opozicija

Očarani razočaranjem

Umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće

Oni kao hoće da nas prime, a mi kao hoćemo da uđemo. Ovom rečenicom – parafrazirajući onog vojnika iz rata u Sloveniji početkom devedesetih – sve češće se na opozicionoj sceni kvalifikuje proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Drugim rečima – niti Srbija hoće zaista da uđe u Evropsku uniju niti EU hoće da primi Srbiju.

U stvari, ovo je poluistina. Jer, jedino što se može pouzdano znati to je ispunjava li Srbija uslove za ulazak u EU. Da li Evropa laže – što sugeriše gore navedena izjava – moglo bi da se utvrdi tek ako i kada Srbija ispuni uslove. Pa u slučaju da je Srbija ispunila sve uslove, a iz Brisela stigne odbijenica, tada bi moglo da se kaže da nas je Evropa prevarila. Sve dotle – i teorijski i praktično – lopta je u dvorištu Srbije. A kao što znamo, Srbija dosad nije ispunila ni jedan jedini od 35 uslova, tzv. poglavlja.

Zanimljivo je da se kao ključni argument da “nas” Evropa ne želi u svojim redovima navodi to što, navodno, podržava Vučića. Pri tome to po pravilu zagovaraju tzv. suverenisti. Smeta im što Evropa neće da smeni Vučića, ali im ne bi smetalo da postavi njih.

Reč je ovde zapravo o tome da, kao što je davno rekla Milica Delević (nekad je ta njena izjava bila u džinglu radio-emisije Peščanik – danas nema ni džingla ni emisije) mi hoćemo u Evropsku uniju, ali pod našim uslovima.

Ima, međutim, još jedan problem u ovoj “baladi s vojnikom”. Kada se kaže tako nešto, onda ispada da je i odgovornost – za to što Srbija još nije u Evropskoj uniji – podeljena na ravne česti: između vlasti u Beogradu i vlasti u Briselu. I onda umesto razočaranja u vlast koja nas godinama zamajava i obmanjuje, mi se razočaravamo u Evropsku uniju što nas “ucenjuje”.

Sasvim paradoksalno, sve ovo dešava se u nedelji kada Zapadni Balkan od Evropske unije dobija devet milijardi evra bespovratnih sredstava. Pošto je prethodno, treba li podsećati, dobio i oko milijardu i po za saniranje posledica korone.

Od tih deset i po milijardi poklonjenih evra (da povoljne kredite od gotovo 22 milijarde evra sad ostavimo po strani) Srbiji pripada najmanje jedna trećina, dakle 3,5 milijardi evra. Ta je činjenica, međutim, u ovdašnjoj javnosti protekla potpuno nezapaženo. Više je prostora dobila kritika: em je, prigovara se, to malo para, em kasno stižu. Sa druge strane, o otprilike isto toliko dolara (3,7 milijardi USD) koje treba da stignu preko američke agencije za razvoj pisani su pravi hvalospevi. Iako su zapravo te pare “golub na grani” jer tek treba da budu odobrene i iako se, što je važnije, radi samo i isključivo o kreditima. Za koje će zapravo država Srbija morati da se pojavi kao garant, što takođe košta. Dok evropske pare ne koštaju ništa.

Konačno, u priči oko Evropske unije u Srbiji po pravilu se previđa jedan podatak. Tačnije, sam podatak se pominje, ali se iz njega ne izvlači naravoučenije. Naime, u isto vreme dok će Srbija dobiti tri i po, (upola manja) Hrvatska će od EU dobiti sedam puta više – oko dvadeset dve milijarde evra. Deset milijardi kao vanrednu pomoć za borbu protiv covida, a 12 milijardi kao redovnu prinadležnost iz budžeta EU. Oko 90 odsto tih sredstava biće bespovratno.

I umesto da se svakodnevno i iz svih oruđa napada vlast što ne ispunjava uslove za članstvo i građane Srbije lišava milijardi evra dovodeći svojom nesposobnošću u pitanje i njegov fizički opstanak, ovde se lamentira o nepravdi i guslaju tužbalice o tome kako nas Evropa neće.

A zapravo nas jedino Evropa i hoće.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 15. oktobar 2020.

Nova lica ili nova politika

Problem je što u Srbiji niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju

Ovih dana povela se živa rasprava o novim licima u politici: trebaju li nam ili ne, ko bi mogla da budu, gde da ih nađemo ili kako da ih napravimo, itd.

Odmah da se izjasnim, po mom mišljenju novih lica u poslednje vreme viđamo – mnogo. Ono što, međutim, nismo videli to je – nova politika. A često nismo videli nikakvu politiku. Viđamo povremene političke manifestacije i performanse – sa, uzgred, prilično slabim ideološkim performansama – ali politike nema.

Štaviše, to pitanje, da li nam i kakva nam nova politika treba, ostalo je potpuno izvan pažnje debatera. Kao da – iako će se oni sad sigurno zgroziti – još nisu izašli iz one lenjinističke matrice da kadrovi rešavaju sve. Iz čega se može izvući zaključak da većina misli da (nam) nova politika i nije potrebna.

To lepo ilustruje odnos prema crnogorskim izborima. Iz kojih su kao glavno naravoučenije izvučene tehnikalije: pošto je, naime, shvaćeno da Mandić, Medojević i Kneževiće ne mogu da pobede na izborima, onda je (lukavstvom uma Amfilohija Radovića) u prvi plan istureno novo lice u liku “neokaljanog” Zdravka Krivokapića. Pri tome niko i ne pomišlja da bi to novo lice moglo da vodi neku novu politiku niti se to od njega traži, naprotiv. Očekuje se da vodi staru politiku, tj. politiku s kojom gorepomenuti trijumvirat godinama nije uspevao da pobedi.

Sa druge strane, upravo to izaziva rezerve prema novoj crnogorskoj vlasti. Odlazak u izbornoj noći na poklonjenje crnogorskom mitropolitu, razgovori o formiranju nove vlade u manastiru – sve to više priliči nekoj devetnaestovekovnoj teokratskoj nego evropskoj državi 21. veka. Te slike govore više od hiljadu reči, to je suština. Aleksej Kišjuhas je u svojoj kolumni čak bio i blag. Ali kada vi upravo postavite pitanje kakva se politika može očekivati od novih lica i ukažete na njihovo nacionalističko zaleđe i crkvenjačku zaleđinu, kao što je uradio Kišjuhas, onda vas u najboljem pinkovsko-informerskom stilu, kao što je uradio Rastislav Dinić, proglase “korisnim idiotom”. Možete vi da se pozivate na Tonija Džata, ali ste zapravo pod uticajem Vučićevića i Mitrovića.

Da rezimiram: Srbiji je potrebna nova politika. Problem je što niko ne nudi novu politiku – proevropsku, na liberalnim načelima zasnovanu, koja će se očitovati ne samo u odnosu prema velikim silama nego i prema malim susedima. Stara lica to ne mogu ili neće, svejedno, a nova ne znaju ili ne smeju, opet svejedno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. septembar 2020.