putin

Dva i po veka „Bogatstva naroda“: Adam Smit i naše doba

PEŠČANIK, , , ,
Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo ili borbu za slobodu

Znamo po čemu je 9. mart poznat u Srbiji. Kada se te 1991. demonstriralo u ime slobode nikome nije palo na pamet da se istog datuma, samo dva veka ranije, pojavila knjiga koja će postati „Biblija“ liberalizma. Naime, 9. marta 1776. godine iz štampe je izašlo delo Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, škotskog ekonomiste i filozofa Adama Smita. Reč je, po mišljenju upućenih, o najuticajnijem delu u istoriji ekonomske (i ne samo ekonomske) misli.

Pre tri decenije, dakle one turbulentne 1996, povodom 220. godišnjice Bogatstva naroda, Ekonomska politika, list u kome sam tada radio, u skladu sa svojom avangardnom ulogom, organizovala je sredinom marta okrugli sto o ovom fundamentalnom delu. U razgovoru su učestvovali Aleksandra Jovanović, Pravni fakultet; Milić Milovanović, Ekonomski fakultet; Boško Mijatović, Ekonomski institut i, u međuvremenu nažalost preminuli, Miroslav Prokopijević, iz Instituta za evropske studije.

Rasprava je, razumljivo, bila obeležena aktuelnim trenutkom, ali nije propuštena prilika da se ukaže i na, svetskoistorijski značaj Smitove studije. U najkraćem, Adam Smit je doneo jednu – za tadašnje a i za današnje doba – prevratničku ideju da, naime, pojedinac, sledeći svoje lične interese dovodi do najvećeg mogućeg ostvarenja opšteg dobra i, drugo, da na tome zasnovana slobodna, spontana evolucija društva, nasuprot nekakvom unapred programiranom razvoju, omogućava najveći nacionalni napredak.

Bilo je to, neskromno smatram, izvlačenje Adama Smita iz budžaka na svetlo dana. Što ne znači, međutim, da on nije bio dostupan domaćoj ekonomskoj i široj javnosti. Naime, Bogatstvo naroda je na srpskohrvatskom jeziku objavljeno još 1952. godine, u izdanju beogradske Kulture (edicija „Marksizam i njegovi izvori“) i prevodu poznatog zagrebačkog ekonomiste, Marijana Hanžekovića. Zanimljivo je da je ovo delo 1970. godine objavljeno ponovo, ali je za svo to vreme praktično ostalo na margini ekonomske i društvene nauke.

Nije, da se malo našalimo, slučajno što je baš Ekonomskoj politici pripalo da „ponovo otkrije“ Smita. Naime, prvi broj ovog lista – o čijem ugledu najbolje govori epitet „jugoslovenski di Ekonomist“ koji je s pravom nosio – izašao je (4. aprila) upravo 1952. godine, dakle u isto vreme kada i prevod epohalne knjige velikog Škota.

Rasprava sa pomenutog okruglog stola objavljena je u obljetničkom broju Ekonomske politike, 1. aprila 1996, pod naslovom „Adam Smit i naše doba: Nevidljivom rukom do bogatstva naroda“. Naravno, Smitova slika zauzela je celu naslovnu stranu. Tada je taj naslov baš „pasovao“ jer se, posle pada Berlinskog zida i propasti državnog dirižizma, činilo da je ideja slobode i demokratije definitivno pobedila; „kraj istorije“ bio je na dohvat ruke.

Ali, šta reći danas, kada gola sila i bezobzirnost postaju glavna glavni modus operandi na svetskoj pozornici.

Vladimir Gligorov je, pozivajući se na Adama Smita, pisao da je suština liberalizma da niko nema kontrolu nad prostorom na kome se ukrštaju ljudske delatnosti. Drugim rečima – da na tržištu (svih vrsta dobara) vlada konkurencija. Što znači da niko ne može da bude toliko veliki i moćan da diktira osnovni tržišni parametar – cenu. Cenu nafte, krompira, života.., čega god.

Danas se suočavamo sa upravo suprotnim nastojanjima. To jest, sa pokušajima velikih i moćnih da diktiraju. Da oni lično – a ne neka nezavisna institucija – određuju pravila igre (koja se zapravo sastoje u tome da važi jedino njihova samovolja) a time i njene ishode.

To je opako naopako od onih principa čije je poštovanje Adam Smit ustanovio kao temeljne pretpostavke rasta bogatstva naroda. Dakle naroda, a ne odnarođenih, ostrvljenih kako se to narodski kaže, društvenih, tj. političkih, vojnih, privrednih i inih, kvazi elita.

U tom smislu Adam Smit je danas aktuelniji, tj. potrebniji nego ikada u preteklih 250 godina.

Liberalizam, tj. slobodna trgovina – ne samo u strogo ekonomskom smislu – zahteva mir. A pošto, kako kaže Gligorov, „slobodna trgovina daje najbolje rezultate ukoliko je univerzalna“, to znači i univerzalni, tj. mir na planetarnom nivou.

Tome suprotna ideologija, nacionalizam i protekcionizam (tj. neo/iliberalizam), zakonito proizvodi rat. Zato se i dojučerašnji kandidat za Nobelovu nagradu za mir, kao što upravo gledamo ovih dana, neizbežno pokazao kao najveći svetski piroman.

Od toga da li će se čovečanstvo vratiti Adamu Smitu, odnosno toj vrsti filozofije, ili će dozvoliti da mu ovi (post/moderni) jahači apokalipse Tramp, Putin i Si – i njihovi satrapi – kroje kapu, zavisi budućnost sveta. Da li će izabrati put u ropstvo, što bi rekao Hajek, ili borbu za slobodu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 9. mart 2026.

Dva Vladana i vladar

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije

On, dva metra, udario na ženu od „metar i žilet“. To vam je Vučić. Sad je Nataša Kandić državni neprijatelj broj jedan. Sve snage, uključujući i one parapolicijske poput Informera, angažovao je u hajci na predsednicu Fonda za humanitarno pravo.

To su vam srpski radikali. Kako su još pre 150 godina okarakterisani: ponizni prema jačima, osioni prema slabijima.

A Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sve uspijajući se kao neka gospođica, uzeo da piše denuncijacije. Štaviše – i optužnice. Kaže: rektor Vladan Đokić zloupotrebio ovlašćenja. Nezadovoljan je kadija, očigledno, poput Vučića, radom tužilaštva, pa se kandiduje i za ulogu državnog tužioca. Zbilja, trebalo bi najzad te dve funkcije i formalno objediniti. Time bi Srbija ispunila najvažniji uslov za ulazak u Uniju. Ne Evropsku, naravno, nego onu kojoj Vučić stvarno teži i ka kojoj sve brže napreduje, Evroazijsku.

Jer, evo pre samo dvadesetak dana iz centra EAU, Moskve, Vučić je slao otrovne strele prema Evropi. Poručio je, ljutito, kako sprema „ozbiljan odgovor“ Evropskoj uniji zbog kritika njegovog poklonjenja Putinu. „Reći ću im sve šta mislim o svakoj vrsti političkog odnosa koji su imali prema Srbiji“, rekao je Vučić. Ništa od toga, naravno, nije bilo.

Tim više zaprepašćuje činjenica da se opozicija još uvek hvata na to Vučićevo „bućkalo“; to jest ako ne baš na sva, onda dobar deo. Pa onda oni skrešu Evropi u brk sve što imaju. I sve javno. Ima u tom društvu, nažalost, i ne mali broj studenata. Ovih koji blokiraju fakultete i koji su u dobroj meri odblokirali i osvestili Srbiju, ali ponekad se čini da sve više sami sebe blokiraju.

A to je zbilja šteta jer Vučić zaista nikad nije stajao gore. Nekad nije ni morao da podmićuje birače da glasaju za njega. Onda je bio primoran da počne. Najpre je to bilo sitno – kilo šećera, litar ulja. A sad – traktor. Zar to ne govori najbolje o tome koliko je Vučićeva vlast dozlogrdila narodu.

Jedino što „srećni dobitnici“ još nisu, bar ne u potrebnom broju, shvatili da sve to što im Vučić navodno udeljuje, nije njegovo nego njihovo. Uzme kredit (kod kuće ili u inostranstvu, svejedno) kupi traktor i onda im ga „pokloni“. A kredit, razume se, posle otplaćuju oni. I njihova deca.

Takva je Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Jok, ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije.

Simbolično je to – dva Vladana, dva putića, vode na dve strane, što bi rekla Lepa Lukić. Manje-više to je izbor pred kojim se nalaze svaka građanka i svaki građanin Srbije danas, o intelektualnoj eliti da ne govorimo: biti ličnost ili Vučićev pajac.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 29. maj 2025.

Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant

PEŠČANIK, , , , , ,
Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam

Postoji li čovek koji ne voli slobodu? Postoji. Taj čovek je Rus.

Pre nego što produžimo dalje, moramo ovde da se vratimo korak nazad, tj. na pitanje. Neko će, naime, pomisliti – mnogi možda – da je ono bespredmetno. Jer, kakav bi to čovek bio – ako bi uopšte bio čovek – koji ljubi lance i katance. Pitanje, međutim, nije besmisleno upravo zbog toga što je odgovor – kao što smo videli u konkretnom slučaju – pozitivan. Taj i takav čovek je, dakle, Rus.

Tako, u stvari, misle srpski rusofili. Jer, upravo rusofili – a ne rusofobi, recimo – veruju da su Rusi na nedavnim predsedničkim izborima takoreći jednoglasno glasali za diktaturu, tj. izabrali neslobodu. To na prvi pogled deluje paradoksalno. Kako mogu biti rusofili oni koji Ruse trpaju u zatvor i pri tome još tvrde da je to za njihovo dobro; štaviše, da sami Rusi to žele. Zar na taj način oni ne onečovečuju ruskog čoveka kao ljudsko biće i ruski narod kao ljudski rod. Pitanje je, razume se, retoričko.

Paradoks je, međutim, prividan. Rusofili zapravo ne vole Ruse nego vole Rusiju. I to ne Rusiju kao zemlju, geografski pojam, nego Rusiju kao politički pojam. Preciznije, kao politički režim. To jest, kao diktaturu, kao režim koji karakteriše neograničena vlast jednog čoveka. Jednom rečju – putinizam. Uostalom, njihovi mediji su Putina već odavno proglasili za cara.

Ali, srpski rusofili se tu ne zaustavljaju. Njima je rusko osvajanje trećine ukrajinske teritorije malo. Malo im je i cela Ukrajina. Oni bodre Putina da posle Ukrajine krene dalje na zapad, da osvoji i pokori Evropu. Naravno – trulu i dekadentnu.

Navodno je Putin krenuo u rat da ne bi dozvolio da NATO dođe na granice Rusije. A kao što vidimo, postigao je upravo suprotno – to da se danas Severnoatlantski savez nalazi na granicama Rusije. I ne da nije oslabio tog svog najvećeg neprijatelja nego ga je ojačao i, štaviše, proširio zemljama koje su to prethodno decenijama odbijale.

Nije Putin napao Ukrajinu zato da NATO ne bi došao na granice Rusije nego da Evropa ne bi ušla u Rusiju.

Putina ne može da sruši američka sila, ali mogu evropske vrednosti. Na američku silu on ima odgovor – bomba na bombu. Ono na šta nema odgovor to su evropske vrednosti – sloboda, demokratija, ljudska prava. Slobodni izbori ruše Putina.

Dok je u sukobu sa američkom silom, on može da bude miran, vlast mu je osigurana. Pretnja silom njega ne plaši i ne uznemirava. Ali „pretnja mirom“ je već nešto drugo. Mir mu ne dozvoljava da mirno spava. To je prava pretnja za njega – kao i za sve diktatore.

Ne moramo da idemo daleko – ni u istoriji ni u geografiji. Setimo se Slobodana Miloševića. Zar on nije išao iz rata u rat dok svaki nije izgubio. Na kraju i onaj koji je doveo u Srbiju. Zar Aleksandar Vučić nije, malo-pomalo, u potpunosti obnovio ratnu retoriku tako da je danas u Srbiji glavna društvena podela – podela na patriote i izdajnike.

Evropska unija je mirovni projekat. Ideja ujedinjene Evrope pripada korpusu prosvetiteljskih ideja. Ona je začetak, nukleus realizacije ideje o večnom miru čiji je rodonačelnik jedan od najvećih filozofa prosvetiteljstva Imanuel Kant.

Za mesec dana, 22. aprila, biće tačno tri stotine godina od rođenja ovog velikog nemačkog – i svetskog, dabome – filozofa.

Kant je najpoznatiji kao tvorac kategoričkog imperativa, moralnog načela koje kaže da čovek treba da postupa tako da „njegova volja može da posluži kao princip opšteg zakonodavstva“. Ili, malo slobodnije rečeno, kao što ovih dana piše na jednom beogradskom bilbordu, da se prema drugima ponaša onako kako bi voleo da se drugi ponašaju prema njemu.

Iz toga je proistekla ideja da sloboda jednog čoveka može da bude ograničena samo (isto takvom i tolikom) slobodom drugih. Sredstvo kojim se to postiže, odnosno utvrđuje i uređuje, jeste zakon. Iz čega je nastala ideja o vladavini prava.

Tek u tako organizovanoj zajednici njenim članovima zagarantovan je mir i – napredak. Takvu zajedinicu Kant je nazivao građanskim društvom.

Građansko društvo, međutim, smatrao je Kant, nije moguće ostvariti u jednoj državi. Uzgred, ovu ideju je kasnije prigrlio Marks rekavši da je komunizam moguć samo kao svetski proces, od čega je posle Staljin odstupio – ali to je druga priča. Elem, da se vratimo našoj temi, kao što nije moguće da unutar jedne države vi budete slobodni, a da vaši susedi budu u ropstvu, tako to nije moguće na međunarodnom planu. Ne samo teorijski-načelno, iz moralnih razloga, nego ni praktično-politički. Zato što će autokratiji smetati vaša demokratija. Sloboda je zarazna. Diktator ne samo da neće dozvoliti prodor liberalnih ideja na svoju teritoriju nego će nastojati da podrije i sruši demokratski režim u svom (bližem ili daljem) komšiluku.

Da bi se obezbedio mir između država potrebna je – svetska federacija, smatrao je Kant. Vladimir Gligorov je voleo da kaže – svetska država.

„Kantov pacifizam podrazumevao je univerzalistički kosmopolitizam“ – kažu teoretičari prava. Drugim rečima, Kant je bio pacifista i kosmopolita. Jednom rečju – globalista. Preteča globalizma.

Danas se u Srbiji često može čuti da se trenutno „u svetu bije bitka između globalizma i suverenizma“. U izvesnom smislu, to je tačno, ali samo prividno, tj. na prvi pogled. Sukob je zapravo mnogo dublji, ta bitka se vodi oko samih temelja (svake) ljudske zajednice.

Naime, globalizam je posledica, rezultat liberalizma. Sloboda – zasad pre svega u ekonomiji – postepeno je u poslednja dva veka osvajala sve veći deo čovečanstva. Ekonomski liberalizam, zato što se pokazao kao jedino sposoban da reši egzistencijalne probleme naroda, a onda i osigura njihov napredak – osim u nekoliko enklava čiji stanovnici zbog toga plaćaju visoku cenu – prihvaćen je širom zemaljskog šara.

S političkim slobodama išlo je (i ide) teže, jer one udaraju direktno u temelje (aktuelnih) vlasti. Zato je, kao protivteža smišljen suverenizam. Nominalno, pošto ga niko nije definisao, to bi trebalo da bude (ma koliko tautološki zvučalo) zalaganje za poštovanje, tj. primat suvereniteta pojedinačnih država.

U suštini, suverenizam je paravan. Najpre, u savremenim uslovima sve zemlje, pa čak i najmoćnije, odrekle su se jednog dela svog idealno, tj. bukvalno shvaćenog suvereniteta. Drugo, priča o državnom suverenitetu svojevrsni je „fejk njuz“. Jer, „po definiciji“, suverenitet pripada narodu.

Prikrivajući te činjenice zagovornici suverenizma, zapravo, sa jedne strane zamagljuju, a sa druge strane protežiraju samovolju vladaoca, tj. onog koji je trenutno na vlasti. Suverenizam je, dakle, antidemokratski, neliberalno, autoritarno nastrojena ideologija. Da je tako, vidi se i po tome koje zemlje, tj. čiji lideri zastupaju takve stavove. Najglasnija i najjasnija u tome jeste upravo Rusija, zatim Kina, a onda i neke druge, manje zemlje, opet simptomatično, one koje s pomenutim imaju bliske odnose.

Sve u svemu, sukob između globalista i suverenista, tj. između globalizma i suverenizma, u suštini je sukob između liberalizma i autokratije, između prosvetiteljske i apsolutističke države. Sasvim u skladu s tim je činjenica da su na srpskoj političkoj sceni svi rusofili istovremeno i antiliberali.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. mart 2024.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.