti do drastičnog pada industrijske tražnje, a time i nezaposlenosti i drugih problema.
Poseban rizik trpe Ukrajina, Baltičke države i Finska.

DO POVEĆANJA CENA DOŠLO JE U TRGOVINI O MARGINALNIM KOLIČINAMA JER SE NAJVEĆI DEO TRGOVINE ODVIJA PREKO BILATERALNIH I DUGOROČNIH UGOVORA

Da li će se kriza iz Evrope preliti na naš region?
Najpre, raspoložive projekcije ukazuju da postojeći mehanizmi u Evropi obezbeđuju pouzdano snabdevanje svih zemalja EU i Zapadnog Balkana tokom naredne zime. Naravno, uz prigodne cene. To, međutim, istovremeno znači i da će se prilike – što znači i kriza, ako je i koliko je bude – iz Evrope prelivati na Srbiju i naš region. No, ja bih rekao: što pre to bolje. Upotreba gasa u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Severnoj Makedoniji vrlo je neefikasna. Tranzitni troškovi su neobično veliki. Potrebno je što pre restrukturirati upotrebu gasa koristeći se primerima zemalja izvan Evrope i Kine. Porast cena bi bio dobrodošao impuls da se javna preduzeća upuste u investicije i promene tehnologije kako daljinskog grejanja tako i distribucije gasa za široku potrošnju.
Evropska unija je potvrdila sposobnost da obezbedi snabdevanje Balkana kroz mehanizam sigurnosti snabdevanja ustanovljen u Ugovoru o Energetskoj zajednici.

Treba li građani Srbije da očekuju drastično povećanje cena energenata, tj. gasa i struje?
Bilo bi dobro da cena unekoliko poraste da bi se predupredili drastični rizici i drastične situacije koje predstoje. To bi moralo biti praćeno ambicioznim investicionim planovima u Elektroprivredi Srbije, toplanama i industrijskim potrošačima. Kamate na međunarodnim tržištima kapitala i dalje su niske. Cene energetske opreme još uvek nisu porasle srazmerno porastu cena energije. Krajnje je vreme za ambiciozni investicioni program koji bi radikalno podigao efikasnost korišćenja energije.

Da li Srbija zarad energetske stabilnosti treba više da se oslanja na zelenu energiju ili treba da još izvestan niz godina (5-10, možda više) sačuva i svoje termoelektrane. U ovoj drugoj varijanti, da li je uslov da ih modernizuje (ugradi filtere), tako da one više ne budu tako veliki zagađivači?
U periodu od pet godina nema mnogo izbora. Tokom narednih pet godina termoelektrane će biti oslonac elektroenergetskog sistema Srbije. Naime, u tom periodu nije moguće izgraditi i pustiti u pogon potrebni kapacitet novih objekata. Ulaganja u postojeće objekte na temelju davno prevaziđenih tehnoloških rešenja koja su sada predviđena ili se upravo sprovode verovatno neće doneti ništa dobro. Postojeće planove treba što je moguće pre napustiti i zameniti daleko naprednijim, ali i dalje ambicioznim investicionim zamahom.
Zelena energije je prilika generacije za Srbiju. Ogroman, slabo iskorišćeni potencijal zemljišta, biomase, geotermalne energije, sunca i vetra traži ambiciozni investicioni program koji je potrebno odmah pokrenuti da bi se prve velike elektrane pojavile na tržištu u 2025. godini. Taj investicioni program bi podigao zaposlenost i omogućio povećanje cena struje koje je potrebno u odgovarajućoj meri.

UPOTREBA GASA U SRBIJI, HRVATSKOJ, BOSNI I HERCEGOVINI I SEVERNOJ MAKEDONIJI VRLO JE NEEFIKASNA

Ono što je svakako moguće jeste da se u tih pet godina prepolovi potrošnja ogrevnog drveta kod domaćinstava, uz radikalno poboljšanje kvaliteta grejanja i smanjenja zagađenja. U periodu koronavirusa ovo bi se trebalo smatrati prioritetom svih prioriteta. Tu treba tražiti priliku da se bitno poboljša socijalni status stanovništva. Ako ne dođe do krupnih promena u regulativi i energetskoj politici, verovatno predstoje nove krize.

Sve u svemu, preti li Evropi energetska apokalipsa?
Apokalipsa je prejaka reč, ali povećanje energetskog siromaštva deluje izvesno. Ukoliko dođe do hladne zime, biće potrebno uvećati uvoz gasa za 5-10 odsto u odnosu na prosek prethodnih zima. To neće biti jeftino i može se očekivati relativno visok nivo cena u narednim mesecima. Ukoliko se to desi na početku zime i bude rešavano povećanim korišćenjem skladišta, može doći do nestašica u drugom delu zimskog perioda.
Sa druge strane, projekcije raspoloživosti infrastrukture, količina gasa i gasa u skladištima zasad ne ukazuju na značajnije nestašice. Cene, međutim, mogu ostati visoke. Ovo ne isključuje poremećaje na tržištu usled vanrednih događaja ili određenih tržišnih okolnosti. Ishod pregovora o puštanju u rad Severnog toka 2 ovde nije posebno relevantan mada može znatno uticati na cene, pa čak i neke druge tržišne situacije.
Da podsetim, Evropa raspolaže dovoljnim uvoznim kapacitetima i u gasovodima i u terminalima za utečnjeni gas.

Nova energetska paradigma

Potrebno je pregovore sa Evropskom unijom i Energetskom zajednicom u vezi s režimom trgovine karbon kreditima i učešćem na Evropskom tržištu postaviti na nove temelje koji mogu Srbiji i celom regionu doneti ozbiljna finansijska sredstva za nove investicije. Ovde se radi o pitanjima daleko većeg značaja od programa finansijske podrške Balkanu IPA III, koji je nedavno usvojen u Evropskoj uniji. Srbija ima priliku da, kao predsedavajuća Energetske zajednice, do kraja ove godine i u kontekstu Konferencije o klimatskim promenama u Glazgovu početkom narednog meseca povede ceo region u potpuno novu i znatno napredniju energetsku paradigmu.

Veliki trgovački gubici Srbije

Ovog trenutka ceo region gubi izvanrednu priliku da znatno poveća svoje učešće u Evropskom tržištu električne energije i da ostvari lukrativni izvoz hidroenergije. Mi znamo da je domaća tražnja verovatno obezbeđena domaćom proizvodnjom u Srbiji. Međutim, ta situacija implicira velike gubitke u trgovačkim prilikama. Ovog trenutka dragocen je svaki napor da se smanji domaća potrošnja električne energije, a naročito da se eliminiše velika osetljivost potrošnje na vremenske prilike. Elektroprivreda Srbije raspolaže sposobnim komercijalnim timom. Tim ljudima treba dati priliku da na najbolji način upotrebe izvanredni hidroenergetski potencijal kojim Srbija raspolaže.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 14. oktobar 2021.

Razočaranje

PEŠČANIK, ,
“Neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi

Da ste Evropska unija, da li biste primili Vučića. Ne ovog i sada nego onog i onda kad ispuni sve uslove za prijem. Jer, šta garantuje da već sutradan po učlanjenju Vučić ne bi polako počeo da se udaljava od evropskih vrednosti, poput Orbana i Janše, recimo. Uostalom, taj “trijumvirat” u trouglu Budimpešta – Ljubljana – Beograd već manifestuje svoju razornu moć.

Ali kako i da računate na Srbiju pod nekim antivučićem kad taj antivučić lako može da se pokaže kao veći antievropljanin i proputinovac i od samog Vučića. Verovatnoća da tako bude, sudeći po političkim merenjima, mnogo je veća od verovatnoće da tako ne bude.

Sastanak, tzv. (neformalni) samit lidera Evropske unije i Zapadnog Balkana održan u sredu 6. oktobra na Brdu kod Kranja izazvao je u pojedinim krugovima veliko razočaranje. Recimo, kod Gorana Svilanovića. EU je trebalo da postupi kao kod prijema u Šengen – da odredi datum prijema, kao i “mapu puta”, tj. uslove koje u zacrtanim rokovima treba ispuniti, rekao je doskorašnji generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju.

Ima logike. To bi istovremeno bio i štap i šargarepa: s jedne strane zadaci, sa druge strane nagrade. Što je najvažnije, ukoliko bi konačni rok bio propušten, zna se na koga bi pala krivica.

Ipak, pitanje je koliko bi taj potez zaista bio delotvoran, odnosno lako bi se moglo desiti da bude kontraproduktivan. Pre svega, nema tog datuma – u aktuelnoj međunarodnoj konstelaciji – koji bi Vučića (ali i onog antivučića) naterao na sporazum s Prištinom. (Čini se da važi i obrnuto, ali to nije naša tema.) Štaviše, moglo bi to odgovarajućom “marketinškom obradom” da se predstavi i kao ucena, tako da krivica padne na “briselsku birokratiju”, što bi i inače zatrovanu domaću javnost još više udaljilo od evropskog puta.

Drugo, određivanje datuma svakako bi bilo protumačeno – a fakat bi i bilo – kao određeno priznanje Srbiji. Dakle – Vučiću. Priznanje da je taj datum u ovom času svojim dosadašnjim radom on zaslužio. I sve to nekoliko meseci pre izbora.

Tako da “neodređivanje” datuma zapravo ide naruku opoziciji. Samo je pitanje da li je ona u stanju to da vidi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. oktobar 2021.

Đurići i Đurići uveoci

NOVI MAGAZIN, ,
Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva

Uvodnik najnovijeg Kvartalnog monitora govori o uticaju obrazovanja na ekonomski (ali i opštedruštveni) razvoj jedne zemlje. Nakon kraće uporedne analize Milojko Arsić konstatuje da “su nivo i kvalitet obrazovanja u Srbiji približno u skladu s njenim nivoom razvijenosti”. Iz toga dalje izvlači zaključak “da je za privredni rast u narednim godinama neophodno da se unapredi kako obuhvatnost tako i kvalitet obrazovanja”.

Naravno, obrazovanje je danas (više nego ikada) nužan uslov razvoja, ali – da li je i dovoljan. Pitanje sugerišu podaci koje je izneo sam Arsić. Jer, ekonomski zaostatak Srbije, recimo za Češkom, a pogotovo Nemačkom, mnogo je veći od jaza u obrazovanju. Što znači da postoje činioci koji su značajni koliko i obrazovanje, ako nisu i važniji. Drugim rečima, stepen razvijenosti zavisi od mogućnosti da znanje dobije društveno priznanje, a onda i bude (koliko-toliko) pretočeno u imanje.

Iz toga se može zaključiti da nije dovoljno da uče samo pojedinci. Isto važi i za čitavo društvo. Pre otprilike tri i po decenije Zoran Đinđić je pisao da razvojni, tj. “evolucioni kapaciteti nekog društva ne mere se ekonomskim pokazateljima nego sposobnošću društva da uči, tj. da mobiliše svoje unutrašnje resurse. A učenje je uvek povezano s racionalnim propitivanjem vrednosti i normi koje služe kao orijentiri delovanja”.

Dakle – vrednosti i orijentiri. Na tom ispitu danas pada Srbija. Paradigmatičan je za to primer pohvala koje je predsednik Vučić uputio pripadnici svog stranačkog podmlatka Neveni Đurić. Upadanje u reč, prekidanje sagovornika, vređanje i omalovažavanje drugih učesnika u debati – to su “vrline” koje je u jednoj TV emisiji pokazala poslanica Đurić. Kada se s najvišeg mesta u državi visoko vrednuje i podstiče agresivni primitivizam, time se ne gradi (i ne nagrađuje) samo jedan tip ličnosti nego i jedan tip društva.

Zbilja, diplomci koji izlaze iz Akademije mladih lidera SNS-a kao da su izašli iz nekog talibanskog terorističkog kampa. Opašu se verbalnim dinamitom, uvuku se među ljude i naprosto se detoniraju. Pošto su to (srećom) samo jezička pirotehnička sredstva, oni te svoje diverzije mogu da ponavljaju više puta i u dužem razdoblju. Ma kako, međutim, bili dobro istrenirani, ovi SNS kadrovi vremenom se potroše, prosto imaju rok upotrebe. Tada odlaze u mirovinu – neko u ambasadore, neko u ministre, neko u direktore itd., široke su jasle javnog sektora. Ode Marko Đurić, dođe Nevena Đurić. Simbolički govoreći, naravno.

Na kraju, zbog svih Đurića koje uče da je do ustoličenja Aleksandra Vučića 2012. Srbija bila “jadna, napaćena, na kolenima”, evo samo nekoliko činjenica. U času kada je Demokratska opozicija 2000. preuzela vlast od “crveno-crne koalicije” u kojoj je aktuelni predsednik imao istaknuto mesto, Srbija je bila poražena u četiri rata i izbačena iz svih međunarodnih organizacija, počev od Ujedinjenih nacija. Bruto domaći proizvod bio je upola manji nego deceniju ranije, dok su plate svedene na trećinu. Od 2001. do 2008. godine, do početka svetske ekonomske krize, Srbija je ostvarila prosečan privredni rast od 6,6 odsto. Od 2013. do 2019, dakle do globalne krize izazvane koronom, Srbija je zabeležila prosečan godišnji rast od 2,5 odsto. I poslednje, nova vlast je 2001. zatekla javni dug nešto malo iznad 14 milijardi evra. Kada su vlast preuzeli naprednjaci, sredinom 2012, javni dug je iznosio oko 15 milijardi evra. Danas je javni dug blizu 30 milijardi evra.

Sapienti sat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. septembar 2021.