Monthly Archives: januar 2024

Jahači magle

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,
Odgovor Miladinu Kovačeviću, direktoru Republičkog zavoda za statistiku

Možda je vreme da se dr Miladin Kovačević za trenutak zamisli. Jer, kako sam kaže, toliki ekonomisti (i ekonomski novinari) na jednoj strani, a on sâm na drugoj. Neću da kažem da u matematici ima mesta za demokratiju nego da nije valjda da su svi oni (tj. mi) „politički ostrašćeni“, a jedino on politički neiskvaren i nevin kao beba. I drugo, neće biti ni da je bruto domaći proizvod toliko komplikovan da samo jedan čovek zna da ga izračuna. U nedavnoj polemici koju je sa g. Kovačevićem vodio na stranicama Novog magazina je profesor Ljubomir Madžar (na koga se i ja u svom pređašnjem tekstu pozivam) sve pokušaje metodoloških mistifikacija ubedljivo razobličio.

U stvari, problem uopšte i nije u metodologiji nego u – manipulaciji. Sledstveno tome, moje primedbe se zapravo i ne odnose na Zavod za statistiku i njegov obračun BDP-a. Otud mi je malo nejasno zašto se g. Kovačević uopšte javlja kad njega niko nije dirao, još manje optuživao za bilo kakvu „zaveru“, od koje se on sad, kao, brani.

Ono što sam napisao – i što direktor RZS i ne pokušava da demantuje – jeste da podaci o visini bruto domaćeg proizvoda – iako „knjigovodstveno“ tačni – ne odgovaraju stvarnosti, tj. ne daju pravu sliku onoga što je zaista dobijeno, da tako kažem, na terenu. I to dvostruko.

Prvo, kada je reč o iskazivanju BDP-a u evrima – a što političari na vlasti, Siniša Mali i Aleksandar Vučić pre svega, isključivo koriste – zato što se tada u BDP uračunava i inflacija. Zbog toga BDP u evrima poslednjih nekoliko godina raste po 10-15 odsto, što je čisto računski tačno ali, kao što sam i napisao, nema veze sa istinom. Inače bi po rastu BDP-a Srbija bila svetski šampion, čemu, nažalost, nije ni blizu. Indikativno je da ovu „računsku malverzaciju“ g. Kovačević u svom članku ne pominje, iz čega zaključujem da se sa mnom slaže, što mi je, razume se, drago.

Drugo, kada je reč o „naduvavanju“ BDP-a izraženog u dinarima, najbolje će se suština videti na jednom „plastičnom“ mada zapravo sasvim realnom, tj. iz života primeru. Sećate se, dragi čitaoci, a i vi dragi g. Kovačeviću, auto-puta Ub – Lajkovac. Posle samo godinu dana on je toliko propao da je praktično morao ponovo da se gradi. Da li je prvi put njegova puna cena (prema projektu) ušla u BDP? Jeste. A kada je drugi put napravljen isti taj auto-put, da li je njegova vrednost ponovo ušla u vrednost BDP-a? Jeste, naravno. Dakle, nasuprot onoj reklami „platiš jedan, dobiješ dva“, mi smo platili dva puta, a dobili jedan isti auto-put. Ovo je drastičan primer (mada nije jedini takav) koji ilustruje, blago rečeno, neefikasnost javnih investicija u Srbiji.

Evo još jednog primera. Iz razgovora sa čelnicima međunarodnih banaka saznao sam da oni kada finansiraju infrastrukturne objekte u Srbiji angažuju svoje stručnjake da procene vrednost radova. Zašto? Zato da bi tačno znali koliko para treba da daju. Posledica – kilometar pruge kreditirane iz tog izvora košta znatno manje nego kada se ona finansira iz zajma koji daju, recimo, Kinezi. Ne treba biti doktor nauka, pa razumeti da građani Srbije ni u ovom slučaju ne dobijaju adekvatnu (u izvesnom smislu mogli bismo da kažemo tržišnu) vrednost za novac koji su potrošili. I da će ta razlika otići u nečije (a čije ako ne vlasti i vlastima bliskih privrednika) privatne džepove.

Zanimljivo je da g. Kovačeviću to izgleda ne smeta. Jer kaže da ja svojim tekstom šaljem „poruku“ da bi „Srbija trebalo da odustane od projekta Ekspo zato što postoji rizik i mogućnost korupcije“.

Najpre, bilo bi dobro kada bi g. Kovačević rekao šta je tačno Ekspo? I koliko će to da košta, i kakva se, makar okvirno, zarada očekuje. Jer, pre samo šest meseci, kada je Srbija dobila organizaciju, ova priredba je obuhvatala manje-više jednu beogradsku opštinu (Surčin) i izgradnju objekata makar posredno povezanih sa Ekspom. Sada je u Ekspo ugurana praktično cela Srbija i sve što će se u njoj u naredne tri godine graditi – od puteva i pruga preko naučno-tehnoloških parkova do banja, bolnica i dečjih vrtića. A cena se kretala od 12 milijardi evra u avgustu 2023. preko 15 milijardi u decembru do 18 milijardi evra, što je suma koju je izneo Aleksandar Vučić u subotu 20. januara 2024. „Kad je bal – nek je maskenbal“.

Nigde nisam napisao – to je lako proveriti – da od Ekspa treba odustati. Ali jesam, priznajem, izražavao određene rezerve prema načinu na koji se odlučuje o krupnim društvenim stvarima i postavio neka pitanja, praktično ista ona na koja sam odgovore zatražio i od g. Kovačevića. Ali umesto odgovora stižu diskvalifikacije (da sam „politički motivisan“) i denuncijacije (protiv sam razvoja Srbije, takoreći – izdajnik). A umesto razjašnjenja – diže se još veća prašina i pravi se još gušća magla. Što u izvesnom smislu mogu da razumem. Milijarde evra su na stolu.

Zar dr Miladin Kovačević stvarno misli da je Srbija dečji vrtić, a da su građanke i građani Srbije dečica koju veliki vaspitač uspavljuje bajkama za laku noć?

Na kraju, reč-dve o „modelu rasta“ koji, takođe na kraju svog reagovanja, pominje g. Kovačević. Mnogo je znakova koji ukazuju da Aleksandar Vučić, ne samo kada je o ekonomiji reč, voli da se ugleda na Kinu. Pa evo i ovaj srpski „Skok u budućnost“ asocira na kineski „Veliki skok unapred“, koji je pre više od pola veka lansirao Mao Cedung (prema novoj transkripciji Mao Zedong). Taj model je doveo do velike gladi i Kineze koštao 30-40 miliona života. Nisam toliki pesimista. U Srbiji neće doći do gladi, prosto je to nemoguće, ali da će doći do velike pljačke, to je nesumnjivo. Sa druge strane, nikakvog ekonomskog skoka neće biti. O tome svedoče godišnje stope rasta koje je sâm Aleksandar Vučić najavio: 3-4 odsto u proseku, pa toliko je bilo i pre korone, bez ikakvih (navodno) gigantskih poduhvata i teatralnih prezentacija

Mijat Lakićević
Medija centar, 25. januar 2024.

Reagovanje direktora Republičkog zavoda za statistiku na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“

OSTALI TEKSTOVI, Reagovanja,

Portali Medija centar i Danas.rs

Predmet: Reagovanje na tekst „Hleba i igara – srpski EKSPO“, autora Mijata Lakićevića, koji je objavljen na portalu Medija centra, 11. januara 2024, i portalu Danas.rs, 18. januara 2024. u rubrici Lični stavovi.

Zaista je neverovatno da se, po ko zna koji put, od strane ekonomista i ekonomskih novinara iznova mogu čuti teorije zavere o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ ili „lažnom rastu BDP-a“ tj. da se putem naduvavanja cena građevinskih radova za javne infrastrukturne projekte od strane vlasti veštački „naduvava“ ili „precenjuje“ BDP. U više navrata sam bio prinuđen da ovu besmislenu politikantsku mantru pobijam, misleći da niko ozbiljan više neće posezati za njom, makar nakon okončanja izbornih ciklusa. Ali eto, ponovo sam prinuđen da reagujem na ovu vrstu dezinformacija i teorija zavere – ovoga puta iz pera g. Mijata Lakićevića.

Da ponovim ono što sam već više puta rekao: Teorija zavere o „prenaduvanom BDP-u“ je prosto posledica nepoznavanja metodologije sistema nacionalnih računa i obračuna BDP-a koji se obračunava po međunarodno utvrđenim standardima i formulama. „Naduvavanje“ BDP-a na način na koji g. Lakićević pokušava da nam objasni jednostavno je – nemoguće. Naime, ukoliko je proizvođač dobara i usluga, bez obzira da li je reč o trgovcu na pijaci, zanatliji, novinaru (kao što je g. Lakićević) ili građevincu, uspeo da u realnoj transakciji boljim ugovaranjem cene, za sebe ostvari veći iznos marže i dobitka – ne znači da je uticao na „naduvavanje“ BDP-a. Isto kao što BDP Rusije ili Saudijske Arabije nije „lažan“, precenjen ili „naduvan“ zbog rasta cena gasa i nafte. Takođe, mogli bismo, ako bismo sledili „logiku“ g. Lakićevića da govorimo i „izduvanosti“ ili potcenjenosti BDP-a zato što EPS i druga javna preduzeća svoje proizvode i usluge prodaju ispod nekakve „realne“ tržišne cene i „međunarodnih standarda efikasnosti“.

Da čitaocima, i g. Lakićeviću, pojasnim i razliku između nominalnog i realnog rasta BDP-a koju on, opet spinujući neku teoriju zavere, bezrazložno mistifikuje. Nominalni rast je, prosto rečeno, zbir realne stope rasta ekonomske aktivnosti (realne stope rasta) i stope inflacije – i tako je u svakoj zemlji – i u zavisnosti od visine stope inflacije biće veća ili manja razlika između nominalnog i realnog BDP-a iz kojeg su eliminisani efekti rasta cena. Dakle, nikakve misterije i zavere tu nema i zato svaka nacionalna statistička institucija objavljuje kako nominalni BDP tako i realni BDP iskazan u cenama prethodne godine, kako bi se sagledali efekti inflacije na nominalni rast, odnosno kako bi se prikazao realni rast privrede. Kada je reč o obračunu realne stope rasta BDP-a i građevinarstva kao delatnosti, realne stope rasta u građevinarstvu se upravo obračunavaju tako da se eliminiše mogućnost onoga o čemu g. Lakićević govori – to misteriozno „precenjivanje BDP-a“. Stope realnog rasta delatnosti građevinarstva se obračunavaju na osnovu realnih, fizičkih pokazatelja (izgrađeni kvadratni metri i kilometri) a vrednost građevinskih radova koje obračunava statistika obuhvata samo troškove izgradnje (materijal, troškove radne snage i ostale direktne troškove gradnje), ne i profitnu marginu u kojoj se jedino može kriti to „naduvavanje“ cene o kojoj govori g. Lakićević. Samim tim, eliminacijom ovog elementa (profitne margine) iz obračuna vrednosti građevinskih radova i indeksa realnog rasta građevinarstva, metodološki je isključena mogućnost veštačkog naduvavanja realnog rasta – kako građevinske industrije tako i BDP-a.

Uvek se može govoriti o opravdanosti i efektivnosti javnih investicija i njihovoj održivosti, o javnim nabavkama i drugim dobro poznatim problemima efikasnosti države kao poslodavca i investitora, ali kada bi pomenute „sumnjive“ investicije i pomenute paušalne i nepotkrepljene cifre i procenti „podmazivanja“ zaista postojali u magnitudi o kojoj govori g. Lakićević to bi neminovno ostavilo teške i očevidne posledice u vidu rasta budžetskog deficita, javnog duga i u problemima sa naplatom poreskih prihoda koji ne bi bili praćeni rastom realnog BDP-a. To se, već godinama unazad, od kako se ova ingeniozna teorija o „veštačkom naduvavanju BDP-a“ javlja, niti jeste ostvarilo i, naravno – niti će. Uvek će, kao i u svakoj zemlji, postojati primeri korupcije i neracionalnog trošenja državnog novca, „podmazivanja“, promašenih investicija i projekata, ali i u Srbiji, kao i većini evropskih zemalja, pod striktnim fiskalnim monitoringom MMF-a i EU, reč je o ekscesima koje, naravno, ne treba ignorisati, ali koje materijalno značajno ne utiču na samu ekonomiju i državne finansije.
Investicije, strani kapital i rast privrede i zarada građana su najbolje sredstvo za borbu protiv korupcije jer ovom zlu oduzimaju njenu osnovnu pokretačku snagu i u tom smislu, ako želimo da pričamo o Ekspu, on predstavlja gigantsku ekonomsku i investicionu šansu Srbije koju ona ne sme propustiti. Čini se da je poruka g. Lakićevića da bi Srbija trebalo da odustane od ovog projekta zato što postoji rizik i mogućnost korupcije od, kako on procenjuje, 10% „podmazivanja“. Ispada da bi bilo najbolje da se u Srbiji ne pokreće nijedan projekat, da se ne izgradi nijedan put ili most kako bismo tako iskorenili „podmazivanje“ i korupciju ili, ne daj Bože, to „naduvavanje BDP-a“ kojim se obmanjuju građani.

Da zaključim, sa stanovišta čiste metodologije obračuna BDP-a, nominalnog i realnog, priča o „veštačkom naduvavanju“ i „lažnom rastu“ po osnovu javnih investicija su jeftina politička besmislica i popularna predizborna fikcija koju, u nedostatku argumenata, ideja i vizija, pokreću politički motivisani ekonomisti i novinari, kako bi po svaku cenu dezavuisali i diskreditovali model rasta ustanovljen 2015. godine. Ovaj model je produkovao impresivan investicioni i građevinski bum u Srbiji koji je uz SDI glavna pokretačka snaga naše privrede i zbog kojeg je uspela relativno dobro da prebrodi najveće svetske ekonomske poremećaje (pandemija, rat u Ukrajini, lanci snabdevanja itd.) i održava rast svoje privrede, otvarajući sebi nove investicione perspektive i izvore rasta kakav Ekspo sigurno jeste.

Direktor, Dr Miladin Kovačević
Medija centar, 18. januar 2024.

Originalni dokument u prilogu.

RZS_Reagovanje_Medija-centar_Danas_18.1.2024Download

Ratne uspomene

NOVI MAGAZIN, ,
Odlučili da razgovor s Predragom Koraksićem započnemo razgovorom o spomeniku Draži Mihajloviću. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je

Razgovor sa Predragom Koraksićem Coraxom

Na kraju godine koju su obeležile dve strašne tragedije takoreći u istom danu, najpre u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a zatim u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, svi drugi utisci padaju u drugi plan. U srećnijim vremenima – kakvog li paradoksa – jedan drugi događaj, ne samo svojom pojavnošću nego i simbolikom, privukao bi mnogo više pažnje. Reč je o spomeniku Dragoslavu Draži Mihajloviću. Zato smo, uprkos svemu, odlučili da ovaj razgovor sa Predragom Koraksićem započnemo upravo tom temom. Onda je sagovornik Novog magazina, počeo svoju „ratnu priču“ koja je tekla sama od sebe i nije imalo smisla prekidati je.


Corax: To su recidivi prošlosti. Ipak je ovde ostalo dosta ljudi koji su bili u srodstvu sa čitavom tom ekipom četnika i dražinaca. S druge strane, poslednjih 10-20 godina prisustvujemo velikoj reviziji istorije, gde su saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote. A ja znam tačno kako je bilo, pošto sam ja to sve preživeo.

Ne mogu da kažem da je u celoj Srbiji ili u celoj bivšoj Jugoslaviji na svim mestima bilo isto. Ali u mom kraju, u okolini Čačka, četnici su se zaista ponašali kao najveći zločinci. U Gornjoj Gorevnici, u selu Brajićima, na Ravnoj gori, imao sam osam i po godina, ja sam viđao te četnike, znao sam ih. Stalno su paradirali, sa redenicima, sa šmajserima, sa bradama, onim četničkim šubarama. Ja sam to gledao svakog dana. To je bilo područje gde su četnički koljači napravili velika zlodela. To sam video sopstvenim očima, prošao sam pored kuće porodice Toroman, to je bila velika i bogata porodica, u stvari porodična zadruga tri brata Toromana, koji su svi bili u partizanima i video sam zaklane ljude. U oktobru 1941. mi smo živeli u Brajićima, mog oca, koji je bio učitelj, ubili su četnici i mi smo dobili dojavu da se i nama sprema ista sudbina. Onda je moja majka odlučila da sa mnom i mojim mlađim bratom, koji je imao četiri godine, pobegne odatle. Išli smo pored Čemernice, to je rečica, leti može da se pregazi, onda smo izašli na put, makadam, koji vodi prema Valjevu, seljaci su ga zvali „lenija“. Na samom kraju Gornje Gorevnice nalazila se kuća tih Toromana, mi smo prošli pored te kuće i video sam leševe u dvorištu, to sam dobro zapamtio.

Mi smo onda otišli dalje prema Trbušanima i Ljubiću, i stigli smo u Čačak. Odatle je mog brata i mene neka naša kuma, koja je prodavala sir i kajmak u Beogradu, vozom prebacila za Beograd. Majka je došla malo kasnije nekim ilegalnim putevima. Tu smo odseli u kući mog ujaka koji je tada bio u logoru. On je bio oženjen ćerkom rođenog brata poznatog pesnika Milutina Uskokovića. Međutim, u Beogradu za nas nije bilo sigurno pošto su nas jurili četnici pa smo morali da bežimo dalje. Moja ujna, koja je inače bila vrlo lepa žena, uspela je da nabavi propusnice za mene i mog brata i da nas čuvenim brodom Niš prebaci u Zemun, pošto je most bio srušen. Moja majka je opet tajno, noću, nekim čamcem prešla u Zemun. Tu je odmah na početku rata došao da živi moj deda po majci. Zgrada u kojoj je stanovao na Dorćolu, tačno na mestu gde se danas nalazi „Dorćol plac“, srušena je u bombardovanju 6. aprila – Nemci su u stvari gađali električnu centralu koja je bila u blizini. Taj moj deda, tada već u penziji, inače je bio šef poreske uprave grada Beograda, glavni finans, kao vrstan finansijski stručnjak za vreme kraljevine premešten je iz Sarajeva za Beograd. Živeo je 103 godine.

U Zemunu smo se smestili u Gundulićevu ulicu, broj 28a. Ta kuća i dalje postoji samo je u njoj sada kafana, bar je bila pre 2-3 godine, kada sam poslednji put tuda prolazio. U tu kuću koja inače nije bila velika, dve sobe i kuhinja, i malo betonirano dvorište ispred, došla je da živi sa nama i moja tetka Dana sa četvoro dece. Ona je bila udata za generala Velimira Terzića koji je bio član Titovog štaba.

Mi smo dosta teško živeli, gladovali smo. U blizini naše kuće, u jednoj zgradi u mavarskom stilu, bila je kasarna u kojoj su bili domobrani. U suterenu se nalazila kuhinja koja je imala velike prozore i ja sam svaki dan sa nekom šerpom odlazio da tih prozora i čekao da mi daju nešto od onoga što je ostalo na dnu kazana.

Verovatno zbog toga što sam se stalno smrzavao i što smo bili neuhranjeni, ja sam dobio upalu pluća. Tada nije bilo lekova, odnosno mi nismo mogli do njih da dođemo, ali je moja baba Ana, koju smo spajajući te dve reči zvali Babana, uspela da nekako nabavi konjsko meso. I ja sam to jeo, mislim da ga druga deca nisu dobijala, da bih dobio snage i da bih preboleo. I uspeo sam da se izvučem. Mene je moja baba spasla od smrti.

Ja sam imao lažno ime, u stvari to nigde nije pisalo, nemam ni jedan dokument sa tim imenom, ali kad me neko pita kako se zovem, ja onda kažem da se zovem Franjo Božić. Božić je bilo prezime mog dede.

Jednog dana došli su gestapovci i uhapsili moju majku. Četnici su izdali poternicu za njom preko Gestapoa, ne znam kako su uspeli da je pronađu, ali uglavnom došli su i odveli je u Glavnjaču. Međutim, taj četnik koji je nju optužio nije došao da je prepozna, onda je moj deda išao u zatvor i molio da je puste i na kraju oni su moju majku, pošto nije bilo nikakvih dokaza, ipak pustili.

Čim je došla u Zemun mi smo odmah pobegli kod jednog dedinog prijatelja u Batajnicu, koji je bio čuveni lekar, legenda, narod ga je mnogo voleo, još ga i sad pamte Batajničani. On je imao kuću sa dvorištem pored same crkve u centru sela. Imao je i poznato prezime, prezivao se Pavelić.

Međutim, pošto su moju majku stalno jurili, morali smo da bežimo dalje i ubrzo smo otišli u Ugrinovce. Tu smo ostali do kraja rata. Sećam se da me jedne noći probudila neka buka sa ulice na koju je moja soba gledala. Kada sam pogledao kroz prozor video sam Nemce, pešadiju, topove, borna kola, kako se povlače. Urezala mi se u pamćenje slika jednog vojnika uvijenog u jorgan od narandžastog damasta koji se sav presijavao na mesečini.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Dva minuta, druže

PEŠČANIK, , , ,
U ovoj zemlji, ima već više od decenije, sve je podređeno odbrani i zaštiti Aleksandra Vučića. I on sam, kada na prvi pogled štiti druge, u stvari to radi zbog sebe. Tako obezbeđuje pokornost, povećava sopstvenu moć nad potčinjenima, obezbeđuje svoju poziciju

Za dve nedelje, 31. januara 2024. godine, zastariće ključni dokaz u aferi „Dva minuta“, javili su ovih dana mediji. Da podsetimo ili da obavestimo neupućene, toga dana 2019. godine u saobraćajnoj nesreći na auto-putu između Niša i Leskovca, na naplatnoj rampi kod sela Doljevac, poginula je Stanika Gligorijević. Za nesreću je pravosnažno osuđen navodni vozač automobila u vlasništvu Javnog preduzeća „Koridori Srbije“, koji je velikom brzinom otpozadi naleteo na vozilo u kojem se nalazila Stanija. U službenom autu, prema zvaničnoj verziji, nalazio se i direktor „Koridora“ Zoran Babić, visoki funkcioner Srpske napredne stranke.

Rekli smo „navodni vozač“ jer su se od početka pojavili glasovi da je za volanom zapravo bio Babić. A u sudskom postupku koji je povodom ovog slučaja vođen, mnogo toga je ostalo mutno, nerazjašnjeno i sumnjivo. Recimo, osuđeni vozač (koji je priznao krivicu) na sudu nije znao da kaže da li je auto koji je vozio imao manuelni ili automatski menjač. Zatim, policajci koji su izvršili uviđaj rekli su da su došli iz pravca Niša, a na snimku se vidi da su stigli iz pravca Leskovca. Treće, Institut za sudsku medicinu iz Niša nije uzeo DNK sa vozačevog sedišta, čime bi se pouzdano utvrdilo ko je na njemu sedeo (ili možda i jeste, ali krije nalaze). Četvrto, vrlo brzo nakon udesa u „Puteve Srbije“ došli su službenici Bezbednosno-informativne agencije – šta tajna policija ima sa saobraćajnom nesrećom? I peto, u ovom nizu najvažnije, sestra Stanike Gligorijević Mirjana Aleksić, koja je i sama povređena u sudaru, nedavno je (utorak, 16. januar) za list Nova.rs izjavila: „Moj suprug je svojim očima video kada su Zorana Babića izvukli sa mesta vozača.“

Sve ovo, međutim, moglo bi i da se zanemari. Jer, ključno je zapravo to da na snimcima koje su zabeležile kamere na doljevačkoj rampi postoje dva minuta na kojima sve se vidi. Preciznije – na kojima se vidi nesreća: kako je do nje došlo i ko je u njoj učestvovao, odnosno, gde se ko od učesnika nalazio i u kakvoj je ulozi bio.

Problem je u tome što ta dva minuta na kojima sve se vidi – nije video niko. Tačnije, nije video niko od nadležnih, onih koji bi trebalo pre svih drugih da ih vide – i koji su, na kraju, da tragedija bude veća, o celoj stvari i presudili – dakle, ni državni tužilac ni sudija. Nasuprot tome, video ih je onaj ko ni po kojem osnovu – pravnom niti bilo kom drugom legalnom i legitimnom – nije imao pravo, nije smeo da ih vidi. Aleksandar Vučić lično. I ne samo da je ta dva minuta video nego on nikom drugom ne dozvoljava da ih vidi. Više puta je obećavao da će snimak staviti na raspolaganje nadležnim organima, pa čak i javnosti, ali svaki put je prekršio obećanje i pogazio datu reč.

Nekim „kopernikanskim obrtom“, dolazi do inverzije položaja: oni koje je Vučić držao u šaci, sada u šaci drže njega; on (počinje da) zavisi od njih i, hteo-ne hteo, mora da ih čuva. Jer, ko su oni u stvari? Ako istina izbije u javnost, pogodiće više njega nego njih. S njihovim padom kruni se njegova figura. Zar Milan Radoičić nije najnoviji primer za to

Ni to nije sve. Pogledajte samo kakvu je silnu logistiku upotrebio, kakve je državne resurse angažovao – zašto – da se prikriju činjenice: Vladu, tj. redovnu i tajnu policiju; pravosudni sistem, tj. tužilaštvo i sudstvo; javna preduzeća „Putevi Srbije“ i „Koridori Srbije“; naučne ustanove – Institut za sudsku medicinu; državne ustanove – Kabinet predsednika Republike i, na kraju, čak i neku (privatnu?) firmu iz Novog Sada koja je (kako se tvrdi) bila zadužena za održavanje nadzornih kamera. Pola Srbije, od Novog Sada preko Beograda do Niša i čitav državni aparat bili su, dakle, upregnuti da bi se sakrio i zaštitio jedan čovek.

Zoran Babić?

Ne, naravno da nije reč o Zoranu Babiću, u narodu poznatom kao „vazduplohov“, po tužno-smešnom lapsusu (valjda je reč o lapsusu) koji je napravio u nekom svom skupštinskom nastupu.

U ovoj zemlji, ima već više od decenije, sve je podređeno odbrani i zaštiti Aleksandra Vučića. I on sam, kada na prvi pogled štiti druge, u stvari to radi zbog sebe. Tako obezbeđuje pokornost, povećava sopstvenu moć nad potčinjenima, obezbeđuje svoju poziciju.

Ali nekim „kopernikanskim obrtom“, koji je zapravo zakonit u takvim situacijama, dolazi do inverzije položaja: oni koje je on držao u šaci, sada u šaci drže njega; on (počinje da) zavisi od njih i, hteo-ne hteo, mora da ih čuva. Jer, ko su oni u stvari? Ako istina izbije u javnost, pogodiće više njega nego njih. S njihovim padom kruni se njegova figura. Zar Milan Radoičić nije najnoviji primer za to?

„Dva minuta, druže“ – bio bi to savršen naslov za film-paradigmu današnje Srbije; žanr: hiperrealizam. Zamislite tu plejadu likova: radnik na naplatnoj rampi, saobraćajni policajac, tajni agent, ministar policije, premijerka, službeni vozač jednog velikog javnog preduzeća i njegov direktor, direktor drugog velikog javnog preduzeća, direktor firme za održavanje kamera, veštak sudske medicine, državni tužilac, sudija, predsednik Apelacionog suda, advokati, savetnica za medije predsednika Republike, šef predsednikovog kabineta, predsednik Republike. I svi oni (osim advokata, razume se) udruženi u borbi protiv istine i pravde. A nasuprot njima Mirjana Aleksić, kao neka srpska Erin Brokovič, u borbi za istinu i pravdu.

Ako neko dođe glave Aleksandru Vučiću, biće to Stanika Gligorijević.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 18. januar 2024.

Nothing Hill

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup

Ne, nije reč o romantičnoj komediji (Notting Hill) sa Džulijom Roberts i Hjuom Grantom u glavnim ulogama, koja već četvrt veka „pleni“ pažnju gledalaca širom sveta. A ko je pre pola stoleća gledao beogradski TV Bukvar s nezaboravnom Kikom Bibić (tj. Mirom Stupicom), taj zna koliko i samo jedno slovo može čoveku da zagorča život. Elem, „gornjim naslovom“ hoće se reći da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo kada je o diplomatama i diplomatiji reč, pa tako ni izjave trenutnog ambasadora Sjedinjenih Država u Srbiji. Njihov posao zahteva da (bar ponekad) govore ono što ne misle i rade ono što ne govore. Sudbina Slobodana Miloševića, koji se šetao“ od „balkanskog kasapina“ do „garanta mira“ i nazad, da bi na kraju tu i ostao, najbolja je akademija za mlade i osta(re)le lidere. S obzirom na to, i Hilova poseta Vučićevom tajkunu Ivanu Bošnjaku, suvlasniku ozloglašenog Milenijum tima, verovatno je više business nego pleasure, pokušaj da se postave temelji za neke buduće mostove, kad bude trebalo prelaziti sa jedne na drugu obalu.

Sa druge strane, kao i u svakom zlu, i u ovom ima nešto dobro. Recimo, eto i dobrog razloga da se Vučiću, kad počne da govori o „američkim medijima“, odgovori da je i on – s obzirom na „lajkove“ koje dobija i od koga ih dobija – „američki predsednik“.

Sve u svemu, kako je govorio Zoran Đinđić, međunarodna zajednica je kao klima – možeš samo da joj se prilagodiš. Odnosno, drugim rečima, „ako ne možeš da rešiš problem dosadašnjim stavom i pristupom, onda promeni stav i pristup.

Problem ne možeš da promeniš. Možeš da menjaš samo svoj stav prema njemu“. Ali, dodavao je Đinđić, „to nije popularno u Srbiji“.

„Čak šta više“, čini se, naročito u opoziciji. I među njoj naklonjenim analitičarima. Neretko, u svakom slučaju češće nego što bi trebalo, sa te strane političkog spektra dolaze glasovi koji (kao da) slede „Kalimero politiku“, tj. ksenofobičnu i izolacionističku retoriku aktuelne vlasti. Tako je, primera radi, Siniša Mali nedavno (7. 1 .2024) rekao: „Kome se isplati stabilna, nezavisna i sigurna Srbija… Kome je u interesu da Srbija bude lider u regionu i da vodi nezavisnu, stabilnu politiku? Nikome.“

Ako je zbilja tako – a nije valjda da nas visoki državni dužnosnik i istaknuti funkcioner vladajuće partije obmanjuje, odn. ne govori istinu – moglo bi se zaključiti da je i ovaj Expo, čiju su nam organizaciju 2027. dodelili, zapravo podvala i da tako hoće da našu „Srbijicu“ upropaste. Ali, nameće se novo pitanje, zašto smo se mi onda za taj Expo tako „krvavo“ borili i čak četiri puta pobedili mnogo veće i bogatije protivnike, neprijatelje u stvari, kako su čitavu tu epopeju pradstavljale naše režimlije kroz svoje medije?

Kad je već pomenut Expo, evo još jedne „pikanterije“. Njegov direktor Dušan Borovčanin dao je ovih dana (15. 1. 2024) intervju. Borovčanin je očigledno savladao sve veštine naprednjačkog managementa. I posle tog razgovora, naime, Expo Srbija za Srbe i Srpkinje ostao je „jedna velika tajna“. Ne zna se šta je sve njime obuhvaćeno, ni šta će se graditi, ni koliko će to da košta, niti kako će i odakle da bude finansirano.

Ali i šta će mu, narodu, da zna. Ima ko zna – i ko je rušio u Savamali, i zašto je pao helikopter, i šta je na dva minuta snimka sa doljevačke rampe, i kako se desila Banjska. Olivera Ivanovića da i ne pominjemo.

U poređenju s tim, tj. njim, sve drugo je ništa.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 18. januar 2024.

Latinka Perović – srpska duhovna vertikala

NOVI MAGAZIN

Tačno na godišnjicu smrti naše poznate istoričarke dr Latinke Perović, 12. decembra, u beogradskom Medija centru održan je okrugli sto „Latinka Perović – srpska duhovna vertikala“. Skup su organizovali Novi magazin i Građanski demokratski forum. Objavljujemo izlaganja učesnika konferencije. Istovremeno, obaveštavamo javnost da su učesnici prihvatili predlog Veselina Vukotića, rektora Univerziteta Donja Gorica, da se svake druge godine organizuju „razgovori posvećeni hrabrosti duha Latinke Perović“ pod naslovom „Liberalizam i smelost“

Olga Manojlović Pintar: Suočavanje sa istinom

Istoriografski opus Latinke Perović čine tri zaokružene celine. Prvu čine srpski socijalisti 19. veka, drugu ruski uticaji na ideološke postulate i političke prakse u Srbiji, tj. njeno istraživanje narodnjaštva, blankizma i radikalizma, a treću modernizacija Srbije i Jugoslavije – njena istraživanja procesa evropeizacije odnosno otpora evropeizaciji kroz delovanje intelektualnih i političkih elita. Crta koja je povezivala njene analize dugog 19. veka u Srbiji se odražavala u specifičnosti metodologije rada. Istorijske tokove, društvo u svoj složenosti i njegove aktere je sagledavala kroz pojedinaca i knjige koje su oni pisali. Postavlja se pitanje: koje je ljude birala da o njima piše, da mnoge od njih prikaže kao paradigme vremena u kome su živeli i koje su aktivno gradili, ili razgrađivali?
Većina istoričara njene generacije svoj istraživački interes je usmerila na tzv. velike ličnosti, po pravilu muške figure, njihove političke i vojničke karijere. Latinka Perović je birala pojedince koji su ostvarili snažan uticaj na srpsko društvo, ali su zbog svog mišljenja i delovanja bili potisnuti na marginu javnog, akademskog i političkog polja. Pišući o njima, nesvesno je pružala priloge za sopstvenu biografiju.
Od prve ličnosti kojom se pasionirano bavila čitavog života – Pere Todorovića, do njene poslednje knjiga o savremenicima koje je videla kao predstavnike odbačene elite – dala je autentičnu i drugačiju sliku srpske prošlosti – pre, za vreme i nakon raspada Jugoslavije. Istraživala je i pisala o onome što je bilo prikrivano u dominantnim romantičarskim nacionalističkim narativima, kroz koje je istorija trebalo da naučno dokaže tezu o postojanju zlatnog doba u prošlosti koje treba ponovo dostići u sadašnjosti. Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života.
Ali njen naučni rad se nije iscrpljivao samo u istoriografskim analizama 19. veka. Savremenost je istraživala ne samo kao neko ko se u jednom period svoje karijere profesionalno bavio politikom. Ona je doktorirala na Fakultetu političkih nauka i otud njena potreba da prošlost objasni sadašnjošću i sadašnjost prošlošću. Zanimanje za probleme savremenog društva u kome je živela je bilo utemeljeno u njenom poštovanju politikološkog pristupa, odnosno potrebi da pruži analizu odnosa moći u srpskoj politici. Iako je sopstvenom voljom izašla iz politike, ona je za nju ostala večna tema. Sa distance koju je uspostavila kao naučnica, imala je širu perspektivu i uvid u odstupanja od normativnih premisa i pravila koja su karakterisala gotovo sve političke delatnike na srpskoj političkoj sceni. Na osnovu sopstvenog političkog iskustva i stečenih istoriografskih uvida, pratila je kako se vršio prenos moći sa jedne na drugu, treću, četvrtu političku grupu u Srbiji, a sve u cilju dostizanja željenog političkog cilja. Kroz istraživanja je konstatovala koliko je za pravo iskustveni prostor 19-to vekovne srpske istorije i tada formulisanih nacionalnih ciljeva saobražavan horizontu očekivanja, a ne obratno, odnosno koliko je projekcija željenog nacionalnog objedinjavanja u budućnosti, suštinski petrifikovala društvo u sadašnjosti kroz lažne slike prošlosti.

Latinka Perović je pisala o narodnjaštvu, siromaštvu i nasilju kao konstantama političke prakse i društvenog života

Odatle i njen uvek odmereni, ali veoma jasan javni angažman koji je započeo u godinama raspada Jugoslavije. Bio je podstaknut beskompromisnim uverenjem da je jedini put razvoja srpskog društva moguć isključivo u širim političkim okvirima i formalnim asocijacijama. Smatrala je da je pozicija izolovane države povezane sa drugima samo kroz lične interese ljudi na vlasti i kriminalne mreže, osnov dugogodišnjeg procesa društvene degradacije. Za nju je evropska perspektiva značila jedinu garanciju za uspostavljanje pravne države kao preduslova za izlazak iz klupka korupcije i nezavršenog procesa osude zločina koji su počinjeni u toku ratova devedesetih.
Ponavljala je da je odrasla u Kragujevcu u kome je oktobra 1941. godine ubijeno više hiljade ljudi i da vrlo dobro pamti atmosferu svog detinjstva i svoje mladosti u gradu crnih marama, u gradu „koji je bukvalno bio crn, sa hiljadama žena u crnini“. Taj moralni kompas ju je navodio da se kao istoričarka ne zatvori u kulu od slonovače, već da traga za odgovorom na pitanje kako je bilo moguće da se stravični zločini ponove na ovim prostorima i na kraju 20 veka. Tragala je za uzrocima i govorila o krivici režima u Beogradu za deceniju dugo stradanje ljudi na ovim prostorima (tokom razaranja Vukovara, granatiranja Dubrovnika, četvorogodišnje opsade Sarajeva, genocida u Srebrenici, zločina počinjenih u Oluji, zločina na Kosovu).
Njen je zaključak bio da ne postoji jedan odgovor na pitanje zašto su se zločini desili, kao i na pitanje zašto je izostalo istinsko prihvatanje krivice odgovornih za te zločine u srpskoj javnosti. Sama se pitala da li je to iz stida ili iz straha, ili zbog saglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevao, ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti? Kako je konstatovala 2005. godine: „Suočavanje sa istinom o Srebrenici ne može se izbeći i mislim da će nas taj zločin, kao i drugi zločini koji se ovde otkrivaju, vrlo dugo moralno pritiskati.“

Jovan Komšić: Dijalog sa Ćosićem

Upravo u atmosferi svekolike retradicionalizacije srpskog društva, zasnovane na ideologiji žrtve i istorijskoj reviziji, Latinka Perović u jednom od svojih poslednjih tekstova, rezimirajući vlastita istraživanja političkog pluralizma u Srbiji, kaže: „Da bi se mogla menjati, tradicija se – kako je govorio Stanislav Vinaver – mora poznavati. Inače društva su osuđena da je u nedogled ponavljaju“.
Tragom ove postavke, zapitaćemo: Šta nas to, pored „nepomućenog neznanja“ naroda „koje istorija ne dodiruje“ (Brodel), kao i „svesnog ignorisanja naučnih rezultata koji su dovodili u pitanje tekuću političku orijentaciju“ (Perović), gura ka „večnom ponavljanju istog“, ka plemensko-ratničkim stranputicama i ćorsokacima moderne istorije?
Za razliku od današnjih protagonista nove nacionalne ideologije – nazvane „srpskim stanovištem“ iliti „srpskim svetom“, nalik na „ruski svet“ – satkane od papagajskog ponavljanja ćosićevske ključne nacionalne mantre o pobedama u ratu a porazima u miru, Latinka Perović nam nudi sasvim drugačiji ključ za razumevanje „začaranosti“ tekućeg nacionalnog, građanskog i ljudskog sunovrata Srba i Srbije.
Izvornu protivrečnost ona nalazi u dimenzijama patrijarhalnosti srpskog društva, „kolektivnog i u nacionalnom i u socijalnom smislu“, koje se opiru logici modernih institucija i načelu individualne slobode i identiteta. Još konkretnije, razloge neprekinute „pupčane vrpce“ viševekovne političke istorije Srbije sa monizmom i autoritarnošću, Perović nalazi u prirodi nacionalnog cilja, u njegovom pretvaranju u dogmu. Kazaću u dogmu nalik na zatvoreničke bukagije, što nam ne daju da se krećemo i živimo saobrazno duhu evropskog vremena.
Perović piše: „U viševekovnoj istoriji, ideja oslobađanja i ujedinjavanja srpskog naroda postala je dogma, a posle sticanja društvene nezavisnosti – politički prioritet. I nakon svega: balkanski ratovi; Prvi svetski rat i stvaranje Jugoslavije, kao proširene Srbije; njen slom i obnova u Drugom svetskom ratu; kriza Jugoslavije kao složene države, ratovi devedesetih godina i njen raspad. Srbija se našla tamo gde je bila pre skoro jednog i po veka. Uprkos političkoj retorici vladajuće partije i opozicionih partija, ona je zarobljena devetnaestovekovnim programom svesrpske države, i neizbežno politički monistički i autokratska“. A, kako se danas stvari odvijaju i na vlastodržačkoj i na opozicionoj strani srpske politike, ovim atributima slobodno možemo dodati – antievropska.

„Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti“

Dakako, da nije reč o onim Ćosićevim „nerazjašnjivim silama“ i Srbima nenaklonjenoj „metafizici istorije“, već upravo o fenomenima, koji se u teoriji nazivaju „negacijom istorije, da bi se pravila nova istorija“, po meri vlastitih uverenja i interesa, sve sa „ozbiljenjima sablasnih priviđenja“, Latinka Perović upravo pokazuje na primeru nastanka i političke socijalizacije ćosićevske platforme „nacionalnog preporoda“. I premda ne pominje Vebera, Perović itekako ima na umu fenomen „samozavaravanja“ elite, kao i (zlo)upotrebe „neizdiferenciranih kolektivnih pojmova“.
Da se Perović konsekventno pridržavala veberovskog imperativa protivljenja „fanatizmu patriota“, što znači da je poštovala načelo profesionalnosti koje glasi: „… treba sačuvati hladnu glavu nasuprot vladajućim idealima, čak i idealima veličanstva, u smislu osobne sposobnosti da, ako ustreba, ’pliva protiv struje’“, svedoče njene analize nastojanja Dobrice Ćosića da „… imaginarna prošlost postane osnova za promenu stvarnosti“.
Tragom Ćosićeve samospoznaje da je „… bio izvanredno uticajan i u književnom i u političkom i u svakom drugom pogledu“, Perović razložno kaže kako u svesti o toj rezonanci valja sagledati „i pitanje moralne odgovornosti pisca“. Svesna činjenice da, u određenim istorijskim okolnostima, ideje mogu postati skretničari, koji usmeravaju istorijske kompozicije u vrlo određenim pravcima, Perović postavlja istraživačko pitanje: „U kom odnosu stoje kriza i njeno tumačenje. Da li tumačenje pomaže razrešenju krize ili ono samo produbljuje krizu? Da li je u krizi narod ili jedno tumačenje njegove istorije“?
Odgovor je vrlo razgovetan, utemeljen, teško osporiv. I, naravno, nimalo prijatan za, kako bi to kazao Veber, „ukus diletanata koji se smatraju važnima“. Perović zaključuje: „Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu, tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti, svemu što je izvan ’moravskog čovečanstva’ – na Zemlji i u Kosmosu“. Citiram: „Koncept, odnosno ideologija, unitarne i centralizovane socijalističke države kao jedino moguće Jugoslavije, bez ostatka suprotstavljen konceptu konfederacije, čijim je oličenjem smatran ustav od 1974, vratio je Dobricu Ćosića, ali ne samo njega i ne samo pod njegovim uticajem, u XIX vek. Prebacivanje tada neostvarenog cilja – svesrpske države, na kraj XX veka odredilo je i sve ostalo. Prioritete: mobilizacija naroda i njegovo čvrsto jedinstvo prema unutrašnjem i spoljnom protivniku cilja. Sredstva: ratovi za državne granice. Odnos prema svemu što je dinamikom istorije postalo objektivna prepreka na putu prema davno fiksiranom cilju, uključujući razvoj samog srpskog naroda i Evropu, odnosno svet“.

Lino Veljak: Na udaru

Danas se navršava puna godina od odlaska Latinke Perović (a ove je godine obilježen i njezin 90. rođendan, koji nije dočekala), odlaska koji je ostavio veliku prazninu i označio simbolički kraj jedne epohe. Iz njezine biografije ovom prigodom valja spomenuti dva momenta. Prvo, ona je (zajedno s Markom Nikezićem, Mirko Tepavcem i drugima) pripadala onoj skupini prosvećenih državno-partijskih funkcionera koja je otvarala perspektivu demokratizacije Jugoslavije i jačanje modernizacijskih procesa, zalažući se za uspostavljanje demokratskog i pluralističkog socijalizma, da bi 1972. bila eliminirana s političke scene. „Sječom liberala“ 1972. – konzervativnom birokratskom kontrarevolucijom – umrli su i Jugoslavija i socijalizam (samo što su to tek malobrojni mogli prepoznati), a Srbija je krenula na put koji je svoje neljudsko lice otkrio kasnih 80-ih i 90-ih godina. Na tom putu ona i danas glavinja, bez odviše šansi za odmak od sve dubljeg moralnog i svakog drugog propadanja.

Bila je među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu

Drugo, Latinka Perović je bila među onima koji su se javno i odlučno suprotstavili ratnohuškačkoj i agresivnoj politici miloševićevske kamarile i njenih radikalskih slugu. To nije činila samo objavljivanjem rezultata svojih istraživanja novije i recentne srpske (ali i ruske) historije (koji se mogu ocijeniti kao sam vrh srpske historiografije), kojima je razotkrivala kontinuitet radikalsko-policijskog protivljenja modernizacijskim procesima i uključivanju Srbije u Evropu, nego je kao prava prosvjetiteljka nudila svoje intelektualne usluge i političke savjete onima za koje je vjerovala da mogu uspostaviti alternativu propadanju u moralno i političko blato.
Nije samo savjetovala, nego i djelovala na planu oblikovanja alternative propasti. Posve je razumljivo što je Latinka Perović bila na udaru kritike radikalskih i neonacističkih krugova. No, istodobno je ona i na udaru – jednako toliko neutemeljene – kritike dogmatskih kvaziljevičara i jugonostalgičara, političkih i duhovnih sljedbenika/ca onih koji su u ime dogme i monopola na moć i istinu prije 40 godina pokopali i Jugoslaviju i socijalizam, ali to niti znaju niti bi, da doznaju, htjeli priznati.
Njezino će ime – ne utopi li se Srbija u baruštini u koju je guraju Miloševićevi i Šešeljevi nasljednici, te tako nestane s lica zemlje – ostati upisano kao ime jednoga od najsvjetlijih likova u povijesti ove zemlje.

Dubravka Stojanović: Naučna preduzetnica

Analizirajući malo šta se govorilo i pisalo u proteklih godinu dana, učinilo mi se da jedna dimenzija jako nedostaje pa sam odlučila da o njoj govorim. Reč je o Latinkinim organizacionim sposobnostima u okviru nauke koje su takve da bih mogla da je nazovem naučnom preduzetnicom.
Mislim da početak pada u 1993-1994. godinu kada je u Institutu za noviju istoriju Srbije pokrenula veliki projekat „Srbija u modernizacijskim procesima 20. veka“. To je sigurno bila najveća naučna konferencija te tužne ’94. godine sa preko 40 učesnika. Ono što je bilo originalno i potpuno ličilo na Latinku a ne na uobičajene načine organizacije, to je što je prvo bio objavljen Zbornik sa tih četrdesetak članaka, o kome je na samom skupu vođena rasprava. Ja sam bila sekretarica na tom projektu i sećam se da je Latinka, od nabavke novca za konferenciju do, na kraju, razmeštanja stolova u gradskoj biblioteci, uz našu manju pomoć, praktično sve uradila sama.
Posle ovog objavljena su još tri Zbornika „Srbija u modernizacijskim procesima“. Zbornik broj dva, 1998. godine, obuhvatio je čak 50 autora. Poslednja dva objavio je Helsinški odbor s kojim je od 2000. Latinka tesno sarađivala: jedan je bio posvećen raznim oblicima srpske elite i njenim ulogama u modernizaciji, dok je četvrti Zbornik bio posvećen položaju žene i dece, jer je Latinka smatrala da se kroz položaj tih najosetljivijih društvenih grupa upravo najbolje čita stanje društva.
Uporedo sa ovim pokrenut je i projekat „Srpska strana rata“. Taj projekat vodili su Nebojša Popov, Vesna Pešić i Latinka. Međutim, tu je opet ona unela svoj jedinstveni pogleda na to kako treba da se vodi projekat. Možda šira javnost ne zna, ali mi smo se nalazili svakog ponedeljka u dva sata u prostorijama Građanskog saveza i vodili debate o svakoj temi. Čisto da podsetim, glavne teme odnosile su se na ulogu najvažnijih srpskih institucija – od Srpske akademije nauka i umetnosti, preko Udruženja književnika do Crvene zvezde – u proizvodnji ratne ideologije. Latinka je vodila taj projekat, vodila je sastanke svakog ponedeljka i to je bio nešto što je dovelo do knjige „Srpska strana rata“ koju je kasnije ’96. uredio Nebojša Popov. Ta mogućnost da mi izložimo jedni drugima ove teme i da uporedimo šta je koja institucija radila mislim da je bio jedinstven pristup koji je omogućio i taj proizvod, knjigu za koju i dalje držim da je jedna od najboljih o srpskoj strani rata.
Od 1993. do penzije 1998. Latinka je bila urednica institutskog časopisa Tokovi istorije. Svako ko je kasnije to radio znao je koliko je taj posao težak, ali dok ga je ona radila mi nikada nismo osetili nijedan problem i nijednu teškoću koju je ona imala.

Latinkina ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli

Bila je urednica u dve izdavačke kuće. Devedesetih, nezvanično, u Službenom listu, kažem nezvanično, jer je faktički ona birala koje će knjige biti objavljene i sve su to zaista bila kapitalna dela iz oblasti istoriografije. Kasnije, u Podgorici, u velikoj izdavačkoj kući CID, bila je urednica jedne biblioteke.
Samo u Helsinškom odboru Latinka je uredila devet knjiga i napisala predgovore za njih. Ti predgovori ušli su u knjigu „Dominantna i neželjena elita“.
Najvažnije delo u Helsinškom odboru bila su dva velika projekta: Jugoslavija u istorijskoj perspektivi i Jugoslavija 1980-91. godina. To su dva regionalna projekta, dve knjige objavljene na srpskom i na engleskom jeziku koje predstavljaju najbolju analizu jugoslovenske istorije 20. veka i onoga što je dovelo do njenog raspada.
Ako uporedimo njen istoriografski rad, o čemu je Olga govorila, i njen organizacioni rad, videćemo da ih spajaju teme koje su za Latinku bile ključne. A ključna tema bila je ono kako je i nazvala svoj tekst u Srpskoj strani rata, Beg od modernizacije. Dakle, njena ključna tema bila je strah od modernizacije u Srbiji, strah od Evrope, strah od pojedinaca, od liberalne misli, od vladavine prava. I naravno glavno pitanje: zašto je to tako. Ona je na to pitanje dala vrlo jasne odgovore a na nama je da pokušamo da ta istraživanja nastavimo i da razumemo odgovore koje je ona dala misleći pritom stalno na ono što je vrlo često ponavljala: „mnogo je naroda koji su nestali tokom istorije“.

Staša Zajović: Demilitarizacija istorije

U vremenima nasilja i zla, margina je bila jedina etički prihvatljiva pozicija. U Ženama u crnom, naročito tokom organizovanja Ženskog suda, bilo je ogromno ushićenje kad nam je Latinka rekla da nas poziva da napišemo novu istoriju, istoriju margina, istoriju drugih i različitih. Kako je govorio Radomir Konstantinović: „ono što je jedanput u istoriji bilo marginalno, ono postaje u jednom času centralni put, maistream“.
Za Latinku, kao i za nas, patrijarhalna istorija je slijed neprekidnih ratova. Na našim obrazovnim aktivnostima o suočavanju s prošlošću govorila je da „najduže razdoblje bez ratova bilo je od Drugog svetskog rata do devedesetih“. Zalagala se za demilitarizaciju i istorije i afirmaciju društvene/socijalne istorije i govorila je: „nažalost nemamo napisanu društvenu istoriju. Mi smo se u istoriografiji uglavnom bavili ratovima, političkim sukobima, vrlo malo socijalnom istorijom, društveno kulturnom istorijom, zato je za mene suočavanje s prošlošću otkrivanje i proučavanje socijalne istorije koja bi mogla da pomogne u suočavanju sa ratnim zločinima“.
U ŽUC- smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa, moralnog licemjerja, preskakačica zidova nacionalizma i zla… Možda je to bio sizifovski posao, jer je i danas na djelu prećutkivanje, bolje rečeno brisanje zločinačke prošlosti, uz slavljenja rata, ratnih zločina i zločinaca u Srbiji. Uporedo sa tim, na delu je i ne samo prećutkivanje, već i brisanje otpora ratu, zločinima, militarizmu i nacionalizmu devedesetih.
Latinka je prosvetiteljka koja se na djelu zalagala za demokratizaciju znanja, ne praveći nikakvu razliku između raznih vidova znanja – akademskog znanja i aktivističkog iskustva. Žene su se osjećale potpuno ravnopravnim sa Latinkom jer je stvarala prostor zajedničkog učenja – solidarnog dvosmjernog procesa. Latinka je uvijek na obrazovnim aktivnostima po najudaljenijim krajevima Srbije ostajala do dugo u noć, slušala sve što se govori i kad bismo je zamolile da ide da se odmori, odgovarala bi: „želim da slušam jer učim od žena-aktivistkinja sa terena“. Latinka je uvijek odavale priznanje naporima žena, davala smisao, smirenost i idiličnu atmosferu u zajedničkom obrazovnom poduhvatu. I ovo dokazuje koliko su mizerni prigovori dogmatske levice o Latinkinom „elitizmu“.

U ŽUC-u smo govorile da je i Latinka, kao i mi, dezerterka iz svih nametnutih identiteta, prekršiteljka svih vidova nacionalnog konsenzusa

Latinka je bila članica Međunarodnog sudskog veće Ženskog suda (održanog u Sarajevu, maja 2015.) sastavljenog od sedam članica iz bivše Jugoslavije, Australije, SAD, Evrope, najeminentnijih pravnica, istoričarki, feminističkih teoretkinja. Latinka je odmah ne samo prigrlila, već i obogatila naš koncept feminističkog pristupa pravdi koji čini vidljivim kontinuitet nepravdi i nasilja nad ženama, i u ratu i u miru, i u privatnoj i u javnoj sferi; obelodanjuje isprepletanost i međusobnu povezanost svih vidova nasilja (rodnog, etničkog, socio-ekonomskog, militarističkog, političkog, itd.) i njegovog uticaja na žene; čini vidljivim kontinuirani otpor žena ratu, seksizmu, militarizmu, nacionalizmu.
U svom izlaganju na ŽS u Sarajevu Latinka je postavila je sva pitanja odgovornosti – krivično-pravne, kolektivne, moralne i političke odgovornosti – i država i građanki i građana i intelektualne elite i verskih institucija i ratno profiterskih korporacija.
Latinka je pisala da svedokinje na ŽS od pasivnih žrtava nasilja, zločina i nepravdi postaju subjekti svog života: „Kod njih nisam osetila ništa revanšističko. One ne žele da se prošlost zaboravi, ali isto tako neće da budu zatočenice te prošlosti u sadašnjosti, ili neće dozvoliti da to odredi budućnost njihove dece. To je za mene bilo veliko iskustvo i smatram da je to podvig“.

Dimitrije Boarov: Razgovori koji nedostaju

Svima nama sigurno nedostaju razgovori sa Latinkom. U poslednjem telefonskom razgovoru pre nego što je otišla u bolnicu, jesenas, rekao sam joj da kaže i neku dobru vest, ona koja je uvek gajila neku nadu za Srbiju. Prvi put mi je rekla da je i poslednji tragovi optimizma napuštaju i da stvari u celini idu u lošem pravcu – i u Srbiji i u svetu.
Prelistavajući uoči ovog okruglog stola neke od njenih knjiga setio sam i nekoliko začkoljica sa kojima sam, ponekad, pokušavao da isprovociram neke njene stavove formulisane u neobavezujućoj formi.
Tako sam je jednom, kada je objavila knjigu „Krhka srpska vertikala“, pitao da li bi o Svetozaru Markoviću trebalo pisati iznova i revidirati njegovu ulogu u istoriji ideja koje su bitno uticale na Srbiju narednih sto i više godina. Ona je odgovorila (kao što je već bila napisala) da se veličina Vuka Karadžića i Svetozara Markovića ne može smanjivati i revidirati. Da su oni bili i ostali najznačajniji ljudi koji su na neki način opredelili ono što bi se moglo nazvati „duhom Srbije“ (da ne kažem „dobrim duhom Srbije“). Marković je u nekim stvarima bio neverovatno dalekovid pa je, na primer, još u 19. veku kritikovao ideju „Velike Srbije“.

Pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem

Drugom prilikom pitao sam Latinku da li ona u svojim analizama precenjuje značaj Dobrice Ćosića u novijoj srpskoj istoriji – upravo tim svojim opširnim osporavanjem. Nije prihvatila ni tu moju kvazi primedbu. Rekla je da je tačno da je Ćosić na već utemeljene srpske mitove „nakalemio“ komunističku silovitost i ofanzivnost, ali da je njegov uticaj doista bio veliki u srpskom društvu i da je u Savezu komunista Srbije „legitimizirao“ srpski nacionalizam, kao bivši partizan i „Titov saputnik“. Uostalom, Ćosićevu suodgovornost za krvave ratove devedesetih godina dokazuju puki dokumenti, pa i njegovi zapisi o kontaktima sa Raškovićem i Karadžićem, na primer.
Da spomenem još jednu stvar. I ja sam, kako su to ovih dana primetili i neki drugi Latinkini sledbenici (da ih tako nazovem), imao utisak da Latinka ne žali puno za Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, da nije zakleta „jugonostalgičarka“, kako se govori. Kada sam je oko toga pitao, ona mi je rekla da je sada glavno raditi na boljim odnosima među novostvorenim državama na tlu SFRJ te da ni male balkanske nacije, koje su htele da stvore i svoje države, ne treba shvatati kao neprijatelje Srba i Srbije. U stvari, još dok su Latinka i Nikezić bili na čelu SK Srbije, koliko se sećam iz njenih knjiga, oni su zauzeli stav da Srbija od Jugoslavije ne traži ništa više i ništa manje od drugih republika što su rekli i samom Titu. Taj stav je, dakako, bio stav protiv svih onih koji su Jugoslaviju doživljavali kao „proširenu Srbiju“.

Borka Božović: Svetionik svog naroda

Sa Latinkom Perović me je upoznao Desimir Tošić. Nakon jednog mog izlaganja o Milovanu Đilasu na Kolarcu, ona mi je prišla da mi čestita i pitala me je odakle moje toliko poznavanje istorijskih podataka. Rekla sam da sam skoro dve decenije radila u Arhivu Jugoslavije na mikrofilmovanju fondova nedostupnih za javnost i da sam bila u prilici da vidim mnoga dokumenta, a kada se raspala naša zemlja onda sam iz Savezne vlade i preuzimala građu, među kojom su bili i tajni dosijei o Đilasu i raznim drugim disidentima i spornim ličnostima.
Povremeno smo se viđale i ručale uz neobavezan ali uvek veoma zanimljiv razgovor o raznim temama. Putovale smo zajedno sa Desimirom, u ime Demokratskog centra i tadašnje Demokratske stranke, ne ove današnje, namerno pravim distinkciju, po gradovima centralne i južne Srbije i držali tribine, gostovali na lokalnim medijima. Ono što je najviše uznemiravalo Latinku, to je bila reakcija publike, katkad dobronamerna ali katkad i izrazito neprijateljska, radikalski isključiva i neracionalna. Ne samo zbog razlike u mišljenjima o našoj prošlosti, niti zbog analize naše političke scene ili društva u celini, nego još više zbog nemoći i nesposobnosti da se suočimo sa svim onim što nam se dešavalo. Nije se to nesuočavanje odnosilo samo na brojne zločine učinjene u naše ili nečije drugo ime, već se ta velika mana odnosila još više na neprepoznavanje zahteva vremena i određenih neminovnih procesa da bi se opstalo.
Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama. Ona je strpljivo, onako topla i prijatna kakva je bila, objašnjavala uzroke i posledice naših zabluda i naopakih shvatanja, ne želeći nikad da bilo šta sugerira, već da ostavi prostor za nezavisno zaključivanje. Tužna činjenica da je od Pašića do danas Srbija dominantno radikalska zemlja, nametala se kao tema po sebi. Svojim stavom i argumentacijom učinila je da zavolim istorijsku nauku i da čitam brojne autore kako bih i sama stekla uvid u stanje našeg društva u trenutku koji živimo. Naša stvarnost je, dalo se zaključiti, kao što bi rekao mislilac Đuro Šušnjić, jadna priča.

Mene je zanimalo njeno mišljenje o našem rusofilstvu, o Putinu i njegovoj ulozi, o raznim drugim istorijskim pojavama

Latinka Perović je prepoznavala u našoj nemoći neminovni sunovrat i nestanak jednog naroda, što se više puta dešavalo u istoriji. Smatram da smo kao nacija u slobodnom padu ka tom nestanku i da su tome doprineli mnogi koji su, između ostaloga, zdušno osporavali delo Latinke Perović. Moramo učiniti sve, a to potvrđuje i ova tribina, da se čuva sećanje na takve pojedince koji su upozoravali i umeli da budu kompasi, svetionici svoga naroda.

Milivoj Bešlin: Zatvaranje kruga

Govoriću o odnosu Latinke Perović prema Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, jer to na neki način zatvara, kako bi ona rekla, i taj njen krug. Istorija odnosa Latinke Perović prema IFDT-u počinje 1983. godine. IFDT je nastao od disidenata, šezdesetosmaša, koji su bili uklonjeni sa Filozofskog fakulteta. S druge strane, Latinka Perović, koja je od 1976. godine radila na Institutu, tada za Istoriju radničkog pokreta, sada Institutu za noviju istoriju Srbije, nije imala pravo na javni govor, niti je mogla da objavljuje. Dakle, prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu. Njen prilog je potom objavljen u zborniku od izlaganja na skupu. Tu je negde probijena ta brana, nakon toga je objavila vrlo brzo i svoj doktorat i prosto dobila pravo na javnu reč.
Zatim dolazi do prekida koji traje sve do 2018. godine kada se obeležavala godišnjica 1968. u Beogradu. IFDT je organizovao okrugli sto na koji su pozvani učesnici demonstracija, kako tadašnji studenti tako i profesori, kao i Latinka Perović koja je u to vreme bila visoki partijski funkcioner. Kao i obično, govoreći o protestima ’68. nije imala problem da uđe u polemiku sa predstavnicima šezdesetosmaškog pokreta. To je bio jedan vrlo zanimljiv dijalog.
Vrlo brzo posle 2018. povodom svoje godišnjice mi smo upriličili razgovor na kome je govorio Dragoljub Mićunović kao jedan od očeva osnivača IFDT-a, a učestvovala je i Latinka Perović.
Nakon toga, 2021. bio je treći Latinkin boravak na IFDT-u kada smo pravili razgovor o drugom izdanju njene knjige Zatvaranje kruga, koje je, kao i prvo, objavljeno u Sarajevu.
Sledeće godine u aprilu – to jedan od njenih poslednjih fizičkih istupa u Beogradu i uopšte – organizovali smo razgovor povodom izlaske njene knjige Ruske ideje i srpske replike. U časopisu Kritika, koji izdaje IFDT, objavljena je diskusija sa tog skupa.

Prvi javni skup na koji je ona pozvana bio je zapravo na IFDT-u 1983. godine o liberalizmu i socijalizmu

Krajem oktobra 2022. godine, na pedesetu godišnjicu pada srpskih liberala, mi smo pravili konferenciju o demokratskom socijalizmu, ali Latinka tada već nije bila u stanju da fizički prisustvuje skupu.
U te četiri decenije, od 1983. do kraja 2022. godine, zatvorio se ne samo njen krug nego na jedan simbolički način, i širi društveni. Jer, jednako je bilo subverzivno i politički nepodobno pozvati Latinku Perović i 1983. na Institut, ali bogami i 2022. godine. To zapravo govori da se naše društvo tokom te četiri decenije, ako govorimo o nekakvoj kulturnoj i duhovnoj klimi, nažalost vrlo malo promenilo.
Na kraju želim da kažem da je od privatne biblioteke Latinke Perović i od njene pisane zaostavštine u Institutu napravljen Legat koji će biti na raspolaganju stručnoj i naučnoj javnosti.

Sonja Biserko: Kvalitetna saradnja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji imao je izuzetno kvalitetnu i obimnu saradnju sa Latinkom Parović. U dramatičnim vremenima devedesetih Odbor joj je otvorio vrata i postao, usudila bih se da kažem, njeno svojevrsno utočište u odnosu na ovdašnju sredinu i naročito beogradsku čaršiju.
Na tragu svojih preokupacija Helsinški odbor se dubinski bavio srpskim nacionalizmom čemu je veliki doprinos dala i Latinka Perović. Od ogromne izdavačke aktivnosti Odbora Latinka je uredila 11 knjiga i za njih napisala predgovore koji su kasnije uglavnom u celini objavljeni u njenoj knjizi o elitama.
Odbor je 2008. povodom njenog 75. rođendana organizovao veliku proslavu koja je bila svojevrsni omaž njenom životnom zalaganju za istinu, toleranciju, individualno poštenje, hrabrost i odgovornost prema vlastitoj zemlji. Ujedno to je bilo i odgovor Odbora na marginalizaciju njene ličnosti, njenog rada u razumevanju Srbije.

Uvek je bila spremna da s nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće s ljudima, posebno mladim

Tom prilikom je objavljena i knjiga čiju okosnicu čini intervju koji je sa njom vodila Olja Milosavljević. Kasnije je taj intervju proširen i objavljen kao knjiga „Činjenice i tumačenja“.
Latinka se uključila u neke od projekata Odbora i uvek je bila spremna da sa nama ide na teren u Sandžak, Kosovo, Vojvodinu. Volela je da se sreće sa ljudima, posebno mladim. Uvek se odazivala na pozive da drži predavanja u našim školama. Imala je veliku podršku čitavog odbora. Posebno je značajan doprinos Nebojše Tasića koji je prekucavao sve njene rukopise s obzirom da Latinka nije koristila kompjuter ni pisaću mašinu. Ali isto tako i Saške Stanojlović koja je bila redaktor gotovo svih njenih tekstova i oštro oko za sve eventualne tehničke propuste.
Mogu slobodno reći da je Odbor poslužio kao platforma za njen povratak na scenu ne samo u Srbiju, veći u čitavom regionu. Pored njenog izuzetnog napora i neverovatne posvećenosti sopstvenim istraživanjima, njen politički instinkt ostao je do kraja primaran. Otuda njena podrška LDP-u i kasnije GDF-u.
Rad odbora je neminovno vodio i našem kapitalnom projektu o istoriji Jugoslavije za koji smo dobili podršku Ministarstva spoljnih poslova Nemačke. Latinka je imala izuzetno važnu ulogu u realizaciji tog projekta koji je rezultirao i portalom YU historija.

Tomislav Marković: Negacija čaršije

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića, a oboje su bili na meti iz sličnih razloga. Prozreli su dubinski srpski nacionalizam, tražili mu korene, opisali genealogiju, detektovali logiku – razotkrili su ga do srži. Konstantinović je to radio na polju književnosti i kulture, a Latinka na planu istorije i političkih ideja. Kad se njihova dela čitaju paralelno postaje jasno zašto je Srbija danas tu gde jeste – u sunovratu, i kakve su je ideje i svetonazori gurnuli u provaliju.
„Mene su zanimali ti unutrašnji činioci – zatvorenost društva, autoritarnost, siromaštvo, male potrebe, neprijateljstvo prema različitom, ona institucionalizacija goreg dela ljudske prirode – koji su u teorijama i doktrinama, koje su i mogle biti formulisane u velikim narodima, samo tražili oslonac, garanciju za vlastitu dugovečnost“, govorila je Latinka u razgovoru sa Oliverom Milosavljević, što je objavljeno u knjizi „Činjenice i tumačenja“.
U razgovoru sa Dragoslavom Simićem za Radio Beograd govorila je: „Moram reći da su nacionalni interes za nas pretežno bili okviri države kao takve, za koju vredi umirati jer je to borba na život i smrt, a vrlo malo vrednosti društva. Nas je u istoriji zanimalo ratovanje, o tome smo stvorili jednu heroiku, to je deo naše istorije, ali vrlo malo nas je zanimalo kako živi naš čovek, kako se školuje, leči, kakvi su njegovi putevi i domovi“.
Odijum prema Latinki Perović možda nije bio samo ideološke prirode. U tekstu o Kseniji Atanasijević Latinka pominje čaršiju „koja je mentalitet sa snagom vrlo moćne institucije, čija je, kako je govorio Jovan Skerlić, ‘životinjska potreba da sve sroza i sve u blatu izjednači’“. Svako ko kritikuje srpski nacionalizam i govori o zločinima i genocidu dobiće svoju porciju mržnje, to je razumljivo, ali čini mi se da ima još nekih motiva. Ne treba zanemariti tradicionalnu mizoginiju patrijarhalne sredine koja prosto ne podnosi snažne žene koje stvaraju velika dela, ali nije ni to sve.

Nacionalističku čaršiju Latinka je iritirala više čak i od Radomira Konstantinovića

Možda je ipak najsnažniji motiv stalnih napada na Latinku Perović, s raznih ideoloških strana, to što je ona bila živa negacija srpske čaršije i njenih osveštanih bezvrednosti. Nakon čistke liberala i prinudnog podnošenja ostavke na funkciju sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, Latinka se nije predala samosažaljenju, kao što je red i običaj u našoj sredini, već je doktorirala i započela ogroman rad na proučavanju istorije koji će potrajati pola veka. Stoički je podnela nasilje režima, dvogodišnji kućni pritvor, osam godina zabrane objavljivanja, neprekidni nadzor, bez roptanja i žaljenja.
Posvetila se samopregornom naučnom radu, marljivo i neumorno, bez odmora, živeći asketskim, gotovo manastirskim životom. Stroga prema sebi, blagonaklona prema drugima, nikada se nije bavila omiljenim ovdašnjim delatnostima, nije ogovarala druge, nije nikoga vređala. Svakog je uvažavala, nije čak ni odgovarala na napade i uvrede. Živela je u drugoj dimenziji, u radosti rada i saznavanja, daleko od naših pizmi i pasjaluka, i pritom ostavila iza sebe grandiozno delo. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević govorila je: „Ta atmosfera laži, podmetanja, mene nikad nije privlačila, ja sam nju mnogo istraživala, ja znam tu političku kulturu, njeni efekti su pogubni po moralno zdravlje javnosti, po neku zrelost, kriterije“.
Takvu osobu naša čaršija prosto ne može da podnese. U predgovoru za knjigu „Glib i krv“ Bogdana Bogdanovića koju je priredila za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, citirala je Bogdanove reči: „Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drugačija, druga, drugoslovna… Ako niste ‘naš čovek’ niste čovek uopšte. Najzad ne voli se ni usamljeni pojedinac“. Čaršija organski ne podnosi usamljenog pojedinca, a još manje usamljenu pojedinku, težnja za apsolutnim jedinstvom i nivelacijom svih ne ostavlja mesta za inokosne, samosvojne ličnosti.
Bilo je zaista nečeg stoičkog u pojavi Latinke Perović, u njenom odnosu prema radu, životu, sredini i vremenu koje je čoveku dato na zemlji. Govorila je: „Život svakog čoveka obeležava vreme koje je njemu dato, ali čovek je i objekt i subjekt u vremenu, i mene je uvek zanimalo šta čovek kao subjekt može da učini, bez obzira na okolnosti u kojima živi i radi. (…) Da vam skakavci ne pojedu nijedan dan života, treba da preuzmete odgovornost i da za to platite cenu. Lakše je pobeći iz života: teško je izneti ga na svojoj grbači do kraja“.

Pripremio Mijat Lakićević
Novi magazin, 11. januar 2024.

Hleba i igara

OSTALI TEKSTOVI, ,
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome

Nekako je „ispod radara“ prošla vest da je Vlada Srbije smanjila cenu pšeničnog brašna za 25 dinara. U stvari, to i nije nova vest pošto se to desilo još u septembru prošle godine – kada je proizvođačka cena kilograma brašna tipa 500 snižena je sa 65 na 40,90 dinara, a za tip 400 sa 70 na 45 dinara – početkom 2024. samo je aktuelizovana. Naime, Udruženje mlinarske, pekarske i industrije testenina žalilo se ovih dana preko medija, tačnije posredstvom agencije Beta, zato što država odbija da im nadoknadi gubitak od oko 40 miliona dinara koji je zbog smanjenja cene nastao.
To je, dakle, to zlatno doba. Toliko svakoga dana u svakom pogledu napredujemo da je i brašno postalo preskupo pa država mora da mu silom ograničava cenu. Tako da nema šta da brinemo – biće hleba.

Šala, zabava
A biće i igara. Pošto je obezbedila hleb, vlast je velikodušno odlučila da narodu obezbedi i zabavu. Prihvatila se organizacije međunarodne izložbe Expo. Zanimljiv je i nadasve indikativan naziv priredbe koja će u Srbiji biti održana 2027. godine: „Igra(j) za čovečanstvo: Sport i muzika za sve“. Prošli Expo, u Dubaiju, održan je pod sloganom „Povezivanje umova, stvaranje budućnosti“, sledeći, koji se održava 2025. u Osaki, ima naziv „Dizajniranje budućeg društva za naše živote“, a onaj posle Beograda, u Saudijskoj Arabiji, najavljen je kao „Era promena: Zajedno za dalekovidu sutrašnjicu“. Dakle, sve ozbiljne ekonomsko-političke, futurističke teme, samo ovaj naš „šala, komika“. Tako su nas valjda procenili, šta li? Tačnije – našu državu i ovu vlast.

Tamni vilajet
Pre 150 godina, kada je u Srbiji trebalo da se gradi prva železnička pruga (Beograd – Niš), što je projekat uporediv sa ovim današnjim „Expom“, o tome se raspravljalo u Skupštini, znalo se ko će prugu da projektuje a ko da gradi, koliko će da košta, kako će da se finansira i slično, sve što je bitno. Srbija je tada bila kraljevina, demokratija u začecima. Danas, za vreme „gospodara Vučića“, ništa se od pomenutog ne zna, a Narodnu skupštinu niko ništa nije ni pitao niti je ona u vezi sa tim šta pitala. Srbija kao tamni vilajet.
Vučiću je Expo došao, što se kaže, kao naručen – mada ga je zapravo on sam i naručio. Naime, dosadašnji model rasta (zasnovan na zajmovima koji su investirani u izgradnju puteva što je zatim korišćeno u političko-propagandne svrhe tako da se model razvoja pretvarao i u model vladavine) praktično je iscrpeo svoje mogućnosti. U stvari, moglo se sa njegovom eksploatacijom još nastaviti, moglo se preći na izgradnju vodovodne i kanalizacione mreže, koja je možda i u gorem stanju od drumsko-železničke, ali to za vlast nije bilo dovoljno atraktivno. Podzemna infrastruktura, za razliku od nadzemne, praktično je nevidljiva, te izostaje vizuelni efekat, a što kaže naš narod: daleko od očiju, daleko od srca. Drugo, i važnije, verovatno bi i Vučiću bilo malo neprijatno da svako malo otvara 10 kilometara neke kanalizacije i/ili da preseca crvenu vrpcu iznad nekog šahta. Priznajte, deluje groteskno. Dakle, trebalo je naći novi izvor rasta. I ne samo rasta.

Zlatna koka
Verovatno ni na čemu, otkako upravlja Srbijom, Aleksandar Vučić nije toliko insistirao kao na (privrednom) rastu. „Za nas je najvažnija stopa rasta“ – rekao je početkom avgusta 2023. predstavljajući planove za Expo 2027. i govoreći šta sve treba da bude izgrađeno.
U nedavnoj polemici sa Miladinom Kovačevićem na stranicama Novog magazina, profesor Ljubomir Madžar je ukazao na dvostruku prirodu, tačnije funkciju, velikih građevinskih radova u Srbiji. S jedne strane, oni omogućavaju da se veštački naduvava bruto domaći proizvod – bilo tako što se precenjuju troškovi u lancu realizacije jednog projekta (planiranje, materijal, mehanizacija, radnici…) bilo tako što se isti objekat (g)radi nekoliko puta (za šta ima dosta primera). O tome svedoči i činjenica da kilometar puta ili pruge koje finansiraju međunarodne finansijske ustanove košta znatno manje nego kada se finansiraju kineskim ili arapskim kreditima.
Drugo, što proističe iz prethodnog, veliki infrastrukturni poduhvati, praćeni su velikom korupcijom. Sva istraživanja pokazuju da je Srbija po tom parametru među najgorima u Evropi, pa i šire. Neka samo 10 odsto ukupne cene od 14-15 milijardi evra, koliko će prema najavama zvaničnika biti investirano u srpski Expo, ode na razna „podmazivanja“, to znači da će se oko milijardu i po evra državnog, odnosno novca građana Srbije, preliti u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. A to je – minimum.
Sada je jasno i zašto Vučić nedavne decembarske izbore nije video kao normalnu političku pojavu, da ne kažemo „praznik demokratije“, nego kao borbu na život i smrt. Ko bi tu zlatnu koku, „Expo 2027“, tek tako prepustio drugome.

Istinite laži
Kad smo već kod rasta, Siniša Mali u jednoj rečenici kaže da će bruto domaći proizvod Srbije sa prošlogodišnjih 69 milijardi evra porasti na 74-75 milijardi ove godine. A odmah u sledećoj kaže da se u 2024. očekuje privredni rast od 3,5 odsto.
Ne treba čovek da bude ministar finansija niti doktor ekonomskih nauka da bi izračunao da rast BDP-a u evrima iznosi (blizu) 10 odsto. Dakle, postavlja se pitanje, šta je ovde istina, koji je podatak tačan, da li će rast biti deset ili tri i po odsto? Možda će zvučati paradoksalno, ali oba podatka su tačna iako nijedan nije istinit. To jest, nijedan ne odražava pravu sliku stvarnosti. Kada je reč o dinarskom BDP-u, već je objašnjeno zašto njegova nominalna veličina ne može biti uzeta i kao stvarna vrednost onoga što je dobijeno „na terenu“. Što se tiče BDP-a u evrima, tu je stvar još jednostavnija: naprosto on nije realan jer u visinu BDP-a uračunava i visinu rasta cena, umesto da rast cena oduzme od (nominalnog) rasta BDP-a.
Svako ko drži do sebe, tj. do ličnog i profesionalnog integriteta – ako to nije zahtev pretežak za aktuelnu vlast – morao bi da građanima objasni o čemu se tačno radi a ne da ih „farba“ i obmanjuje.

Original plagijata
I još malo Siniše Malog. „Želja predsednika Vučića je da pod kišobranom Ekspa napravimo jedan kvantni skok cele naše zemlje“, rekao je Mali na „ružičastoj televiziji“. Ministar finansija izgleda baš ne može da smisli ništa originalno. Naime, još pre 10 godina, oktobra 2013, u Beogradu je održana međunarodna konferencija pod nazivom „Kvantni skok“ koju je, kao tada „prvi potpredsednik vlade“, otvorio Aleksandar Vučić. Zadatak ovog vrlo ambiciozno zamišljenog skupa bio je da Srbiji obezbedi ubrzani razvoj. I – šta se desilo? Srbija je (čak i uz tzv. revalorizaciju 2018. koja je povećala BDP posle 2013. godine; da se to uradi i za prethodno razdoblje navodno nije bilo para) u narednoj deceniji (od 2014. do 2023.) ostvarila prosečan rast BDP-a od svega 2,5 odsto. Expo u tom pogledu neće ništa (ili će, u najboljem slučaju, malo šta) promeniti.
Uzalud Siniša Mali pokušava da Expo predstavi kao nekakav Vučićev „Nju dil“ koji će da preporodi Srbiju. Nije Ruzveltova reforma pokrenula Ameriku zato što su uvedeni veliki javni radovi (mada su znatno ublažili problem nezaposlenosti) nego zato što je u Americi postojao ekonomski ambijent pogodan za preduzetništvo koji se mogao nasloniti na novoizgrađenu infrastrukturu. To u Srbiji danas, međutim, nije slučaj. Investiciona klima je prilično loša o čemu svedoče vrlo niska domaća privatna ulaganja. To se najbolje reflektuje u sporom napredovanju industrije. U poslednjih desetak godina ona je u proseku rasla kao i BDP – tek jako skromnih 2,5 odsto godišnje. Najbolji pokazatelj industrijske inferiornosti Srbije jeste izvoz. Srbija, koja ima tri puta više stanovnika od Slovenije, izvozi upola manje: „bečki konjušari“ su 2022. godine, poslednje za koju postoje potpuni podaci, inostranstvu prodali robe za 53 milijarde evra, dok su „orlovi“ izvezli svega 27,6 milijardi evra.

Panem et circenses – izreka je koja karakteriše jedno razdoblje u životu rimskog carstva. „Istorija se ponavlja, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa“ – kažu da je rekao Marks citirajući Hegela.
Ne zna se koje od to dvoje važi u našem slučaju, ali koje god da je – nije dobro.

Mijat Lakićević
Medija centar, 11. januar 2024.