NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Zapadni Balkan treba što pre uključiti u Evropsku uniju

Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima.

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu.

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku.

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika.

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.

Doba izdaje. Ili: vakat za fakat

Najopasnije je kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić. Zato bi u Srbiji reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti

Crkve su izdale vernike, sindikati su izdali radnike, partije su izdale birače, države su izdale građane, građani su izdali sami sebe.

Izdaja je postala najjeftinija srpska reč. Načisto se izlizala od prevelike upotrebe.

Najopasnije je, naravno, neuporedivo najopasnije, kada država viče izdaja. Jer, kao što smo se osvedočili, država u tom slučaju ubija. Ubijen je zbog izdaje Ivan Stambolić, ubijen je Slavko Ćuruvija, ubijen je i Zoran Đinđić.

Zato bi u Srbiji – ako stvarno hoćemo ne samo dijalog nego ako uopšte mislimo da postanemo normalno društvo – reči izdaja i izdajnik trebalo zabraniti. Ili makar na njih staviti “moratorijum”. Inače će biti: Ave, Servie, morituri te salutant.

Pre svega zbog Kosova. Jer, kao što nas drevna prošlost uči – iako to uporno odbijamo – na Kosovu je za izdaju optužen onaj ko izdaju nije počinio.

A novija istorija podseća da je pre tačno 30 godina Slobodan Milošević svoj čuveni govor održao u srcu Kosova, na Gazimestanu. Bila je to neka vrsta novog kosovskog zaveta protiv izdaje. Pre neki dan Vučić je o Kosovu govorio u srcu Beograda, na Terazijama, figurativno govoreći. Na Kosovo može da ode samo ako i kada dobije dozvolu vlasti u Prištini.

Vladeta Janković, Koštuničin intimus, ispravno je u “Utisku nedelje” primetio da glavni cilj Vučićevog mitinga 19. aprila nije bio da (se) pokaže čiji je (miting) veći nego da pripremi svoje pristalice, ali i koalicione partnere, pa i celu Srbiju za ono što izgleda dolazi. Šta je to što nam se bliži, Janković nije identifikovao, samo je rekao da se to njemu ne sviđa. U čemu mu se pridružila i nacionalno takođe senzitivna Ljiljana Smajlović. Nažalost, posle je razgovor otišao u drugom smeru, pa je ova tema, ključna za Srbiju, ostala “nedorečena”.

Vučić pak na Glavnom odboru svoje stranke u Sava centru i na velikom narodnom zboru ispred Skupštine – kao da nije bio isti čovek. Vuk i jagnje, takoreći. No, nije to tako neobično u politici.

Ono što je, međutim, na oba skupa bilo gotovo istovetno, bio je pokušaj da se postavi pitanje Kosova. Odnosno, da se nagovesti da je neko rešenje na vidiku. Iako se još ne vidi šta je to. I za to je, praktično u lice, Vučić dobio onaj povik – “izdaja”. Što, po svemu sudeći, nije bilo po protokolu. Pa je brže-bolje za miting regrutovao “vikare” i njihove pomagače.

Problem je što kad stalno vičete izdaja, kao što to radi Vučić, poput onog čobančeta koje je stalno vikalo vuk, (iz)gubite kredibilitet. To se izgleda sad dešava Vučiću. Makar u Evropi. U Rusiji i Kini možda je drugačije.

Iako 29. april u Berlinu, i sastanak šefova država i vlada Srbije, Albanije i Kosova, sa “triom M” (Merkel, Makron, Mogerini) nije “dan D” – štaviše, naročito se ovi “naši” trude da istaknu kako “nemaju nikakva očekivanja” – teško da makar prvo dvoje pomenutih evropskih lidera može i hoće sebi da dozvoli tek samo još jedan “čapraz divan”. U najmanju ruku, biće to suočavanje sa istinom. Kojoj se može pogledati u oči, ali se može i zažmuriti. Kao, recimo, u Rambujeu pre 20 godina.

Čini se, međutim, da u tom pogledu žmuri i opozicija. Jer, šta ona nudi? Neko će reći: i ne mora da nudi, njena je privilegija da može samo da kritikuje. Ipak, pitanje je može li se na programu “možda ne znamo šta hoćemo, ali znamo šta nećemo” osvojiti poverenje građana Srbije. Kojima je možda dosta neizvesnosti. I koji su, više nego opozicija, spremni na suočavanje sa istinom. I spremniji su da je prihvate. Samo što se niko ne usuđuje da ih pita. A morao bi.

Došao je “vakat za fakat.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. april 2019.

Status quo, salto mortale

Kada su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji

Kosovo

Ovih dana kao da se uoči evropskih izbora čine poslednji napori da se kosovski čvor rasplete, da ne bi posle morao da se seče. Više to, zapravo, liči na poslednje trzaje “umiruće” briselske administracije. Vide to, naravno, i “ovnovi” na balkanskom brvnu, pa su promenili retoriku, ali im je ćud ostala ista. Ali kad su Britanci pokazali tako malo razuma, kako da Balkanci budu drugačiji. Sad su sve oči uprte u Berlin između uskršnjih i prvomajskih praznika, mada je Aleksandar Vučić rekao da se 29. aprila, uprkos Emanuelu Makronu i Angeli Merkel, neće desiti ništa.

OPCIJE: Pred Srbijom, Kosovom i čitavim regionom Zapadnog Balkana, da ne idemo dalje, dva su moguća scenarija. Jedan je – u ovom trenutku realniji – da ne dođe ni do kakvog rešenja. Odnosno, rešenje je – jer nisu retki oni koji to tako vide – status quo. Dakle, zamrznuti konflikt. Drugi scenario podrazumeva sporazum Srba i Albanaca, to jest Srbije i Kosova, kakav god da taj sporazum bude. Strogo logički gledano, tri su moguće “opcije”: “reintegracija” Kosova u Srbiju; priznanje Kosova od Srbije ili (takozvano) razgraničenje. U prvo ne veruju ni oni koji to propagiraju. Drugo podrazumeva da priznanje može biti formalno i izričito ili neformalno, odnosno da se Srbija ne suprotstavlja prijemu Kosova u Ujedinjene nacije i druge međunarodne organizacije (UNESCO, Interpol itd). U ovom drugom slučaju Srbija bi, naravno, morala da postigne dogovor sa Rusijom. Na prvi pogled paradoksalno, ali iako Moskva često ističe da će u tom pogledu “poštovati volju” Srbije, nije isključeno da bi mogla tome da se suprotstavi iz sopstvenih interesa. Odnosno, nije nezamislivo da Rusija (is)postavi neke sopstvene računice i uslove i traži ustupke za sebe, pre svega od Amerike, što bi čitavu stvar dodatno zakomplikovalo, možda i odložilo.
Kad je pak reč o “razgraničenju”, oko čega su izgleda u jednom trenutku, iako to nijedan od njih nije potvrdio, predsednici Vučić i Tači postigli (kakvu-takvu) saglasnost – i što je, makar spolja, zaličilo na kompromis poput onog između Zaeva i Ciprasa – ono je na obe strane naišlo na snažno odbijanje i izazvalo dodatne podele.
Konfuziju je možda pojačavala činjenica da nije baš bilo jasno šta razgraničenje podrazumeva. Tek kada je ta ideja (definitivno?) propala, Hašim Tači je uneo malo više svetla natuknuvši da se radi o “minimalnoj korekciji granica”. Ipak, ostaje nejasno šta je to “minimalna korekcija” jer ono što je za Srbe minimalno, za Albance može biti maksimalno, tj. neprihvatljivo, i obrnuto. U nekim spekulacijama tim povodom računalo se da bi Srbija trebalo da dobije ceo sever Kosova, tj. od Severne Mitrovice naviše. Malo je verovatno da se to zaista uzimalo u ozbiljno razmatranje. Ima indicija da je Vučić “ciljao” na Gazivode, dok je Tači, sa druge strane, mislio na nekoliko potkopaoničkih sela ili da se granica “vrati” na stanje pre nego što ju je, kažu, Petar Stambolić pomerio ka severu da bi navodno “poboljšao” strukturu stanovništva, tj. povećao “srpski korpus” u pokrajini za koju se tada činilo da će zanavek ostati “srpska”, tačnije u sastavu Srbije.
Ideja o razgraničenju naišla je, međutim, na žestok otpor, kako na Kosovu tako i u Srbiji. U Srbiji, pomalo paradoksalno, kako od onih koji se zalažu za priznavanje Kosova tako i od onih koji su protiv priznavanja po bilo koju cenu.
Tako se, zapravo, stiče utisak da bi bilo kakvo rešenje, odnosno sporazum (političkih predstavnika) dve (zavađene) strane, u jednoj ili drugoj sredini, a možda i u obe, naišao na više protivljenja nego odobravanja. Što znači da će biti potrebno mnogo veštine, odlučnosti i hrabrosti da se ono “p(r)ogura”. Štaviše, da to neće biti ni moguće bez snažne, svesrdne i svestrane potpore međunarodne zajednice. Verovatno čak i njenog direktnog učešća u tom sporazum(evanj)u, praktično nekog novog Dejtona. Što u ovom trenutku ne deluje izgledno.
To ukazuje na širinu konteksta koji određuje (ekonomske) posledice. Naime, iako ne treba imati iluzija u pogledu značaja kosovskog čvora, iako je on sigurno pri kraju liste svetskih problema, on je ipak svetski problem. Za to ne treba bolje potvrde od činjenice da se o njemu i dan-danas raspravlja u Savetu bezbednosti.
Fakat je, takođe, da se danas na Kosovu ne sukobljavaju samo Srbi i Albanci nego i Rusi i Amerikanci. Iako Tramp ne zna gde je Kosovo, on tu ima svoju bazu. A jedva stotinak kilometara dalje ima je, makar simbolično, i Rusija.
Taj kontekst, dakle, utiče i na širinu i dubinu ekonomskih konsekvenci jednog ili drugog rešenja. Jedna je ekonomska perspektiva ako na “Kosovo polju” Rusi i Amerikanci ukrštaju pesnice, a druga ako jedni drugima pruže ruku.
Dakle, za razrešenje kosovskog čvora moguće je zamisliti dve mogućnosti, to jest, dva takoreći “ideal-tipska, scenarija: “crni” i “ružičasti”.

CRNI SCENARIO: Status quo, odnosno zamrznuti konflikt, imao bi niz negativnih posledica, direktnih i indirektnih, kratkoročnih i dugoročnih. Pre svega za Srbiju, ali onda u drugom krugu i za region.
Nema sumnje da će Kosovo zadržati (tj. ako nakratko, kao što se ovih dana najavljuje, od njih odustane, vratiće ih) takse na robu iz Srbije (i Bosne i Hercegovine). Srbija je na Kosovo plasirala robe u vrednosti od oko 450 miliona evra. Odmah nakon uvođenja taksi iz Privredne komore Srbije stizale su informacije da Srbija dnevno gubi oko milion evra. Naravno, postoji teoretska šansa da se nađu nova tržišta, ali to nije lako i ne može biti brzo. Ekonomisti su izračunali da bi ostanak taksi na snazi tokom cele 2019. bruto domaći proizvod Srbije smanjio 0,5-0,7 odsto. To je 1,5-2 milijarde evra. Drugi ekonomisti malo sumnjaju u ovu procenu, pojedini privrednici su govorili da bi za deo te robe mogla da se nađu nova tržišta, što znači da bi šteta mogla da bude i manja. Neka bude i upola manja, to je oko milijardu evra, a to su i za znatno razvijenije zemlje od Srbije ogromne pare.
Drugo, među kompanijama koje su pogođene kosovskim merama nalaze se i strane firme u Srbiji (Henkel, Koka kola, Hemofarm itd). One su sigurno u svojim izveštajima navele i šta je uzrok slabijih poslovnih rezultata. To negativno utiče na opšti privredni imidž Srbije, odnosno označilo bi Srbiju kao zemlju s povećanim poslovnim rizikom. To loše utiče, tj. smanjuje investicije.
Treće, s prethodnim povezano, povećan rizik zemlje znači skuplje kredite na međunarodnom finansijskom tržištu. To, s jedne strane, smanjuje mogućnost zaduživanja, a sa druge smanjuje konkurentnost srpskih firmi na međunarodnom tržištu.
Četvrto, zamrznuti konflikt povećao bi uticaj Rusije u Srbiji. To ne bi donelo novac, ali bi donelo porast nedemokratskih i represivnih tendencija, što bi dovelo do iseljavanja domaćeg kapitala.
Peto, druga strana te medalje je usporavanje evropskog puta Srbije, što bi takođe imalo negativne posledice po razvoj.
Šesto, to bi moglo negativno da se odrazi i na poslovne aktivnosti Kine u Srbiji. Naime, za razliku od Rusije, Kini bi i odgovaralo da se Srbija u dogledno vreme nađe u Evropskoj uniji jer bi tako na bolji način bile valorizovane njene investicije i projekti koje kreditira.
Sedmo, niže stope privrednog rasta imalo bi za posledicu dalje zaostajanje, naročito za zemljama centralno-istočne Evrope – umesto da ih polako sustižemo.
Osmo, nepovoljne ekonomske, političke i socijalne prilike dovele bi do nepovoljnih demografskih tokova, odnosno do još većeg iseljavanja stanovništva, naročito mlađih i obrazovanih ljudi. Što bi, naravno, imalo povratan negativan efekat na privredni rast.
Deveto – a možda bi to trebalo staviti na prvo mesto – zamrznuti konflikt bi doveo u teži položaj i srpsko stanovništvo na Kosovu, koje bi počelo (još brže) da se iseljava tražeći perspektivu ili u Srbiji ili (verovatnije) još dalje u Zapadnoj Evropi.
Poslednje, deseto, takva Srbija, opterećena tenzijama, pritisnuta siromaštvom, okovana nacionalizmom, delovala bi destabilizirajuće na ceo Zapadni Balkan, pa i šire. Što bi se, naravno, negativno odrazilo na razvoj celog regiona. U takvoj situaciji nije nemoguće zamisliti neki neformalni “sanitarni kordon” oko onoga što je ostalo od “srpskih zemalja”.

RUŽIČASTI SCENARIO: Sa druge strane, “ružičasti scenario”, to jest neko rešenje koje bi bilo prihvaćeno – makar i uz proteste kakvih je bilo u Grčkoj (više) i Makedoniji (manje) nakon sporazuma o imenu ove druge – na obe strane, imao bi pozitivne efekte.
1) Najpre, to je sigurno vraćanje trgovine u normalne uzuse, sa svim pozitivnim posledicama koje iz toga proističu.
2) To rešenje moralo bi da bude sveobuhvatno, pa bi njime bili rešena dva problema koja su proteklih meseci bila u fokusu javnosti. Prvi je početkom februara ponovo aktuelizovana sudbina Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata (skraćeno RMHK) Trepča, kako se ovaj socijalistički gigant, a danas obična ruina, svojevremeno zvao. Ovde se, čisto ilustracije radi, može notirati samo jedan problem koji možda i nije najveći. Rudarska okna jesu na teritoriji Kosova, ali je rudno telo na teritoriji Srbije. Slično je i kod drugog “hroničnog” spora: hidroelektrane i jezera Gazivode. Naime, sama hidroelektrana i veći deo jezera jesu na teritoriji Kosova, ali reke dolaze sa teritorije Srbije. Rešenje ovih problema, koje je tehnički relativno lako izvodljivo, pre svega privatizacija Trepče, imalo bi višestruko povoljan uticaj.
3) Rešenje bi omogućilo “slobodan protok kapitala”. Dakle, Srbija bi – to jest njeni biznismeni, kao i drugi, razume se – mogla da investira u tzv. srpske enklave, što bi bio garant i razvoja i opstanka tamošnjeg stanovništva.
4) Evropska perspektiva Kosova i Srbije smanjila bi rizike i povećala strane investicije, naročito na Kosovu. Pored onih u metalurgiju olova, cinka i nikla, posebno u eksploataciju rudnika uglja, odnosno izgradnju termoelektrana koje bi mogle da reše problem snabdevanja električnom energijom celog regiona.
5) Konačno, privredno prosperitetna, stabilna i demokratska Srbija vukla bi kao motor ceo region. Takva Srbija poboljšava investicioni ambijent – kako za ulaganja lokalnog tako i regionalnog (infrastrukturnog) karaktera: gasovodi, putevi, pruge – što bi sve omogućilo znatno brži ekonomski razvoj Zapadnog Balkana.
Kakav bi bio brojčani izraz “crnog”, odnosno “ružičastog scenarija”, nije lako izračunati. Tako nešto pak uradili su pre oko godinu dana stručnjaci iz Republičkog zavoda za statistiku na čelu sa Miladinom Kovačevićem. Prema toj analizi (rogobatnog naziva: Ekonomski, demografski i socijalni efekti različitih scenarija normalizacije odnosa između Beograda i Prištine), posebno bi bili nepovoljni dugoročni demografski efekti. Broj stanovnika Srbije opao bi u slučaju zamrznutog konflikta sa 7,1 milion 2015. na nešto manje od četiri miliona 2060. godine. Sporazum, doduše, negativne demografske tendencije koje postoje već odavno, ne bi mogao da zaustavi, ali bi ih znatno ublažio, pa bi se broj stanovnika Srbije za 40 godina smanjio na (svega) 5,6 miliona.
Kada je reč o ekonomskim posledicama, u prvom slučaju prosečna stopa rasta bruto domaćeg proizvoda do 2060. godine iznosila bi 1,3 odsto, dok bi u drugom slučaju rast bio gotovo tri puta veći – 3,2 odsto. Najupečatljiviji pokazatelj ipak je visina BDP-a: sporazum donosi u 2030. BDP od oko 86 milijardi evra (što je više nego dvostruko i iznad prošlogodišnjeg), dok bi u suprotnom BDP bio oko 66 milijardi evra.
Kad smo već kod dugoročnih perspektiva, zagovornici zamrznutog konflikta, čija je osnovna ideja da se sačekaju “bolja vremena”, kao svoj moto otvoreno ili još češće prikriveno ističu slogan “dogodine u Prizrenu”. Naravno, kao repliku jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. O tome je bilo reči pre nešto više od mesec dana u uvodniku “Prizren, otvoren grad”, ali neke stvari nije zgoreg ponoviti. Dakle, jevrejska ideja/politika/cilj imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su kao nacija bili vlasnici velikog dela svetskog bogatstva. Neuporedivo većeg nego Srbi danas. Zahvaljujući tome mogli su mnogo više da utiču na politike najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu.
Drugo – kao posledica – imali su jakog saveznika. Toliko jakog, da se jači ne može zamisliti – Ameriku kada je bila na vrhuncu moći. Srbija za svoj cilj nema takvog saveznika. Naprotiv. Njen saveznik – Rusija, nema ni približno tu moć. A nema ni interes. Tako da je igra na rusku kartu – unapred izgubljena igra.
Da “rezimiramo”: ono što bi za Srbiju i čitav region bilo najbolje – nije realno; a ono što je realno – to je najgore. Tako bi se mogla sumirati analiza različitih “opcija”, tj. mogućnosti za (raz)rešenje kosovskog Gordijevog čvora. A šansa da se pojavi neki novi Aleksandar Veliki (svaka sličnost sa aktuelnim političkim ličnostima je slučajna) i preseče ga, svakim danom sve je manja.

Resursi

Mnogi su intervenciju međunarodnih snaga na Kosovu pre dve decenije objašnjavali upravo ekonomskim razlozima. To jest, (navodnim) velikim prirodnim bogatstvima Kosova (i Metohije). Kakvo je zbilja to bogatstvo?
Prirodni resursi:
– Ugalj: 13-14 milijardi tona (10-12 na Kosovu i dve milijarde tona u Metohiji; vrednost procenjena na 400-500 milijardi dolara);
– Ruda olova i cinka: 46 miliona tona (5-6% metala u rudi, znatno ispod svetskog proseka);
– Ruda nikla: 18 miliona tona (1,3% metala u rudi);
– Ruda magnezita: osam miliona tona;
– Boksit: 1,6 miliona tona
– Voda: Značajne rezerve u planinskim masivima Mokre gore i Prokletija, izvori vrlo kvalitetne vode kapaciteta 10 kubnih metara u sekundi;
– Geotermalna energija: ležišta tople vode (60-80 stepeni Celzijusovih), rezerve pet milijardi kubika, iskoristivo oko milijardu kubika (ekvivalentno četiri miliona tona tečnih goriva);
– Poljoprivredno zemljište: 585.000 hektara (0,28 ha po stanovniku; Srbija 0,56 ha po stanovniku).
Sve u svemu, Kosovo ne može da se pohvali nekim velikim prirodnim bogatstvima. Najznačajnije su rezerve uglja, ali reč je o niskokvalitetnom lignitu koji je upotrebljiv jedino za proizvodnju električne energije.
Pored prirodnih resursa, tu su i “veštački”. Prema podacima koje je svojevremeno iznelo Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, preduzeća iz Srbije imaju – ili je tačnije reći: imala su – u (nekadašnjoj) pokrajini 1.358 objekata. Samo imovina EPS-a procenjena je na oko tri milijarde evra. Što se tiče Železnica Srbije, knjigovodstvena vrednost njene imovine na Kosovu, računajući infrastrukturu i vozila, premašuje 200 miliona evra, dok je tržišna vrednost verovatno višestruko veća.
Prema u ovom trenutku raspoloživim podacima, na Kosovu je privatizovano više od 350 društvenih preduzeća, a prihod od privatizacije iznosi 350 miliona evra.
U vlasništvu države Srbije, prema podacima istog (sada nepostojećeg) ministarstva, nalazi(lo) se i 24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, službene zgrade površine veće od 1,4 miliona kvadratnih metara, više od 145.000 kvadratnih metara poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene i 750.000 kvadrata ostalih građevinskih objekata. Ukupna vrednost tog dela državne imovine bila je procenjena na 220 miliona evra.
A sveukupno, po beogradskim medijima ukupna vrednost srpske imovine na Kosovu procenjivana je na čak 200 milijardi evra. Sve ove podatke, međutim, treba uzeti s velikom rezervom (jer je za vreme vanrednog stanja na Kosovu, početkom devedesetih, znatan broj kosovskih firmi jednostavno priključivan firmama iz centralne Srbije) i ovde su navedeni kao ilustracija, a ne kao činjenica.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. april 2019.

O malinama i ruži

Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Ruža je, da izvinete, svinjska, ali su zato maline prave. Koje su, da pođem od njih, u Srbiji postale večna tema – čim grane proleće, počne preganjanje. Koju je, međutim, vladajuća partija izgleda rešila da prekine. Pa je oformila radnu grupu koja je nedavno, tj. 20. marta, gde bi nego u Čačku, utvrdila – zamislite šta – proizvođačku cenu maline. Koja iznosi tačno i precizno – 139,3 dinara.

Nije baš jasno da li je to minimalna ili maksimalna, ili možda srednja proizvođačka cena. Odnosno, nije jasno kakvog uopšte ima smisla utvrđivati proizvođačku cenu – bilo čega, pa i maline – kao da svaki malinar ne zna koliko ga proizvodnja jednog kilograma robe košta. (Druga je stvar šta će javno da priča.)

Naravno, nije ovde od samog početka poenta bila u proizvođačkoj ceni nego u prodajnoj. Tzv. otkupnoj. I zbilja, kaže se dalje u istoj vesti, sad pošto je utvrđena proizvođačka, otkupna cena maline neće moći da bude ispod 1,45 evra. Kako se došlo do te cene i kako se uopšte sa dinara prešlo na evre, naravno opet nije jasno, ali valjda je presudila “logika” da proizvođači moraju nešto i da zarade. Što je odmah i propisano. Da se ljudi ne muče i ne strepe. Zasadiš i ne misliš – da parafraziram onu reklamu za (motorno) ulje. Mada nije isključeno da uskoro za malinarima krenu i uljari. Pošto su mesari to već učinili.

Jedva da je, naime, prošlo 4-5 dana, a i stočari su istupili sa sličnim zahtevom. Oni traže da država otkupi 50.000 tovljenika, a da se džabe ne bi trošili vreme i novac na “radnu grupu”, odmah su odredili i cene: za prvu klasu (svinje težine od 95 do 110 kg) 180 dinara po kilogramu; za drugu klasu (110-130 kg) 160 din/kg i za treću (130-160 kg) 140 din/kg.

Znate šta je ovde najzanimljivije. To što nema sektora u poljoprivredi, a ni u čitavoj privredi, u kojima se država tako angažovala kao što su to malinarstvo i stočarstvo. Proizvod po kojem je Srbija (bila) prepoznatljiva u celom svetu, gde ima mnoge komparativne prednosti, koji se naziva(o) “crvenim zlatom” i koji je zbog toga poslednjih godina bio pod posebnom paskom države, sada je postao privredni problem broj jedan. U stvari, dok se država o njemu nije brinula lepo je napredovao. (Sve se bojim da i IT tako ne prođe.)

Kada je pak reč o stočarstvu, dovoljno je reći da već godinama pola agrarnog budžeta ide na podršku, subvencije i stimulacije upravo stočarima. I – kakav je efekat? Takav da više ni to nije dovoljno nego se sada zahteva obavezan otkup.

Umesto što je arčila pare na besmislene i neselektivne subvencije, mnogo je bolje bilo da je odgovornom i stručnom deviznom politikom onemogućeno neosnovano, nerealno i štetno jačanje dinara. Koje destimuliše izvoz i izvoznike, a stimuliše uvoz i uvoznike. Pa je tako smanjivalo izvoznu zaradu malinarima, odnosno povećavalo uvoznu konkurenciju stočarima. Ali takav, precenjen dinar koristi (i) aktuelnim vlastima. Pošto veštački podiže bruto domaći proizvod (u stranoj valuti) i smanjuje javni dug.

Mnogo se očekivalo od aktuelnog ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića. Ali, kažu oni koji ga pravdaju, on se u svoj posao mnogo i ne meša. Sve je u rukama Vučićevog savetnika Dragana Glamočića, a zatim i Marijana Rističevića. To je dvojac s kormilarom na Andrićevom vencu koji razara srpski agrar

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. april 2019.

Nema demokratije bez autonomije

Očekujem da vlast neće krenuti u obračun s neistomišljenicima

Intervju Bojan Kostreš, Liga socijaldemokrata Vojvodine

Kada je zakazivan ovaj razgovor sa Bojanom Kostrešom, potpredsednikom Lige socijaldemokrata Vojvodine, računali smo da će glavna tema biti autonomija. A onda je za vikend došlo do radikalizacije protesta u Beogradu, pa smo razgovor morali da počnemo pitanjem koje se odnosilo na te događaje.
“Ne postoji nijedno opravdanje za nasilje koje se dogodilo proteklog vikenda izazvano nepromišljenim upadom demonstranata predvođenih Boškom Obradovićem i drugim liderima SzS u zgradu RTS”, kaže Kostreš. “Pravo je čudo i velika sreća da nije bilo žrtava. Verujem da će odgovornost preovladati i da do ovakvih ili sličnih ispada neće dolaziti, kao što očekujem da će i vlast biti odmerena i da će izbegavati da krene u obračun s neistomišljenicima. Iskreno se nadam da će tenzije splasnuti i da će se politički “obračuni” vratiti sa ulice u institucije. Za postizanje dogovora i uspostavu dijaloga potrebne su obe strane. Sukobi i destabilizacija zemlje nikome ne mogu doneti ništa dobro”.

Kako doći do demokratije u ovom trenutku. Deo opozicije bojkotuje Skupštinu. Sve se češće čuje da će do promene vlasti morati da dođe na ulici. Šta mislite, prvo, o bojkotu parlamenta?
Bojkot parlamenta je posledica destrukcije parlamentarizma i demokratije od vladajuće koalicije i za takvo stanje su najodgovorniji šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović i predsednica Narodne skupštine Maja Gojković. Opozicioni poslanici nisu imali drugi način da iskažu svoje nezadovoljstvo i nemogućnost funkcionisanja do izlaska iz parlamenta. Sa druge strane, mislim, da bi trajno bojkotovanje Skupštine dovelo do toga da opozicija eliminiše samu sebe i da dozvoli naprednjacima da do narednih izbora rade bukvalno šta hoće. Zbog toga se LSV odlučila da u određenim situacijama prisustvuje radu parlamenta i da tako da važnost temama koje su nama bitne. Poslanici LSV su ušli u salu kada se Borut Pahor obraćao parlamentarcima tokom posete Srbiji zato što poštujemo tog čoveka, poštujemo Sloveniju i smatramo da smo time jasno dali do znanja da LSV podržava evroatlantske integracije Republike Srbije. Sa druge strane, mi smo u skupštinsku proceduru uputili Predlog zakona o finansiranju Vojvodine i Rezoluciju o Vojvodini jer smo procenili da bi se u ovom momentu te teme mogle naći na dnevnom redu. Opoziciona borba se mora voditi kroz institucije i režim mora biti pobeđen na izborima. Svako drugo rešenje vodi nas u sukobe. Nadam se da je ideja o smeni vlasti na ulici posledica samo nečije privremene nepromišljenosti jer nasilje ne vodi mudrim i korisnim rešenjima.

Da li uslovi u kojima bi se održali izbori omogućavaju slobodno izražavanje “narodne volje”?
Dosadašnja iskustva govore da opozicija u Srbiji može da preuzme vlast samo na izborima. Izborni uslovi ne pružaju dovoljno osnova za fer i poštene izbore, ali moramo biti svesni da su ovakvi izborni uslovi: izborni zakon, medijski zakoni, situacija da su mediji finansijski zavisni od države… posledica nerešavanja tih pitanja kada je demokratska opcija bila na vlasti. Većina političara koji danas traže fer i poštene izbore bili su na vlasti i propustili su šansu da isprave postojeće anomalije u sistemu, između ostalog i zato što su njima koristile dok su vladali. Dakle, velika je greška što to tada nije promenjeno, što Srbija nije organizovana u više izbornih jedinica, što nisu napravljeni proporcionalni izbori s preferencijalnim listama itd.
Ligaši pokušavaju da se bore protiv režima svaki put kada je to moguće. Pre samo nekoliko nedelja imali smo situaciju da smo odustali od izbora za Savet MZ u Novom Bečeju jer nam nisu dozvoljeni posmatrači, ali smo učestvovali na izborima za Savet MZ u Ljubi iako smo videli da izbori nisu do kraja regularni. Dakle, ne odustajemo od borbe na izborima kad god je to moguće jer ne prihvatamo da na ulici rešavamo političke nesuglasice. Iako bi to moglo da da argumente onima koji žele da nas optuže za kolaboraciju s režimom, mi mislimo da su institucije i izbori jedina mesta na kojima se moramo boriti sve dok se ne iscrpe sve mogućnosti. Spremni smo na saradnju sa drugim opozicionim grupama u borbi za fer izborne uslove.

LSV kao da je izbrisan sa “spiska” opozicionih stranaka. Kako vi gledate na to? Šta je za vas prava opozicija aktuelnom režimu?
Važno je prvo utvrditi ko i da li iko može imati autorsko pravo na pravljenje “spiska” opozicije jer ako se opozicionarstvo definiše kriterijumima koje diktiraju ljotićevci i rusofili, mi u tome ne želimo da učestvujemo. LSV postoji suviše dugo da bi se danas svrstavala na bilo koju stranu, a da razlog za to ne bude jasno definisan sistem vrednosti za koji se zalažemo. Mi trpimo napade i sa jedne i sa druge strane jer pitanja koja postavljamo i rešenja koja predlažemo u suštini ne odgovaraju ni jednima ni drugima. Nisam čuo jasan stav ni vlasti, a ni dela opozicije koju predvode Obradović, Jeremić i Đilas o, npr., “Ruskom humanitarnom centru” u Nišu. Koje je njihovo rešenje za Kosovo? Ima li Vojvodina pravo na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast? Hoće li glasati za predloženi Zakon o finansiranju Vojvodine?
Dakle, nama je važno šta se radi, a ne ko će to da uradi, u smislu realizacije našeg programa. Mi nismo u koaliciji sa SNS-om ni u Republici ni u pokrajini zato što ne vidimo da oni išta korisno i pametno rade za interes Vojvodine, ali to ne znači automatsku podršku SzS-u, koji se u ovim pitanjima ne razlikuju od Aleksandra Vučića. Svi su oni nacionalisti i centralisti. Neophodnost smene režima ne dovodi se u pitanje, ali mi ne prihvatamo ideju da posle Aleksandra Vučića na čelo Srbije treba da dođe neko ko je ljotićevac i rusofil. Liga se slaže da Vučić i njegova partija treba da odu sa vlasti i oni će otići pre ili kasnije, ali je ključno pitanje ko će doći posle njih i koje će programske ciljeve ta nova vlast postavljati. I upravo to pitanje koje postavljamo ne sviđa se jednom delu opozicije i zato nas stalno etiketiraju da smo bliski SNS-u i da smo u nekakvom dosluhu s njima.

TAKVA BAHATOST I BEZOBRAZLUK PROBUDILI SU LJUDE, A TEMU AUTONOMIJE I NAŠE ZASTAVE VRATILI U ŽIŽU JAVNOSTI

Može li autonomije biti bez demokratije. Da se, recimo, kaže – prvo demokratija, onda autonomija ili te dve stvari idu ruku podruku?
Prvo demokratija, pa onda autonomija – pokušali smo sa DOS-om, pa nije dalo očekivane rezultate. Mislim da je proces izgradnje demokratije u Srbiji, kao i u svakom drugom društvu, spor i mukotrpan i siguran sam da bi vojvođanska autonomija doprinela izgradnji demokratije u celoj zemlji. Hajde da postavimo stvari ovako: vojvođanska autonomija, regionalizacija i decentralizacija Srbije prvi su koraci u uspostavljanju demokratskih odnosa. Jer, onog momenta kada vi imate jasno definisane odnose između centralnih, regionalnih i lokalnih vlasti, ne možete onda da imate jednoumlje kakvo danas postoji. Danas u Srbiji od nivoa mesne zajednice do predsednika Republike svi moraju da pripadaju istoj partiji ili istoj političkoj opciji. Trenutna situacija nije inovacija ili izmišljotina Srpske napredne stranke. To su radile i Tadićeve demokrate, to je radio i Koštunica, to je radio i Milošević za vreme svoje vladavine. Dakle, onog momenta kada vi decentralizujete i regionalizujete Srbiju, imate šansu za političku pluralnost i čim nju imate veće su šanse za izgradnju demokratije i demokratskih institucija. U tom smislu je pitanje autonomije Vojvodine lakmus demokratskih odnosa u čitavom društvu.

Autonomija Vojvodine je u poslednje vreme neočekivano i na jedan pervertirani način ponovo dospela u žižu javnosti – tako što je poistovećena sa separatizmom. I, što je posebno zanimljivo, to je došlo iz opozicionih krugova, da kažemo građanske Srbije. Kako gledate na taj slučaj, kako ga tumačite?
Vojvođansko pitanje je isključivo demokratsko i ekonomsko i ne može se posmatrati izolovano od ideje kako bi Srbija trebalo da bude organizovana. Ono je oduvek, a naročito posle Miloševićevog puča 1988, bilo tabu tema ne samo za političare iz Beograda, bili oni nacionalisti ili građanski orijentisani, već i za neke političare koji dolaze iz Novog Sada i same Vojvodine. Na svaki pokušaj rešavanja vojvođanskog pitanja, pa samim tim i davanja odgovora na to kako bi trebalo da izgleda moderna Srbija, imate horsku reakciju “čuvara jedinstva Srbije”, koji te predloge okarakterišu kao izdaju i separatizam i te optužbe ponavljaju kao nekakvu mantru. Diskvalifikacija neistomišljenika postala je manir svih onih koji su zlonamerni ili ne razumeju suštinu problema. Pa tako dođete u paradoksalnu situaciju da čovek koji bi, na osnovu političke vokacije organizacije iz koje dolazi, morao da se zalaže za priznavanje prava Vojvodini na autonomiju, da je promoviše i da se za nju bori, upravo zbog nerazumevanja ovog problema napada i vređa Vojvođane za separatizam usred glavnog grada Vojvodine. Na njegovu žalost, takva bahatost i bezobrazluk probudili su ljude, a temu autonomije i naše zastave vratili u žižu javnosti.

Postoji li u Srbiji generalno, recimo u tzv. centralnoj, razumevanje za autonomiju?
U Srbiji je dominantna tradicija negovanja ideje centralizma i neprihvatanja prava na različitost. Negiranje prava da budete drugačiji ne dešava se samo Vojvodini već svakoj regionalističkoj inicijativi koja se rodi u Srbiji. Svaki put kada iz Šumadije čujete ideju da je potrebno formirati pokrajinu Šumadiju i da Šumadinci imaju neka svoja prava – to se izjednačava s pokušajima rušenja Srbije jer ljude iz “srca Srbije” ne mogu nazvati separatistima. Dakle, i kada se ne mogu koristiti ustaljene fraze za diskreditaciju ideje regionalizacije naše zemlje, nacionalisti na sve druge načine pokušavaju da diskvalifikuju i ubiju tu ideju. Da ne govorimo o idejama koje dolaze iz Sandžaka ili drugih sredina koje nisu etnički monolitne, kao što su Šumadija ili Niš i okolina. Znate, da je postojala sposobnost i spremnost političara u Beogradu da prihvate različitosti, potrebe i prava, recimo, kosovskih Albanaca, siguran sam da bismo mogli da izbegnemo sve ovo što nam se danas dešava. Prvi korak koji bi svi koji sebe smatraju demokratama morali preduzeti jeste prihvatanje mogućnosti da Srbija može biti i drugačije organizovana, a ja sam siguran da će – ako se o ovoj temi bude iskreno razgovaralo – mnogi shvatiti da je u regionalizaciji i decentralizaciji Srbije šansa za njen razvoj i napredak

JEDINA ŠANSA ZA OPORAVAK, NE SAMO VOJVODINE VEĆ I ČITAVE DRŽAVE, JESTE RAZUMEVANJE DA AUTONOMIJA NIJE PROBLEM VEĆ DEO REŠENJA

Poštuju li se ustavne odredbe koje regulišu položaj pokrajine Vojvodine?
Ustav je loš, o čemu smo mi iz Lige socijaldemokrata Vojvodine govorili još 2006. Podsetiću vas da sam bio jedini državni funkcioner koji je pozvao na bojkot ustavnog referenduma. To sam uradio sa mesta predsednika Skupštine AP Vojvodine iz prostog razloga što se već tada videlo da predloženi Ustav neće doneti ništa dobro ne samo Vojvodini i Vojvođanima nego i celoj Srbiji. Podsećam vas da je Ustav donet tako što se dva dana glasalo na referendumu za koji je bilo jasno da je namešten, da su poslanici tekst Ustava videli pola sata pre usvajanja, pa su ipak, sem nekoliko poslanika iz građanskih stranaka, bez problema glasali za njega. Navodno, žurilo se da bi se osujetila nezavisnost Kosova, a u stvari da bi se cementirale tekovine nacionalističke politike Slobodana Miloševića i njegovog naslednika Vojislava Koštunice.
A što se tiče autonomije, njena suština je u pravu stanovništva pokrajine da kroz svoje institucije, skupštinu i vladu donosi odluke kojima će uticati na kvalitet sopstvenog života, na upravljanje privrednim i prirodnim resursima i pravo na donošenje političkih odluka. Suština svake autonomije je pravo na samostalnost pri donošenju odluka u odnosu na centralnu vlast, a vojvođanska autonomija je prvenstveno ekonomsko i demokratsko pitanje. Njena suština je približiti institucije odlučivanja građanima.

Daju li Vojvodini ustavna rešenja potreban stepen samostalnosti ili je ta njena autonomija manje-više protokolarna?
Vojvođanska autonomija je ustavnim rešenjima iz 1990. i 2006. obesmišljena i svedena na formu. Recimo, u aktuelnom Ustavu piše da Vojvodina ima pravo na najmanje sedam odsto budžeta Republike Srbije, a niko nikada nije ni pokušao da objasni zašto joj toliko pripada, ako, grubo govoreći, čini jednu trećinu teritorije, četvrtinu stanovništva, a u nekim godinama učestvuje u bruto nacionalnom dohotku sa gotovo 40 odsto. Kako se došlo do tih sedam odsto i zašto baš toliko? Nije suština priče u brojkama već da vojvođanska administracija mora da ima mogućnost da samostalno odlučuje o svojim prihodima i da ima garantovane nadležnosti koje može da konzumira. Šta reći ako znamo da je ustavnim zakonom bilo definisano da su Zakon o finansiranju Vojvodine i Zakon o nadležnosti trebalo da budu doneti do 31. decembra 2008, a danas – 11 godina kasnije – i dalje nisu.

Šta je bilo sa idejom Vojvodina u Evropi regija? Kao da je nestala?
Nije nestala ideja, ali su promenom vlasti u Vojvodini postavljeni neki drugi prioriteti. Iskreno se nadam da će vladajuća nomenklatura u Vojvodini shvatiti da su oni na tim mestima ne zato da bi bili partijski poslušnici Beogradu već da bi radili u interesu građanki i građana Vojvodine. A samim tim, kada radite u njihovom interesu – radite i u interesu čitave Srbije. Ekonomski jaka Vojvodina može da znači samo prosperitetnu Srbiju i nikako drugačije. Dakle, EU standardi u Vojvodini će pomoći da se isti primene i u čitavoj Republici i zato se nadam da će i evropski kontakti Vojvodine u budućnosti biti bolje korišćeni.

Gubi li se poslednjih godina identitet Vojvodine? Može li Vojvodina svojom ekonomskom snagom, sa jedne, i svojom multietničkom kulturom, sa druge strane, vući Srbiju ka Evropskoj uniji ili se i ona, Vojvodina, utopila u “šumadijski bluz”?
Po prirodi sam optimista i verujem da Vojvodina može i treba da i dalje bude most između Evrope i Srbije i motor koji će je vući, ali da bi Vojvodina mogla da ispuni ta očekivanja, vojvođanska administracija mora imati alate koji su potrebni da bi se naša pokrajina ekonomski razvijala i napredovala. Vojvodina je u poslednjih 30 godina u ekonomskom smislu doživela mnogo veći sunovrat nego ostali delovi Srbije, što znači da je to direktna posledica gubitka autonomije. Osamdesetih godina prošlog veka, u periodu kada je Vojvodina imala punu autonomiju u okviru SFRJ, po svim ekonomskim parametrima – ali i po visini plata i penzija – bila je jedan od najrazvijenijih delova, rame uz rame sa Slovenijom i Hrvatskom. Danas Vojvodina u nekim svojim krajevima predstavlja nerazvijeni deo Srbije. Jedina šansa za oporavak, ne samo Vojvodine već i čitave države, jeste razumevanje da autonomija nije problem već deo rešenja. Izgradnja moderne Srbije u kojoj će razlike koje postoje biti šansa za razvoj, a ne prepreka jeste jedini put kojim možemo ići. Nadam se da će Liga socijaldemokrata Vojvodine i budući Vojvođanski front za ovakve ideje pronaći saveznike i u drugim delovima Srbije.

Jedno od pitanja oko kojeg se dele i stranke i građani jeste Kosovo. Vidite li u dogledno vreme rešenje ili će prevladati “zamrznuti konflikt”?
Zamrznuti konflikt je nešto najgore što se Srbiji i Kosovu može dogoditi. Jer to znači dalje ekonomsko propadanje i izolaciju. A ni jedni ni drugi to ne mogu da podnesu. Nestabilna i besperspektivna društva ljudi napuštaju, a gubitak stanovništva umanjuje šansu za napredak. Dakle, održavanjem nestabilnosti i nerešavanjem konflikta vi otvarate neku vrstu vrzinog kola koje će nas u konačnom rezultatu dovesti do ekonomskog kolapsa i depopulacije društva. Liga je jedna od retkih političkih stranaka koja je vrlo jasna i precizna, a koja već godinama govori da se mora priznati realnost na Kosovu, da se mora ići u pravcu potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i da se moraju, ne samo sa Kosovom već sa svim eksjugoslovenskim republikama, razvijati dobri i korektni odnosi. Srbija nema više snage i ne može da podnese nove sukobe, nove izolacije i nova politička zaoštravanja. Važno je da se i ostali politički faktori vrlo jasno i precizno izjasne po pitanju Kosova jer kosovska mitomanija je kamen oko vrata moderne Srbije i ukoliko se ne bude rešavalo pitanje Kosova tonućemo sve dublje.

Kome “zamrznuti konflikt” najviše odgovara i zašto?
Ruskoj politici na Balkanu jer postojanjem više konfliktnih zona na Zapadnom Balkanu Rusija skida pritisak sa sebe po pitanju Krima i ekonomskih sankcija. Kada postoje problemi koji se moraju rešavati kroz Ujedinjene nacije, ona ima mogućnost pregovora sa EU i SAD jer se tada i ona pita kao stalna članica Saveta bezbednosti. U situaciji gde imate Crnu Goru u NATO-u i na putu ka Evropskoj uniji, Severnu Makedoniju pred vratima NATO-a i sa jasnom evropskom perspektivom koja je posledica rešenog spora oko imena sa Grčkom, ruska politika može da računa na konflikte u BiH i na konflikt Srbija – Kosovo, pa se plašim da će sve više praviti pritisak u tom pravcu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Tempo

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju

Jasno je da upad u RTS nije prihvatljiv kao način političkog delovanja i da je bio kontraproduktivan za opoziciju. Ali, samo kratkoročno, tj. taktički gledano. Strateški bi se taj potez mogao shvatiti kao žrtva figure da bi se dobilo na tempu. I zaista – to se i desilo. Opozicija je odjednom iz pasive benevolentnih šetača prešla u ofanzivu. Ona sad ima aktivnu poziciju i u prilici je da prva povlači poteze, dok je vlast prinuđena na reaktivno delovanje. Koje je takvo da izaziva još veće nezadovoljstvo.

Naravno, takva situacija neće trajati unedogled i na opoziciji je da iskoristi ovaj “momentum”. Prvo, tako što će formalno preuzeti vođstvo, tj. organizaciju i artikulaciju protesta. To znači da više ne sme biti “rekvizita” poput vešala, fantomki i motorki, kao ni parola “idite na Kosovo” i slično. Drugo, mora da napravi plan budućih akcija, naravno fleksibilan . Što je posebno važno, taj plan treba da obuhvati i unutrašnjost Srbije.

Opoziciju dosadašnje greške nisu skupo koštale pre svega iz jednog razloga. Koliko god, naime, ona svojim potezima odbijala demonstrante, toliko su Vučićevi mediji svojom besomučnom propagandom građane ponovo vraćali na ulicu. U tom smislu Mitrović i Vučićević najveća su podrška Đilasu i Jeremiću. S lažnim vestima isto je kao s lošim novcem – što ih više emitujete, to su bezvredniji.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac u jednom trenutku je rekao, parafraziramo, kako Vučić ne razume ulogu u kojoj se nalazi, tj. ne razume da je on predsednik svih građana. Ova Lutovčeva tvrdnja na prvi pogled deluje naivno, ali, sa druge strane, Vučićevi javni nastupi pokazuju da on to stvarno ne razume. Jer, sa drugačijom retorikom njegovi postupci ne bi bili toliko iritantni.

Recimo, kada kaže da će saslušati građane, ali da neće da razgovara s liderima opozicije, Vučić “zaboravlja” da to niko od njega i ne traži. On uporno sebe pokušava da instalira kao jedinu instancu kojoj se u Srbiji vredi obratiti. Pa ko s njim razgovara, taj može da računa da je uspeo u životu. A radi se o tome da s Vučićem niko ne treba da razgovara da bi Srbija funkcionisala. U stvari, u uspešnim zemljama to je osnovno pravilo: postoje ustanove, i one rade. Ne mora čak ni 24 sata dnevno, dovoljno je od devet do pet.

Radio-televizija Srbije jedna je od institucija koje ne rade. Stalnim, potpuno neosnovanim napadima zbog navodno neobjektivne uređivačke politike, tim u suštini providnim manevrom, Vučić je uspeo da “mic po mic” načisto skuva RTS, kao onu žabu u loncu.

Obraćajući se javnosti, direktor “javnog medijskog servisa” izvinio se svojim radnicima što im država i on lično nisu obezbedili uslove za normalan rad. I bio je u pravu. Ali ne toliko zbog onoga što se dešavalo te subotnje večeri 16. marta nego zbog nedelja i meseci pre toga. Ne da RTS nije bio pri vrhu profesionalnih standarda, kako je neko blagoglagoljio, nego je bio pri samom dnu. Od servisa svih građana pretvorio se u servis jednog čoveka .

Isto važi za Skupštinu, Tužilaštvo, sudstvo, Agenciju za borbu protiv korupcije, Zaštitnika građana, Narodnu banku…

Čovek koji se stvarno ne boji, nema potrebe to stalno da ističe, kao što to radi Vučić. A ima i ona izreka: ko o čemu, one o poštenju.

Traži se, dakle, sloboda govora i ugovora, zbora i izbora. U ime tog cilja, i tog prava, demonstrira stotine hiljada građana Srbije. To je preduslov za konstituisanje i države i politike.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. mart 2019.

Zapretani potencijali

Kao veliki budući proizvođač bakra, litijuma, olova i cinka, Srbija bi mogla da postane centar evropske industrije elektromobila. Kako da ta šansa ne propadne

Rudarstvo

Zanimljivo je da na ovogodišnjem Kopaonik biznis forumu, čija je tema bila “Snažan rast kao imperativ”, nije bilo reči o rudarstvu. A upravo tu bi mogao da se nađe snažan i dugoročan izvor privrednog razvoja Srbije.
U isto vreme, međutim, dok su “ispod Pančićeve omorike” ekonomisti raspravljali o preprekama, odnosno podsticajima za napredak, u Kanadi je, daleko od očiju javnosti, na najvećem svetskom sajmu rudarstva resorni ministar u Vladi Srbije Aleksandar Antić pokušavao da ubedi šefove više od dve stotine kompanija da Srbija nije uzalud izbila na četvrto mesto u Evropi po atraktivnosti za ulaganja u rudarski sektor.

DAVOS: Ako nije na srpskom, o rudarstvu u Srbiji bilo je reči na Svetskom ekonomskom forumu u “originalnom”, švajcarskom Davosu. Doduše, ne baš u glavnom programu već više na “marginama skupa”, gde je predsednik Aleksandar Vučić takođe “jurio investitore”. Ali, sasvim konkretno, za otvaranje rudnika i eksploataciju – jadarita.
Već nekoliko godina o mineralu koji je naziv dobio po dolini reke Jadar blizu Loznice, gde je i pronađen, pričaju se prave bajke. Delom je tome doprinela i činjenica da je on po hemijskom sastavu (hidroksid-natrijum-litijum-borosilikat) istovetan kriptonitu, zelenom mineralu izmišljenom u stripovima o Supermenu. “Kada sam to video, zamalo sam pao sa stolice”, izjavio je svojevremeno minerolog dr Kris Stenli, koji je s timom stručnjaka iz Kanade proučavao materijal koji je pristigao u London iz lozničkog rudnika. Jedina razlika je, zapravo, u tome što jadarit u svom sastavu nema fluor, pa zato nije zelene boje.
Međutim, ono što nije bajka to je da jadarit sadrži vrlo vredne i retke metale litijum i bor. Ovaj prvi, poznat i kao najlakši metal na Planeti, osnovna je sirovina za proizvodnju baterija koje koriste automobili na električni pogon. Cena litijum karbonata u poslednje tri godine se utrostručila, pa jedna tona “belog zlata” danas košta 12.500 dolara. Ovaj mineral ima široku primenu i u raketnoj industriji.
Bor je takođe vrlo vredan. On je osnovni sastojak pri izradi stakla otpornog na toplotu, staklenih vlakana, keramike, đubriva, deterdženata, sredstava za zaštitu drvenih površina, kao i u izradi mnogih drugih proizvoda koji se koriste u domaćinstvu i u komercijalne svrhe.
Prema poslednjim informacijama, rezerve jadarita kreću se oko 135 miliona tona, a vrednost nalazišta procenjena je na 10 milijardi dolara. Očekuje se da bi rudnik mogao da bude otvoren 2023-2024. godine. I da bi Srbija onda mogla da daje najmanje 10 odsto svetske proizvodnje litijuma.
Krajem leta prošle godine Srbija je opet dospela u centar interesovanja svetskog biznisa. Tada je, naime, u razmaku od svega nekoliko dana kineska kompanija Ziđin kupila najpre Rudarsko-topioničarski basen “Bor”(za 1,46 milijardi dolara, uključujući i investicije), a onda i (praktično u istom rejonu) rudnik bakra Čukaru Peki, koji se oficijelno vodi kao nalazište “Timok”(tačnije, samo istražna prava – za 1,41 milijardu dolara). To bi, ako se ispune prognoze pomenutog ministra Antića, tj. kineska (nezvanična) obećanja, proizvodnju bakra u Srbiji trebalo da upetostruči za 3-4 godine. Odnosno da je poveća sa sadašnjih 40.000 tona na 200.000, a možda i svih 250.000 tona, čime bi Srbija postala najveći proizvođač bakra u Evropi.

KINEZI: “Akvizicija” koju je izvršila kineska kompanija tim je zanimljivija jer prošla godina nije bila najbolja za proizvođače metala. Naime, kako je sredinom januara izjavio Dominik Roberts, direktor operacija kompanije Mineko (Mineco), koja ima dva rudnika olova i cinka u Srbiji (Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosilegrad), kao i u Bosni i Hercegovini (Olovo i Gros kod Srebrenice), u 2018. je došlo do pada cene bakra 25, a cene olova i cinka 30 odsto. To je posledica delom političkih turbulencija, pre svega Bregzita, a onda i Trampovog trgovinskog rata s Kinom, Evropom, Meksikom i Kanadom, ali pre svega usporavanja kineskog rasta. Infrastrukturni projekti odloženi su ili otkazani, a pala je i proizvodnja u automobilskoj industriji.
Međutim, “pogled u budućnost” davao je Robertsu osnova za više optimizma. Naime, kako je rekao, “usvajanjem tehnologije električnih vozila bakar postaje sve značajniji. Ova vozila zahtevaju između 350 i 400 kilograma bakra za električna kola, posebno za namotaje za četiri elektromotora. Sa druge strane, 80 odsto svetske proizvodnje olova odlazi na akumulatore. Opet uglavnom za automobilsku industriju, ali sve više zbog toga što se akumulatori koriste za skladištenje energije proizvedene u solarnim i vetroelektranama (koja se, zato što je skupa, u mrežu pušta samo kad je potražnja najveća). Više od polovine proizvedenog cinka koristi se za zaštitu čelika, koji se opet najviše koristi u proizvodnji automobila i u infrastrukturnim objektima”.
Sve to govori da ovi metali imaju tržišnu budućnost jer “ponuda opada i čim se globalni trgovinski sistemi normalizuju, potražnja za njima će nastaviti da raste. O tome svedoči i činjenica da se Evropa vraća proizvodnji metala, od koje je svojevremeno, zbog jeftinih sirovina dobijanih iz Afrike i Latinske Amerike, praktično odustala.
Govoreći o Srbiji, pored dolaska kineske kompanije Ziđin, engleski stručnjak je posebno istakao značaj jadarita. Prema Robertsovim rečima,”u drugoj polovini prošle godine Rio Tinto (koji u Srbiji posluje pod imenom Rio Sava) doveo je novu menadžersku ekipu iz Australije sa zadatkom da otvore rudnik i radovi su znatno ubrzani”. Realizacija tog projekta takođe će“dati značajan doprinos srpskoj privredi tokom narednih godina i potpuno će promeniti lokalni razvoj u Loznici” istakao je Roberts.
Nije nelogično pretpostaviti da je ministar Antić u Kanadu išao pre svega da bi investitore zainteresovao za ovaj projekat, pošto je priča sa bakrom završena. Možda i zato da bi se napravila konkurencija Kinezima, koji su izgleda već bacili oko na jadarit. Naime, kako je predsednik Vučić rekao u Davosu, “Kinezi bi mogli da naprave fabriku električnih vozila u zapadnoj Srbiji, na potezu od Prijepolja do Krupnja”. Štaviše, Vučić je sugerisao da su Kinezi već stupili u kontakt sa Rio Tintom.
Pre nego što će Vučić ovo izjaviti u Davosu, 9. januara objavljena je vest da kineska kompanija Jinlong treba sredinom ove godine da preuzme Ikarbus, gde bi otpočela proizvodnju električnih autobusa. Nezvanično se takođe moglo čuti da Kinezi planiraju da odmah pored fabrike autobusa naprave i fabriku baterija. Potencijala, dakle, ima, samo što ova vlast pokazuje neverovatnu sposobnost da svaki potencijal upropasti.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 7. mart 2019.

Srbijom vlada beznađe

Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje, kaže u razgovoru za Novi magazin prvi čovek Paraćina

Intervju Saša Paunović, predsednik opštine Paraćin

Saša Paunović je trenutno sigurno najdugovečniji predsednik opštine u Srbiji – upravlja Paraćinom već 15 godina. Vučić nije birao sredstva da ga svrgne “sa vlasti”, ali građani to nisu dozvolili. Paunović je takođe jedan od najstarijih, po stažu razume se, članova Demokratske stranke, u koju se upisao 1992. godine, a danas obavlja dužnost potpredsednika. Sve to govori da je reč o stabilnom i doslednom, a ipak uspešnom čoveku, kakvih je malo preostalo na političkoj sceni Srbije. Sapienti sat.

Kakva je moć lokalnih samouprava da utiču na kvalitet života svojih sugrađana?
Lokalne samouprave mogu osetno unaprediti kvalitet života građana, naravno u oblastima za koje su nadležne. To pre svega znači kroz izgradnju infrastrukture – vodovodna i kanalizaciona mreža, asfaltiranje ulica, uređenje javnih površina, podizanje vrtića, opremanje škola. Tu su, naravno, i ograničenja zbog kojih pre svega u oblasti komunalnog reda nije moguće učiniti više, recimo kad je reč o saobraćaju, smanjenju broja pasa lutalica, gde su opštinske nadležnosti nedovoljne da se stvarno reše problemi, a građani često ne razumeju da su zakoni prosto takvi da vezuju ruke lokalnim službama. Dakle, ima mnogo prostora za rad, ali bi bilo moguće da se uz male izmene zakona omogući bolji rad lokalnih službi.

Mislio sam, u stvari, pre svega na model finansiranja gradova i opština?
Zakon o finansiranju više je puta “krpljen”, i to zbog trenutnih političkih potreba ove ili one vladajuće stranke u tom trenutku, a ne zato što je izmenama prethodila ozbiljna analiza. Drastično su umanjeni izvorni lokalni prihodi, država je uzela ogroman deo lokalnih budžeta od 2012. godine uz različita “opravdanja”, pa ponekad čak i “greškom” koju su ministri finansija kasnije javno priznavali, ali e nikad nisu ispravljali. Ako je državni budžet u suficitu, zašto se opštinama ne vrate oteti prihodi? U ovom trenutku potpuno je nejasno kako i zašto neka opština dobija više transfernih sredstava od druge. Poznato je da je u vreme G17+ nekoliko lokalnih samouprava “privremeno” dobilo neuporedivo veći transfer od sličnih koje nisu bile “u milosti”, ali to kasnije niko nije ni ispravljao ni proveravao. Potpuno je van pameti da u svakoj opštini najmanje dvostruko više prihoduju vulkanizeri od zamene letnjih i zimskih guma nego lokalne samouprave od lokalne takse za registraciju vozila, iz koje bi po logici stvari trebalo održavati sve ulice i puteve na teritoriji opštine.
Posebna priča su davanja iz tekuće budžetske rezerve. Neko iz budžeta Republike dobije 300, neko 20 miliona, a neko ništa, bez ikakvog razumnog obrazloženja. Tako neuređen i netransparentan sistem dovodi do klijentelizma i posebne vrste korupcije, gde zapravo nije bitno ko koliko dobro radi na lokalu nego koliko je ko privatno, a ne partijski i politički, “dobar” sa onim ko trenutno drži kasu. U takvoj atmosferi nema razvoja zemlje.

Kakva je struktura opštinskog budžeta Paraćina? Koliko izdvajate za investicije, a koliko za subvencije?
Budžet za 2019. planiran ja na milijardu i 770 miliona dinara, računajući i kreditna sredstva koja se po zakonu koriste samo za kapitalne investicije. Investicioni deo je 467 miliona dinara, to jest, da budem sasvim precizan, 26,4 odsto budžeta, dok subvencije iznose devet miliona dinara ili pola odsto.

Investicije su mnogo veće od državnih.
Da, mada moram da priznam da su investicije ove godine iznad uobičajenih, jer realizujemo veliki projekat izgradnje industrijskog parka. Obično se za kapitalne investicije izdvaja ispod 20 odsto budžeta.
Sa druge strane, opština u ovom trenutku ima potpisane ugovore sa državnim i međunarodnim institucijama kojima se sprovode kapitalne investicije u vrednosti od preko 12 miliona evra, ali se ovi poslovi ne realizuju preko budžeta, pa se na ovaj način i ne mogu iskazati.

Kako ide naplata prihoda? Često se čuje da lokalne samouprave nedovoljno pažnje poklanjaju naplati poreza na imovinu jer štite lokalne “tajkune”.
Prema izveštaju lokalne poreske administracije, od 146 miliona razrezanog poreza za fizička lica godišnje se naplaćuje 121 milion, što je oko 80 odsto. Kod pravnih lica je naplata veća, iznosi 86 odsto, jer je od razrezanih blizu 65 miliona naplaćeno oko 56 miliona dinara.
Ovde mogu s punom sigurnošću da kažem da kod nas nema povlašćenih, a glavni problemi se odnose na stare dugove. Kod fizičkih lica reč je o problemima nastalim zbog preuzete republičke baze koja je puna nepreciznosti, uz veliki broj poreskih obveznika rođenih pre 1920. godine. Kod pravnih lica problem je sa obveznicima u stečaju i likvidaciji, gde su dugovi praktično nenaplativi.
Paraćin je više puta ažurirao poresku bazu, pa smo tako od desetak hiljada stigli do 22.000 poreskih obveznika. S obzirom na to da sav posao, zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, radi ukupno šest zaposlenih, što znači da na jednog zaposlenog dolazi više od 3.600 obveznika, rezultati su fantastični.

Kakav je odnos sa republičkim organima vlasti? Osećate li opstrukciju i neravnopravnost Paraćina sa gradovima u kojima je na vlasti SNS?
U nekim oblastima opstrukcija je očigledna, a u nekim se čini da nikakvih problema nema. Na primer, više je nego očigledna opstrukcija Ministarstva za rad i zapošljavanje kad je reč o zakonom propisanoj saglasnosti za postavljenje direktora centara za socijalni rad. Naime, Zakonom je propisano da se Ministarstvu najpre šalje predlog za imenovanje v.d. direktora, a da se on postavlja na Skupštini po dobijenoj saglasnosti Ministarstva. Poslali smo tri puta predloge za imenovanje i nijednom nismo dobili ni odgovor. Na ovaj način, prostim ćutanjem, Ministarstvo nas sprečava da postavimo v.d. direktora.

OPOZICIONE PARTIJE SU SMIŠLJENO I SISTEMATSKI, FINANSIJSKI, ORGANIZACIONO I MEDIJSKI RAZORENE OD VLASTI 


Da stvar bude još smešnija, pre nekoliko dana dobili smo “saglasnost” da možemo za v.d. direktora imenovati lice za koje tu saglasnost nikad nismo tražili. Još uvek pokušavamo da razjasnimo o čemu se uopšte radi i na koji način je nekom u Ministarstvu uopšte palo na pamet da nam šalje “saglasnost” ovakvog tipa. U javnosti se spekuliše da je osoba o kojoj je reč imala podršku SNS-a za postavljenje, ali je izgleda ispuštena iz vida činjenica da je ipak, prema važećim propisima, mora postaviti skupština opštine. Takvih primera ima još, od bukvalno maltretiranja sa zabranom zapošljavanja do diskriminacije kod dodele sredstava iz tekuće budžetske rezerve.
Sa druge strane, već sam pomenuo da realizujemo čitav niz velikih projekata i uz učešće državnih institucija i po javnim konkursima na kojima smo dobili državna sredstva. Ima potpuno profesionalnih delova države, gde je još uvek najbitnije da ste ispunili uslove konkursa i da imate urednu dokumentaciju.

Da li je Srbija, generalno gledano, previše centralizovana zemlja?
Zemlja u kojoj je već godinama na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru i gde nekakva fantomska komisija Vlade Srbije u Beogradu, čiji članovi možda nikad nisu ni bili u Paraćinu, odlučuje o tome koliko radnika koja opštinska služba može zaposliti na neodređeno vreme, jeste zemlja u kojoj nema nikakve decentralizacije.
Potpuno je van pameti sistem u kojem Paraćin ima za četvrtinu, tj. 140 radnika manje od zakonom propisanog maksimalnog broja i za šest godina ne dobije saglasnost da se u ustanovama i javnim preduzećima zaposle radnici ni na radnim mestima gde treba zameniti one koji su, nažalost, preminuli. Kako da vodite takvu organizaciju?

Imaju li gradovi dovoljno prostora za inicijativu, recimo u privlačenju investitora, ili je, na kraju, ključ uvek u Beogradu?
“Privlačenje investitora” se, ako nemate nekakav resurs kojeg nema na drugom mestu, na primer blizinu aerodroma i Beograda kao izvora radne snage, rudnik ili termocentralu u komšiluku, svodi na infrastrukturne uslove, a to opet znači – na pare. Ovog trenutka, na primer, u Paraćinu se realizuje sredstvima lokalnih investitora pet projekata koji treba u oblasti turizma direktno da uposle preko sto radnika, što za Paraćin nije malo. Investitorima ne treba “pozitivna poslovna klima” ni “predusretljiva profesionalna administracija” nego asfaltiran put, vodovod i kanalizacija, što mi sve odlično znamo kako da izgradimo, samo što je država smanjila lokalne budžete za više od 25 odsto u odnosu na 2012. godinu. Tih 25 odsto ne možete da oduzmete od grejanja škola i plata zaposlenih u Centru za socijalni rad i u vrtićima nego morate da smanjite kapitalne investicije. Bez para nema “privlačenja investicija”. Prvo pare, pa infrastrukturni uslovi, planski dokumenti – što opet košta – pa tek onda sve druge mere.
Dakle, i ovde je reč o centralizaciji, ovog puta finansijskoj. Sve pare su pokupljene i stavljene u državni budžet, koji ima “suficit”, a ovde hotel od 8.000 kvadrata i objekat od više miliona evra na auto-putu čeka osnovnu infrastrukturu jer su naše pare u nekom Beograd, u koji kao prioritet stavlja izgradnju fudbalskih stadiona i subvencioniranje avionskih karata. Šta dalje reći

VLAST NE BRINE ZA PROVINCIJU, OSIM KAO ZA RESURS GLASOVA NA IZBORIMA KOJI SE KAD DOĐE VREME IMAJU ISPORUČITI PO KOMANDI 


Kako bi to moglo da se promeni, imate li neki konkretan predlog? Šta je najvažnije za razvoj unutrašnjosti Srbije, tj. šta bi trebalo da ima, a što sada nema?
Da bi se obezbedile osnove za ravnomerni razvoj i zdravu utakmicu opština i gradova neophodno je doneti nove zakone kojima će se zaista obezbediti poštovanje lokalne samouprave i pravičnost i transparentnost finansiranja. Konkretno – ukinuti ovakvu zabranu zapošljavanja u javnom sektoru odmah. Objaviti kako koja opština dobija transferna sredstva, po kojoj formuli. Suzbiti korupciju izmenom zakona o lokalnim izborima tako što će biti bitnije ko je kandidat nego iz koje je stranke i ko mu je lider. Onemogućiti dodelu sredstava iz tekuće budžetske rezerve Republike po ličnom ćefu. Sprečiti nerazumno i populističko trošenje para iz lokalnih budžeta na razne kvazisocijalne mere, a zapravo na kupovinu glasova u opštinama koje istovremeno ne plaćaju račune za struju, gas, u kojima prokišnjavaju škole.
Sledeća stvar jeste omogućavanje lakog i jeftinog investiranja, ali ne samo za strance već najpre za mala i srednja lokalna i regionalna preduzeća, koja su zapravo glavni nosioci razvoja i zapošljavanja. To ne znači nove subvencije nego obezbeđivanje infrastrukturno opremljenog zemljišta pod povoljnim uslovima, podrška da se brzo reše svi problemi koji nisu vezani direktno za poslovanje, što je briga samog investitora. Naime, prosečno malo preduzeće bar tri godine utroši baveći se perifernim stvarima u odnosu na svoj osnovni proizvod – gde naći parcelu, kako se priključiti na infrastrukturu, kako napraviti zgradu, umesto da se bave temama kao što su – kako nabaviti efikasniju mašinu, kako se predstaviti na tržištu i bolje prodati svoj proizvod, kako unaprediti proces proizvodnje, što je osnovno za njihov rad.
Na kraju, važno je i bolje povezivanje unutrašnjosti i velikih centara. Ukoliko mogu vozom da za pola sata stignem do posla u velikom centru ili da brzo auto-putem stignem do Kraljeva i Kruševca, naravno da ću imati veće šanse za uspešno poslovanje i pronalaženje boljeg posla.

Kakva je atmosfera među stanovnicima Paraćina, ali još važnije, generalno u unutrašnjosti Srbije?
Migracija iz sela u grad, iz manjih gradova u veće, iz većih u prestonicu i iz cele Srbije u inostranstvo uvek je bila prisutna, ali sada dobija galopirajuće razmere. Kao da je nestalo svake nade da će se u dogledno vreme živeti bolje. Odlaze ljudi koji imaju posao, odlaze zaposleni u državnim i lokalnim službama, sa radnih mesta na neodređeno, što je ranije bilo nezamislivo. Beznađe je, čini se, glavna crta atmosfere u malim mestima, životarenje koje se shvata kao prelazni period, trpljenje do odlaska u neku zamišljenu bolju budućnost, ali negde daleko, ne ovde. Kao da smo svi na nekoj velikoj železničkoj stanici i svako čeka svoj voz, nema svrhe tu u tom međuprostoru do krajnje tačke puta trošiti vreme na upoznavanje i druženje i na sve ono što život zapravo čini životom.

Da li je javnost u Beogradu obaveštena o prilikama u manjim mestima, osećate li se kao da ste “odsečeni” od “sveta”?
Navikli smo da nas glavne informativne emisije javnog servisa obaveštavaju o vremenu i gužvama u glavnom gradu i o temama koje pokrivaju oblast prestonice, do koje mobilna ekipa RTS-a može da stigne u radno vreme i da izmontira prilog za popodnevni program.

Koliko ste imali prilike da se upoznate sa radom opština u Evropi i šta je to pokazalo?
Video sam kako funkcionišu lokalne samouprave u tridesetak zemalja, ne samo u Evropi. I mogu da kažem da su lokalne samouprave u Srbiji u pogledu kapaciteta sposobnije i od nekih zemalja Evropske unije, o zemljama bivšeg istočnog bloka da ne govorimo. Ovde je duh lokalne samouprave živ još iz vremena bivše SFRJ.
Tragično je što smo stalno na samoj ivici da napravimo nešto dobro od zemlje u kojoj živimo, da napravimo funkcionalan sistem koristeći tradiciju i kapacitete koje imamo. Nije potrebno ni mnogo “prepisivati” ni praviti sve iz početka, što je česta greška – pokušaj da se neki drugi sistem ovde nekritički iskopira ili ideja da ovde ništa ne valja, pa sve mora da opet iz temelja se izgradi. Samo treba da “stanemo na loptu” i umesto “modernih” rešenja za koja je neko iz državne vlasti čuo na nekom seminaru o “podizanju kapaciteta”, sednemo i dogovorimo se koje to servise želimo da imamo, koliko to košta, kako ćemo to finansirati i koje dostižne ciljeve želimo u oblasti uslova života da obezbedimo za građane, pa da tome prilagodimo zakone i organizaciju lokalnih službi. Nažalost, umesto toga, sa svakom novom vladom i novim ministrom u ovoj ili onoj oblasti kreće se iz početka i taman kad novi ministar shvati da nema potrebe da otkriva toplu vodu i rupu na saksiji, eto novih izbora i nove vlade i novog “revolucionara”. Nije nam potrebna revolucija, potrebna nam je postepena i mudra evolucija u unapređenju rada lokalnih samouprava, pre svega u delu uvođenja reda u troškove, tj. rashode budžeta.

Jesu li opozicione političke partije zapostavile “provinciju”?
Opozicione partije su smišljeno i sistematski, finansijski, organizaciono i medijski razorene od vlasti. Finansijski izmenama zakona, iscrpljivanjem kroz nepotrebne izbore; organizaciono kroz pretnje, pritiske, hapšenja bez optužnica, zastrašivanje svake vrste, a medijski kroz neverovatnu i nezakonitu organizovanu hajku protiv svakoga ko se usudio da ima suprotno mišljenje od vlasti. Zato je teško reći da su opozicione partije zapostavile “provinciju”, mi smo opet na početku, borimo se za slobodne medije, za slobodne i fer izbore, za poštovanje zakona, a to nije borba provincije ili prestonice nego svih koji žele slobodno da žive protiv onih koji slobodu ukidaju. Tu nema podele na centar i unutrašnjost.

NIJE NAM POTREBNA REVOLUCIJA, POTREBNA NAM JE POSTEPENA I MUDRA EVOLUCIJA U UNAPREĐENJU RADA LOKALNIH SAMOUPRAVA, PRE SVEGA U DELU UVOĐENJA REDA U RASHODE BUDŽETA 


A kakav je odnos vladajućih stranaka?
Priroda sadašnje vlasti je autoritarnost, što znači hijerarhija zasnovana na strahu i interesu, od mesne zajednice do države finansirana uz neviđeno korišćenje državnih resursa svake vrste. Vlast ne brine o provinciji, ali voli da priča o tome kako brine, međutim ko god negde, makar i sam bio iz vlasti, šapatom saopšti da je nečim nezadovoljan, imaće za vratom svu silesiju zloupotrebe državnih institucija i takozvanih medija. Nema tu brige za provinciju, osim kao za resurs glasova na izborima koji se kad dođe vreme imaju isporučiti po komandi.

Da li je Demokratska stranka “na dobrom putu”, tj. na putu da povrati staru slavu i snagu?
Videćemo. Demokratska stranka je bila najviše na udaru kao najozbiljniji i najorganizovaniji protivnik sadašnjeg režima. Preživeli smo i sada sledi konsolidacija. Očekujem da se oko Demokratske stranke, u okviru zajedničke borbe za ciljeve koje je postavio Savez za Srbiju čiji smo osnivač, okupe srodne političke organizacije i da tako ujedinjeni u sledećem koraku budemo okosnica građanskih i proevropskih snaga. Do tada će svakome biti očigledno ono što sada primećuju samo oni sa dužim političkim stažom – nema demokratije i nema promena bez ozbiljne političke organizacije sa demokratskim ustrojstvom, a i dalje je najozbiljnija takva organizacija Demokratska stranka. Dakle, prvi zadatak je osposobiti Demokratsku stranku da bude funkcionalna politička organizacija.

Gde vi vidite najveću prepreku bržem razvoju Srbije?
Slabe institucije, koje su takve jer ih korumpira partijska država, koja je takva zbog izbornog zakona koji vođama partija daje svu vlast, a onda te slabe institucije ne uspevaju da obezbede ljudska prava, slobode i pluralizam neophodan u demokratskom društvu, pa nemamo slobodu medija ni lokalnu samoupravu.

A šta bi, po vašem mišljenju, bilo prvo što bi trebalo uraditi?
Prva stvar koju treba uraditi jeste da se izmeni izborni zakon, da poslanici i odbornici zaista odgovaraju građanima, a ne vođama partija, da dobijemo stvarni parlament koji će odražavati pluralizam u društvu, interese raznih delova zemlje, a u toj borbi interesa svakome će odgovarati slobodni mediji i prave institucije, uključujući i stvarnu lokalnu samoupravu.

Šta mislite, može li Srbija 2025. da uđe u EU? I ako da i ako ne – zašto?
Srbija ovim tempom neće 2025. ni u kom slučaju ispuniti sve standarde koji su potrebni za zemlju članicu Evropske unije. U nekim oblastima, kao što su sloboda medija, slobodni i fer izbori, poštovanje ljudskih prava i sloboda, Srbija se kreće u suprotnom pravcu od članstva u EU. Osim u slučaju nekog čuda, na primer političke odluke Unije da integriše Zapadni Balkan, taj rok nije realan.
Na kraju krajeva, nije članstvo u EU cilj sam po sebi, bolje bi bilo da se zaista bavimo uređenjem naše države zbog nas samih, a ne da se bavimo simuliranjem uređenja države da bismo impresionirali činovnike u Briselu, što je, čini mi se, dosad uglavnom bila sadržina naših aktivnosti na, pod znacima navoda, putu ka EU.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2019.

Prizren otvoren grad

Kada se moto nacionalista “prvo nacionalna država, onda sve ostalo” primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu

Kažu da su pre 630 godina, posle boja na Kosovu, zvona zvonila čak u Parizu. Danas bi mir na Kosovu imao još širi odjek. Pa ipak, kao da smo bliži nekom novom ratu nego miru. Zapravo, bitku već imamo, samo što, da parafraziramo Slobodana Miloševića od pre 30 godina, ona više nije oružana, mada ni mogućnost da se takva ponovo desi još nije sasvim isključena. U svakom slučaju, zamrznuti konflikt, čini se, ima najviše vatrenih pristalica.

Oni svoje opredeljenje zasnivaju na dve premise. Prva bi se mogla izraziti kao: “Slaba Unija – jaka Srbija. Setićete se da su srpski nacionalisti zagovarali tezu “Jaka Srbija – jaka Jugoslavija”, te da su optuživali komuniste da su posle Drugog svetskog rata primenili princip “Slaba Srbija – jaka Jugoslavija”. Sada su “obrnuli ćurak”, pa tvrde da interesima Srbije više odgovara slaba Evropska unija, tačnije da bi joj najviše odgovaralo da Unije uopšte ne bude. Nedavno je na jednoj televiziji ministar spoljnih poslova i potpredsednik Vlade Ivica Dačić govorio kako će na izborima za Evropski parlament pobediti tzv. suverenisti, tj. protivnici jačanja Evropske unije. To je dobro za Srbiju, tvrdio je dalje Dačić, jer će oni, navodno, imati više razumevanja za poziciju i zahteve Srbije u vezi sa razrešenjem kosovskog čvora.

Stvari, međutim, stoje potpuno suprotno. Suverenisti su u stvari nacionalisti – protiv kojih bi, “po definiciji”, socijalisti trebalo da budu, ali to je druga priča – koji, opet “po definiciji”, insistiraju na jačanju nacionalne države i manje brinu o univerzalnim ljudskim slobodama i pravima. Njihov moto je: prvo nacionalna država, onda sve ostalo.

Kada se primeni na Kosovo, to znači da će kosovske vlasti dobiti više slobode da rade šta hoće na teritoriji pod svojom kontrolom. A to dalje znači veću opasnost da će slobode i prava srpskog stanovništva, njegove ustanove i imovina, biti ugrožavani bez mogućnosti da neko “sa strane” interveniše. Jaka Evropska unija, sa svojim pravilima i pravima, najveći je zaštitnik Srba na Kosovu.

Druga teza zagovornika zamrznutog konflikta glasi: Vreme radi za nas ili “Dogodine u Prizrenu”. Naravno, to je svojevrsna “replika” jevrejske parole “dogodine u Jerusalimu”. Analogije su u društvenim i istorijskim procesima i inače nefunkcionalne, a ova posebno. Zašto?

Jevrejska ideja/politika imala je jaku ekonomsku pozadinu. U dvostrukom smislu. Prvo – Jevreji su posedovali (i poseduju) veliki deo svetskog bogatstva. Neuporedivo veći nego Srbi danas. Zahvaljujući tome, mogli su mnogo više da utiču na postupke najmoćnijih država sveta iako sami nisu imali državu. Recimo, na Ameriku mnogo više nego Srbija na Rusiju. Da ne govorimo o razlici između američke i ruske moći.

Drugo, Jevreji su kao nosioci finansijskog kapitala bili neka vrsta pionira globalizacije. Oni koji zastupaju tezu”vreme radi za nas” zapravo su protivnici globalizacije i liberalizacije. A to je kao da se borite protiv okretanja Zemlje oko svoje ose.

Umesto “Dogodine u Prizrenu”, Srbija trebalo da zastupa parolu: “Prizren – otvoren grad”. Dakle, gde god da bude granica između Srbije i Kosova, ona treba da bude otvorena. Da bude dozvoljen slobodan protok robe, kapitala i ljudi. Na taj način će Srbija imati najviše mogućnosti da bude prisutna na Kosovu. Zapravo, jedino tako će “dole” moći da opstane. Jer će moći da investira: i finansijski i intelektualno, kako u privredu tako i u kulturu.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 28. februar 2018.

Čovek koji sutra nema

Ne treba biti neki veliki poznavalac Srbije, da bi se znalo da to što na mitinzima pričaju premijerka i predsednik nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i Ana. A zna i Aleksandar

Nja, nja kampanja

Ako se po jutru dan poznaje, onda će politička kampanja koju je ovih dana aktuelna vlast započela protiv opozicije pre svega obilovati neistinama. Čak i više nego obećanjima. I jedino što je neizvesno jeste da li će se u toj kampanji osloniti isključivo na kvantitet, tj. na računicu da će hiljadu puta izgovorena laž postati istina, ili će se potruditi da pokažu neku kreativnost. Mada, sudeći po spotovima koje smo mogli da vidimo, bolje da ovo drugo i ne pokušavaju.
Dakle, preostaju im jedino presing i presija, živi bili Ćosić i Panović.

ISTINE I LAŽI: Evo, recimo, predsednica Vlade Ana Brnabić rekla je na mitingu u Pančevu “da se u Srbiji više ne vodi politika od danas do sutra”. Ana je u pravu. S politikom koju vodi aktuelna vlast sutra teško da ćemo dočekati. A budućnost koju nam obećavaju dočekaćemo – malo sutra. Tako da izgleda naš predsednik – da parafraziramo onaj slavni narodnjački evergrin: “Vetrovi me lome”, Džej Ramadanovski, 1997 – stvarno postaje “čovek koji sutra nema”.
Kaže premijerka Srbije kako su “promene koje su do toga dovele počele 2014. godine, kada je sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić postao premijer”.
To formalno nije laž, ali je suštinski istina da je Vučić vodio i onu vladu na čijem je čelu nominalno bio Ivica Dačić. Nije fer ni prema Vučiću da mu Ana ne računa vreme dok je formalno bio prvi potpredsednik Vlade jer je skraćenica njegove funkcije PPV vrlo brzo prekvalifikovana u njegovu stvarnu ulogu – pravi predsednik Vlade. Možda je, u stvari, premijerka htela da predsednika poštedi podsećanja na njegove prve rezultate. Naime, u te tri prve godine 2012, 2013. i 2014. Srbija je imala fiskalne deficite, što bi Vučić rekao, “veće nego ikad”. U godini kada su došli na vlast naprednjaci su u državnoj kasi zabeležili minus od fantastičnih 245 milijardi dinara (dakle, nešto preko dve milijarde evra); iduće godine to su uspeli da smanje na 212 milijardi, ali su zato u 2014, prvoj godini Vučićevog predsednikovanja, zabeležili rekord – gotovo 260 milijardi iliti blizu 2,2 milijarde evra.
Uopšte, te prve godine Vučićeve vladavine bile su za Srbiju prilično traumatične. Jer, ni sa rastom bruto domaćeg proizvoda nije išlo ni približno kako je premijer obećavao. U prve tri godine kako je faktički preuzeo kormilo zemlje, 2012-2014, Srbija je ostvarila rast bruto domaćeg proizvoda od svega 0,6 odsto, odnosno prosečno 0,2 odsto godišnje. Praktično, nikakvog rasta nije bilo, zemlja je stagnirala. U prvoj godini u kojoj je preuzeo premijerski položaj, 2014, zabeležen je pad BDP-a od 1,6 odsto. Čak i ako se uzme po Vučića najpovoljnije razdoblje, od 2013. do 2017. zaključno, Srbija je ostvarila ukupni rast od 8,4 odsto, odnosno prosečno 1,7 odsto godišnje. To je daleko ispod proseka centralno-istočne Evrope i najgore u regionu Zapadnog Balkana. A kad je došao na vlast, Vučić se zaklinjao da će Srbija biti lider u regionu po brzini privrednog rasta. I obećao je prosečnu platu od 500 evra još u 2017. godini. Ništa od toga nije se desilo.
Sve u svemu, kada Vučić danas obećava “Budućnost Srbije”, onda to znači da nam, u stvari, obećava prošlost. To jest, ono što je već davno, upravo prema njegovim rečima sudeći, trebalo da se desi.

ANA BRNABIĆ JE U PRAVU. OVA VLAST ZBILJA NE VODI POLITIKU
OD DANAS DO SUTRA. JER SA OVOM VLAŠĆU SUTRA I NE POSTOJI

ISTORIJA BUDUĆNOSTI: Vraća nas, međutim, Aleksandar Vučić u prošlost na još jedan način. Kad kaže, naime, da nas on “čuva od onih koji bi da Srbiju vrate u prošlost, pljačkaške privatizacije i razorene fabrike”. Hteo-ne hteo (čak i ako nikad u njoj nije bio), čovek se vrati u poslednju deceniju 20. veka, kada su partije čije su podmlatke vodili njihovi današnji lideri – Dačić socijalista i Vučić eks/radikala – izvele “Dance macabre” kakav nije viđen u inače svakojakim pošastima i strahotama bogatoj istoriji Srbije. S jedne strane, preko zajma za privredni preporod, hiperinflacije, stare devizne štednje i drugih “mehanizama”, građani Srbije su temeljno opljačkani; najmanje 10 milijardi evra “čistih para” prešlo je iz njihovih u džepove pojedinaca i grupa na vlasti i bliskih vlasti. Sa druge strane, privreda je “i materijalno i moralno” razorena.
Podaci su jezivi. Bruto domaći proizvod je prepolovljen, dok je industrija (pro)pala još više – 60 odsto. U isto vreme kapital privrede – zbog toga što se godinama investiralo u nacionalističke projekte i referendume tipa “da strana noga nikad ne kroči na Kosovo” – takođe je praktično prepolovljen.
Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina.
Srbija je ostala i bez ljudskog kapitala. Sa jedne strane, zato što nije bilo mogućnosti za održavanje tehničko-tehnološkog koraka sa svetom znanje se topilo, a sa druge – najbolji stručnjaci napuštali su zemlju bežeći od ratnog ludila.
Tako da je u četvrtu tehnološku revoluciju Srbija ušla sa fabrikama od kojih su ostali samo goli zidovi – sa zastarelom opremom, menadžmentom i radnom snagom. Jedino je, zapravo, ovog poslednjeg bilo u izobilju, pošto je blizu milion radnika i dalje bilo zaposleno u još uvek društvenim preduzećima u kojima nije imalo šta da se radi.
Konačno, ta crveno-crna koalicija gurnula je zemlju u rat protiv celog demokratskog sveta, iz kojeg je Srbija izašla ne samo fizički razorena i vojnički poražena nego i moralno osakaćena.
Tako da su demokratske snage, kada su početkom 2001. formiranjem vlade Zorana Đinđića preuzele vlast, zatekle ekonomski i kadrovski potpuno ruiniranu zemlju. I privatizacija je, da parafraziramo Vučića, praktično bila završena i fabrike su bile razorene. Pa ipak, uspeli su postpetooktobarci da ostvare znatno bolje rezultate nego vučićevci: Prosečan godišnji privredni rast do 2008. iznosio je šest odsto, plate su učetvorostručene (skočile su sa 90 na 360 evra), a penzije utrostručene (povećane sa 75 na 210 evra).
Tako da kada Ana Brnabić danas po mitinzima priča, citiramo: “Svaki dan mogu da navodim primere koliko ih ništa nije zanimalo, koliko ih nije zanimala ekonomija, kao ni građani, koliko ih nisu zanimale bolnice, škole, putevi, da li mladi odlaze i da li porodice imaju budućnost. Sve je to počelo da se menja kada je Vučić postao premijer i kada se videlo da Srbija može da pobeđuje i da se takmiči sa najboljima, kao i da ima potencijal da pobeđuje najbolje”, onda čovek i ne treba da bude neki veliki poznavalac Srbije da bi znao da to nema veze sa istinom. Zna to, naravno, i premijerka. A zna i predsednik.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 14. februar 2019.