vlast

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Corpus speciale

PEŠČANIK, , , , , , ,
Neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno

Šta ako novi premijer Đuro Macut pozove opoziciju na razgovore? Možda sa dnevnim redom, a možda i bez dnevnog reda – da se razgovara o tome može li između dve zavađene društvene strane uopšte da se razgovara?

Mnogo je na opozicionoj strani bilo glasova koji su nipodaštavali Đura Macuta kao mandatara, neretko se prelazila mera dobrog ukusa. Jasno je, naravno, da je Macut Vučićev izbor – koji je, kako u Novom magazinu pronicljivo primećuje Dimitrije Boarov – verovatno iznenadio i mnoge njegove bliske saradnike, ali ima on i svoje dobre strane. Taj izbor nije slučajan niti plod iznudice već, kako su neki analitičari primetili, predstavlja i svojevrsnu poruku, da ne kažemo baš ruku pomirenja, nije to Vučićev manir, pruženu opoziciji. No, Macutov poziv biće svakako Vučićev poziv, što znači da će imati stvarnu političku težinu. Drugo, na taj poziv niko neće moći da odgovori onom floskulom – nisi nadležan. Macut je nadležan, to je fakat.

Dakle, da se vratimo na pitanje, šta će odgovoriti opozicija? Nije sigurno da u toj, još uvek nedovoljno koherentnoj grupaciji – studenti, univerziteti, Proglas, partije – postoji raspoloženje da odgovor bude pozitivan.

Konkretno govoreći, ne vidim zašto opozicija ne bi prihvatila taj poziv. Ima mnogo izreka na tu temu. Svojevremeno je predsednik Hrvatske Ivo Josipović u Vukovaru rekao da je „bolje 10 godina pregovarati nego jedan dan ratovati“. Ali tada je već bilo kasno. Aleksandar Vučić je, ne tako davno, u svom „nadgornjačkom“ stilu rekao: „Bolje sto godina pregovarati nego jedan dan ratovati.“ Za to još nije kasno.

Dobro, poznato je da Vučić češće govori ono što ne misli nego obrnuto – što i svojim delima potvrđuje – ali to je nešto što za opoziciju spada „u rok službe“ i sa čim se valja pomiriti. Ako je mir zbilja najpreči.

Štaviše, čini mi se da bi, ako Macut ne uputi takav predlog opoziciji, ona sama trebalo da takav predlog, štaviše zahtev, uputi Macutu.

Time bi domaćoj (ali i međunarodnoj) javnosti pokazala da se do krajnjih granica zalaže za mirno rešavanje krize i da je u tom pogledu maksimalno konstruktivna.

Neko će reći: dokle će pametniji da popušta? To je stvar percepcije. Jer to što Vučić zateže pokazatelj je njegove slabosti, a ne snage. Istovremeno, popuštanje bi zapravo bilo znak samopouzdanja i sigurnosti u sopstvenu poziciju, snagu i – budućnost. Na kraju krajeva, zar nije rečeno da je ova borba maraton, a ne sprint.

Jedan od rezultata tog dijaloga mogao bi da bude obrazovanje posebnog tela – ekspertskog, političkog, paritetnog, kako god se dogovore. Taj Corpus Speciale kao glavni, ako ne i isključivi zadatak imao bi da popravi izborne uslove (mediji, birački spiskovi, kontrola izbornog procesa itsl.) tako da izbori na kraju, tj. za 3-6-9 meseci, zaista budu fer i pošteni.

Tako nešto bi sigurno dobilo podršku međunarodne zajednice, tj. Evropske unije, pre svega. Jer, kad razgovarate s posmatračima iz Evrope, njihovo prvo pitanje je donedavno bilo da li će Vučić napasti sever Kosova. Danas je to – da li će Dodik otcepiti Republiku Srpsku. (Treće je šta će biti sa Crnom Gorom mada je ono daleko ispod prva dva.) Što sve, naravno, ne bi bilo moguće bez ogromnog (i malignog) uticaja Rusije na ovom našem prostoru. Koji se, iz meni lično sumnjivih razloga, u „javnom diskursu“ potpuno zanemaruje.

Kada se danas poručuje: Evropa je dugo spavala, to baš ne odgovara istini. Pre bi se moglo reći da se Srbija tek sada probudila. Jer evo, trebalo joj je pet meseci da krene put Evrope. Pa je tako prespavala i ono cepanje zastave Evropske unije. A osoba kojoj se to desilo nije nepoznata javnosti i, štaviše, istaknuti je opozicioni delatnik. Ali se niko nije našao da ga bilo šta pita o tom događaju.

Zato neki nekontrolisani sukob, za koji se ne zna na koju će stranu, nikako ne odgovara Evropskoj uniji. A Srbiji još manje, naravno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 14. april 2025.

Ciljevi i sredstva

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Rečeno je nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja

Jasno je da vlast svojim postupcima nastoji da isprovocira nasilje, ali je problem što u poslednje vreme oko toga baš i ne mora da se trudi. Paradigmatičan je u tom pogledu napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića. Ovaj slučaj je u opozicionoj javnosti naišao, ako ne baš na odobravanje, onda u velikoj meri na razumevanje i opravdavanje. Jedino je dr Dragan Milić, u ime svoje (istoimene) Grupe građana, javno osudio taj čin. Apelujući „na sve da prekinu sa fizičkim nasiljem“, Milić je istakao da će „baklje, topovski udari, suzavac, fizički napadi na političke neistomišljenike najviše koristi doneti upravo stranci na vlasti. Ako na nasilje uzvratimo nasiljem, onda smo isti“. Pozvao se na Marka Aurelija, velikog rumskog državnika, da je „najveća pobeda neprijatelja kad počneš da ličiš na njega“. „Mržnja, bes i agresija nikada dobro doneli nisu… Borićemo se do poslednjeg daha da ova nakaradna vlast ode… Ali ne nasiljem. Već na izborima. Olovkom. Opština Medijana je dokaz da je to moguće. Ako ne sačuvamo mi sami naš grad i sve Nišlije (pa i one s kojima se ne slažemo), ko će“, zaključio je dr Dragan Milić.

Indikativno je da su ove Milićeve reči takoreći ignorisane u onoj grupi medija koji se nazivaju nezavisnim i profesionalnim. A tamo gde su objavljene, propraćene su obiljem negativnih komentara. Najviše je građane naljutila Milićeva „olovka“. Praktično su ga proglasili za izdajnika i Vučićevog bota.

U isto vreme, kakvog li paradoksa, Aleksandar Vučić Milića uvršćuje u nišku „trojku zla“.

A takoreći sutradan, u noći između subote (22. 3) i nedelje (23. 3) neko je pucao u prozor dr Milića. Pokušaj atentata ili „samo upozorenje“ – svejedno je.

Tako se Milić, (ne)očekivano, našao na samoj liniji vatre, tačnije između dve vatre. Između dve grupe, kako je sam rekao, „zakrvljenih građana“.

Ne želim ovde da izjednačavam (zbilja beskrupuloznu) vlast i (doskora krotke) građane, još manje njihov doprinos „buretu baruta“ u koje se pretvara Srbija.

Reč je o nečemu drugom: o tome kako iz ovog i ovakvog stanja izaći bez „razbijenih glava“. Rečeno je na početku nešto o namerama vlasti. Razumljivo je, sa druge strane, što su građani besni, za to postoji mnogo razloga. Ali – bes nije dobar saveznik razuma, a politika je pre svega racionalna delatnost koja treba da dovede do određenog cilja.

Iako je davno kazano da je ova bitka maraton, sve češće se stiče utisak da je strpljenja sve manje.

Ovde se ne radi o nekom taktičkom pitanju nego o strategijskom. Nedavno je Jovan Komšić, upravo u Novom magazinu, podsetio na „standardno Veberovo pitanje prikladnosti sredstava za postizanje zadanog cilja“. Prema Veberu, naime, onaj „ko želi cilj, mora hteti i primerena sredstva“. Drugačije rečeno: nasiljem možete zavesti diktaturu, ali nasiljem ne možete uvesti demokratiju. Nešto slično napisao je ovih dana u Danasu i Filip Milačić, profesor Centralnoevropskog univerziteta i jedan od autora na blogu koji vodi Londonska škola ekonomije i političkih nauka. Kao jedan od izlaza iz aktuelne srpske krize Milačić je uzeo „nasilno uklanjanje Vučića sa vlasti od demonstranata“. Čak i da je verovatan, a nije, „takav scenario“, smatra Milačić, „ne treba pozdraviti“ jer bi to „negativno uticalo na buduće izglede srpske demokratije i umanjilo šanse za uspostavljanje održive demokratije u budućnosti“.

Ako nam je do demokratije i budućnosti uopšte stalo.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. mart 2025.