NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Potera za pozitivnom nulom

Zvanične prognoze, među ostalim i MMF-a, govore da će Srbija ove godine imati pad BDP-a od oko tri odsto; predsednik Vučić ipak očekuje da će Srbija biti na nuli

Politička ekonomija

Da se u Srbiji pod Vučićem standard znatno popravio, govore i nedavni protesti prilikom konstituisanja novog saziva Narodne skupštine. Nezadovoljni građani gađali su poslanike paradajzom i jajima, ali to nije bio truo paradajz niti su bila pokvarena jaja kao za vreme žutih nego zdrav paradajz i sveža jaja. “A” klase.

NAPREDNJAČKI STROJ: Uprkos tom velikom uspehu, na predsedniku se ne vidi radost. Najbolji primer za to je prošlonedeljna (petak, 7. avgust) konferencija za štampu. Najavljena je kao “predstavljanje planova i programa za budućnost Srbije”, ali je Vučić najviše govorio o prošlosti. Istina, i iz odnosa prema prošlosti može se videti šta (nam) donosi budućnost, a sudeći po Vučićevim rečima, više će nam odneti nego doneti. Bio je to govor star na prvi pogled jedno 30, a zapravo 300 godina.
Što je posebno zanimljivo, tako se doimao i Vučić. Ranije, u sličnim situacijama, dok je najavljivao da će Srbija biti lider, regionalni svakako, a možda i evropski, po tempu rasta i razvoja Vučić je delovao bodro i čilo, prosto je zračio entuzijazmom i samopouzdanjem. Sada je, obećavajući da će Srbija imati najmanji “negativan rast” u Evropi ili da će on biti “čak oko nule”, delovao nekako smoreno. Ispražnjeno. Nije to više bio onaj Vučić.
Ne treba, međutim, niko da se raduje, odnosno plaši zbog toga. I ne treba misliti da se Vučićevoj vladavini bliži kraj. On je u proteklih pet-šest godina stvorio moćan partijski stroj koji već, kao u onim sajens-fikšn filmovima o (odmetnutim) mašinama, počinje da se kreće po svojim sopstvenim pravilima i koji više ni sam Vučić, i kad bi hteo, ne bi mogao da zaustavi. I koji, štaviše, i njega samog kad zastane gura napred. Na kraju tog puta je, doduše, politička provalija, ali koliko je taj put dugačak, tj. kratak, niko ne zna.

NEDAVNO SU GRAĐANI POSLANIKE GAĐALI PARADAJZOM I JAJIMA, ALI TO NIJE BIO TRUO PARADAJZ NITI SU BILA POKVARENA JAJA KAO ZA VREME ŽUTIH NEGO ZDRAV PARADAJZ I SVEŽA JAJA. “A” KLASE

STATISTIKA NAŠA DIKA: No, da se vratimo Vučićevom obećanju, odnosno, sasvim precizno govoreći, njegovom “očekivanju” da će ove godine Srbija zabeležiti “pozitivnu nulu”, odnosno izbeći pad bruto domaćeg proizvoda. Zanimljivo je, da napravimo ovde malu digresiju, da je svih proteklih godina Vučić “očekivao” veću stopu rasta od zvaničnih prognoza i da na kraju njegova očekivanja nikada nisu bila izneverena. Uvek bi stopa rasta, makar za neki deseti deo procenta, bila iznad predviđanja stručnih tela i pojedinaca.
Da li će ovog puta predsednik (takoreći svega) omanuti? Ekonomisti opet upozoravaju da će biti vrlo teško ispuniti Vučićevu želju. Ne samo zato što je u prvom polugođu zabeležen pad BDP-a od 1,5 odsto (rast u prvom tromesečju od pet, a pad u drugom od 6,5 odsto) nego pre svega zato što je u drugom polugođu zabeležen izuzetno visok rast – 4,8 odsto u trećem i čak 6,2 odsto u četvrtom kvartalu. Dakle, u drugom polugodištu bi trebalo ostvariti rast veći za onoliko koliko je iznosio pad u prvom, tj. za 1,5 odsto. Što bi i da nema korone – a ona je prisutna i u trećem kvartalu – bilo izuzetno teško.
Pri tome još ekonomisti upozoravaju da je prošlogodišnje visoko povećanje BDP-a rezultat pre svega rasta u građevinarstvu – 36 odsto u trećem i neverovatnih 48 odsto u četvrtom kvartalu. Ali upravo zbog tih i takvih podataka ne isključuje se mogućnost da predsednikova “očekivanja” ipak budu ispunjena. Naime, i tada su iznošene sumnje u validnost zvaničnih podataka. Jer, primera radi, podseća se da je taj uzlet građevinarstva objašnjavan izgradnjom Južnog toka, ali da u Bugarskoj, koja takođe gradi taj gasovod, takvog rasta ni približno nema. Pored toga, podseća se da podatak o padu BDP-a daleko manjem od prvobitno očekivanog (6,5 umesto 14 odsto) baziran na takozvanoj “fleš” proceni, koja je upravo u julu prošle godine – ukinuta. Nakon dugogodišnje prakse, dakle, pre 12 meseci ta brza “blic” procena prvi put nije saopštena zbog, kako je zvanično rečeno, nepouzdanosti. U stručnoj javnosti je, međutim, to protumačeno kao nezadovoljstvo činjenicom da su stope rasta bile ispod proklamovanog (2,6 u prvom i 2,9 u drugom kvartalu 2019, umesto “zacrtanih četiri odsto) nivoa. I sve dosad, dakle punih godinu dana, te fleš procene nisu ni objavljivane. A sada je odjednom, i to u sasvim vanrednim okolnostima, ona rehabilitovana kao neupitno merodavna.

PRE SAMO MESEC DANA ALEKSANDAR VUČIĆ JE TVRDIO KAKO DRŽAVA NEMA ĆUP SA ZLATOM, A SADA SE PONAŠA KAO DA JE PRONAŠAO ZLATNI RUDNIK

U vezi sa ovim, još jedna “napomena”. Predsednik Vučić, naime, u svojim javnim istupima, obavezno ističe kako saopštava podatke Eurostata, pokušavajući da im tako obezbedi dodatnu objektivnost i legitimitet. U stvari, Eurostat nema nikakve svoje posebne podatke nego samo objavljuje ono što mu dostavi statistika Srbije, ne podvrgavajući ih nikakvoj, ni prethodnoj ni naknadnoj proveri.
Tako da i u ovom slučaju moramo da vodimo računa ne samo o onoj narodnoj “kad se hoće sve se može” nego i o onoj savremenoj (marketinškoj) poruci “kad se može sve se hoće”.

ĆUP PREDSEDNIKA VUČIĆA: Imali smo čarape kralja Petra, pa kišobran patrijarha Pavla, sad imamo ćup predsednika Vučića. Pre samo mesec dana, naime, Aleksandar Vučić je tvrdio kako država nema ćup sa zlatom iz kojeg će deliti dukate privredi, a sada se ponaša kao da je pronašao zlatni rudnik. Obećanje prestiže obećanje.
Da podsetimo, najpre 3. jula na RTS-u, a onda i sutradan u Batajnici, Vučić je bio krajnje rigorozan i odrešit. “Nema, ne može da obezbedi država još para za pomoć privredi. Ako bude obezbeđivala još više, država će da ugrozi stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da nećemo preći stopu javnog duga 60 odsto u odnosu na BDP, što je Mastriht nivo”, zaslužuje da bude poduže citiran predsednik.
Prvih dana avgusta, međutim, Vučić je potpuno okrenuo ploču. Deli pare preduzetnicima, malim i srednjim i velikim poslodavcima; pomoć će dobiti i seljaci i ugostitelji i turistički radnici… Svi su na spisku, kao da ga je pravila Uprava za sprečavanje pranja novca.
Da ne bude zabune, načelno gledajući, nema u tome ništa sporno. Sve države pomažu svojoj privredi i sve se, na jednoj ili drugoj strani zadužuju da bi tu pomoć mogle da finansiraju.
Ono što u Srbiji pak izaziva nelagodu to je da se čitava ta stvar predstavlja tako kao da vlast deli svoje novce. Kao da je Vučić stvarno iznenada iskopao onaj ćup, pa sad može da deli pare naokolo kao da su njegove. A u stvari, kao što je dobro poznato – svima, pa i Vučiću – sve je to novac građana Srbije. Koji im je ili kroz poreze prethodno oduzet ili će, kada se radi o kreditima, plaćajući poreze ubuduće, taj zajam morati da vrate. Zato vlast ima obavezu da svaki evro koristi s jedne strane efikasno, a sa druge transparentno i da o svemu građanima podnosi račune. A ne da, maltene, građani polažu račune državi, to jest da budu zahvalni što im država daje njihov novac.

KADA JE O PODACIMA REČ, MORAMO DA VODIMO RAČUNA NE SAMO O ONOJ NARODNOJ “KAD SE HOĆE SVE SE MOŽE” NEGO I O ONOJ SAVREMENOJ (MARKETINŠKOJ) PORUCI “KAD SE MOŽE SVE SE HOĆE”

U tom kontekstu, ma koliko pomoć privredi Srbije, da ponovimo, načelno bila neupitna, nameću se dva pitanja. Prvo, zašto su pare, naročito iz prvog paketa, deljene neselektivno, odnosno zašto nisu usmeravane onima kojima su zaista potrebne. I drugo, zašto država nije pozajmila novac od Međunarodnog monetarnog fonda nego je na tržištu uzela kredit koji je tri puta skuplji. Zbog takvog ponašanja vlasti – u oba slučaja – bespotrebno je potrošeno oko pola milijarde evra, praktično onoliko koliko iznosi drugi paket.

Srbija 2025 ne postoji

Gostujući na jednoj televiziji premijerka (u odlasku, a možda i dolasku) Ana Brnabić je, između ostalog, rekla kako budućoj vladi ostavlja Program “Srbija 2025”. Bilo bi zanimljivo videti primopredaju tog paketa, pošto taj program zapravo ne postoji. I to nije tvrdnja neke autošovinističke nevladine organizacije ili novinara terorističkih finansijera nego iz same Vlade. Naime, Generalni sekretarijat Vlade je Transparentnosti Srbija još u januaru dostavio pismo u kojem se jasno kaže da Vlada Srbije “nije usvojila nijedan konkretan akt koji bi se odnosio na plan/program ili strategiju pod nazivom Srbija 2025”. Ni dan-danas na sajtu Vlade Srbije ne može se naći ništa što bi na takav dokument, tj. plan/program “Srbija 2025” ličilo.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 13. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.

Avioni, milioni

Prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Da se vlast ponašala samo malo odgovornije, ovaj julski paket mogao je da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski i nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni

Para ima, ima li pameti? Tako je glasio naslov teksta od pre nekoliko brojeva (NM 481) nakon što je Aleksandar Vučić izjavio kako država nema “ćup s parama” i “ne može da obezbedi još novca za pomoć privredi”. U članku se, naime, pokazivalo da Srbiji na raspolaganju stoje stotine miliona evra evropskih donacija (da o milijardama znatno povoljnijih kredita od onih koje je Srbija već uzela i ne govorimo), te da će Vučić svakako “popustiti”. Naravno, ispostavilo se, po ko zna koji put, da predsednik Srpske napredne stranke nije govorio istinu. Štaviše, lično je, skačući sam sebi u usta, petnaestak dana kasnije predstavio novi program podrške preduzećima i preduzetnicima u Srbiji.

Za razliku, međutim, od prvog paketa, koji je sa svojih (više od) pet milijardi evra bio takoreći megalomanski, ovaj drugi od svega 500 miliona doimao se, ako ne baš minimalistički, a onda svakako kao vrlo skroman. Ili se možda država, pomisliće neko, dozvala pameti, pa sad malo bolje gleda kome pomoć treba, a kome ne treba. Stvar je, zapravo, znatno prostija. Radi se o tome da su izbori prošli, tj. da je prvi paket bio noseći stub Vučićeve predizborne kampanje, te da sada jednostavno više nema potrebe za kupovinom glasova.

Zato je i pomoć firmama bitno smanjena. Umesto celokupnu minimalnu zaradu (30.000), država sada obezbeđuje samo 60 odsto, tj. 18.000 dinara.

Svakako najjači dokaz o stranačkoj zloupotrebi državnih resursa predstavlja podela 100 evra svakom punoletnom stanovniku (i stanovnici, dabome) Srbije, što je zemlju koštalo 600 miliona evra. A moglo je upola manje – u tome je poenta – uz odgovarajuću socijalnu “trijažu”. Isto toliko moglo se verovatno uštedeti i selektivnom pomoći preduzećima. Sva su ona, međutim, dobila ista prava, bez obzira na to da li su i koliko pogođena krizom. Očigledno iz straha da se uoči izbora pojedini segmenti privrede, odnosno zaposlenih u njima ne naljute i ne glasaju za opoziciju, vlast nije žalila pare.

Sve u svemu, prvim paketom pomoći proćerdano je oko pola milijarde evra – tačno onoliko koliko iznosi drugi paket. Što znači da je ovaj julski paket mogao da se finansira iz istog “fundusa” kao i aprilski, tj. da nikakvi “ćupovi” niti drugi izvori sredstava ne bi bili potrebni, da se vlast ponašala samo malo odgovornije.

Time se po ko zna koji put otvara (žalosno) pitanje korišćenja javnog novca. Čiju smo “pokaznu vežbu” ponovo videli ovih dana. Ne mislimo na tenkove u Sremskoj Mitrovici, tj. Vojvodini niti na sanitete u Banjaluci nego na avione u Hercegovini. Koji, doduše, još nisu poleteli, tj. doleteli, ali će ubrzo, čim Srbija izgradi aerodrom, kao što je to 23. jula Vučić najavio. To jest, čim se nađe zgodno mesto “između Trebinja, Bileće i Gacka”, kako je objasnio predsednik Srbije. Što opet znači nikad, pošto ovi gradovi ne čine nikakav trougao zgodan da se negde u sredini smesti pista, kao što su verovatno mnogi pomislili, nego se praktično nalaze na jednoj (gotovo) pravoj liniji. Da ne govorimo, primera radi, o tome da se Dubrovnik sa svojim aerodromom i, što je važnije, ogromnim privrednim potencijalom nalazi svega tridesetak kilometara od Trebinja (koliko i Bileća, a dvostruko bliže od Gackog), te da bi bilo mnogo bolje iz tog rakursa tražiti i razvojnu i svaku drugu životnu šansu za čitavo područje. Samo što to, naravno, zahteva sasvim drugačiju, odnosno proevropsku politiku.

Tako da, kao što je rečeno, para ima, samo je pitanje hoćete li biti pametni da to vidite, a onda i umete li pametno da ih potrošite

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. jul 2020.

Lice ove države su nasilje i glupost

Pročitajte ovaj intervju. Saznaćete zašto vrhunskom srpskom pravniku Srbija liči na selo Stepančikovo iz istoimene novele Fjodora Dostojevskog, a i još ponešto

Intervju: Slobodan Beljanski, advokat

Za Slobodana Beljanskog se lako može upotrebiti stara novinarska floskula da je sagovornik koga ne treba posebno predstavljati. Ipak, nije zgoreg podsetiti da je Beljanski, koji se advokaturom bavi od 1969, tri puta uzastopno biran za predsednika Advokatske komore Vojvodine (1998-2007), kao i da je u dva mandata bio član Upravnog odbora Međunarodne unije advokata i njen predstavnik za Srbiju. Bio je predsednik Udruženja za krivično pravo i kriminologiju Vojvodine, glavni i odgovorni urednik časopisa za pravnu teoriju i praksu Glasnik AKV, član redakcije Revije za kriminologiju i krivično pravo, član Saveta Arhiva za društvene i pravne nauke i član Etičkog komiteta Udruženja pravnika Srbije. Jedan je od osnivača Nezavisnog društva novinara Vojvodine, član je Društva književnika Vojvodine. Bio je prvi predsednik Saveta za borbu protiv korupcije (2001-2002), kao i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije (2010-2013). Autor je više knjiga, među njima i: Poetika prava – politika filozofije, Pravo i iluzija, Hronika uzaludnog otpora

Kako vi kao čovek koji se već decenijama profesionalno bavi pravom gledate na postupanje najpre policije, a onda i sudskih organa prema demonstrantima tokom nedavnih protesta?
Deo policije demonstrirao je brutalnost, a deo pravosuđa pokornost. Često jedno proizlazi iz drugoga. Sud u Dimitrovgradu osudio je na tri godine zatvora čoveka koji se po povratku iz inostranstva usled neobaveštenosti nije podvrgao samoizolaciji. Ta brutalnost očigledno je proistekla iz pokornosti. Najnoviji događaji samo su dokaz više u prilog uverenju da su izvršna vlast i značajni segmenti sudske vlasti uveliko kompromitovani. Tome je, pre svega, uzrok odsustvo nezavisnosti, a potom u dobroj meri i puka obest u sprezi s moralnom tupošću i profesionalnom nesposobnošću. Za vreme vanrednog stanja, na primer, Vlada je uredbama regulisala suđenja putem Skajpa ili sasvim besmislen način primene principa ne bis i idem. Iako je time izvršna vlast zadirala u sudsku, sudovi su joj se bez pogovora povinovali.

Da li je to ponašanje bilo ekscesno ili je, zapravo, potvrdilo odnos države prema građanima?
Nema tu ničeg ekscesnog. Ovo što se pogrešno smatra naličjem, u stvari je pravo lice. Lice ove države jesu i nasilje i glupost u pokušajima njegovog prikrivanja ili pravdanja. I neprekidna muka sa demokratijom! Vlast se naprosto takmiči u veštini kako se parlamentarne demokratije otvoreno ne odreći, ali je uspešno izigrati.
Odnos države prema građanima izraz je odnosa institucija prema državnoj vlasti. Bezakonje se rađa iz dva naizgled suprotna osećanja: superiornosti i servilnosti. Kažem naizgled zbog toga što jedno osećanje potpomaže drugo. Puzeći se penje do fotelje, koja se čuva dodvoravanjem.
Naša je kob što to ovde uspeva i što, u relativno kratkoj istoriji moderne države, živimo pod teretom neke vrste političke alhemije – verovanja u magijske prednosti porekla, povesti, istorijskih zasluga, srodnosti ili prijateljstava među narodima. Pritom uglavnom izmišljenih ili umišljenih. Otuda smo našli oslonac u despotijama u kojima se sistematski guše slobode i prava građana.

UKOLIKO SKUPŠTINA SLOBODNE SRBIJE PROKLAMUJE RACIONALAN I NA REALNOSTI ZASNOVAN ODNOS PREMA KOSOVU, SUSEDIMA, GENOCIDU U SREBRENICI, I UČEŠĆU SRBIJE U RATOVIMA, A DISTANCIRA SE OD POKRETA KOJI DIREKTNO VODE NJENOJ FAŠIZACIJI I OD METANISANJA PRED RUSIJOM, KINOM I SRPSKOM PRAVOSLAVNOM CRKVOM, BIĆE TO DOVOLJNO DA OPRAVDA SVOJE OSNIVANJE

Dakle, sa stanovišta prava, u kakvoj državi mi živimo? To jest, da preciziram, ako se država od bande razlikuje po tome što (se) vlada po zakonima, gde biste svrstali Srbiju?
Pošli ste od pretpostavke da se radi o dve oveštale suprotnosti. Nažalost, moraću da ih približim: postoje i mafijaške države. Srbija je zaostalo i u osnovi primitivno društvo. Takva joj je i vlast. Vlada se uz pomoć ucena, opsena i lakovernosti. A sada vidimo, i uz pomoć batine.
Naše prilike odavno me podsećaju na novelu Dostojevskog o selu Stepančikovu. Glavnog junaka Fomu Fomiča Opiskina pripovedač opisuje kao ništavnog, beskorisnog i neobdarenog čoveka, uvredljivog, podozrivog i budalasto razmetljivog, punog žudnje za divljenjem, sklonog prenemaganju i hvalisanju, ali uz sve to i čoveka neizmerno i gotovo razdraženo samoljubivog. Uprkos tome, ili baš zahvaljujući tome, Foma je, kako veli pisac, uspeo da okupi gomilu idiota koji su ga obožavali i da zacari u spahiluku u kojem je bio samo neka vrsta posluge. Kao što vidite, sve je već poznato i davno predstavljeno. Od Cicerona do Benjamina. Ali ko će se ovde na njima učiti?
Tako je i naša jadna društvena skupina sabrala većinu koja je na vrh izgurala svog Fomu. Da se ne zavaravamo, ni suprotstavljena manjina ne oskudeva u Fomama. Više se ne treba čuditi što se na predvodnička mesta sasvim lako uspinju puki lakrdijaši. Ako su uz to gramzivi, bezobzirni, emocionalno nezreli, ponekad nasilni, eto vam današnje Srbije.

Zašto ćute pravni fakulteti. Retki su pravnici koji su digli glas protiv zloupotrebe ovlašćenja od državnih organa, odnosno protiv nasilja prema građanima.
Pravni fakulteti su heterogene ustanove. Teško je od brojnog nastavnog kadra, različitih uverenja i interesa, očekivati da deluje kao jedan tim. Njihova rukovodstva, međutim, vode računa da se ne zamere izvršnim vlastima. Bilo zbog sredstava, bilo zbog čuvanja akreditacija, bilo zbog ličnih ambicija. Neki od državnih fakulteta bili su rasadnici nacionalizma i sedišta desničarskih studentskih organizacija. Setite se podaničkog odnosa bivšeg dekana beogradskog Pravnog fakulteta prema Vučiću. Setite se trajanja i razvodnjavanja afere “Indeks”. Od njih se ne može očekivati nikakva akcija koja bi mogla biti ocenjena kao vrednosni sud u odnosu na aktuelna zbivanja, osim ako su afirmativna za režim. Od čelnika svojih fakulteta, čini mi se, studenti se neće naučiti pravnoj kulturi, slobodi i odvažnosti.

OVDE SE ČAK I UOBIČAJENA PRIMENA PRAVA SMATRA PODVIGOM

Postoji i dodatni razlog za njihovo ćutanje: svaka osuda podrazumevala bi ukazivanje na glavnog inspiratora naše anomije jer bezmalo da nema posla kojeg se predsednik ove države poduhvati niti reči koje u javnim nastupima izgovori, a da ne prekrši Ustav.

Da li je, po vašem mišljenju, izmenama zakona tužilaštvo formalno-pravno i praktično postalo deo izvršne vlasti, čime je oslabljena ona treća grana vlasti – sudska, odnosno pravosudna? Da li bi i šta na tom planu trebalo promeniti?
Nisu tome doprinele izmene zakona. Tužilaštvo je uvek bilo pod uticajem izvršne vlasti. Ustavom i zakonom je regulisano da se javni tužioci biraju na predlog Vlade i da je javno tužilaštvo samo samostalan, ali ne i nezavisan organ. Uzgred, poseban je problem što mu je i oskudni prerogativ samostalnosti pod znakom pitanja. Njegov status pravno nema, a faktički ne bi nikako smelo da ima doticaja sa sudskom granom vlasti. Naravno, to ne isključuje mogućnost da slab sudija ima respekt prema tužiočevim dispozicijama upravo zbog toga što ih pripisuje pritiscima odozgo.
Nešto bi očigledno trebalo menjati. Podržavam zalaganje koje potiče iz samog tužilaštva da se u predstojećim ustavnim promenama javnom tužilaštvu da nezavisnost.

NAŠE PRILIKE ODAVNO ME PODSEĆAJU NA NOVELU DOSTOJEVSKOG O SELU STEPANČIKOVU. GLAVNOG JUNAKA FOMU FOMIČA OPISKINA PRIPOVEDAČ OPISUJE KAO NIŠTAVNOG, BESKORISNOG I NEOBDARENOG ČOVEKA, UVREDLJIVOG, PODOZRIVOG I BUDALASTO RAZMETLJIVOG, PUNOG ŽUDNJE ZA DIVLJENJEM, SKLONOG PRENEMAGANJU I HVALISANJU, ALI UZ SVE TO I ČOVEKA NEIZMERNO I GOTOVO RAZDRAŽENO SAMOLJUBIVOG

Kako, po vašem mišljenju, funkcioniše sudstvo? Često se kaže da je sudstvo pod punom kontrolom politike, ali ipak neretko sudovi donose odluke koje govore da nije baš sasvim tako. Recimo, kao u slučaju “Jutka”. Sa druge strane, najnoviji primer sa demonstrantima pokazuje da se sudovi surovo obračunavaju sa svakim ko nije po volji aktuelnog režima.
Nisam sklon uopštavanju. Sudove i tužilaštva čine sudije i tužioci, među kojima ima časnih i sposobnih ljudi. Nevolja je što ove organe obeležavaju loši primeri, a ne ispravan rad. Pomenuli ste slučaj “Jutka”. Slučaj “Stefanović protiv NIN-a” daleko je poučniji. Umesto da nas brine to što Viši sud u Beogradu, u jednom od školskih primera medijskog prava, ne ume ili ne sme da primeni zakon, nas hrabri kada to pođe za rukom Apelacionom sudu. Evo dokle smo stigli! Danas nas više iznenađuje normalan nego nenormalan rad. To govori o ukorenjivanju nenormalnosti u kojoj se čak i uobičajena primena prava smatra podvigom. Vreme je da se neki novi Fuko pozabavi socijalnom patologijom, pa i istorijom političkih ludosti našeg doba. Srbija bi mu bila izdašan izvor podataka.

Ako bismo mogli da uopštimo ovu temu, čini li vam se da sudstvo ne štiti slobodu pojedinca nego slobodu vlasti – od odgovornosti? Vidite li tu neku “konstrukcijsku” grešku u našem pravno-političkom sistemu?
Sistem, ma koliko bio dobro postavljen, ruše slabi karakteri. I uz idealne norme savest je uvek poslednja instanca. Naše pravosuđe nije pokleklo zbog loših zakona već zbog pogrešnog načina na koji čak i dobre zakone loše sprovode onesposobljeni ili potkupljeni akteri. Ono što opravdano smatramo greškom u sistemu, a zapravo je temelj njegove konstrukcije, jeste činjenica da vlast takve aktere uzgaja, promoviše i trpi. Dugo pamtim, ali se ne sećam da nam je na vlasti ikada bila takva komparserija opakih mediokriteta.
U sredini kakva je naša, skrupulozan čovek se mora osećati kao stranac. 

Uprkos tome i uprkos formalno ubedljivoj pobedi na izborima, kao da su strah i nesigurnost vlasti povećani, dok su građani oslobođeni straha jer su uvideli da ništa više nemaju da izgube osim svojih okova? Da li je pojačana represija odraz tog straha?
I u ovakvoj vlasti svakako ima onih koji su svesni činjenice da se njihovoj samovolji u unutrašnjoj politici više neće gledati kroz prste u spoljašnjoj. Nepovoljni izveštaji o ljudskim pravima, slobodi medija, parlamentarnoj demokratiji, nezavisnosti sudstva ili napretku u pristupnim pregovorima uopšte sustižu jedan drugog. I dalje se, međutim, povlači niz pogrešnih poteza. Jedan od poslednjih je, ako se ne varam, svrstavanje u red zemalja koje su podržale kinesku represiji nad Ujgurima.
Na svu sreću, rast moći ima hazardersku crtu: uvećava rizike. Pogotovo ako je zasnovan na prividu. Obmanama se, za razliku od širenja gole represije i straha, teško može upravljati na duže staze.

JEDAN OD NAJNOVIJIH POGREŠNIH POTEZA SRPSKIH VLASTI JESTE SVRSTAVANJE U RED ZEMALJA KOJE SU PODRŽALE KINESKU REPRESIJI NAD UJGURIMA

Očekujete li da će snaga građanskog otpora u narednim mesecima jačati, odnosno oblici pobune dobijati na raznovrsnosti, ili mislite da će vlast uspeti da pacifikuje nezadovoljstvo ljudi?
Vlast ni sada nije pacifikovala nezadovoljstvo nego je veštim manevrima uspela da jednako nezadovoljnima isprlja i ogadi njihov vlastiti protest. Nadam se da joj naredni put to neće uspeti. Ali i da će se iz brojnih pogrešnih poteza liberalno orijentisanih demonstranata, pogotovo mešanja sa svim i svakakvim, izvući pouke. Ovako sve pomalo liči na onog Pekićevog Arsenija Njegovana, koji se, misleći da se protestuje protiv banaka, obreo i u martovskim demonstracijama 1941. i u junskim 1968.

S tim u vezi, čini li vam se da su sve te akcije “metropolizovane”, tj. usmerene i ograničene na nekoliko velikih gradova – Beograd, Novi Sad, Niš, a da je tzv. provincija marginalizovana?
Nezadovoljni građani nemaju zasad dovoljnu snagu ni u metropolama, pa je nerealno očekivati da i to malo moći teritorijalno rasipaju. Provincija je po prirodi stvari na margini. Što je ne sprečava da zaplovi na istom talasu.

OD ČELNIKA SVOJIH FAKULTETA, ČINI MI SE, STUDENTI SE NEĆE NAUČITI PRAVNOJ KULTURI, SLOBODI I ODVAŽNOSTI

Konačno, kako gledate na najnoviju građansku inicijativu – Skupštinu slobodne Srbije? Šta očekujete od nje ili, pre svega, koje opasnosti vidite na putu da ona postane ozbiljna politička alternativa?
Pre bih rekao da se radi o virtuelnoj skupštini u neslobodnoj Srbiji. U odsustvu sposobne opozicije svaka je građanska inicijativa dobrodošla. Ipak, skeptičan sam. Ko će i po kakvom kriterijumu birati članove, odlučivati o zastupljenosti konkurentskih programa ili formulisati stavove? Ako se krenulo s namerom da se stvori politička alternativa, a ne ostane samo na nivou didaktičkog debatnog kluba, na putu će se svakako isprečiti obaveza da takva skupština okupi predstavnike različitih i često nepomirljivih ideja. Manifestacioni karakter oduzeće joj političku ubojitost. Ne znam da li je igde obrazovana skupština u senci, i da je, ako je takvih slučajeva i bilo, doprinela promenama. Pozorište ne svrgava naopaku vlast.
Ali, ukoliko i simbolična skupština proklamuje racionalan i na realnosti zasnovan odnos prema Kosovu, susedima, genocidu u Srebrenici, i učešću Srbije u ratovima, a distancira se od pokreta koji direktno vode njenoj fašizaciji i od metanisanja pred Rusijom, Kinom i Srpskom pravoslavnom crkvom, biće to dovoljno da opravda svoje postojanje. Nažalost, mogućnost da se to dogodi, po svemu sudeći, iluzorna je.

Razgovarao Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. jul 2020.

Para ima, ima li pameti

Država je, u skladu sa osnovnim načelima liberalizma, neka vrsta osiguravajućeg društva od elementarnih nepogoda

Čekajući (vruću) jesen

Srbiji u ovom trenutku stoji na raspolaganju oko 2,5 milijardi evra za podršku privredi do kraja godine. Kao i za početak iduće. Najpre, to je kredit od Međunarodnog monetarnog fonda, odakle Srbija može da povuče milijardu i po evra s kamatnom stopom od jedan odsto. Ta mogućnost postojala je i pre dva meseca, kada se Srbija iz nerazumljivog razloga zadužila na tržištu po tri puta većoj ceni. Kako god, na novac MMF-a i dalje možemo da računamo.
Drugi izvor sredstava je evropski fond za zapadni Balkan. Od 3,3 milijarde evra koje je Evropska unija odvojila za Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Makedoniju i Srbiju, naša zemlja može da dobije – srazmerno svojoj veličini i broju stanovnika – bar trećinu. Doduše, najveći deo tih para opet čine zajmovi, ali ni bespovratna sredstva nisu zanemarljiva.
Uzgred, upravo se na ovom slučaju može lepo videti koliko Srbija gubi time što nije članica Evropske unije. Hrvatska će, naime (iz evropskog fonda za saniranje posledica krize izazvane epidemijom covida-19, teškog 750 milijardi evra) dobiti oko 10 milijardi. Od toga će gotovo tri četvrtine (7,36 milijardi) biti grant, a ostalo (2,65 milijardi evra) pozajmice. Pomalo grubo izračunato, ali vrlo ilustrativno – Srbija će od Evropske unije dobiti na poklon oko 100 evra po stanovniku, a Hrvatska gotovo 20 puta više – 1.800 evra po stanovniku.
Treba li napominjati da od bratskih zemalja Rusije i Kine Srbija nije dobila i neće dobiti ni (evro)centa.

VUČIĆEV PAZAR: Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije, zatražila je od Vlade Srbije da propiše nove mere pomoći privredi i radnicima jer nas, kako je rekla, “u septembru očekuje izuzetno loš socijalno-ekonomski scenario”. I njen kolega predsednik Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost” i predsedavajući Socijalno-ekonomskog saveta Zoran Stojiljković isto misli. “Sindikati i poslodavci smatraju da jedan paket pomoći privredi neće biti dovoljan, te da mora doći do drugog paketa mera, ali uz selektivnost, odnosno veću kontrolu kome se pomoć daje”, rekao je nedavno Stojiljković.
Sa druge strane, država se pravi “nevešta”. Prema rečima Zorana Đorđevića, ministra za rad i zapošljavanje, Vlada Srbije nije napravila nikakve nove konkretne mere pomoći privredi. Ipak, Đorđević je dodao da očekuje da nove mere budu donete u skladu sa onim što se bude dešavalo na globalnom planu, te da će u njihovo donošenje “biti uključeni i poslodavci i radnici”.

SRBIJA U OVOM TRENUTKU MOŽE DA RAČUNA NA OKO 2,5 MILIJARDI EVRA ZA PODRŠKU PRIVREDI

Predsednik Vučić bio je, međutim, mnogo nepopustljiviji. “Odakle, hoćete da štampamo pare”, rekao je 4. jula u Batajnici, odgovarajući na novinarsko pitanje o eventualnim novim merama. “Nema, država ne može da obezbedi još para. Ako bude obezbeđivala još više, država će ugroziti stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da javni dug neće preći 60 odsto bruto domaćeg proizvoda, što je Mastriht nivo”, kazao je Vučić.
Nije verovatno da će predsednik održati ovo svoje obećanje. Pre bi se reklo da je Vučić, narodski rečeno, “tvrdio pazar”. To jest, da gradi situaciju u kojoj će njegova žrtva, kad popusti pred zahtevima privrede, odnosno uspeh što je obezbedio pare, biti veći.
Isplatom poslednje, treće rate pomoći privrednicima početkom jula potrošene su sve pare iz majskog zajma od dve milijarde evra. A ne samo, prema procenama sindikata, zbog produženog dejstva epidemije situacija će u drugoj polovini godine biti još i teža nego u prvoj. Koliko – zavisi od brzine oporavka zapadnoevropskih privreda na koje je Srbija u najvećoj meri oslonjena. Ipak, prema procenama ekonomista, nezaposlenost će sa ispod 10 odsto u prvoj polovini godine porasti na 13-14 odsto.
Između porasta nezaposlenosti i porasta javnog duga Vučić će – ma koliko se kleo u Mastriht – sigurno izabrati ovo drugo. Na to će ga nagoniti ne samo ekonomski i socijalni razlozi nego i politički. Sigurno će, naime, nastojati da demonstracije, koje su već počele i koje su izazvane pre svega političkim nezadovoljstvom, ne budu dodatno podstaknute, tj. omasovljene nekom pobunom otpuštenih.

ZIMNICA: Jeste da se kod nas “vruća jesen” najavljuje već godinama, ali ko zna, možda se “meteorolozima” baš ove godine posreći. To će se, dakle, Vučić po svaku cenu truditi da spreči. Drugim rečima, moraće da deli pare, makar ih prethodno pozajmio.
Da će se Srbija još zadužiti do kraja godine, smatraju i ekonomisti. Naime, javni dug Srbije porastao je sa 24 milijarde evra ili 52 odsto BDP-a, koliko je iznosio na početku 2020, na 26,8 milijardi evra (57 odsto BDP-a) na dan 31. maja. Prema procenama Milojka Arsića, dug će na kraju godine premašiti 28 milijardi evra i dostići 61-62 odsto bruto domaćeg proizvoda. U ovoj situaciji ni “svetski finansijski policajac” MMF, vidi se to i iz aktuelnih izjava njegovih zvaničnika, ne bi u tome video nikakav prekršaj.
Međutim, ako novac nije problem, kreatori novog paketa mera svakako će se naći pred problemom kako da ga rasporede i raspodele. Veliki deo prvog paketa, teškog oko dve milijarde evra, potrošen je poprilično neekonomično. To ne važi samo za onih sto evra po punoletnoj glavi stanovnika (ukupno 600 miliona) nego i za oko milijardu i po evra pomoći privredi. I ta su sredstva, pre svega, razume se iz političkih razloga, tj. potreba predizborne kampanje, deljena i kome treba i kome ne treba. Srećom, tu su se preduzeća sama selektirala, pa su mere koristila samo neka, tj. dobar broj njih plaćao je i poreze i kamate.

IZMEĐU PORASTA NEZAPOSLENOSTI I PORASTA JAVNOG DUGA VUČIĆ ĆE, MA KOLIKO SE KLEO U MASTRIHT, SIGURNO IZABRATI OVO DRUGO

Sada se očekuje da Vlada pokaže više racionalnosti i pomoć usmeri ka onima kojima je stvarno neophodna. U tom slučaju, tj. ako se ne bi rasipalo, i sa manje para mogli bi da budu postignuti bolji efekti.
Pitanje je, međutim, koja vlada. Na pripremanju novih mera već bi trebalo da počne da se radi, ali nova vlada nije ni na vidiku. Predsednik SPS-a Ivica Dačić, rekao je u nedelju 12. jula da ga Vučić još nije zvao na razgovor oko novog partnerstva, tj. nove vlade. Sa druge strane, pažljivo i precizno odmeravanje novih mera zahteva i vreme, ali i odgovarajuće kadrove. Izgleda da će se Vučić s tim ovog puta suočiti ozbiljnije nego ikada pre. Ne toliko što nema ljudi koji bi funkcije prihvatili nego što nisu sigurni da će na njima potrajati.

Pad BDP u EU preko osam odsto

Prema prognozama Evropske komisije, bruto domaći proizvod zemalja evrozone pašće 8,7 odsto u 2020. i zatim se oporaviti u 2021, kada se predviđa rast od 6,1 odsto. Pad je veći, a oporavak sporiji nego u prolećnim prognozama. Početkom maja EK je prognozirala pad BDP-a u zoni evra na 7,7 odsto u 2020. i zatim oporavak i rast od 7,4 odsto u 2021.
Italija, Španija i Francuska najviše su pogođene krizom. Očekuje se da će italijanski BDP pasti 11,2 odsto, da bi porastao 6,1 odsto. Predviđeno je da će španski BDP pasti 10,9 odsto u 2020. i zatim se oporaviti sa rastom od 7,1 odsto u 2021, dok bi u Francuskoj BDP mogao pasti 10,6 odsto u 2020. i onda porasti za 7,6 odsto u 2021. godini.
Nemačka je među zemljama kao što su Luksemburg, Malta i Finska, za koje se očekuje da će više ograničiti ekonomski pad. Za Berlin se ove godine očekuje smanjenje BDP-a od 6,3 odsto i oporavak uz rast od 5,3 odsto u narednoj godini.
Prema ocenama EK, “podaci iz maja i juna nagoveštavaju da je možda najgore prošlo” i da bi “oporavak trebalo da ojača tokom drugog polugođa”. Komisija u svojim prognozama polazi od toga da neće biti drugog talasa zaraze.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 16. jul 2020.

Lažiranje

Vučić je proglasio pobedu nad covidom kao što je pre dvadesetak godina Milošević proglasio pobedu nad NATO. Kad su se birački odbori povukli, korona je zagospodarila srpskim gradovima

Ako već neće Vučić, zbog lažiranja rezultata Krizni štab bi morao da podnese ostavku.

U času svog najvećeg trijumfa Vučić je doživeo svoj najteži poraz. Nije ga porazila opozicija, porazio je sam sebe. U strahu da neće potvrditi svoju moć i dobiti apsolutnu većinu u Skupštini, odlučio je da požuri sa izborima. Proglasio je pobedu nad koronom, a onda i zbrisao opoziciju.

Ali pokazalo se da ni jedno ni drugo nije tako sjajno kao što je u prvi mah izgledalo. Naprotiv. Najpre, sama činjenica da je više tri četvrtine parlamenta dobio sa manje od trećine (oko 30 odsto glasova) ukupnog broja birača, ukazuje na tanku osnovu vlasti. Drugo, iako se iz sve snage upinjao, nije uspeo da na izbore istera polovinu birača: odziv je bio 48,9 odsto. Treće, neke naoko sporadične i više nasumične kontrole pokazale su da se rezultati prema glasačkim listićima u džakovima ne poklapaju sa zapisnicima, zatim da je veći broj zapisnika ispisivan istom rukom, da su na izbornim mestima sedela i evidenciju vodila lica koja tu nikako ne smeju da budu itd. Sve je to u najmanju ruku izazvalo ozbiljnu sumnju u regularnost izbornog procesa i zahtevalo ozbiljnu sudsko-policijsku proveru. Preko svega toga, međutim, svi nadležni organi prešli su kao preko “turskog groblja”.

Nisu, međutim, lažirani samo izbori. Lažirana je i čitava predizborna situacija. Očigledno je – ili najblaže rečeno postoji osnovana sumnja – da su izbori omogućeni i isforsirani friziranjem podataka o stvarnoj epidemiološkoj situaciji u zemlji.

Vučić je proglasio pobedu nad covidom kao što je pre dvadesetak godina Milošević proglasio pobedu nad NATO. Kad su se birački odbori povukli, korona je zagospodarila srpskim gradovima.

Nema sumnje da je prebrzo popuštanje mera – da bi se prikazalo da je situacija normalna – dovela do toga da “drugi pik” epidemije bude tako jak. Dovodeći zdravstveni sistem opet do ivice kolapsa, a odvodeći desetine ljudi (do ovog časa) u smrt.

Uzgred, sigurno manje važno, ali ne i nebitno, tom lažnom slikom Vučić je na izvestan način i Novaka Đokovića “navukao” da organizuje onaj nesrećni “Adria tur” i tako znatno okrnji svoj i sportski i ljudski ugled u svetu.

Da je sve to izbacilo Vučića iz ležišta i smanjilo mu političku uračunljivost, pokazao je debakl sa studentima. Prvo je saopštio odluku da će svi studentski domovi biti ispražnjeni – pokazavši pri tome priličnu bezosećajnost prema studentima izvan Srbije, mada ni domaći nisu mnogo bolje prošli – a zatim, pošto su “akademski građani” izašli na ulicu, posle svega nekoliko sati sam sebe dezavuisao i derogirao tu svoju odluku.

Sve u svemu, nikada još Vučić iz nekih izbora – a pobeđivao je zaista mnogo puta – nije izašao jači i istovremeno nikada posle nekih izbora nije bio slabiji. Jer, čak i da je legalna – a i to je sumnjivo – sasvim je izvesno da nova vlast nije legitimna.

Ali kad smo već kod izbora, nikako mi nije jasno kako članovima Kriznog štaba nije jasno da su grubo izmanipulisani i zloupotrebljeni. I da je njihov profesionalni i personalni integritet aktuelna vlast bacila pod noge. Zato bi ostavka u ovom času bila ne samo znak da na to ne pristaju nego i preko potreban stimulans da se istina o epidemiji istera na čistinu. Neko misli da je kasno? Bliža mi je ona da nikad nije kasno.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. jul 2020.

Kurs dinara određuje kurs Srbije

Od vrednosti dinara zavisi budućnost Srbije. Jaka nacionalna valuta slabi nacionalnu privredu. Ako i posle izbora bude nastavljena politika jakog dinara, to će smanjivati izvoz, a povećavati uvoz, što praktično znači da će se nastaviti antiindustrijska politika

Politička ekonomija

Devizni kurs nikako da se nametne kao tema. Neki ekonomisti povremeno postave to pitanje, oglasi se i neko privredničko udruženje, ali rasprava nikako da se pokrene. To je i razumljivo. I uticajni su i mnogobrojni oni kojima trenutno stanje više odgovara. A negativne posledice, koje će se ogledati u niskom stepenu ekonomskog i društvenog razvoja, snosiće buduće generacije. Naša deca. Mada – i u tome je valjda “štos” – ne sva naša deca nego samo pojedina.

ČIJI SU NAŠI NOVCI: “Dok je još bilo malo slobode u ekonomskim razmišljanjima na Kopaoniku, i ranije u Miločeru, neki ekonomisti su izašli s računicom – ima to u materijalima, samo niko nije gledao – da je realan kurs evra oko 170 dinara. Danas za evro koji napravi u izvozu preduzeće dobije 117,5 dinara. To je ogromna razlika”. Tim rečima počinje svoj odgovor u razgovoru za Novi magazin Nikola Pavičić, nekadašnji direktor Sintelona iz Bačke Palanke, koji je od provincijske firme napravio kompaniju značajnu u evropskim razmerama.
Pavičić kao čovek prakse odmah daje i primer. “Od toga najviše stradaju poljoprivreda i prehrambena industrija. Recimo, danas se u Srbiju krastavci kornišoni uvoze u buradima iz Tajlanda ili iz Vijetnama. Po ovom kursu to dođe u bescenje. Onda se taj krastavac pakuje u tegle i tek tada vi postajete cenovno konkurentni i možete da uđete u velike trgovačke lance i njihove hipermarkete. Bez toga nema ulaska”. To, naravno, ne važi samo za krastavce i poljoprivredu nego i za celu industriju. “Ceo sistem pokazuje da mi nemamo izvoz, da smo uništili privredu koja je mogla imati robu za izvoz”, dodaje Pavičić .
Ekonomista Vladimir Gligorov, ne želeći – bar u ovoj prilici – da ulazi u spekulacije o visini kursa i uz napomenu da je “lakše objasniti zašto dinar teži da bude precenjen nego utvrditi da je kurs zaista precenjen”, ističe da stabilnost kojom se vlast (i politička i monetarna) jako ponosi, nije baš tako benigna kao što nekome možda izgleda. U stvari, da donosi višestruke “negativne posledice”. Prva je, kaže Gligorov, da su “krediti skuplji, pa su i domaća ulaganja manja. Druga je da su strana ulaganja više usmerena na kreditiranje, a ne na neposredna ulaganja u proizvodnju. Zašto ovo drugo? Zato što je razlika između dobiti od ulaganja u proizvodnju i u dugove manja jer je, naravno, rizik ulaganja u proizvodnju po prirodi stvari veći. Ukoliko se može dobro zaraditi kreditiranjem, posebno kada je rizik promene kursa nepostojeći, ne isplati se ulagati u proizvodnju, gde su rizici zarade svakako veći”.
Pored toga, “praktično fiksni kurs” – što je slučaj sa Srbijom, iako je formalno fleksibilan jer su oscilacije zanemarljive – “utiče na ono što se u zemlji razvija. Recimo, može se više isplatiti razvoj uslužnog, a ne izvoznog sektora. Ako je potrebno održavati priliv stranog novca, kao što i jeste slučaj sa Srbijom, bar da ne bi došlo do eventualnog napuštanja domaćeg novca i bekstva u strani – što je opet razlog da se kamatna stopa drži na višem nivou nego u inostranstvu – tada će to podsticati uvoz. Ukoliko pak uvoz raste, biće isplativije ulagati u sektor usluga. To će podizati cene u rastućem sektoru usluga, pa tako i inflaciju. Opet, inflacija koja je brža od one u evrozoni uticaće na povećanje uvoza i dodatan rast sektora usluga”. To onda ima za posledicu, nastavlja Gligorov, da – zbog povećanja spoljnotrgovinskog deficita i realnog kursa – raste pritisak na stabilnost, čije očuvanje sve više košta, ali da se mi zaustavimo na toj konstataciji, makar zasad. Zaključak je, međutim, jasan: stabilnost, odnosno fiksni kurs ne samo da se loše odražava na izvoz i domaću industriju nego je varljiva i (lako) lomljiva.
Milojko Arsić spada među ekonomiste koji odavno tvrde da je dinar precenjen. On, doduše, kaže da bi trenutno, dok epidemija još nije prošla, stabilnost trebalo da bude u prvom planu, ali podseća na svoje ranije stavove o “valutnom pitanju”. Zbilja, još u novembru 2012. Arsić je govorio da bi “Narodna banka Srbije trebalo da vodi politiku blagog slabljenja kursa dinara jer precenjena valuta slabi potencijale privrednog rasta”.
Posle nekoliko godina, 2015, Arsić je bio prinuđen da ponovi isto: “Pad dinara povoljno utiče na rast izvoza i priliv stranih direktnih investicija, dva osnovna pokretača rasta domaće privrede u narednim godinama. To je i način da se investicije preusmere iz sektora trgovine i drugih usluga u povećanje industrijske i poljoprivredne proizvodnje za izvoz”. Da ne bude zabune, Arsić je precizirao da se radi “o umerenom smanjivanju realne vrednosti dinara za nekoliko procenata godišnje”. Ali, ni na to malo oficijelni i neoficijelni kreatori ekonomske politike nisu pristajali. “Precenjena domaća valuta… bila je posledica visokog priliva kapitala”, ušao je Arsić i u uzroke pogrešne politike, ali još više “kratkovide i oportunističke politike, te uticaja posebnih interesnih grupa – uvoznika i deviznih dužnika”.
Ne bi se, međutim, moglo reći da je od toga bilo neke koristi. Jer, 2018, već u funkciji predsednika Republike, Aleksandar Vučić se baš pohvalio “snagom” dinara. “Srbija ima najčvršću valutu već šest godina, na apsolutno istom nivou kao pre šest godina, nikada toliku čvrstinu domaće valute nismo imali”.
Tako da su opet usledile reakcije. “Naša valuta u odnosu na druge treba da se kreće u zavisnosti od toga kako naša produktivnost i proizvodnja rastu u odnosu na druge zemlje”, opet je upozoravao Arsić. I dodao: “Dinar bi mogao da ojača kad bi naša produktivnost znatno brže rasla u odnosu na druge zemlje”. Ali “to se u prethodne tri godine nije događalo, a dinar je ipak realno jačao”, podsetio je. Protesti nisu dolazili samo iz akademskih krugova. Udruženje poslodavaca “Unija Čačak 2000” uputilo je otvoreno pismo i vlasti i opoziciji, u kojem je ukazano na precenjen dinar kao jedan od glavnih prepreka ka razvoju preduzetničkog sektora iz kategorija mikro, malih i srednjih privrednih društava, preduzetnika i komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava.
Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije isticao je da “kurs dinara ne pogoduje našim izvoznicima, ali ni proizvođačima u Srbiji jer je konkurencija sa ovako jeftinim evrom – nelojalna konkurencija”. Atanacković je posebno podsetio da se već “godinama govori o tome da nam je kurs prema evru i drugim valutama nerealan, da su uvoznici u prednosti, s obzirom na to da je sva roba koja nam dođe iz inostranstva jeftina zahvaljujući baš takvom kursu. Sa druge strane, kad neko od naših proizvođača želi da izveze, to je ekonomski neisplativo jer po ceni koja je ekonomska ne može da izveze zato što za svoj proizvod dobije suviše malo dinara, za koje treba da plati sve troškove”.

ČIJA SU NAŠA DECA: “Nije funkcija Narodne banke da drži stabilnost. Njena glavna funkcija je da obezbedi zaposlenost. Znači da merama monetarne i kreditne politike obezbedi rast. Ona odgovara za rast. Isto tako, i Vlada preko poreske politike odgovara za rast jer naopaka poreska politika može da uguši svaki rast, što se nama dešavalo”, otvara novo pitanje Nikola Pavičić. “Stabilnost dinara nije primarni ekonomski cilj već to treba da budu rast zaposlenosti i standarda”, slaže se i Arsić s Pavičićem.
Pošto, kao što vidimo, fiksni kurs ima velike slabosti, postavlja se pitanje ima li alternative. Prema Vladimiru Gligorovu, to je – fleksibilni kurs. Zapravo, za neke druge zemlje, makar načelno, to bi mogao da bude evro, ali pošto Srbija ne može da pređe na evro, njoj preostaje jedino fleksibilan kurs. Ali stvarno fleksibilan, a ne ovaj surogat od fleksibilnosti, kakav Narodna banka Srbije trenutno upražnjava.
Gligorov objašnjava zašto je to za Srbiju dobro. “Srbija ima komparativne prednosti u industriji i poljoprivredi. U industriji zato što su naknade za rad niske, a u poljoprivredi jer je priroda takva. Za oba ova sektora proizvodnje fleksibilni kurs je povoljniji od fiksnog jer se prilike u poljoprivredi menjaju u skladu s klimom, dok rast produktivnosti koji donosi veća industrijska proizvodnja može da se izrazi u kursu koji sledi promene u realnom kursu – što pokazuje odnos domaćih i nadnica u zemljama u koje se izvozi – dakle, da sledi rast produktivnosti”.
Ali politika (stvarno – ponavljamo) fleksibilnog kursa sa sobom nosi određene rizike. “Za centralnu banku zato što nije izvesno da bi znala kako to da obavlja, a za Vladu jer bi zahtevala promenu u fiskalnoj politici”. Takođe, u tom bi slučaju “i banke trebalo da na sebe preuzmu deo rizika, na šta one nisu spremne”. Sa druge strane, “fiksni je kurs, međutim, politički povoljniji jer podstiče potrošnju, a i javni dug je podnošljiviji jer je u stranom novcu isti, dok ga inflacija relativno (u odnosu na prihode) smanjuje u dinarima. Državi je, dakle, jeftinije zaduživanje, dok, sa druge strane, na investicije u proizvodnju to ne deluje stimulativno. I zapravo, ukoliko kurs realno apresira – što znači da je domaća inflacija brža od strane – isplate se ulaganja u sektor usluga, manje u proizvodnju za izvoz. Ali je uvoz jeftiniji, a to održava potrošnju i popularno je. Recimo, jeftinija su trajna potrošna dobra – automobili, kompjuteri, telefoni, kućni aparati. A i dobra potrebna za različite vidove uslužnih delatnosti – za restorane, zanate, pekare itd”.
Ove reči potvrđuju podaci. Naime, spoljnotrgovinski deficit Srbije povećan je lani za gotovo milijardu evra: sa 5,6 milijardi evra 2018. na 6,4 milijarde 2019.
I Nikola Pavičić glavnu prepreku da se pređe na fleksibilni kurs vidi u sferi politike. Uz napomenu da promena devizne politike”, odnosno“usmeravanje kursa u korist izvoznika”, ne može da se obavi “odjedanput” već to treba da bude postepeno, kroz proces. Pavičić, naravno, priznaje da bi to dovelo do problema. Pre svega do “poremećaja u budžetskim prihodima”. “Zato aktuelni političari to ne smeju da urade. To je ono bolesno stanje kao kad se narkoman navikne na drogu, vi ga ne možete odjednom odvići od toga, potrebno je vreme, ako je uopšte moguće to izvesti. Tako da kada se u Srbiji danas postavlja pitanje zašto nema reformi – tu je odgovor. Svaka reforma dovodi do nekakvog nemira, a bilo kakav nemir na unutrašnjem planu dovodi do promene vlasti. Promene vlada, međutim, nisu loše jer omogućavaju da se postepeno raščisti politička scena i konačno na vlast dođe garnitura koja je nezavisna, odnosno koja može i želi da sprovodi institucionalne reforme i razvojnu ekonomsku politiku.
Iz svega ovoga moglo bi se izvući nekoliko zaključaka. Prvo, Narodna banka bi trebalo da (stvarno) vodi politiku fleksibilnog kursa. S jedne strane, međutim, nije sigurno da za to ima dovoljno stručnih kapaciteta, a sa druge, što je važnije, nema za to političke volje. Tačnije, takva politika ne odgovara aktuelnim vlastima.
Iz toga proističu naredni zaključci. Dakle, kao drugo, fleksibilan kurs dinara ne odgovara ni državi jer bi u tom slučaju morala da vodi drugačiju fiskalnu politiku. Morala bi da smanji tekuće rashode i subvencije, tj. manje da troši.
Treće, to ne bi odgovaralo ni bankama jer one sa ovakvom politikom kursa nemaju nikakav rizik, a sa fleksibilnim kursom morale bi više da preračunavaju rizike svojih plasmana, a time ne žele da se muče.
Četvrto, budući da je politika stabilnog kursa praktično dovela do toga da dinar bude (manje ili više – to sad nije ni bitno) precenjen, od toga korist imaju pre svega uvoznici. A kao peto – od toga profitiraju dužnici. Što je jedna vrlo šarolika grupa jer tu spadaju i država, i preduzeća, i građani. No, verovatno je najjači tu glas države, pošto njen dug izgleda manji, pa aktuelna vlast na političkoj sceni može da se hvali svojim uspehom.
Oni koji ovakvom politikom gube jesu – i to je šesti zaključak – s jedne strane industrijski i poljoprivredni proizvođači, još preciznije – izvoznici, a sa druge strane – i to je poslednji, sedmi zaključak – građani štediše. Dakle, najbolji, tj. najsavesniji i najodgovorniji deo društva.
Sve u svemu, ekonomski sistem Srbije usmeren je protiv onih koji su glavni oslonci i nosioci društvenog razvoja. U takvoj zemlji jednostavno neće biti mesta za svu našu decu. To jest, naša će sreću morati da potraže negde drugde, a njihovoj će biti super.

Sumnjivi kredit od dve milijarde evra

Kada se Srbija pre oko mesec dana na međunarodnom novčanom tržištu zadužila za dve milijarde evra po kamatnoj stopi od 3,38 odsto, to je u zemlji propraćeno sa samo nekoliko komentara. Tema je brzo skinuta sa dnevnog reda. A slučaj je više nego frapantan. Kao što je zabeležio i Novi magazin, time je Vlada teško oštetila građane jer je od MMF-a mogla da dobije znatno jeftiniji kredit. Do iznosa od milijardu i po evra kamatna stopa bi bila jedan odsto, a na preostalih pola milijarde tri odsto. Pojavile su se u javnosti neke tri teorije oko ovog zajma.
Prvo, da nadležni u Ministarstvu finansija nisu dobro razumeli pismo/ponudu koju im je uputio MMF. No, s obzirom na nesporne stručne kvalitete ministra Siniše Malog, ova je teorija odmah morala biti odbačena. Prema drugoj “školi mišljenja” problem je bio u činjenici da MMF daje kredit tačno za određene namene. I ovo se, međutim, mora odmah odbaciti jer kada jednom pare uđu u budžet, ko može da kaže koje, odnosno čije se pare za šta koriste.
Prema trećima – nije bilo politički oportuno uzimati kredit od MMF-a uoči izbora, kada se stalno tvrdilo da nama pare MMF-a ne trebaju. S obzirom na vanredne prilike i činjenicu da se ceo svet zadužuje kod Fonda, ni ovo objašnjenje ne deluje ubedljivo.
Zato se pojavila i četvrta “teorija”, prema kojoj je nekome trebalo učiniti/vratiti protiv/uslugu. Kome? Na to, naravno, nije lako odgovoriti, ali da se zadužite po dvostruko lošijim uslovima nego što možete, za to zaista mora postojati neki debeli (mada skriveni) interes. Jer, kamate na MMF-ov kredit iznosile bi, sasvim grubo, oko 35 miliona evra, a ovako će biti oko 70 miliona.
Neko je, dakle, “ni luk jeo ni luk mirisao”, jednim potezom pera zaradio 35 miliona evra. Malo li je u doba korone.

Strašna nelikvidnost

Nikola Pavičić je priči o stabilnosti dodao još jednu dimenziju koja će možda u kontekstu naše teme biti i digresija, ali je s njom ipak (uzročno-posledično) povezana. “Mnogo se govori kako imamo stabilan finansijski sistem. I to je tačno, ali s druge strane imate realni sektor koji je totalno bez novca. Poslednjih nekoliko godina više niko ne priča o nelikvidnosti. Ko sad govori o tome koliki je rok naplate potraživanja u Srbiji. Ranije smo to računali, pa je prema tim našim računicama prosečan rok naplate bio preko 130 dana. Koliki je sad – niko živ ne zna, kao to nije bitno. A koliko ja znam, u privredi vlada strašna nelikvidnost. Većina malih i srednjih preduzeća jedva imaju mogućnost da servisiraju kamate. Kamate su zato i pale – da firme mogu bar kamate da vrate, dok se glavnica stalno reprogramira, a kroz reprogramiranje pomalo i raste”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. jun 2020.

Mandat za rat

Najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazao je svoje pravo lice. Najpre se mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam

Nije ovo prvi put da srpski birači glasaju za rat. Pre tačno 30 godina, 1990, Slobodan Milošević je dobio mandat da povede rat protiv “spoljašnjeg neprijatelja” – Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka… Sada je Aleksandar Vučić dobio mandat da nastavi rat protiv unutrašnjeg neprijatelja. To jest, protiv svih koji nisu uz Srpsku naprednu stranku. Što znači da će buduće vlasti – od lokala preko Pokrajine do Republike – biti još bezobzirnije.

Iako je Vučić već u izbornoj noći od svojih pristalica tražio da ne budu bahati, od toga će biti male vajde. Jer moraće da nahrani partijsku mašinu koja je tako samlela svoje protivnike.

To praktično znači da će nasilje nad neesenesovskim delom srpskog društva biti još veće. A to opet znači da će pljačka nacionalnog bogatstva biti još besomučnija.

Nedavno su se najveći domaći privrednici žalili da samovolja državnih organa kojoj su izloženi nikada nije bila veća i da uslovi za njihov rad nikada u poslednje tri decenije nisu bili gori.

Ta represija ima teške ekonomske posledice. Ulaganja domaćih preduzetnika vrlo su niska: iznose oko 4-5 umesto 7-8 milijardi evra. To je dovelo do industrijske stagnacije. Nakon vrlo skromnog pretprošlogodišnjeg povećanja industrijske proizvodnje od svega 1,3 odsto, lani rasta praktično nije ni bilo – iznosio je bednih 0,3 odsto.

Da domaća industrija zaostaje, vidi se po spoljnoj trgovini.

Za poslednje tri godine spoljnotrgovinski deficit porastao je blizu 50 odsto: sa 4,4 milijardi evra 2017, na 6,4 milijarde prošle godine.

Otkud onda prošlogodišnji rast bruto domaćeg proizvoda od 4,2 odsto, zapitaće se možda radoznali čitalac. Jedan primer je ilustrativan. Glavni faktor koji je doprineo rastu BDP-a u 2019. bila je izgradnja gasovoda Južni tok. A vidite li Južni tok, dragi čitaoci. Ne vidite, naravno. A i da ga vidite, čemu bi služio, postavlja se pitanje. Pošto za transport prirodnog gasa ne služi, koristi se za proizvodnju statističke magle.

Ali, čak i da se taj zvanični podatak o rastu BDP-a u 2019. usvoji, to Srbiju ni pedalj neće pomeriti s repa srednjo-istočne Evrope. Sa prosečnim rastom od 2,2 odsto u razdoblju 2013-2019, Srbija se nalazi daleko iza proseka ove grupe zemalja (3,4 odsto). Osim Hrvatske, sve druge zemlje napredovale su znatno brže od Srbije.

Konačno, i najveći uspeh Vučićeve vladavine, tzv. fiskalna stabilizacija, pokazala je svoje pravo lice. Najpre se, međutim, mora reći da iako se Vučić hvali da je Srbiju spasao bankrota, zapravo je do ivice finansijske propasti zemlju doveo on sam. Ako je, naime, za budžetski deficit od 245 milijardi dinara (preko dve milijarde evra) u 2012. odgovorna bila i prethodna vlast, za manjkove od 212 milijardi u 2013. i rekordnih 258 milijardi dinara u 2014. krivicu može da snosi jedino Aleksandar Vučić.

Ključni je problem, međutim, u tome što teret konsolidacije javnih finansija nije ravnomerno raspoređen. Najveću cenu platilo je zdravstvo, a policija je gotovo nije ni osetila. Što ilustruje činjenica da su plate u policiji oko 40 odsto veće nego u zdravstvu. Korona je potpuno razotkrila kolaps u koji je srpsko zdravstvo dovedeno.

To je najbolja slika (n)ove vlasti: više voli da operiše pendrekom nego skalpelom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 25. jun 2020.

Dijalog u paklu…

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao

Sportski ideolog Nebojša Čović izjavio je pre neki dan da je “Crvena zvezda narodski klub”, te da je kao takva “prethodnih godina odlično predstavljala državu Srbiju, glavni grad Beograd i region”. Čović nije baš rekao “narodni” jer bi to bilo previše napadno, ali je nesumnjivo poručio da svi ostali vode partikularnu, klubašku politiku, a jedino CZ zastupa opštenarodni interes. Time je zapravo još više zaoštrio staru floskulu o Zvezdi kao “nacionalnoj instituciji”. Upravo zbog toga ona i ne zastupa samo Srbiju nego i region; naravno, ne Hrvate ili Albance, ali sve Srbe iz regiona svakako. Pa tako i one u Crnoj Gori. Koje Vučić inače naziva “naš narod”.

Da Čović ima pik na CG, videlo se u januaru, kada je odlučio da košarkaši CZ ne idu u Podgoricu na utakmicu protiv Budućnosti. Crnogorska BIA je tvrdila da nema opasnosti za igrače, ali je srpska BIA odozdo javila da ipak ima, pa je Čović izabrao domaće. Kao da je znao ili slutio nešto od čega se posle ipak odustalo.

Ove godine padaju mnoge “obljetnice”. Jedna je i tridesetogodišnjica “Balvan revolucije”. Avgusta 1990. u Kninu je izbila pobuna zato što je srpski narod kao konstitutivni element izbačen iz hrvatskog Ustava. Ta se i/storija, kao što znamo, završila neslavno.

Danas se Srbi u Crnoj Gori bune ne zbog Ustava nego zbog jednog (kako tvrde – neustavnog) zakona. Istorijske analogije su uvek problematične, situacija je sada bitno drugačija, pa je moguć i drugačiji ishod od onog u Hrvatskoj. Ovih dana polomljena je spomen-ploča ustanku 13. jula koji Crna Gora i danas (za razliku od Srbije) slavi, ali i na kojem temelji svoju državnost. Tako da to zapravo nije atak na komuniste nego na državu.

Ipak, teško je videti ko bi tu stvarno bio pobednik. Pogotovo što je na čelu pobune Srpska pravoslavna crkva, tačnije Amfilohije Radović. Kome je, izgleda, i u najljućim opozicionim krugovima u Beogradu potpuno oprošten onaj nehrišćanski govor nad odrom Zorana Đinđića.

No, to nije bila prepreka da Srpska akademija nauka i umetnosti izrazi podršku Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da jedna naučna ustanova podržava jednu versku ustanovu, to je zaista više nego neobičan slučaj. Uzgred, u celoj ovoj priči uopšte nije postavljeno pitanje treba li SPC i njeni velikodostojnici da poštuju zakone države u kojoj žive – što, naravno, ne isključuje korišćenje svih pravnih sredstava u borbi protiv akata koje smatraju antipravnim – ili zakoni CG za SPC ne važe.

Uzgred, ne može ostati neprimećeno da se u toj podršci SANU takoreći u dlaku poklopila sa predsednikom Srbije, s kojim se, inače, ne “miriše” baš mnogo.

Dok Zvezda svoju staru poziciju pokušava da povrati narodnjaštvom, jedna druga “nacionalna institucija”, Politika, već poodavno sasvim srozana, pokušava da se rehabilituje crkvenjaštvom. U toj meri da bi mogla da se nazove – Pravoslavlje.

Što je najgore, i većina opozicionih partija (makar u javnosti najprisutnijih) misli isto ili slično kao Vučić, a neke su još i (antievropski) radikalnije.

Kad se sve to skupi, ispada da je politička scena Srbije vrlo slična onoj pre tri decenije. Tako da je i pobednik izbora, kao 1990, i ove 2020. unapred poznat.

Možda će se neko zapitati zašto se ovaj tekst zove dijalog kada o njemu nema ni reči. Takvo je danas stanje u Srbiji: svega ima, samo dijaloga nema. To jest, pošto nema ni Makijavelija ni Monteskjea, ostao nam je samo pakao.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. maj 2020.

Vlast se sveti Institutu zbog autonomnog delovanja

Postavljajući na čelo naučne ustanove ljude koji zabranjuju međunarodnu saradnju, sprečavaju isplatu zarada sa evropskih projekata, prete otpuštanjem, šikaniraju zaposlene, vlast pokazuje da želi da uništi IFDT

Intervju Gazela Pudar Draško, Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Vanredno stanje uvedeno zbog pandemije skrenulo je pažnju javnosti s mnogih drugih važnih društvenih tema. Jedna od njih su i događaji koji remete redovan rad Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. Još marta prošle godine Vlada je pokušala da nametne Upravni odbor sa Zoranom Avramovićem na čelu, protiv čega su se zaposleni jednoglasno pobunili. A onda je početkom ove godine za vršioca dužnosti funkcije direktora postavljen Veselin Mitrović, što je ponovo izazvalo protivljenje zaposlenih, koji aktuelno stanje nazivaju prinudnom upravom. O tome smo razgovarali sa Gazelom Pudar Draško, koja je bila pomoćnica direktora IFDT do dolaska ve-dea, nakon što je dotadašnjem direktoru Petru Bojaniću istekao mandat.

Recite nam, najpre, kakvo je sada stanje na Institutu?
Angažovano. U ponedeljak je objavljen Apel podrške Institutu koji je potpisalo 300 intelektualaca s najznačajnijih svetskih univerziteta – od Berklija u Kaliforniji do Lomonosova u Moskvi. Na listi su Čomski, Habermas, Batler, Nusbaum, Piketi, Fukujama, akademik Mironov iz Ruske akademije nauka i umetnosti… Nijedan sličan apel poslednjih decenija nije okupio toliko značajnih imena, čak ni rušenje Centralnoevropskog univerziteta u Mađarskoj, pa ni hapšenja akademika u Erdoganovoj Turskoj. Pokazali smo još jednom da je IFDT i dalje tesno povezan sa globalnom akademskom zajednicom.

Kako ste to uspeli da postignete?
Zahvaljujući činjenici da IFDT ipak nije nekakav mali nacionalni institut, kako se, izgleda, mnogima ovde čini, već ugledna međunarodna institucija. Saradnja s vodećim potpisnicima ovog apela poput Čomskog, Habermasa, Bernštajna datira još iz perioda kada smo početkom osamdesetih, pod pritiskom strane javnosti, nastali kao Centar za filozofiju i društvenu teoriju u okviru Instituta društvenih nauka. Iako to široj javnosti verovatno deluje iznenađujuće, mi nismo iznenađeni ovim činom solidarnosti naših dugogodišnjih prijatelja i partnera.

APEL PODRŠKE IFDT POTPISALO JE 300 INTELEKTUALACA S NAJZNAČAJNIJIH SVETSKIH UNIVERZITETA – OD BERKLIJA U KALIFORNIJI DO LOMONOSOVA U MOSKVI. NA LISTI SU ČOMSKI, HABERMAS, BATLER, NUSBAUM, PIKETI, FUKUJAMA, MIRONOV IZ RUSKE AKADEMIJE NAUKA I UMETNOSTI

Zašto?
Zato što smo tokom protekle decenije ozbiljno gradili otvorenu, društveno angažovanu instituciju s kvalitetnim rezultatima i međunarodnom mrežom. U Institutu su zapošljavani najbolji mladi doktorandi iz zemlje i povratnici iz inostranstva koji čine gotovo polovinu istraživača. Uporan rad isplatio se kroz formalizovanje partnerstava i naučne projekte u prestižnim programima kao što su “Horizonti 2020” i “Žan Mone” mreže Evropske unije. Tu su i programi Folksvagen fondacije u kojima učestvuje veoma malo institucija iz Srbije, ali i saradnje sa ambasadama i kulturnim centrima niza država u Srbiji. Održali smo preko 500 skupova na kojima je gostovala barem trećina potpisnika aktuelnog Apela podrške IFDT.
Suočeni smo sa situacijom da to nasleđe sada nastoje da preuzmu oni koji bi da ga sahrane. Dovoljno je reći da je u proteklih 10 godina naš časopis “Filozofija i društvo” dospeo na svetske prestižne liste, dok je, uprkos tom prestižu, u nacionalnim okvirima srozan i degradiran.

Uprkos tome, Institut ne funkcioniše normalno već duže od godinu dana. Kako vi na Institutu objašnjavate takav odnos države prema vama?
Kvalitetno bavljenje društvenom naukom podrazumeva kritički odnos prema stvarnosti. Društvena angažovanost, koja nam je istovremeno istraživačka tema, ali i načelo rada, ne dozvoljava nezainteresovanost i zagledanost u svoja posla jedne akademske kule od slonovače. Naša praksa to nije. Znanja i veštine koje posedujemo mogli bi biti vrlo koristan resurs ukoliko bi se oni koji imaju moć istinski zainteresovali za najveće probleme našeg društva. Naša istraživanja pokazuju nedostatak kreiranja politika zasnovanih na podacima, arbitrarnost i potpunu nezainteresovanost političara različitih usmerenja da se čuje glas građana. Dovoljno bi bilo konsultovati ta istraživanja i donosioci odluka bi bolje razumeli šta muči prosečnog građanina Srbije. Samo tako se mogu donositi dobre politike.
Čak su se tokom ove krize potpuno odslikali nalazi naših istraživanja.

GOVORE NAM DA NEMA REVANŠIZMA, A U STVARI SVE ŠTO PROŽIVLJAVAMO JESTE REVANŠIZAM ZBOG AUTONOMNOG NAČINA RADA I NAŠEG JAVNOG, PONAVLJAM JAVNOG, ALI NE I POLITIČKOG ANGAŽMANA

Radi li se samo o odnosu prema Institutu ili je to generalno državna politika?
U Srbiji je struka dobila gotovo pogrdno značenje i svi stručni sadržaji, pa i naši stručnjaci, stavljeni su u službu dnevnopolitičke propagande. Neki od njih se tome uopšte ne opiru već prednjače u trivijalizaciji nauke i struke. Kada se društvom kao požar šire teorije zavere i ideje da vakcine služe svemu drugom, ali ne i spasavanju života, znači da je naše obrazovanje duboko dovedeno u pitanje. Ako stručnjaci i profesori na nacionalnim frekvencijama govore protiv nauke, znači da smo ubili naučnu etiku. Ako na čelo institucija dovodite podobne, a ne stručne kadrove, onda ubijate ne samo struku već i ljude. Slučaj gerontološkog centra u Nišu posledica je ove logike, koja se kao kancer širi državom.

Kada govorite o dovođenju politički podobnih kadrova, mislite na IFDT konkretno?
Nismo mogli ni da zamislimo da jednoj instituciji koja dodeljuje Nagradu za kritički angažman “Miladin Životić” na čelo Upravnog odbora postavljaju Šešeljev kadar koji nas naziva rodomrscima. Bez ikakvih radova u inostranstvu, bez iskustva na međunarodnim projektima, penzioner bez ikakvog razumevanja funkcionisanja savremene nauke i naučnih institucija, što je više puta pokazao u svojim javnim istupima, namerava da nas unazadi. Da ne govorimo o trgovini uticajem, putem koje je gotovo ugasio jedini društveno-humanistički naučni centar u Vojvodini, naš Regionalni naučni centar koji održavamo sopstvenim zalaganjem protekle dve godine. Pazite, reč je o osobi koja nam spočitava angažovanje na međunarodnim naučnim projektima. Šalje nam preteće mejlove zbog toga što javno govorimo. On pripada vremenima za koja smo se nadali da su iza nas.

Imate problema i s vršiocem dužnosti direktora koji vam je nametnut u januaru?
Vršilac dužnosti direktora Veselin Mitrović predstavlja sredstvo u rukama onih koji IFDT žele da kontrolišu, a onda i ućutkaju. To je osoba koja zaustavlja plaćanja na svim međunarodnim projektima, što nam je direktno ugrozilo naučnu delatnost. Dva meseca smo pokušavali da dobijemo odgovor na molbe i zahteve šta je potrebno uraditi da bi se aktivnosti nesmetano nastavile. Inostrani istraživači slali su opomene pred tužbu zbog samovoljnog i neobrazloženog odbijanja da se uplate ugovoreni honorari. Blokiran nam je sajt Instituta, pa smo pokrenuli portal “Nauka za društvo” da bismo se oduprli cenzuri. Dovoljno je pomenuti da je jedan kolega na molbu za susret dobio odgovor da se javi za šest meseci. Šire se glasine kako će neki od nas biti otpušteni. V.d. uporno izbegava da odgovori na pisma koji ga pozivaju da pruži jasne informacije, dok se, verovatno zbog viška svoje stručnosti, za svako administrativno tumačenje obraća Ministarstvu i državnom sekretaru. Taj isti državni sekretar potom promptno piše dopise i smišlja strategije koje naš institut dovode do životarenja umesto razvoja.

U INSTITUTU SU ZAPOŠLJAVANI NAJBOLJI MLADI DOKTORANDI IZ ZEMLJE I POVRATNICI IZ INOSTRANSTVA KOJI ČINE GOTOVO POLOVINU ISTRAŽIVAČA

Jeste li pokušali da u direktnom razgovoru s Vladom rešite novonastale nesporazume, kakve ste odgovore dobijali?
Direktni razgovori s Ministarstvom, sa državnim sekretarom za nauku, pre svega, kao i s predsednicom Vlade, nisu uspeli. Od predsednice Vlade dobijali smo jasne garancije da će naš slučaj biti “uskoro” rešen. Međutim, “uskoro” se nikada nije dogodilo. Očigledno postoje interesne grupe koje sprečavaju rešenje. Poslednjih dana mi je sa više strana dolazila vest da čelnici Ministarstva planiraju da “reše” naš slučaj tihim otpuštanjima. Pritom bi trebalo otpustiti 90 odsto nas koji smo u dva mandata prethodnog direktora gradili ono što IFDT sada predstavlja. Priča se o pripajanju Institutu društvenih nauka, što je takođe nonsens. Poruka je da treba da se vratimo odakle smo došli i da ćutimo. Takvo zastrašivanje je opet oznaka nekih bivših vremena. Mi na to ne pristajemo.

Kako se ovakva situacija, koja već predugo traje, odražava na rad Instituta?
Aktivnosti svakako trpe i ne radimo punim kapacitetom. Ljudi žive u potpunoj neizvesnosti jer nisu u mogućnosti da nastave rad na programima koje su sprovodili zbog toga što ne znaju da li će v.d. direktora tog jutra “ustati na levu nogu”. Institut je okrenut projektnom finansiranju jer su sredstva koja dobijamo iz Ministarstva nedovoljna za uspostavljeni obim aktivnosti. Govore nam da nema revanšizma, a u stvari sve što proživljavamo jeste revanšizam zbog autonomnog načina rada i našeg javnog, ponavljam javnog, ali ne i političkog angažmana. Sutra će nam obarati aplikacije za naučne projekte na državnim konkursima, odbijati zahteve za finansiranje naših redovnih aktivnosti. Već nam je odbijen prijem mlade doktorantkinje za koju je trebalo da priložimo samo saglasnost v.d. direktora. Pogađate, nismo je dobili.
Sa druge strane, kolektiv u kojem radim nešto je što ćete retko naći kod nas – zajedno i solidarno idemo ka cilju koji svi delimo. Zbog toga što nam je stalo, pošto znamo da je to ključ da uspemo. Radimo da bismo nešto vredno napravili. Nećemo ustuknuti.

Šta nameravate dalje da radite, kako mislite da se izborite s ljudima koji su se pokazali kao nedostojni da vode takvu naučnu instituciju?
Pošto svi administrativni putevi nisu pomogli da svoj problem rešimo, idemo korak dalje. Odlučili smo da tražimo podršku javnosti. Međunarodna podrška nije izostala. Sada se okrećemo domaćoj i regionalnoj intelektualnoj zajednici i molimo za podršku. Naša poruka je jasna – tražimo uslove za razvoj Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. A to je moguće jedino ukoliko imamo Upravni odbor i direktora koji su izabrani uz podršku kolektiva.

Mijat Lakićević; Foto: Marilea Pudar
Novi magazin, 21. maj 2020.