Daily Archives: 12.03.2025

I posle nasilja dolaze izbori

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
U ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile, koja opet vodi ka izborima

Intervju Vlatko Sekulović, advokat

Sagovornik Novog magazina je po profesiji advokat ali je krajem prošle godine objavio knjigu Strah i Sloboda, faktički skraćenu doktorsku disertaciju. Reklo bi se – po tome idealan sagovornik o „temama i dilemama“ današnje Srbije.

Nedavno ste objavili knjigu Strah i sloboda. Mnogi aktuelne studentske i građanske proteste vide kao oslobađanje od straha. Kako se vama čine?
Protesti su pre svega izraz afirmacije sopstvenog značaja, novostečene hrabrosti da se demonstrira protiv nasilnika kao izvora straha. Studentski i građanski protesti, sa stanovišta egzistencijalističke kontradiktornosti, kao uzroka straha kojom se bavim i u mojoj knjizi, počivaju na stalnom korišćenju „podsetnika smrti“ i strahu kao motivacionom faktoru. Naime, svaki protest počinje sa 15 minuta podsećanja na smrt 15 ljudi na železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Tokom 15 minuta, razmišljajući o sudbini tih petnaestoro ljudi, učesnici protesta razmišljaju u stvari o sebi i suočavaju se sa neminovnošću smrti, a posebno sa primerom besmislene smrti, što podstiče strah. Taj psihički proces dovodi do potrebe za umanjenjem straha i osmišljavanjem sopstvenog postojanja, u konkretnom slučaju, putem grčevitog „hvatanja“ za studente i njihove zahteve kao sredstva umanjenja straha. Drugim rečima, ako zahtevi budu ispunjeni udaljićemo od sebe mogućnost besmislene smrti poput one čiji smo svedoci bili 1. novembra 2025. godine. U tome leži snaga i žilavost sadašnjeg društvenog pokreta koji je već danas najduži studentski protest, u poređenju sa onima 1996, 1992. ili 1968. godine. Ipak, tu istovremeno leži i slabost, jer ako zahtevi budu ispunjeni, onda ostaju bez tog instrumenta upravljanja strahom, te je zato i nemoguće predvideti ishod studentskog protesta.

Knjiga je naravno pisana pre ovih protesta, kakva je u njoj ocena srpskog društva. Da li u Srbiji preteže potreba za slobodom ili strah od slobode?
Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih, još od početka devedesetih godina prošlog veka, koji je naravno varirao tokom ovih trideset godina, ali je stalno bio tu. Srpski nacionalisti se svim silama trude da održe strah od drugih etničkih grupa i neminovnosti novih međuetničkih sukoba kao dominantne kulturne i političke emocije. Taj strah je funkcionalan radi održavanja mentaliteta nacionalnog opsadnog stanja, mentaliteta „tora“, koji potom služi legitimizaciji i monopolizaciji javne vlasti od strane nacionalista kao „zaštitnika nacije“.

Da li je ovo oslobađanje od straha po vašem mišljenju privremeno ili će to biti trajna odlika srpskog društva?
Pre svega nije moguće u potpunosti se osloboditi od straha, već je moguće njegovo umanjenje i odgovorna politika treba da teži ka tome. Mislim da je prerano da se donese definitivan zaključak, predugo srpskim društvom dominira strah, erozija dostojanstva i međuljudskog poverenja. Istovremeno, Srbija nije ostrvo odvojeno od ostatka sveta, a danas živimo u svetu u kome je trajna odlika manje slobode od straha, što implicira manje pravedan svet. U tom smislu Srbija ne može biti izuzetak, šta više srpski nacionalisti su „avangarda“ onoga što preti da postane pretežna kolektivna emocionalna orijentacija u svetu danas zasnovana na strahu, a na kojoj počiva dominacija nacionalnog identiteta konfliktne sadržine, upotreba sile u rešavanju međunacionalnih odnosa i žrtvovanje neposredne budućnosti radi ostvarivanja „nacionalnih“ ciljeva.

Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija

Šta je po vašem mišljenju najvažnija odlika omladinskog bunta?
Mnogi aspekti koji se ističu u analizi strukture i funkcionisanja ovog studentskog bunta su već viđeni, kolektivno odlučivanje, nepostojanje „jakih“ lidera, šetnje, udaljenost od političkih partija, itd. Ono što me fascinira je sposobnost sadašnje generacije studenata da koriste savremene tehnologije u osmišljavanju njihovog protesta. Moja generacija iz ’92. godine je bila prva koja je poslala email iz Srbije, to je bila ekipa sa ETF pri računskom centru, dok današnja generacija studenata koristi veštačku inteligenciju. Mladi pokazuju veštinu upravljanja ovim novim alatima koja je zadivljujuća, i koja pokazuje da uspešno upravljaju strahom od tehnologije koristeći je za sopstveno ostvarenje i rast, što je na kraju izraz slobode od straha.

S druge strane, jedna od odluka studentskog bunta je otklon od političkih stranaka, pa i uopšte od politike. Otkud sad taj strah od politike?
Ne radi se o novom fenomenu. Tendencija „otklona“ od politike bila je prisutna, ne u tolikoj meri doduše, i tokom protesta npr. 1992. godine. Radi se o još jednoj kontradiktornosti, studenti odbijaju afilijaciju sa političkim subjektima koji ne učestvuju u svojevrsnom „monopolu“ nad institucijama države vladajuće koalicije, a upravo su u „zarobljenosti institucija“, te pretpostavljene korupcije i zloupotrebe položaja, prepoznali posredan uzrok smrti 15 ljudi usled pada nadstrešnice. U demokratskom društvu, proces delegitimizacije jedne političke opcije praćen je legitimizacijom, davanjem poverenja, drugoj političkoj opciji kojoj se privremeno poverava upravljanje institucijama koje služe za rešavanje društvenih problema. Nužno je, ako se želi Srbija kao demokratska država, da se ovaj egzistencijalistički protest izrazi i kao politički ili kroz postojeće ili kroz neke nove političke organizacije, koje će se takmičiti za poverenje birača. U suprotnom se ide ka anarhiji.

Kad ste već pomenuli nacionalizam, u knjizi se dosta bavite tom temom. Koliko je nacionalizam jak u Srbiji? I da li su ovi protesti promenili sliku o njegovoj jačini?
Ono što je poremetilo značaj nacionalizma u Srbiji nisu protesti, već traume koje su se desile u srpskom društvu u relativno kratkom periodu od godinu i po dana. Masakr u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i Duboni, te pad nadstrešnice, mogu se posmatrati i kao događaji koji su doveli do erozije poverenja u sadašnju generaciju nacionalista iz prostog razloga što je percepcija da su podbacili u osnovnom obećanju, a to je sigurnost, posebno što se tiče lične bezbednosti. Protesti su posledica nepoverenja u institucije i ljude koji njima upravljaju, a nadstrešnica je postala simbol koji sublimira svaku vrstu percipirane egzistencijalne pretnje i nemoć sadašnje vlasti da ih ubedljivo otkloni.

Srpsko društvo, a pre svega oni njegovi pripadnici/e koji su srpske nacionalnosti su u stanju hroničnog straha od drugih još od početka devedesetih godina prošlog veka

Kako u tom kontekstu, a posebno u vezi sa najnovijim dešavanjima u Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, vidite zalaganje za srpski svet?
Srpski svet je preformulisana nacionalistička sintagma Velike Srbije, prilagođena sadašnjim globalnim narativima. Samim tim, ona u sebi nosi, kao i tokom 20. veka, potencijal izazivanja novih međuetničkih sukoba sve do ostvarenja „nacionalnog cilja“, „srpskog sveta“, tj. do objedinjenja teritorija na kojem žive pripadnici srpskog naroda u jednu državu. Radi se pre svega o ideološkom, a samim tim o kulturnom i političkom projektu u kome su nacije iznad pojedinca, a pojedinac je žrtvovan na oltaru sakralizovane nacije.

Vi ste pravnik, advokat – kakav je status prava u Srbiji? Da li je Srbija pravna država?
Ako govorimo o statusu prava u Srbiji mora postojati konsenzus o jednakoj vrednosti svakog života. To je posebno značajno za demokratski politički poredak, odnosno da je dostojanstvo ljudi koji su u opoziciji, kao i onih koji vrše javnu vlast zaštićeno instrumentima države. Samim tim, protivnik sam izopštenja, ocrnjivanja i dehumanizacije ličnosti sa bilo koje strane to dolazilo, jer to podrazumeva nasilje. Pravo je neodvojivo od etičnosti u kom su ljudi jednaki u dostojanstvu, u suprotnom postaje „ne-pravo“ kao u slučaju nacističke „pravne“ države. Verujem da srpsko društvo nije izgubilo svest o značaju svakog života, bez ozbira što nacionalizam po svojoj prirodi vrši višedecenijsku kampanju devalvacije vrednosti života putem etničke kategorizacije, gde život, na primer, Albanca nije jednako vredan kao život Srbina ili obrnuto.

A kakav je danas u Srbiji, na obe strane društvenog spektra, status Evrope?
Imam utisak da i Evropa danas klizi ka mentalitetu nacionalnog opsadnog stanja, usled rata u Ukrajini i trampizma. Sveprisutan strah, kako je to Zigmunt Bauman opisao na primeru 16. veka, „peur par tout, peur toujour“, je neprijatelj ljudskog dostojanstva i najveća pretnja po ljudska prava i slobode. Prosvetiteljstvo je hrabar pokušaj čoveka, prkosni izazov, da koristeći razum i dostojanstvo, umanji strah. U tome je čovečanstvo umnogome i uspelo u poslednjih nekoliko vekova, ako samo pomislimo na stope smrtnosti odojčadi i majki pre samo nekoliko decenija, na stalne najezde kolere, kuge, španske groznice i drugih zaraznih bolesti od kojih su umirali milioni, ili tridesetogodišnje ili osamdesetogodišnje ratove pretprosvetiteljskog perioda. Međutim, kao što su se prosvetiteljski ideali suočavali sa ideološkom (kontra) revolucijom u drugoj polovini 19. veka, misticizma i okultizma, u čemu su koreni nacionalizma shvaćenog kao ideologije koja naciji pridaje značenje i značaj svetosti, tako se suočavaju i danas, možda više nego ikad, nakon krvavog trijumfa i pobede u Drugom svetskom ratu. Nema bitnije razlike između ideološkog napada na Evropu, tj. na njene vrednosti, od strane Benona ili Dugina. I jedan i drugi, pod navodnom odbranom „tradicionalnih vrednosti“ i „slobode govora“, žele uklanjanje onih mehanizama kojima se štiti jednakost ljudi u dostojanstvu.

Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama sa visokim stepenom vrednosnih podudarnosti

Taj hibridni napad na evropske, u suštini prosvetiteljske vrednosti, nije samo ideološke prirode, već je on ekonomski, u vidu carinskog rata, politički, kroz namerno uplitanje u izborne procese, i bezbednosni, dovođenjem u sumnju uloge NATO-a i zajedničkih sistema sigurnosti. Tradicionalne evropske političke partije, poput socijaldemokrata ili demohrišćana, grčevito se bore protiv onih partija i pokreta, poput Vox-a, AfD-a i njima sličnih, čija se ideologija u suštini zasniva na nejednakosti ljudi u dostojanstvu i nekakvoj superiornosti po bogatstvu, boji kože, veri, naciji, itd. U tom kontekstu, evropski društveni i politički lideri su zauzeti svojim problemima i samim tim im je i pažnja manje posvećena zbivanjima izvan EU.

Šta mislite o ideji prelazne vlade?
Mi smo imali 2000-te godine, prelaznu vladu Milomira Minića, te krizne štabove koji su upravljali institucijama i preduzećima, što je bilo sve izraz dominantne političke težnje ka evolutivnoj tranziciji, umesto anarhije ili revolucionarne tranzicije, iz jednog autarhičnog društva u društvo integrisano u svetske tokove. Osnovna razlika danas u odnosu na to vreme je ta što su tada bili održani izbori, ne zaboravimo pod veoma lošim uslovima, na kojima je Koštunica pobedio Miloševića. Pošto Milošević nije hteo da prizna pobedu opozicionog kandidata došlo je do opšteg bunta i na kraju je prihvatio prelaznu vladu, ali po višoj ceni nego da je odmah prihvatio izborni poraz. Izbori se u Srbiji moraju desiti najkasnije 2027. godine. Izborni uslovi nikada neće biti idealni, ali ako je tačna tvrdnja opozicije da je proces delegitimizacije sadašnje koalicije koja vlada Srbijom, takav da više ne uživa poverenje građanki i građana, onda je izlaz iz ove „tenzične“, „napumpane“, situacije u održavanju parlamentarnih izbora. Možda će se na njima pojaviti i nove političke organizacije i ponude artikulisane na osnovu studentskog bunta, a što opet možda ne odgovara nekima iz sadašnje opozicije.

Vučić za sada odlučno odbija ideju prelazne vlade. Ima li šanse da promeni svoj stav, tj. šta je potrebno da se desi da bi do toga došlo?
Mislim da Vučić neće promeniti mišljenje, jer je prelazna vlada i izraz slabosti i nefunkcionisanja osnovnih sistema u uslovima opšte pobune, poput one u Češkoj 1989. godine ili Srbiji 2000-te. Danas toga nema, osim delimično u oblasti obrazovanja. Lično smatram da je sloboda studenata kao punoletnih, poslovno sposobnih lica čija prava nisu predmet posebne zaštite, neupitna, sa svim posledicama koje takva odluka nosi. Međutim, imam veliku dilemu oko obustave nastave u osnovnim i srednjim školama. Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, sa ograničenom poslovnom sposobnošću i delimično, ako ne i u potpunosti oslobođena krivične odgovornosti – što je postalo očigledno i u slučaju maloletnog pretpostavljenog počinioca zločina u Ribnikaru – čija je suverenost preneta na roditelje i prosvetne radnike, snose teret društvenih protesta.

Da li bi Evropska unija mogla da igra ulogu nekog posrednika između vlasti i opozicije u Srbiji? I kako – ako je niko ne pominje?
Mislim da nema uslova za značajniji angažman Evropske unije, osim u delu u kom postoje specijalizovane institucije koje se bave uslovima izbornih procesa. Interes sadašnjeg rukovodstva EU je stabilnost u regionu. Ako dođe do eskalacije sukoba na relaciji Dodik i institucije Bosne i Hercegovine i ove budu sprečene u tome da izvrše svoja zakonska ovlašćenja, tj. „volju naroda“, jer je presuda Dodiku doneta u ime naroda, onda bi verovatno došlo do ozbiljnijeg angažovanja kako Evropske unije, tako i SAD. Hoću reći, na listi prioriteta, u sadašnjim uslovima globalne neizvesnosti, unutrašnji društveni i politički život u srpskom društvu je sekundaran sa stanovišta političkih i društvenih aktera u EU, ali može dobiti na značaju u slučaju da dođe do eskalacije situacije u Srbiji korišćenjem nasilja s jedne ili druge strane.

Šta očekujete od protesta zakazanog za 15. mart?
Teško je predvideti, jer se postavlja pitanje šta posle? Nisam siguran da će biti „odsviran kraj“, niti da će se desiti neki novi „revolucionarni“ datum. Verovatno će se produžiti demonstracije, možda u nekom novom obliku, poput najavljenih zborova od strane studenata FDU, kao pokušaja legitimizacije neposredne demokratije i delegitimizacije parlamentarne demokratije, dakle kako „pozicije“ tako i „opozicije“. Naime, u ovakvim situacijama ili se društvene protivrečnosti rešavaju na izborima ili upotrebom sile koja opet vodi ka izborima, osim u slučaju nekakvog anarhističkog uređenja ili terora. Lično nisam pobornik anarhizma ili libertarijanizma. Organizacioni oblici neposredne demokratije, poput „plenuma“ u ovo vreme, ili „odbora“ u moje vreme, funkcionišu u malim grupama, sa visokim stepenom podudarnosti u vrednostima i stavovima. Međutim, veće grupe, i usled manjeg stepena ideološke koherentnosti, daleko su podložnije manipulacijama, poput stigmatizacije neistomišljenika, formulisanja kapricioznih tvrdnji i pitanja, zloupotrebe postupka rukovođenja procesom odlučivanja, dakle onim tehnikama u kojima se koristi strah kao determinanta ljudskog odlučivanja, nauštrb kognitivnog rasuđivanja. Iz toga vrlo lako može proisteći nasilje.

Sporno mi je da deca, maloletna lica koja nemaju pravo da u potpunosti odlučuju za sebe, snose teret društvenih protesta

U mojoj knjizi upravo obrađujem tezu da ljudi nisu isključivo racionalna bića, vođena svojim interesima, kako to navode neoliberali poput Fridmana, niti bića sa takvim stepenom autokontrole da im u suštini nije nužan zakon i red, kako tvrde anarhisti. Shvatanja sam da su ljudi i emotivna bića, kako na to ukazuje nobelovac Daniel Kaneman i da posebno egzistencijalistički strah nije lako ukrotiti. Ukazao bih da je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, na koju se pozivaju studenti FDU, utemeljila slobodu od straha kao jednu od četiri osnovne slobode, a član 21 ovog dokumenta razrađuje pravo na upravljanje iz stava jedan kao neposredno u jednakosti pristupu javnoj službi iz stava dva ovog člana, i kao posredno upravljanje u stavu tri, putem povremenih i slobodnih izbora, opšteg i jednakog prava glasa, i tajnog glasanja. Drugim rečima „zborovi“ ne mogu zameniti posredovanje u upravljanju, niti na to poziva pomenuta deklaracija. Uz sve njene mane, pristalica sam posredničke i to parlamentarne demokratije i lične odgovornosti, te smatram da bi bilo konstruktivno da se organizuju i održe parlamentarni izbori, jer su izbori takođe način osmišljavanja sebe i izraz vrednosti građanke i građanina kao suverena, uz prethodno ispunjenje studentskih zahteva. Ovo poslednje je posebna prepreka, jer konstatacija, „presuda“, o ispunjenosti zahteva mora biti uverljiva, a da bi bila uverljiva mora biti argumentovana i ne može biti jednostrani izraz samodovoljnosti „ispunjeni su kada ja kažem da su ispunjeni“, bez obzira sa koje strane takav iskaz dolazio.

Shvatam opoziciju

Prošlonedeljni potez opozicije u Skupštini izazvao je različite reakcije. Kakvo je vaše mišljenje?
Shvatam da je opozicija morala nešto da uradi kako bi privukla poverenje koje joj svojim odbijanjem studenti uskraćuju. U toj situaciji su se opredelili za imitativan pokušaj blokade republičke Skupštine, te upotrebili silu, kakva god ona bila, protivpožarnim aparatom ili bakljama, što je smisaono u suprotnosti sa osnovnim zahtevima studenata, a to je da se nasilju, osionosti i bahatosti koje gazi lično dostojanstvo i uništava međuljudsko poverenje stane na put.

Razgovarao: Mijat Lakićević; foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 13. mart 2025.

Zoran Đinđić: San o Evropi

NOVI MAGAZIN,
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do danas – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa

Istorija budućnosti

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi.
Kada danas u Srbiji kažete Zoran Đinđić, prva asocijacija je Evropa. Kao što je potrebno da se malo odmaknete da biste bolje videli celu sliku, tako se sa ove distance od dvadesetak godina – koliko je proteklo od mučkog ubistva predsednika Vlade do trenutka kada nastaju ovi redovi – jasnije vidi da je Srbija tada bila u Evropi. I da je bila Evropa. Ne toliko, naravno, po svom unutrašnjem uređenju – za tako nešto ipak treba više vremena – koliko po svojim opredeljenjima i stremljenjima, po svom duhu. Srbija je (o)disala atmosferom Evrope. Evropa je bila ključ i ključna reč. Ključ za otključavanje Srbije i ključna reč za njeno uključivanje.
Na Čerčilovom simpozijumu u Cirihu, 10. oktobra 2002. godine, Đinđić je (a koga će drugog) najpre citirao Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoju ideju: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“ To je (s)misao Zorana Đinđića, dijalektika njegovog bića, jedinstva suprotnosti, pozicije i negacije, stvarnosti i vizije. Kao da je u njemu još živela ona parola pobunjenih pariskih studenata 1968, koju je kao mladić prihvatio: „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće.“

EVROPA S DUŠOM: Tragajući za idejom Evrope Đinđić se, međutim, nije zaustavljao na četrdeset šestoj – kada je ratni premijer Engleske na Ciriškom univerzitetu održao svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država – išao je dublje u prošlost. Uspostavio je vezu sa idejom „večnog mira“ nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. „Povod za večerašnju svečanu akademiju“, počeo je Đinđić, „veoma je važan ne samo iz formalnih razloga: Vinston Čerčil je održao 1946. govor povodom kojeg mi večeras dobro obedujemo i prisećamo se njegovog lika i dela, ali reč je i o supstancijalnim stvarima, u protivnom ne bismo mogli okupiti ovakve lustre ličnosti. Postoji kontinuitet jedne velike ideje, ideje o večnom miru, kako ju je Imanuel Kant u Evropi formulisao…“ Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona.

Svoju knjigu razgovora sa Zoranom Đinđićem novinarka Vesna Mališić je nazvala San o Srbiji. U isto vreme, moglo bi se reći, bio je to i Zoranov san o Evropi. O Srbiji u Evropi

„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Jer, „ako govorimo o nemirnim vremenima – a 1946, kada je Čerčil držao svoj čuveni govor, bilo je nemirno vreme u Evropi – sada govorimo o Balkanu“, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“ i potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Koje će onda troškove Evropa morati da plaća“, upozoravao je Đinđić. „To nije pretnja, ja ne kažem: ‘Brinite se za Balkan da ne biste kasnije morali još više da plaćate.’ Ne, ja samo kažem da ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope.“
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ‘večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, nastavlja Đinđić, uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Nije, međutim, izvesno da će biti tako. Đinđić je taj „optimizam stavio pod sumnju“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ‘malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“

„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina

Šta bi mogla da bude ta „zamena“? „Naravno, nacionalizam“, odgovara Đinđić. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji.“ Međutim, ponavlja Đinđić, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“. Nije se, dakle, Đinđić ustručavao da kritikuje Evropu, i nije to radio kod kuće, za domaću upotrebu, poput aktuelnih političara, bolje reći politikanata, što bi rekao Desimir Tošić, nego po evropskim metropolama.
„U samoj Evropi“ – ne kritikuje samo nego je i „konstruktivan“ Đinđić – „mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tako dolazimo do onoga što Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić na kraju svog izlaganja, kao poslednji govornik, pre nego što će početi svečana večera. U drugačijim okolnostima ili da je to rekao neko drugi, možda bi te reči delovale patetično i frazerski, u slučaju Zorana Đinđića zvučale su iskreno i spontano, štaviše, dobijale su i neki uzvišeni smisao.

ĐINĐIĆEVA (O)PORUKA: Nije to samo (pristrasni) utisak autora ovih redova. „Đinđićeva poruka“ – tako glasi naslov izveštaja bečkog Di pressea sa samita šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog salcburškog kongresnog centra. „Đinđićev nastup na velikoj diskusiji o proširenju EU prijatno se razlikuje od stavova, na primer, rumunskog predsednika Jona Ilijeskua, kome na pamet padaju samo fraze koje već godinama uporno ponavlja. Đinđićeva poruka u Salcburgu je velika strateška vizija za jugoistočnu Evropu.“ Ta vizija je, nije teško naslutiti, što brža integracija u Evropsku uniju. Jer „ako nam ne pođe za rukom da ubrzamo integraciju, stare ideje ograničenih nacionalista će doživeti svoju renesansu“, citiraju Đinđića medijski poslenici, koji su se očigledno u životu svačega nagledali i naslušali, da bi na kraju zaključili, prenevši opšti utisak: „Dobro rečeno, Zorane – svi u dvorani klimaju glavom.“
Onaj Đinđićev ciriški govor – već sâm po sebi daleko od protokolarnog i nazdravičarskog (što bi se, s obzirom na priliku, moglo očekivati) – dâ se iz prethodnog citata naslutiti, nije bio nešto ekscesno u njegovom „dijalogu“ sa Evropom. Takoreći svaki svoj nastup u raznoraznim, ne samo evropskim institucijama Đinđić je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – ali važi i obrnuto.

„Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju“ (Zoran Đinđić)

Na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, Đinđić je učestvujući na panelu „Budućnost Evrope“ rekao: „Mi od Evrope … očekujemo da se ne zaustavi na granicama koje je sada definisala. […] Evropa treba da nam pomogne. Neka izračunaju koliko ih košta nesigurnost na njihovim granicama, taj pritisak nezaposlenih ljudi, taj pritisak pranja novca, organizovanog kriminala… Sada nam je jasno da je zapravo to u evropskom interesu jer još jedan balkanski konflikt ili još jedan konflikt na njenim granicama znatno bi umanjio šansu Evrope da kao kontinent bude lider u 21. veku.“
Svoju tezu „da je u interesu Evrope da u što kraćem roku primi Balkan u svoje okrilje“ Đinđić je ponovio i na predavanju pod nazivom „Srbija na putu ka Evropi“, koje je koncem aprila održao na London School of Economics. „Pogrešna je teza da Evropa treba da pomogne Srbiji zato što Srbija ima problem. Zapad je taj koji na Balkanu ima problema“, pokušavao je Đinđić da svoju slabost pretvori u prednost, podsetivši još da „evropske zemlje u ovom regionu već godinama uz ogromne troškove drže desetine hiljada vojnika“ i da „zapadni poreski obveznici plaćaju desetine milijardi dolara“, ali da „rešenja nema i strategije izlaza nema. Bilo bi mnogo bolje“, predlagao je Đinđić, „da se makar delić tog novca usmeri na ekonomsku obnovu i jačanje demokratskih snaga u regionu koje jedine mogu da doprinesu realizaciji izlazne strategije koja predstavlja – priključenje Balkana Evropi.“ Naravno, nije Đinđić ni pomišljao da svu odgovornost svali na Evropu – naprotiv. Njegova poenta bila je da „u tom procesu Zapad i Balkan moraju da deluju partnerski“, ali da „trenutno takve saradnje nema“.

MAGIČNA REČ: Za Đinđića su „Srbija, Balkan i Evropa“ bili jedna te ista tema. Tako je glasio i naslov članka istovremeno objavljenog u nemačkom časopisu SuedostEuropa i domaćoj Međunarodnoj politici. „Razvojem integracije Balkana i reformom“, pisao je Đinđić, možemo da se „približimo Evropskoj uniji“ – tako što neće biti „velika razlika da li se neki posao sklopi u Srbiji, ili Hrvatskoj ili Rumuniji, Bugarskoj, Bosni ili se odmor provede u Mađarskoj, Poljskoj, Češkoj ili nekoj drugoj zemlji EU. To bi bio podvig veka. To je šansa koju prethodne generacije nisu imale. Uopšte, prvi put u istoriji postoji šansa da se balkanski region – centar potresa u Evropi – smiri. […] Ako je propustimo, biće gore“. U tom kontekstu, kao neku vrstu integracionog međukoraka, pominjao je čak i stvaranje „balkanske unije, najpre na ekonomskom planu“. Jer, upozoravao je, „ne smemo da propustimo tu šansu. Za to nam je potrebna politička podrška Evrope, a mi ćemo se pobrinuti da u ovim balkanskim državama imamo jake snage koje bismo pokrenuli i unapredili taj proces“, zaključio je Đinđić.

U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati“

Bio je svestan, naravno, da su te „jake snage“ u stvari prilično slabe. „Mi nismo Orijent“, ohrabrivao se, „mi smo za Evropu i Zapad“ i „Evropa je naše rodno mesto“, ali je znao da smo se iz tog „rodnog mesta“ odavno odselili. I da je šansa koja se u tom trenutku ukazala – koju smo, ne treba to bagatelisati, sami sebi stvorili – jedinstvena i da ćemo platiti visoku cenu ako je budemo propustili.

* * *

Negde u novembru 1995. razgovaraju Zoran Đinđić i Desimir Tošić. Prvi je u tom trenutku već blizu dve godine predsednik Demokratske stranke, a drugi poslanik iste partije u Saveznoj skupštini. Nezadovoljan razvojem situacije u partiji, Tošić zamera Đinđiću da stranka sve više postaje „nacionalistička i populistička“ i da „nikada nije bila tako daleko“ od njegovih gledišta, koja je „razvijao i negovao kroz decenije“. Đinđić je na to odgovorio sledećim rečima: „Nije tačno da vam je stranka sada dalja nego 1990. godine. To se samo čini. Stranka je, međutim, u poređenju sa 1990. godinom ušla u ‘bazu naroda’ jer upotrebljava oba oružja, i nacionalizam i socijalizam. Ja sam za Evropu, Evropejac sam, živeo sam u Nemačkoj desetak godina, ali osećam da je naš narod po svojoj tradiciji u isti mah i socijalist i nacionalist. Kad stranka konačno obezbedi 20 odsto, onda ćemo lakše moći da idemo dalje, odnosno, usredsredićemo se na građansku državu, na neku socijaldemokratiju. Ne danas.“
Posle rata sa Severnoatlantskom alijansom, međutim, situacija je bila još teža. U anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO apsolutno negativno, Nemačka onako, Amerika sto odsto negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magičnu reč ‘evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“

Zoran Đinđić nije razmišljao samo o Srbiji i Balkanu u kontekstu Evrope nego i o Evropi u kontekstu sveta. „Bez svoje celovitosti Evropa neće moći da bude stabilna i neće moći da igra vodeću ulogu u svetskoj istoriji“

Đinđića su optuživali da žuri. Da ne drži mnogo ni do legaliteta ni do legitimiteta. Da, kao što preskače po dve stepenice, tako hoće da preskače i zakone. Nenad Dimitrijević je u monografiji Etika odgovornosti pokazao da su te optužbe bile „Potemkinova sela“ iza kojih se krila „odbrana institucionalnog, pravnog i ideološkog nasleđa Miloševićevog resantimanskog nacionalizma“. Drugačije rečeno – politika sprečavanja reformi.
Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu. Kao što ni čoveka koga drže pod vodom 50 godina u njegovoj želji da dođe do vazduha, do kiseonika, tako ni Srbiju ne može ništa da zaustavi na tom putu do kiseonika, a to je Evropa, to je porodica demokratskih, modernih, razvijenih zemalja.“
„Mi smo“, smatrao je Đinđić, „već izgubili dosta vremena, promene moraju brzo da se izvedu, čak i ako su bolne. Ono što su drugi ostvarili za deset godina, mi moramo da postignemo za četiri, pet godina. Može se, doduše, ići i drugom brzinom, kao Koštunica: privatizacija da, ali, molim vas, ne odmah; reforme – da, ali, molim vas, bezbolno; tribunal UN za ratne zločine – da, ali, molim vas, bez mene. Ja sam za četvrtu brzinu. Ja verujem da Srbija sada ima svoju poslednju šansu da ipak uhvati voz za proširenje Evrope.“
Svoj san, svoju rešenost da Srbiju uvede u Evropu, Zoran Đinđić je platio glavom.
U Etici odgovornosti Vladimir Gligorov je napisao: „Nije reč o ubistvu popularnog političara, što se ponekad događa. Đinđić je bio nepopularan, jer je personifikovao samokritiku srpske političke javnosti. S vremenom će se težina tog ubistva sve više osećati.“ Prosto je bolno koliko su i jedan i drugi – i Đinđić i Gligorov – bili u pravu.
(Odlomak iz knjige Ljudi (i) institucije: Desimir Tošić, Latinka Perović, Vladimir Gligorov, Zoran Đinđić)

Priredio: Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. mart 2025.