PEŠČANIK

Daleko je Amerika

PEŠČANIK, , , ,
Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak. Zoran Đinđić je toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika

Zoran Đinđić je smatrao da je glavni problem Srbije zavisnost elite od države, te da je osnovna pretpostavka za jačanje demokratije privredni razvoj jer će on dovesti do sve većeg broja ekonomski snažnih i nezavisnih pojedinaca, koji će onda moći da se odupru državnom nasilju.

Ovih dana tu budućnost mogli smo da gledamo u realnom vremenu. Reč je o američkim izborima, uključujući i njihovu završnu fazu, tj. onaj “puč” na Kapitol hilu.

Dramatični događaji – doduše, već viđeni na mnogim stranama sveta – doneli su ono što ipak nigde i nikada nije viđeno. Još uvek važeći predsednik Amerike “išutiran” je iz društva poput seoskog kabadahije – mada, kao što sam već pisao, on taj utisak i jeste ostavljao – onemogućeno mu je da deluje i da se oglašava. Dobro, ne baš iz celog društva nego sa društvenih mreža, ali s obzirom na to o kome se radi, ni to nije za potcenjivanje.

Time je okončan sukob koji između Donalda Trampa i visokotehnoloških kompanija traje poodavno. Jedna od manifestacija obostrane averzije bilo je svojevrsno suđenje liderima četiri najveće ICT kompanije (Marku Zakerbergu iz Fejsbuka, Džefu Bezosu iz Amazona, Sandaru Pičaju iz Gugla i Timu Kuku iz Epla) u američkom Kongresu jula prošle godine. Glavna optužba bila je “antikonzervativna pristrasnost”. I tokom predizborne kampanje Tramp je lično napadao ICT firme zbog njihovog protežiranja liberalno-demokratskih a potiskivanja nacionalističko-populističkih vrednosti. Sa druge strane, kompanije su više puta uz Trampove objave na društvenim mrežama stavljale “zvezdice”, tj. upozorenja da se radi o neproverenim informacijama. Praktično – lažima.

Stvar je kulminirala kad je Tramp počeo da priziva (oružanu) pobunu. Tada je predsednik Sjedinjenih Američkih Država (doduše, odlazeći, ali još uvek aktuelan) jednostavno – ekskomuniciran.

Možda je ta odluka stigla s malim zakašnjenjem – kako im se ponegde prebacuje – ali, sa druge strane, nije manje onih koji su kompanijama zamerali da “uskraćuju slobodu govora”, što pokazuje da je nije bilo lako doneti. Ne samo zato što je trebalo “cenzurisati” predsednika najmoćnije zemlje sveta nego, dakle, i iz načelnih razloga. Ipak, na kraju su one to uradile.

Nije ovo prvi put da mediji “detroniziraju” šefa američke države. Vašington post je preko čuvene afere “Votergejt” doveo do ostavke (takođe republikanca) Ričarda Niksona. Iako je tada neposredan uticaj medija bio jači, ovoga puta on je bio samostalniji. Naime, pre gotovo tačno pola veka (1972) mediji su objavili ono što su dobili od (duboke) države; sada su delovali nezavisno od državnih struktura, autokefalno, takoreći.

Na ovaj način visokotehnološke kompanije su pokazale visok stepen društvene odgovornosti. Iako nisu mediji u klasičnom smislu – više su “medijumi”, sredstvo za komunikaciju između ljudi – pokazali su smisao za javni interes. Učinili su to i nasuprot svojim neposrednim finansijskim interesima. Naime, Tviteru je posle odluke da Trampu uskrati gostoprimstvo vrednost na berzi pala 10 odsto, što verovatno nije bilo teško predvideti, ali kompanija nije sopstveni profit stavila iznad opštedruštvene dobrobiti. (Moguće je i da je računala na malo duže staze, ali to ne umanjuje značaj njenog postupka.)

Preterano bi bilo reći da je Tviter spasao Ameriku, ali se ispostavilo da je strah od velikih ICT kompanija, od njihove ogromne “manipulativne” moći, još više preteran. Štaviše, ljudi koji ih vode pokazali su se društveno odgovornijim i spremnijim da brane osnovne vrednosti zajednice, tj. Ustav – u ovom slučaju američki – od mnogih koji vode političke partije, državne institucije, pa i cele države.

Više slobode – snažnije ustanove. Nezavisniji pojedinci – jači pravni poredak.

Zoran Đinđić je, kao što smo videli na početku, toga bio potpuno svestan. Ali, kao što nam govori iskustvo otkako ga više nema – daleko je Amerika.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 20. januar 2021.

Novi prilozi raskrinkavanju predsednika Vučića

PEŠČANIK, ,
Prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju

Jedno se predsedniku Aleksandru Vučiću ne može osporiti – upornost. S kakvom upornošću, zar ne, on već godinama iznosi tvrdnje za koje se, pre ili kasnije, pokaže da su neistinite, ali – ne odustaje. Poslednja, tačnije najnovija – kamo lepe sreće da je poslednja – jeste ova pre neki dan izrečena tvrdnja da “Srbija nikad nije bila prva u Evropi po stopi rasta” kao što će to, navodno, biti kad se sumiraju rezultati za 2020. godinu.

Naravno – to nije tačno. Nije to bilo tako davno kada je Srbija ostvarila najveći rast bruto domaćeg proizvoda u Evropi. Mogao bi toga Vučić i sam da se seća, a mogao je neko i da mu kaže. (Mada su mu verovatno i rekli, ali je on odlučio da se činjenica ne drži kao pijan plota.)

Da ne dužim, 2001. je sa rastom od 6,9 odsto Srbija bila najbolja u Evropi. Zanimljiv je i podatak da je 2004, iako je ostvarila rast od 9,1 odsto, Srbija zauzela “tek” drugo mesto. I, takođe važno, ovde je Srbija zaista imala najveći rast, a ne kao što je, zapravo, slučaj sa 2020, najmanji pad bruto domaćeg proizvoda.

Ali, pošto jedna lasta ne čini proleće, tako i jedna godina ne može biti reper za ocenu (ekonomskog) učinka određene vlasti. Relevantan je duži niz godina. I opet činjenice ne idu Vučiću u prilog. Naime, u razdoblju 2001-2008. prosečan privredni rast Srbije iznosio je 6,2 odsto. A u celom “predvučićevskom periodu”, dakle uključujući i doba svetske ekonomske krize, od 2001. do 2012. zaključno, Srbija je ostvarila prosečan godišnji rast BDP-a od četiri odsto.

S Vučićevim dolaskom na vlast rast drastično pada. U razdoblju 2012-2019. bio je 2,4 odsto, a kad se uključi i prošla, krizna godina – jedva dva odsto.

Nije, međutim, Vučić prvi koji je proglasio da je Srbija prvi put u istoriji imala najveći rast BDP-a u Evropi. Pre oko pola godine, nakon što je u prvom tromesečju 2020. Srbija zabeležila stopu rasta od pet odsto – koja je, da ne bude zabune, zaista bila najveća u Evropi – to je izjavio ministar finansija Siniša Mali. Tek je oko rasta u jednom kvartalu bilo besmisleno praviti toliku galamu, ali je aktuelnim vlastima i to bilo malo, pa su morali da izmisle da se tako nešto nikada ranije nije desilo. Pisao sam o tome u julu prošle godine, evo i linka, ali da se ne mučite i ne tražite tekst, evo ključnog detalja. Naime, jednostavnim uvidom u statistiku dolazi se do podataka koji pokazuju da ministar Mali ne govori istinu. Naime, bar dva puta je po tromesečnom rastu BDP-a Srbija bila prva u Evropi. Jednom u drugom kvartalu 2000, kad je ostvarila stopu rasta od 27,8 odsto, a drugi put u četvrtom kvartalu 2001, kad je zabeležila rast od 17,4 odsto.

Kao što rekoh na početku, prosto je zadivljujuća upornost s kojom Aleksandar Vučić iznosi neistine. Zato nema druge nego da se s ništa manjom istrajnošću te neistine obelodanjuju i raskrinkavaju.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. januar 2021.

Gasna Gomora

PEŠČANIK, , ,
Prihodi od tranzitnih taksi su jedan je poveliki golub na grani. A kolika je “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak

Staljin je, kažu istoričari, voleo da kinji svoje potčinjene tako što im je zakazivao sastanke u gluvo doba noći. Kako drugačije objasniti potrebu Aleksandra Vučića da gasovod Balkanski tok otvara po mrklom mraku, u šest sati ujutru. Projekat od, kako je sam rekao, ogromnog nacionalnog značaja, takoreći ravan “Milošu Velikom”, koji je, treba li podsećati, pušten uz opštenarodno veselje.

Jeste, doduše, da je Balkanski tok urađen “uz nos” Evropskoj uniji, tj. protivno njenim pravilima, ali jasno je da pomrčina, ma koliko velika, nije mogla da sakrije ovaj grandiozni poduhvat. Za možda slabije upućene reč je o “pravilu pristupa treće strane”, koje je propisala Evropska energetska zajednica. Drugim rečima – nema monopola ni ekskluziviteta već svaki zainteresovani snabdevač ima pravo da pod unapred utvrđenim uslovima koristi određeni gasovod. Srbija se (formalno: Agencija za energetiku) o ovo pravilo organizacije čiji je inače član oglušila, pa je investitoru Gastransu odobrila monopol na 20 godina.

Ipak, malo je verovatno da će EEZ preduzimati neke mere protiv Srbije. Naime, uskoro se završava Severni tok 2 s kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje; drugo, posle rekonstrukcije će propusna moć gasovoda kroz Ukrajinu sa sadašnjih 50-60 milijardi kubika biti znatno povećana, pa kad se tome doda i američki tečni prirodni gas (on je skuplji, ali su Mađari već kupili 2,5 milijardi kubika) postavlja se pitanje kome će 12 milijardi kubika gasa, koliko će izlaziti iz Srbije, uopšte biti potrebno. Pri čemu – eto još jedne začkoljice – da bi “srpski gas” izašao na evropsku pijacu potrebno je i da Mađarska izgradi nekih petnaestak kilometara gasovoda koji bi Balkanski tok povezali s njenom mrežom. To, naravno, nije teško, ali eto naš brat Orban ni prstom nije mrdnuo da to završi iako su u međuvremenu i Bugarska i Srbija izgradile svaka po oko 400 kilometara. Nije isključeno da je ljut, pošto će, ako Srbija uskoro počne da se snabdeva (isključivo) preko Bugarske, Mađarska izgubiti pedesetak miliona dolara, koliko je dosad zarađivala od (visoke – 30 dolara za 1.000 kubika) tranzitne takse. A da je taksa izuzetno visoka, rekao je sam predsednik Vučić, naglašavajući da će bugarska biti (svega) 12-14 dolara.

Naravno, nije sve u taksi, ima nešto i u ceni. Prema onome, naime, što je rečeno tog ranog januarskog jutra prvog dana nove (2021) godine, Srbiju će ubuduće prirodni gas iz Rusije koštati 155 dolara (za hiljadu metara kubnih). A dosad je prirodni gas, takođe iz Rusije, plaćala 240 dolara. Čak ni velika razlika u taksi ne može da objasni toliku razliku u ceni. Kako to, postavlja se pitanje, kad nas aktuelne vlasti stalno ubeđuju da Srbija ima najpovoljniji mogući, takoreći bratski tretman. Stvar je jednostavna – Bugarska od Rusije gas nabavlja kao članica Evropske unije. Unija i Rusija su pak, kako je to nedavno u Novom magazinu napisao Dimitrije Boarov, pre neku godinu potpisale sporazum kojim su zemlje EU dobile ne samo najbolju cenu (133 dolara za 1.000 kubika) nego i mogućnost da same izvoze ruski gas. Sve u svemu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, Srbiji je jeftinije da gas kupuje od Evropske unije nego direktno od Rusije.

Još samo, međutim, kad bismo znali koliko će taj gas stvarno da nas košta. Jer, kao što je Balkanski tok otvoren po mraku, u sličnoj su tmuši i njegove finansije. “Imajući u vidu visoku cenu izgradnje gasovoda važno je i to što ćemo od transporta moći da otplaćujemo kredite za izgradnju”, rekao je predsednik Vučić na otvaranju Balkanskog toka. S jedne strane, ti prihodi od tranzitnih taksi, kao što smo videli, jedan su poveliki golub na grani. Sa druge pak strane – kolika je ta “visoka cena”, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2021.

Treći metak za Đinđića (II)

PEŠČANIK, ,
I ta Tijanićeva ulica samo je deo šireg društvenog projekta rehabilitacije, rekonstrukcije i restauracije jedne, u suštini, duboko antiđinđićevske politike

Na kraju teksta “Tijanić” u Nedeljniku (24. 12. 2020) Ljiljana Smajlović benevolentno, kakvom je Bog dao, savetuje Milanu Antonijeviću da “mudro” obriše svoj tvit kojim je – pretpostavljam, nisam video – podržao moj prošlonedeljni napis na ovom istom mestu.

Volela bi očigledno Ljiljana Smajlović da obriše ne samo jedan tvit nego i celokupno sećanje na ono što je Aleksandar Tijanić stvarno bio, tj. radio.

Gomilu reči je, dakle, prosula g-đa Smajlović da bi prekrila i prikrila istinu. Ali što više ona briše, to ona zlokobna rečenica “ako Đinđić preživi, Srbija neće” više izbija.

Najmanje je, zapravo, sporno ono što Ljiljana Smajlović najviše brani – Tijanićev stil. To jest, ako se stilom može nazvati blagost (blago rečeno) prema vrhu, a grubost (da ne budem grub) prema ostalima. I nisu se političari plašili Tijanića, kao što kaže Ljilja Smajlović, nego onih koji su do njega puštali informacije da bi ih on posle pretakao u svoje kolumne.

Kada je, međutim, o stilu reč, postaje li to manir Ljiljane Smajlović da one koji se s njom ne slažu proglašava za “hejtere”? Time se opasno približila naprednjacima koji svaku kritiku Aleksandra Vučića proglašavaju mržnjom. Ili tu možda više i nema distance.

Ali, da se vratimo Tijaniću. Ključni problem su politički izbori koje je tokom svoje karijere pravio. Prvi put je to bio originalni Milošević, a drugi put rezervni Milošević, tj. Vojislav Koštunica, kako je to ovih dana tačno primetio Svetislav Basara. Zato je, u ovom drugom slučaju, Aleksandar Tijanić došao u duboki sukob sa Zoranom Đinđićem. Srbija je tada bila na raskrsnici. Jedan, evropski, put izražavao je Zoran Đinđić; drugi, antievropski, Vojislav Koštunica. Pošto Zoran Đinđić nije preživeo, Srbija se, malo pomalo, pa sve brže, kretala ovim drugim, Koštuničinim putem, ka zlatnom dobu u kojem se trenutno valjamo.

Zato ova priča, ma kako to nezamislivo bilo, prerasta i samog Tijanića. Štaviše, on čak (nezasluženo) ispada nekakva kolateralna šteta. Jer, i ta njegova ulica samo je deo šireg društvenog projekta rehabilitacije, rekonstrukcije i restauracije jedne, u suštini, duboko antiđinđićevske politike.

To je jasno kao dan. Tako da – džabe krečite, svi koji krečite.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 29, decembar 2020.

Treći metak za Đinđića

PEŠČANIK, , , , , ,
Aleksandar Tijanić je predstavnik ratne politike koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić

Dati ulicu Aleksandru Tijaniću znači još jednom ubiti Zorana Đinđića, znači oskrnaviti njegov grob, znači narugati se žrtvi Zorana Đinđića.

Nije bilo tako suprotstavljenih ličnosti na javnoj sceni Srbije početkom 21. veka kao što su to bili Zoran Đinđić i Aleksandar Tijanić. Doduše, Tijanić je bio samo glasnogovornik Vojislava Koštunice, ali taj posao je radio dobrovoljno i sa ubeđenjem. Plata mu je bila bonus.

Ta najčuvenija Tijanićeva rečenica: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće” samo je vrh ledenog brega. Kampanja protiv premijera Srbije trajala je mesecima. “Ništa njemu nije skupo, ništa dragoceno, ništa nije sigurno ako ne pristrane da bude u funkciji njegovog održavanja na vlasti”; “Ljudi sa strahom gledaju svaki ‘audi’, svejedno da li je unutra momak s maskom i ‘kalašnjikovom’ ili Kiza”; “Đinđićeva lična sudbina postala (je) limitirajući faktor bilo kakve stvarne demokratske dorade ove nesrećne države”, da navedem samo neke Tijanićeve, nasumično izabrane reči. A reči, kao što je poznato, znaju da budu ubojitije od metaka.

Nije se, međutim, AT zadovoljavao napadima na Vladu Srbije i njenog predsednika, na meti su bile i druge nezavisne institucije i pojedinci koji nisu bili po volji Vojislava Koštunice. Takav je, recimo, bio slučaj sa Jugoslovenskim komitetom za ljudska prava i Biljanom Kovačević Vučo. A uzgred, na meti Tijanićevog jezika – kako je to dobro zapazio Koraks – našao se i pozamašan broj i danas poznatih javnih ličnosti, ali da im ne pominjem imena, da ne bude da ih prozivam. Ionako sve to postoji lepo dokumentovano i slikom i rečju u knjizi “Slučaj službenika Aleksandra Tijanića”, maločas pomenutog Jukoma.

“Vesiću, ti nisi normalan.” To, naravno, ne kažem ja; to piše AT 3. januara 2003. Kako li je bilo zameniku gradonačelnika Beograda kad je morao da proguta ovu gorku pilulu, da ne kažem žabu. Ali kad smo već u spekulacijama, šta bi rekao Zoran Đinđić kada bi mogao da vidi ovaj Vesićev nož u leđima? Zar i ti, sine Brute?

Nikad nećemo znati. Šta god, jasno je da je Vesić ovde samo poslužio kao instrument za realizaciju odluke donete negde drugde, zapravo u komšiluku, preko puta parka. Ključno je, međutim, nešto drugo. U ovom slučaju, naime, instrumentalizovan je i sam Aleksandar Tijanić. Jer, nije ovde reč o rehabilitaciji jednog novinara. Suština je u rehabilitaciji jedne politike. One politike za vreme koje je AT Slobodana Miloševića nazivao “bengalskim tigrom”, Marka Miloševića “tigrićem”, a Mirjanu Marković “ličnom prijateljicom”. Za to je nagrađen mestom ministra informisanja u jednoj od tadašnjih vlada. To je, dakle, ona ratna politika koju je, pošto su ratovi izgubljeni, Vojislav Koštunica nakon Đinđićevog smaknuća nastavio da vodi mirnim sredstvima. A koju je posle preuzeo, i danas je vodi Aleksandar Vučić. U suštini, radi se o tome da se proširi i produbi legitimacijska osnova aktuelnog režima, pa u tom kontekstu podrži i učvrsti i Aleksandar Vučić lično.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. decembar 2020.

Budžet po meri Vučića

PEŠČANIK, ,
Nema šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala, što samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se oduže. Korupcijom je premreženo celo društvo

U petogodištu 2017-2021. plate u javnom sektoru skočiće za čitavih 36 odsto. (2017 – 3,5 odsto; 2018. i 2019. po devet odsto; 2020 – 10 i 2021 – 4,5 odsto.) U istom razdoblju rast bruto domaćeg proizvoda iznosiće 15,5 odsto. (2017 – dva odsto; 2018 – 4,4 odsto; 2019 – 4,2 odsto; 2020. će biti pad od jedan odsto, a 2021. rast od šest odsto.) Dakle, čak i ako pretpostavimo da će se zvanične prognoze o kretanju BDP-a u potpunosti ostvariti (u šta mnogi ekonomisti sumnjaju), rast zarada državnih uposlenika biće gotovo dva i po puta brži, bolji, veći od rasta ukupne proizvodnje. Da li je to realno, da li je to normalno? Odnosno, da li je fer da plate u javnom sektoru – što je rezultat tog ničim opravdanog skoka – budu za gotovo četvrtinu veće nego u privatnom? Kakva kolosalna diskriminacija, zar ne.

To ne znači, naravno, da su plate u državi visoke. Još manje da pojedini delovi javnog sektora ne bi trebalo da imaju i veće plate od sadašnjih. Recimo – zdravstvo. Još pre tri godine je ukazano (v. tekst “Policijska ili zdrava država”) da su u Srbiji plate policijskih službenika i apsolutno i relativno (kad se uporede sa odnosom između plata u zemljama srednjo-istočne Evrope) znatno veće od plata medicinskih radnika. Ni do dana današnjeg taj nonsens nije ispravljen.

Ima već tri godine, takođe, i kako se odlaže reforma sistema zarada u javnom sektoru, tj. uvođenje platnih razreda i nagrađivanje – umesto po principu ‘radio ne radio, svira ti radio’ – prema “radu i rezultatima rada”. Evo, upravo kada je reč o pomenutim medicinarima, nije jasno zašto oni koji rade u “crvenoj zoni”, pod skafanderima i slično, ne bi bili dodatno nagrađeni redovnim visokim premijama i stimulacijama. Ko bi uopšte imao argumenata da se usprotivi takvom nečem. Ali to ne odgovara vlastima. Umesto toga, ovde se iz helikoptera razbacuje novac, širi populizam i forsira egalitarizam.

Gde je egalitarizam, tu je etatizam. Taj enormni rast plata u javnom sektoru – bez ikakve veze sa doprinosom zajednici – samo je vrh ledenog brega. On je, naime, pokazatelj jedne šire pojave, tj. generalnog odnosa – teško je reći strategije, to je ipak ozbiljna stvar – ali jednog nauma čija je suština jačanje uloge države u ekonomiji, a preko nje i u svim drugim sferama društvenog života.

To se, recimo, vidi čak i tamo gde je najbolje zakamuflirano – kod tzv. kapitalnih ulaganja. Javne investicije (prema budžetu za 2021. trebalo bi da dostignu 330 milijardi dinara) prosto se ne dovode u pitanje. Ko može da kaže da Srbiji nisu potrebni novi i bolji putevi, pruge i tome slično. Ali, sa druge strane, iskustvo iz prethodnih nekoliko godina nametnulo je pitanje svrsishodnosti mnogih projekata. Paradigmatičan je u tom pogledu gasovod Turski, odnosno Balkanski tok. Njegova izgradnja je, naime, koštala gotovo dve milijarde evra (tačna suma se drži u tajnosti i nećemo je saznati za ove vlasti), ali njime gas još ne teče i neće skoro poteći. To, međutim, nije važno zato što je prošle godine on doneo oko trećine rasta BDP-a (ukupno zvanično procenjenog na 4,2 odsto), a to je ono što predsednika Vučića zanima.

Ili, uzmimo drugi primer, auto-put Kraljevo–Kruševac. Ima li tu saobraćaja koji će izgradnju auto-puta “punog profila” (u)činiti isplativom ili je važno da taj posao bude isplativ onima koji su oko njega angažovani? Možda bi i tzv. poluauto-put bio sasvim dovoljan da zadovolji ne samo sadašnje nego i buduće potrebe (većeg) stanovništva i (razvijenije) privrede? A drugo, košta li sve to zbilja toliko koliko (nam) se kaže i zašto se uporno izbegavaju konkursi koji bi sigurno obezbedili nižu cenu?

U vezi sa ovim pojavljuje su još jedno pitanje. Zašto se forsira putna infrastruktura, a zapostavljaju možda još urgentnije investicije u ekologiju. Zato što su – glasi jedno sasvim prozaično objašnjenje – prethodnih godina ljudi bliski naprednjacima pokupovali ili stavili pod svoju kontrolu kamenolome i drugu proizvodnju građevinskog materijala, kao i građevinske mašine, i sad to treba isplatiti. A u ekološkim projektima mnogo veći udeo čini vrednost opreme (fabrike vode, kanalizacioni kolektori i slično), građevinski radovi su (relativno) mali, pa je takva i zarada.

KUKU – malo je falilo pa da to bude akronim Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima (samo kad bi umesto javnih stajalo kapitalnih, ali valjda se neko dosetio), koja je od Vladinog pomoćnog tela za jednokratnu upotrebu, tj. za saniranje poplava 2014, sa budžetom od nekoliko milijardi dinara, izrasla u respektabilnog investicionog igrača sa desetostruko većim raspoloživim sredstvima. Kakav je smisao te transformacije, osim da se otvori još jedan kanal za odliv državnih, tačnije narodnih para i dodatno iskomplikuje i oteža kontrola – teško je dokučiti.

Druga strana ove investicione medalje jeste da je veliki deo privatnog sektora vezan za državu. Što ima ne samo ekonomske nego i političke konsekvence pošto – to već i vrapci znaju – samo partijski podobni dobijaju poslove.

Još jedan kanal preko kojeg se uspostavlja zavisnost privatnog sektora od države jesu – subvencije. Umesto obećavanog smanjenja – između ostalog, i da bi se na tom polju Srbija uskladila s pravilima Evropske unije – subvencije rastu. Iduće godine biće 120 milijardi dinara, što je 15 milijardi (više od 10 odsto) više nego ove godine. Možete li zamisliti šta sve može da se uradi sa milijardu evra u maloj i siromašnoj zemlji poput Srbije. Nije stvar samo u visini nego i u širini ove državne pomoći. Da ostavimo po strani one najveće (pre svega za poljoprivredu, 42 milijarde, koje su takođe ishodište manipulacije), zanimljivo je da najviše rastu baš oni naoko sitni izdaci. Recimo – subvencije za privlačenje investicija, za nabavku elektronskih fiskalnih kasa, za privatne finansijske institucije, za taksiste (kupovina eko-vozila), vazdušni saobraćaj (aerodrom u Trebinju), kreditnu podršku preduzećima u privatizaciji itd. Posebno je interesantan vrlo visok rast subvencija za privlačenje investitora. Štaviše, ovde je došlo do pravog malog veleobrta. Naime, kako to u svojoj analizi budžeta primećuje Fiskalni savet, pre samo mesec dana, prilikom izrade rebalansa za ovu godinu, Vlada se obavezala da u narednom budžetskom ciklusu subvencije neće premašiti 12 milijardi dinara. Kad, ne lezi vraže, u budžetu za 2021. one dogurale do 15 milijardi, dok je limit za 2022. i 2023. povećan na 16 milijardi.

Sve u svemu, da se vratimo na glavnu temu, nema praktično šta država ne finansira, nema oblasti u koju se nije upetljala. Često te sume, kad se razbiju na pojedinačne korisnike, i nisu tako velike, ali to samo govori da aktuelna vlast nikoga i ništa ne prepušta slučaju. Samo se po sebi razume da oni koji te pare dobiju moraju na neki način da se adekvatno oduže. Negde je korupcija visoka, negde srednja, negde niska. Uglavnom korupcijom je premreženo celo društvo.

A sve je podređeno jednom cilju – opstanku Aleksandra Vučića na vlasti i posle narednih izbora. To je i glavna funkcija (upravo, u četvrtak 10. decembra, usvojenog) budžeta za 2021. godinu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 12. decembar 2020.

Fridman, Milanović i samoupravljanje

PEŠČANIK, , ,
Najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu

Kada je pre tri godine Branko Milanović u Danasu napisao da Milton Fridman “nažalost, nikada nije bio u Jugoslaviji”, zamolio sam da neko prenese Milanoviću da je čuveni američki liberalni ekonomista ipak boravio u Beogradu. Sad vidimo da se u najnovijem napisu “naš, a svetski” naučnik malo korigovao, ali opet su ostale neke nepreciznosti koje bi valjalo ukloniti. Ne, naravno, kao što sam i prethodni put napomenuo, da bi se Milanoviću “delile packe” nego čitalaca, ali i ne samo čitalaca radi. Naime, onaj “sjajan novinar iz odličnog beogradskog časopisa Ekonomska politika” (za koji je Branko, kako kaže, pisao, a ja sam u njemu radio tridesetak godina) koga Milanović navodi kao “Fridmanovog domaćina” bio je Aleksandar Lebl, koji je preminuo pre dva meseca, u 98. godini. S tim što, i to treba dodati, Lebl ipak nije bio domaćin Fridmanu nego je “samo” s njim uradio intervju koji je Ekonomska politika objavila u jednom svom martovskom broju. Sve se to, dakle, nije dešavalo u aprilu, kako je Branko pretpostavio, a domaćin – i to će biti poslednja “ispravka” – zapravo je bio Fakultet političkih nauka, gde je Fridman održao predavanje. Nadam se da će ovih nekoliko informacija sada naći put do svog adresata.

Ali to nije glavni razlog što sam se latio pera, da ne kažem kompjutera. Hteo bih, zapravo, da dodam nekoliko napomena glede samog Milanovićevog članka, tj. samoupravljanja. Naime, samoupravljanje je sredinom druge polovine 20. veka zaista bilo svetski hit. Ne toliko čak u širokim narodnim masama koliko u stručnim krugovima. Recimo, u Parizu je još 1968. osnovan časopis Samoupravljanje (Autogestion), koji je čitav jedan svoj broj 1981. posvetio jugoslovenskoj samoupravnoj praksi. Od naših autora bili su zastupljeni Ljubomir Tadić, Josip Županov, Slobodan Drakulić, Predrag Matvejević i Neca Jovanov. Kao što vidimo – nijedan ekonomista. Samoupravljanje je, dakle, bilo pojam koji je obuhvatao ne samo, da se marksistički izrazim, bazu, ekonomski sistem, nego i nadgradnju – politički sistem, društvene odnose, kulturu…

Kada je pak o privredi reč, tačno je zapažanje koje prenosi Milanović, da su samoupravna preduzeća pokazivala tendenciju zatvaranja jer su samoupravljači, tj. zaposleni odbijali da primaju novozaposlene (ne bi li tako za sebe obezbedili veće plate). U realnom životu, međutim, sva su preduzeća patila od viška zaposlenih, pre svega u administraciji, gde je po pravilu bar trećina zaposlenih bila suvišna. Nametanjem obaveze prijema novih radnika država je pokušavala da reši problem nezaposlenosti (dakle “gastarbajterstvo” nije bilo dovoljno), čiji je osnovni uzrok zapravo bio u nedostatku preduzetništva (praktično zabranjenom) i slaboj fleksibilnosti.

Zbog viška zaposlenih produktivnost je bila niska. Recimo, sećam se iz tog vremena podatka da su EPS-ove termoelektrane na tehničko-tehnološkom nivou postizale istu efikasnost kao nemačke, ali je, kada su u obračun dodavani i zaposleni u administraciji, efikasnost drastično padala. Nikola Kartalović u knjizi “Dosije Vihor“ na jednom mestu opisuje kako se direktor Crvene zastave Prvoslav Raković žali jer radnicima Fijata treba 39 minuta da naprave jedan auto, a Kragujevčanima – više od četiri sata. O produktivnosti je sa šireg aspekta podrobno pisao Ljubomir Madžar u obimnom (ovde već pominjanom) delu “Suton socijalističkih privreda” 1990. godine. “Vrlo niska efikasnost u upotrebi resursa neopozivo svrstava Jugoslaviju u veliku porodicu socijalističkih zemalja koje su, idući logikom poslovičnog ekstenzivnog rasta, pokrenule velike resurse, ali su iz njih izvlačile razočaravajuće male efekte”, ustanovio je, dakle, Madžar pre tačno tri decenije.

Generalno, jugoslovenska preduzeća su, zahvaljujući većem uplivu tržišta, bila znatno efikasnija nego u državama sa centralnoplanskim sistemom, ali su znatno zaostajala za kapitalističkim privredama.

No, najveći problem samoupravne privrede i društva uopšte bila je tzv. socijalizacija gubitaka. Prostije rečeno, društvena preduzeća nisu mogla da propadnu. Ako su poslovala sa gubitkom – a to je bio vrlo čest slučaj – ona su na različite načine veštački održavana u životu. Visoka inflacija tokom celog postojanja SFRJ bila je najočigledniji sublimat tog i takvog ekonomskog sistema. Cenu su, naravno, plaćale dobre firme, što je delovalo destimulativno na čitavu privredu i društvo u celini.

Najbolje je to izrazila parola: radio ne radio, svira ti radio.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 7. novembar 2020.

Ana Brnabić i duh preduzetništva

PEŠČANIK, , , ,
Umesto da se stara o poštovanju zakona i uklanja prepreke normalnom funkcionisanju pravnog poretka, umesto da učvršćuje pravila, a akterima na tržištu prepušta konkretnu akciju, aktuelna vlast neprekidno širi polje svog diskrecionog, ničim oivičenog delovanja

Stvar je na prvi pogled sporedna, ali je zapravo paradigmatična. Govoreći u ekspozeu o potrebi da se jača konkurentost privrede Srbije, naročito “u oblasti intelektualne svojine” jer će to “vući ka ekonomiji zasnovanoj na inovacijama”, što znači ka “većoj produktivnosti” i “još bržem rastu i razvoju”, nova/stara premijerka Brnabić došla je do preduzetništva. Preciznije, konstatovala je da preduzetništva nema, odnosno nema ga dovoljno, u svakom slučaju ono je “usko grlo” (navodnici M.L.) u procesu proizvodnje većeg društvenog proizvoda, da se tako izrazim. Da bi svoju konstataciju potkrepila, pozvala se na Svetski ekonomski forum i njegovo istraživanje osposobljenosti pojedinih zemalja za takmičenje na međunarodnom tržištu. “Kada pogledate Globalni indeks konkurentnosti mi se izuzetno loše kotiramo u domenu stava prema preduzetničkom riziku, odnosno u spremnosti da rizikujemo i započnemo sopstveni biznis. U ovom segmentu mi zauzimamo 107. mesto od 141 države”, rekla je Brnabić. Zaključak se prosto nametao: “Dakle, nama je neophodno unapređenje i podrška razvoju preduzetničkog duha”, i to, kako je naglasila, pre svega u “omladinskim organizacijama” i među “predstavnicima mladih u čitavoj Srbiji”. Prirodno je nakon toga bilo da premijerka obeća da će nova vlada raditi na “analizi i reviziji nacionalne strategije za mlade”.

To je zapravo tipično za ovu vlast, za sve njene prošle vlade, od 2012. naovamo, kako god da su se formalno zvali premijeri, pa će to nastaviti da radi i ova “druga vlada” Ane Brnabić. Uostalom, od vlade kontinuiteta – što se od početka znalo da će (n)ova vlada biti – nije se drugo moglo ni očekivati. Kad počne da sipa novac u neki bunar, pa to ne da (očekivane) rezultate, ona odluči da sipa još.

Potvrđuje to i ova priča o “preduzetničkom duhu”. Zašto je Srbija 107? Čudi – mada u stvari i ne čudi – da se premijerka Brnabić uopšte nije pozabavila uzrocima tako lošeg plasmana. Zašto, naime, kad je već posegla za GIK-om, nije malo više pažnje posvetila ovom složenom pokazatelju konkurentnosti i probala da među njegovim kriterijumima pronađe uzrok tom ziheraškom i konformističkom ponašanju mladih u Srbiji. Pogotovo kad se zna da oni na internacionalnoj sceni pokazuju solidnu konkurentnost. Pa da se tako, recimo, među 12 “stubova konkurentnosti” pozabavila jednim koji se i u domaćoj i u stranoj (stručnoj) javnosti često ističe kao posebno klimav i porozan, blago rečeno. Reč je, pogađate, o institucijama.

Da je to učinila, mogla je premijerka svašta da otkrije (pa možda i da i o tome obavesti poslanike). Posebno, primera radi, da je izgrađenost institucija kriterijum po kojem je Srbija 2019. zabeležila gori rezultat nego dve godine ranije. Lane je, naime, Srbija u ovoj oblasti ostvarila 52,5 bodova, a 2017. godine 53 boda. Tako da je sa 65. mesta pala na 75. Još se, međutim, jasnija slika dobije ako se malo zadrži na ovom kriterijumu, tačnije na nekim (jer i on je složene prirode) njegovim komponentama. Po nezavisnosti sudstva, naime, Srbija je na 101. mestu, po efikasnosti zakonodavnog sistema na 104, po sigurnosti vlasničkih prava na 106, po zaštiti intelektualne svojine na 104, po regulaciji sukoba interesa na 104, po kvalitetu revizorskih/računovodstvenih standarda na 102. i po regulisanosti sukoba interesa na 104. poziciji. Kad se tome doda i da je po opterećenosti državnom regulativom Srbija na 95. mestu, jasno je da su ovde privrednici (privatnici, preduzetnici, menadžeri, investitori, inovatori) u vrlo nezavidnom položaju. Jer, sve navedeno pokazuje da u Srbiji ne postoje povoljni, stabilni i predvidljivi uslovi za bavljenje biznisom. Što, sa druge strane, znači da je neizvesnost velika, odnosno da je i (poslovni) rizik veliki. Čovek prosto mora da bude hazarder, gotovo kockar, da bi se pod takvim okolnostima upuštao u bilo kakav preduzetnički poduhvat. Prema svim ovim “podkriterijumima”, tj. preduslovima za biznis, dakle, Srbija je samo nešto malo gora nego po stavu o preuzimanju rizika, ali eto, to premijerka nije ni primetila. Nije htela il’ nije smela, vrag bi joj znao (“Mostarske kiše”, Pero Zubac).

I sad, pošto ga je prethodno tako uštrojila, država će navodno preduzetništvo da podstiče. Više to liči na raspodelu para partijski podobnim kadrovima nego na podsticanje preduzetništva, što se, praksa je to pokazala, na kraju krajeva i dešava.

Nije otud slučajno što institucije u ekspozeu nisu praktično ni pomenute. Svoju vladu je, istina, Ana Brnabić nazvala proevropskom i vladavinu prava je stavila među šest njenih ciljeva, ali nekako mehanički i takoreći uzgred. Jer, dok je poimence pomenut gotovo svaki kilometar puta koji je bio ili će biti izgrađen, dotle osim (nezavisnosti) sudstva nijedna od onih sedam, osam pomenutih institucionalnih tema nije dobila ni red.

Umesto da se stara o poštovanju zakona i uklanja prepreke normalnom funkcionisanju pravnog poretka, umesto da učvršćuje pravila, a akterima na tržištu (političkom, ekonomskom, društvenom) prepušta konkretnu akciju, aktuelna vlast neprekidno širi polje svog diskrecionog, ničim oivičenog delovanja. To je njen modus operandi, politička filozofija bilo bi preterano. U tome je ključna slabost ekspozea Ane Brnabić i to je ono što od nove vlade izaziva najveći strah. Ograničenost njenog mandata taj strah ne smanjuje nego, naprotiv, povećava.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. oktobar 2020.

Velika redistribucija

PEŠČANIK, , ,
Ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda” (Ivan Krastev)

Pandemije ne bi ni bilo, stiče se utisak, da nije bilo kapitalizma, naročito neoliberalnog. A čak i oni koji to ne tvrde, bar ne otvoreno, misle da je sad idealna prilika da se vladajuća društvena paradigma radikalno promeni, praktično iz temelja. Takav se utisak zapravo nameće na osnovu predloga za “novi svetski poredak” koji bi trebalo da nastane – kako tvrde njegovi promoteri – nakon događaja, tj. covida-19, posle kojeg, kao što je već bezbroj puta konstatovano, više ništa neće biti isto.

S tim u vezi najviše je pažnje privukao autorski tekst Klausa Švaba, predsednika Svetskog ekonomskog foruma. Njegov zahtev za “preispitivanjem” nekih “standarda našeg globalnog ekonomskog sistema (…), prvenstveno neoliberalne ideologije” u pojedinim krugovima – zna se i kojim – dočekan je s pravom euforijom. Doduše, Švab je rekao da se to “mora” (u)činiti “otvorenog uma”, ali je to malo ko video i čuo. Njegova ocena da je “fundamentalizam slobodnog tržišta nagrizao prava radnika i ekonomsku sigurnost, pokrenuo trku u deregulaciji do krajnjih granica, urušio poresku politiku i stvorio globalne monopole”, shvaćena je kao smrtna presuda “starom svetskom poretku”. Ako takvo priznanje zločina dolazi iz tvrdog jezgra globalnog kapitalizma, šta tu ima više da se priča i kakvi su još dokazi potrebni.

U stvari, Švab je samo ukratko prepričao SEF-ovu septembarsku “Belu knjigu”, čiji ću naslov (“Measuring Stakeholder Capitalism”) malo slobodnije prevesti kao “Uzimanje mere akcionarskom kapitalizmu”, o čemu je nedavno u Danasu pisao Miša Brkić. Ta publikacija od stotinjak stranica, međutim, zapravo je prošireno izdanje “Manifesta Davos”, na koji se pak u januarskom(457) Novom magazinu s lepom dozom ironije osvrnuo Dimitrije Boarov. Dakle, mora se priznati, proces je počeo ranije, virus je samo poslužio kao katalizator.

Ono što je Švab govorio u (ma kako tankim) rukavicama i uzdržano, Maks Lavson, jedan od direktora globalne humanitarne organizacije Oksfam, izneo je bez okolišenja, pravo u glavu. Lavson se u razgovoru sa Ivanom Dragičević za TV N1 založio za “progresivno i pošteno oporezivanje najbogatijih pojedinaca i korporacija”, te za “goleme državne intervencije”. Nije se ustezao da usput načepi i Bila Gejtsa jer, iako je veliki donator njegove farmaceutske kompanije, radi za profit.

Kao novinar pojedinac koji živi i radi u Srbiji – verujem da je jasno šta to znači – mogao bih odmah da prihvatim Lavsonove ideje, ali kao poklonik liberalne filozofije Marka Miljanova moram makar da probam da druge zaštitim od sebe. Drugim rečima, mislim da bi pre nego što odlučimo da ruku zavučemo u fakat preduboke džepove najbogatijih trebalo da (se) zapitamo šta je s novcima koje država već uzima. Dakle – kako su te pare trošene pametno i efikasno, jednom rečju domaćinski, ili se tu bekrijalo i kraduckalo. Odnosno, da li je dodatno pelješenje (naj)bogatijih najbolji način da se društvo popravi, tj. da se poveća i dobrobit najsiromašnijih i blagostanje društva u celini.

Kada to kažem imam pre svega u vidu činjenicu koju, čini mi se, najveći broj zagovornika “velike redistribucije” – da parafraziram Karla Polanjija – nema u vidu. A ta je činjenica da je pandemija – u čije se ime traži pomenuta radikalna transformacija – pokazala, razotkrila, bolje reći, prilično loše (blago rečeno) funkcionisanje javnog sektora “u celini i celosti” (Žika Obretković). Tokom pandemije, diljem zemnog šara – od Kine preko Rusije i Evropske unije do Amerike i Australije – zakazale su, podbacile i omanule – države. Preciznije, političari i njihovi eksponenti po “komandnim visovima” društvenog ustrojstva. (Neko bi rekao “rastrojstva”, ali da sad u to ne ulazimo.)

Negde su, zar ne, čak i ubijali one koji su pokušali da kažu istinu – kao u Kini (zato su mi, uzgred, čudne ocene kako se Kina najbolje izborila s koronom); neki su samo lagali o broju žrtava, kao u Srbiji, ali je praktično bez izuzetka nesposobnost i neodgovornost manjih i većih vladalaca činjenica broj jedan. I sad tim i takvim ljudima treba dati još više para. Kome? Trampu, Džonsonu, Putinu, Đinpingu, Orbanu, Vučiću?

S tim u vezi, ne sme se prenebregnuti (mada će ta velika tema ovde samo uzgred biti pomenuta) da Švabov predlog, možda i nevoljno, naginje nekoj vrsti vladavine meritokratije. O čemu sam upravo, moram da podsetim, pisao pre neki dan kao o kineskom modelu upravljanja državom i društvom koji se promoviše i u Srbiji. Nije valjda to rezultat učešća kineskog predsednika na Svetskom ekonomskom forumu poslednjih godina.

Ne kažem, naravno, da bolji svet nije moguć i u njemu više društvene pravde (šta god to značilo). Ali nagledali smo se u životu (za dva života) projekata koji su obećavali nacionalno bogatstvo i socijalnu jednakost, ali su se ubrzo pretvorili u svoju suprotnost. Dakle, zar ne bi prvo trebalo paziti da se, što bi rekli marksisti-lenjinisti, s prljavom vodom ne izbaci i dete.

Moglo bi da bude pogubno (uzgred, Švab to ima u vidu) smetnuti s uma činjenicu da je danas dostignuti nivo humanog razvoja i stepen zadovoljenja ljudskih prava najviši u istoriji čovečanstva. I, drugo, da se za to ima zahvaliti pre svega, ako ne i isključivo liberalizmu iako je trpeo teške udarce i sa leve i sa desne strane.

A onda, u skladu s tim saznanjem, treba prvo ili makar istovremeno  ispitati šta je i gde je glavni uzrok problema – nepravde, nejednakosti, siromaštva, šta god. U privatnom sektoru, koji je “sebičan i pohlepan”, ili u javnom sektoru, koji je ništa manje i jedno i drugo, a još je i korumpiran i nekompetentan.

Šta vredi povećavati poreze ako će te pare političari potrošiti na vojsku i policiju. Hoćemo da damo više za zdravstvo, ali da doktori ne budu prišipetlje vlasti. I za školstvo, dabome – ali da profesori mlade primerom, a ne pričom uče dostojanstvu, a ne poltronstvu.

Da zaključim, ako je nešto pandemija pokazala, onda je to potreba za reformom države u najopštijem značenju te reči. A kada se ta tema stavi na dnevni red, onda u prvi plan izbija pitanje slobode. Jer, kako je to nedavno na Beogradskom bezbednosnom forumu rekao Ivan Krastev: “Ono što zaista treba spasiti jeste sama sloboda”.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. oktobar 2020.

Tužni Hepi

PEŠČANIK, , , ,
Kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu

Evropa nas mrzi, Kina nas voli. To je poruka koja svako malo stiže sa režimskih (štampanih i elektronskih) medija. Ali nema tu ničeg originalnog i samosvojnog. Jer, reč je zapravo o poruci koju emituje – nešto ređe, doduše, ali uvek u pravi čas – predsednik Vučić. Kao što je, recimo, bilo u prvom talasu korone, o čemu sam već pisao.

Najnoviju epizodu te (o)tužne serije imali smo priliku da gledamo nedavno na srećnoj televiziji, kada su kod Milomira Marića gostovali (već odavno odomaćeni) Aljoša Milenković, Predrag Marković, Slobodan Vladušić i Zoran Ćirjaković.

Sve u svemu, prisutni su se (bez glasa protiv) složili da je kineski sistem u kojem vlada meritokratija mnogo bolji od evropskog u kojem vlada demokratija. Da, baš tako, nežno – meritokratija, vladavina stručnjaka, dakle (kao da je u Pekingu na vlasti neki kineski G17 plus, a ne jedna i jedina Komunistička partija), gde vlast bira najbolje u svim oblastima, ništa autokratija, kamoli diktatura, o grubom gaženju (uključujući i smrtni ishod) osnovnih ljudskih prava i sloboda ni reči. A pošto vlast, iz priloženog se vidi, najbolje zna ko je najbolji, logično je da ona bira i samu sebe. Otud bi najbolje bilo – doduše to nije rečeno, ali je zaključak kao Damoklov mač visio u vazduhu – da se Vučić proglasi za Sija.

Da nije tužno, bilo bi smešno, mada je zapravo tragično. Ali, svejedno, tome (što bi rekao Boro Stjepanović u “Ko to tamo peva”) nema leka. Ipak, zarad javnosti, na sto puta ponovljene laži treba sto i jedan put odgovoriti istinom. Građanska dužnost – već vidim Ćirjakovića kako se puši – to nalaže.

A istina kaže, da pođemo od trenutno najaktuelnije korona-pandemije, da je evropska pomoć Srbiji bila mnogo veća od kineske. Jer, sve što je iz Kine stiglo u Srbiju – kupljeno je. Plaćeno suvim dolarima – jer Kinezi juane ne primaju – ništa nije poklonjeno. Nasuprot tome, Evropska unija je Srbiji poklonila oko pola milijarde evra (iz paketa od ukupno 3,3 milijarde evra za Zapadni Balkan), na šta dolazi još otprilike toliko vrlo povoljnih kredita.

Nedavno je, takođe, za ovaj region odobreno devet milijardi evra bespovratne pomoći, od čega će Srbiji pripasti najmanje trećina, dakle (više od) tri milijarde.

Sa druge strane, Kina ne samo da ništa ne poklanja nego je i to što prodaje vrlo skupo – skuplje nego kad se nabavlja iz Evrope. Recimo, cena kineskih kredita za izgradnju puteva i pruga znatno je veća od zajmova evropskih (i svetskih) finansijskih institucija. Kamatna stopa kod kineskih kredita za Koridor 10 kreće se od 2,5 odsto i naviše, a od evropskih banaka 1,2 odsto i naniže. I ostali uslovi – rok otplate, provizije, naknade i slično lošiji su kod Kineza.

Takođe, i kineski proizvodi mnogo više koštaju građane Srbije. Kilometar puta ili pruge koju grade Kinezi najmanje je 20 odsto (a neretko i mnogo više) skuplji nego onaj koji se podiže pod evropskom kontrolom. Primera radi, kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj stručnoj publikaciji Ministarstva saobraćaja Srbije, košta 1,5-2,5 miliona evra; kada ga pak preko ravnog Srema grade Kinezi – verovali ili ne – košta 10 miliona evra. Takvih komparativnih računica ima koliko hoćete i za druge infrastrukturne projekte. Mada, ne mogu da odolim, evo još jednog paradigmatičnog primera. Za prugu Niš – Dimitrovgrad od ukupno 200 miliona evra, koliko ona košta, Evropska investiciona banka poklanja – trećinu. (Banka, a poklanja, gde to ima.) Nijednoj kineskoj se ništa slično nije omaklo.

Od 40 milijardi evra direktnih stranih investicija od 2001. naovamo oko 70 odsto došlo je iz Evrope, tek oko pet odsto iz Kine. Kineske investicije zapravo stižu tek poslednjih nekoliko godina. S njima su, međutim, kao “nusproizvod” stigli i ekološki problemi. Otkad su Kinezi preuzeli Železaru “Smederevo” i RTB “Bor”, zagađenje u tim gradovima drastično se pogoršalo. Isto važi i za Kostolac, gde su Kinezi, mada ne vlasnički ali poslovno, vrlo tesno upleteni u tamošnju termoelektranu.

Dakle, kineske kompanije s jedne strane pljačkaju, a sa druge truju građane Srbije. A sve više ih i kontrolišu. O čemu govori saradnja s kineskim bezbednosnim službama i kupovina kineskih nadzornih video i ostalih sistema. Naravno, ključnu ulogu u tome ima vlast, koja sve to omogućava. I srpski intelektualci koji to podr(a)žavaju.

Živela Srbija!

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. oktobar 2020.