Monthly Archives: decembar 2022

Laž godine

PEŠČANIK, , , ,
Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.

Zlatna groznica

OSTALI TEKSTOVI, , ,
Nakon što je Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena

Jedva da je prošlo nekoliko sati otkako je Fonet objavio da je Srbija po razvijenosti u Evropi, prema podacima Eurostata, na četvrtom mestu otpozadi, tj. da je „četvrta po siromaštvu”, kako je glasio naslov teksta, a predsednik Aleksandar Vučić je (kao po onoj čuvenoj Mladićevoj komandi „raspameti”) uzvratio još žešćom vatrom, obznanivši da je u Srbiji pronađeno basnoslovno bogatstvo. Preciznije – zlato. „Kao da nas je bog pogledao”, sav je treperio Vučić.

Krečenje Srbije

Oni koji, silom prilika, malo duže pamte, odmah su se setili kako je pre tridesetak godina Slobodan Milošević pronašao „tečno zlato“, tj. naftu. Vučiću, međutim, kao da je bilo malo da pronađe samo jedno, tj. „klasično“, odnosno žuto zlato nego je morao da pronađe i – belo. To jest – kalcit.
Pošto je kalcit u stvari neka vrsta kalcijum karbonata (hemijska formula CaCO3), u narodu poznatog kao krečnjak, onda je najpre predsednik objasnio – a zatim su svi ostali to ponavljali – da se zaista radi o krečnjaku, ali (navodno) superčistom, više od 99 odsto, što ga čini retkim i, razume se, skupim.
Da bi još malo zagolicao maštu već raspamećenog stanovništva, Vučić je celu priču obavio dodatnom misterijom. Nije hteo da otkrije lokaciju potencijalnih/budućih rudnika, štaviše, naglasio je da to zna samo „troje ljudi”. Rekao je, doduše, da je reč o „jednom od najsiromašnijih delova Srbije”, ali to, s obzirom na rasprostranjenost bede u našoj zemlji, može da se odnosi i na dve trećine njene teritorije. Nije Vučić rekao, takođe, ni kolike su rudne rezerve, ni kada bi eksploatacija mogla da počne, niti koliko bi sve to, makar otprilike, moglo da vredi. Šta je onda mogla ministarka rudarstva Dubravka (nekad Negre, sada) Đedović nego da, nekoliko dana kasnije, kaže da je reč o milijardama evra.
Sa druge strane, neke stvari, koje kao da su se predsedniku otele iz usta, deluju zbunjujuće. Otkud, naime, tolika euforija ako je (novootkriveno, mada u stvari još sakriveno) nalazište zlata, kako je rekao predsednik, „među 80 najvećih u Srbiji”. Čovek najpre pomisli da mora da je u pitanju greška jer biti osamdeseti u Srbiji, koja ne spada u velike proizvođač zlata na svetskom nivou, ne izgleda kao neki veliki uspeh. Kada je lane otvaran rudnik Čukaru Peki, koji je s rezervama od 80 tona zlata (pored 1,3 miliona tona bakra) najavljen kao najveći revir ovog plemenitog metala u Srbiji i koji bi (s godišnjom produkcijom od tri tone) Srbiju trebalo da podigne na drugo mesto po proizvodnji zlata u Evropi, odmah iza Finske, bilo je mnogo manje pompe.
Zlatna groznica je, u stvari, predsednika Vučića uhvatila još pre tri godine, samo to nije uzimano ozbiljno. U maju 2019, setiće se mnogi, Vučić je doneo odluku da se povećaju zlatne rezerve. Sa tadašnjih 20 tona najpre na 30 do kraja iste godine, a zatim, u narednih 18 meseci, na 50 tona. Kako su pisale novine, Vučić je u jednom trenutku „pozvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i nadležne iz Ministarstva finansija i doslovce im dao zadatak: ‘Kupujte zlato, Srbija mora da bude sigurna’.”
Od tada je prošlo dva puta po 18 meseci, a cilj nije ispunjen, ali to nije toliko važno. Štaviše, i bolje da je tako. Naime, kako je pisao nedavno preminuli veliki ekonomista Vladimir Gligorov, vrlo je „nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže, a što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika”. Ali, zaključio je Gligorov, „svaka autokratska vlast teži da se ‘pozlati’. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.”

Primer Španije

Da nije zlato sve što sija, zna se odavno, ali ni da pravo zlato ne mora da donese sreću i napredak, takođe nije nepoznato. To važi kako za pojedince tako i za narode. Danas su najveći proizvođači zlata u svetu Kina (2020. proizvela 370 tona) i Rusija (330 tona), ali to njihovo stanovništvo ne čini ni približno najbogatijim u svetu.
Kada je pak o Srbiji reč, kao osobito poučno moglo bi da posluži, ma koliko i prostorno i vremenski udaljeno, špansko iskustvo. Početkom 16. veka u Španiju su, piše Dejvid Lendis u knjizi Bogatstvo i siromaštvo nacija, počele da se slivaju ogromne količine zlata i srebra iz Južne i Srednje Amerike. Zemlja je bukvalno plivala u bogatstvu. Međutim, polako je to zlato počelo da se odliva prema Holandiji i Flandriji (delu današnje Belgije), Italiji, Engleskoj. Tamo su Španci kupovali sve što im je bilo potrebno, od hrane preko tekstila do brodova i oružja. Oružje im je trebalo za ratove koje su, zaslepljeni novostečenim bogatstvom, vodili.
Nije prošlo mnogo, a španska država je zapala u ogromne finansijske probleme. Bankrotirala je čak tri puta: 1557, 1575. i 1597. godine.
Sa ekonomskim propadanjem poklopilo se, štaviše, dobrim delom mu je i prethodilo, duhovno nazadovanje. Ono je povezano s jačanjem verskog ekstremizma. Španska inkvizicija je i danas pojam ljudske beslovesnosti i bestijalnosti.
Već 1521. godine zabranjeno je ne samo štampanje nego i čitanje tzv. jeretičkih spisa – na bilo kom jeziku. Godine 1558. za uvoz knjiga bez dozvole i neovlašćeno štampanje propisana je smrtna kazna.
Istovremeno počinje progon pojedinih delova stanovništva, ne samo Jevreja, mada njih na prvom mestu, već i velikog broja ljudi čije je mišljenje smatrano (moralno-politički) nepodobnim.
„Crkvene i svetovne vlasti su se udružile da kontrolišu misli, znanja i uverenja… Univerziteti su se sveli na centre indoktrinacije, a nepravoverne i neobične knjige odložene su u Index Librorum Prohibitorum, dok su se prihvatljive knjige objavljivale sa zvaničnim imprimatur (‘odobreno štampanje’), zabranjivani su naučni radovi… Subverzivni naučnici su ućutkani i prisiljeni da se odreknu sebe.”
„Proganjanja su dovela do neprestanog ‘lova na veštice’, s plaćenim cinkarošima, ‘radoznalim’ susedima i rasističkom opsednutošću čistom krvlju (limpieza de sangre).”
„Samoizolacija je bila drastična… Tako su Iberija i mediteranska Evropa potpuno propustile da se priključe takozvanoj naučnoj revoluciji”, zaključuje na kraju Lendis.
Ovo je ipak 21. vek, podudarnost ne može biti stopostotna, ali neke sličnosti sa današnjom Srbijom prosto zapanjuju. Nema sada, naravno, bukvalnog spaljivanja „veštica”, ali umesto toga ima proglašavanja izdajnika i nazivanja ljudi ološem.
Nema formalnog zabranjivanja knjiga, ali „imprimatura” i dalje ima: podobni pisci dobijaju državne sinekure, njihove knjige se štampaju o državnom trošku, da bi ih država potom i otkupljivala, dok su ostali prepušteni sebi i svojoj nevolji.
Univerzitet popušta pod naletima crkve i prilagođava se crkvenim zahtevima, umesto da bude obrnuto. Profesori univerziteta otvoreno govore o potrebi indoktrinacije studenata, akademici o „nepatriotskoj nauci”.
Ideološka inkvizicija, na inicijativu ili uz podršku crkve, prekraja školske udžbenike, naučna saznanja žrtvuju se religijskim dogmama.
Ne govori se, doduše, o čistoći krvi, ali se govori o čistoći gena, naravno srpskog, i potrebi da se on sačuva od stranog uticaja i zagađenja.
Konačno, ali nikako najmanje važno, Srbija zaista klizi ka nekoj vrsti samoizolacije, udaljavanja od najrazvijenijeg, ne samo u materijalnom nego pre svega u duhovnom smislu, dela čovečanstva.
Predsedniku Srbije se ne može osporiti osećaj za politički marketing. Mada taj marketing sve više liči na Miloševićev. Nakon što je, naime, kako je gore već rečeno, Slobodan Milošević početkom devedesetih u blizini vojvođanskog sela Turija pronašao naftu, u zemlji je nastao takav lom i krš da se od njega Srpkinje i Srbi ni do danas nisu oporavili. Nije valjda da nas i Vučić priprema za neka slična vremena?

Mijat Lakićević
Medija centar, 23. decembar 2022.

Latinka Perović, izdajnik

PEŠČANIK,
Zoran Đinđić je za sebe govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije

Malo je u Srbiji ličnosti, generalno, a pogotovo u intelektualnoj eliti, prema kojima je okolina bila tako surova, kao što je to bio slučaj s Latinkom Perović. Udarali su je i zdesna i sleva, i antievropski, ali i proevropski krugovi. Optuživali su je za izdaju nacije, ali i klase.

Imala je, doduše, Latinka Perović i poštovalaca, ali to je bila margina. I to vrlo uska.

Latinkin sraz sa društvenom sredinom počeo je još dok je bila u vlasti. U Partiji su joj zamerali što hoće dijalog s nacionalistima, nacionalisti su pak taj dijalog takođe odbijali. Nisu, recimo, prihvatili poziv da učestvuju na Kongresu kulturne akcije (Ivo Andrić je došao) koji je bio (o)smišljen kao tribina za razgovor.

U Partiji su joj spočitavali da hoće kapitalizam jer se zalagala za tržište; nova levica ju je optuživala za isto to. Mihailo Marković će kasnije s ponosom isticati da su praksisovci dali ključan doprinos obaranju reforme.

Sa vlasti je otišla pod optužbom za (anarho)liberalizam. Uzgred, nuđeno joj je da o(p)stane (kao i Marku Nikeziću), ali je odbila da žrtvuje ono u šta veruje.

I desnica i levica tvrdile su da zapravo nikakvog liberalizma tu nije bilo. Dva primera, koja se kao neprikosnovene istine provlače do današnjih dana, zaista su paradigmatična. Prvi je da su liberali uhapsili Mihaila Đurića, profesora Pravnog fakulteta, iako je on zatvoren nekoliko meseci posle pada liberala. Drugi je da su liberali s posla izbacili osam profesora beogradskog Filozofskog fakulteta iako je do toga došlo tek 1975, dakle tri godine pošto su liberali smenjeni.

I levica i desnica tvrde da ni liberali sami sebe, dok su bili na vlasti, nisu smatrali liberalima već komunistima, a da su to naknadno počeli da učitavaju u svoje biografije.

Prvo je tačno, drugo nije. Srpski (komunistički) liberali zaista nisu bili liberali u klasičnom smislu, ali oni sebe nisu ni nazivali liberalima. Njihovim idejama bio je najbliži evrokomunizam koji je tada cvetao u Italiji (Enriko Berlinguer), Francuskoj (Žorž Marše) i Španiji (Santjago Kariljo). Ali – malo li je? Imati u tom času (Zapadnu) Evropu u svom opredeljenju, kao neku vrstu uzora, bio je za Srbiju korak od sedam milja. Nije slučajno da su upravo u tim godinama začete i započete sve velike kulturne manifestacije kojima će se Beograd i Srbija i decenijama kasnije, sve do dana današnjeg, ponositi: Bitef, Bemus, Fest, Džez festival… U borniranim partijskim, nacionalističkim i praksisovskim mozgovima to je moralo izazivati paniku.

Kada danas čitate Marka Nikezića, deluje prosto neverovatno koliko je često pominjao institucije, i potrebu da one deluju samostalno i nezavisno. Kao da je Vojislav Koštunica. (Samo što je Marko mislio ozbiljno.)

Otud liberalizam – takav kakav je, u datim okolnostima, bio – uopšte nije bila pogrešna ocena. Bez obzira na to što su je srpskim liberalima „učitali” njihovi neprijatelji, odnosno što su im neki drugi, a nekad i isti, kad su se „opasuljili“, to osporavali.

Baveći se pola veka istorijom, koju je nazivala kraljicom društvenih nauka – jer u sebi traži, i primenjuje, i književnost, i psihologiju, i antropologiju, i sociologiju, i filozofiju – Latinka Perović je takoreći prirodno i neumitno uplovila u liberalizam kao najplodonosniju i najhumanističkiju misao.

Ako se taj razvojni put ne zamera jednom Milovanu Đilasu, zašto bi se prebacivao Latinki Perović.

Ljubomir Madžar, korifej srpskog ekonomskog liberalizma, dokazuje da postoji „jaka pozitivna korelacija između stepena profesionalne izgrađenosti i mere prihvatanja liberalnih načela”, kao i da su „liberali mnogo plodniji” autori, te u međunarodnim publikacijama mnogo zastupljeniji od antiliberala.

Latinka Perović verovatno ima više objavljenih knjiga (o kvalitetu da i ne govorimo) od celog istorijskog odeljenja Srpske akademije nauka, ali tamo su očigledno presudni neki drugi, a ne naučni kriterijumi, pa su njena vrata za veliku istoričarku ostala zatvorena. Više je izgubila Akademija.

Latinka Perović je uvidela da je liberalizam ne samo čovečanstvu omogućio strelovit materijalni i duhovni progres nego i da je najpouzdaniji ključ za razumevanje, dakle humanizovanje, i svakog pojedinca i ljudskog društva u celini.

To saznanje i čvrsto utemeljenje u liberalizmu Latinku Perović su dovodili čak i do nesporazuma sa sebi bliskim ljudima, naročito onima sa levice. Ali kao ni 50 godina ranije, ona nije želela niti mogla da se odrekne onoga u šta kao naučnik i kao čovek duboko veruje. Optužili su je za izdaju klase. Radničke dabome.

Nema boljeg tumača srpske istorije od Latinke Perović. I niko srpsko društvo nije razumeo i objašnjavao tako dobro kao što je to činila Latinka Perović.

Latinka Perović je otkrila i uspostavila onu „krhku srpsku vertikalu” čija je okosnica liberalna misao, uvek skrajnutu, na margini, ali i vazda istrajnu i postojanu, evo već 200 godina: počev od Milana Piroćanca i Pere Todorovića preko Koče Popovića, Bogdana Bogdanovića i Marka Nikezića do Ivana Đurića i Zorana Đinđića, da pomenemo samo pojedine karike iz tog lanca koji je ona sama okarakterisala kao neželjenu elitu. Ali identifikovala je Latinka Perović i onu drugu, to jest prvu, vodeću i vladajuću, u Srbiji dominantnu ideju i ideologiju koju je personifikovao Dobrica Ćosić. „Lažemo iz ljubavi i čovečnosti. Lažemo zbog poštenja, lažemo zbog slobode. Laž je vid našeg patriotizma i potvrda naše narodne inteligencije. Lažemo stvaralački, inteligentno, inventivno”, citirala je „oca nacije”. Mi lažemo zato što smo pošteni, a drugi zato što su pokvareni. Razotkrila je „kratke noge” „srpskog stanovišta“. Šta je, osim stigme izdajnika, mogla da očekuje.

Zoran Đinđić je za sebe ironično govorio kako je „izdajnik opšte prakse”. Latinka Perović je tu rečenicu često navodila. Kao da je u toj besramnoj optužbi videla neku tajnu vezu između svoje i sudbine mučki ubijenog premijera Srbije. Rekavši jednom prilikom da se „između dve Srbije“ vodi „borba na život i smrt“, nad čim se navodno skandalizuju zagovornici vrlog srpskog sveta, Latinka Perović je samo opisala ono što se već događa. I brojala žrtve. Zato se toliko trudila da lik i delo Zorana Đinđića osvetli, objasni i opravda – pred društvom i pred istorijom.

Smemo li da verujemo da Latinki Perović tako nešto neće biti potrebno.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. decembar 2022.

Post

NOVI MAGAZIN, ,
Živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“

Kada je jedan strani diplomata Ljubiši Ristiću rekao da će Srbija biti bombardovana, slavni pozorišni reditelj je dotičnog izbacio iz svog kabineta. Ovo je nedavno na jednoj televiziji ispričao sam Ristić, odakle bismo mi, inače, znali za tu pikanteriju. Kakav herojski čin.

Posle toga je Ristić, sigurno misli čitalac, uzeo pušku, stavio ranac na rame i otišao na Kosovo da brani otadžbinu. Jeste, al’ malo morgen, što bi rekao Slobodan Milošević.

Oni koji su bili za rat i rat izazivali, otišli su u bunker, oni koji su bili protiv rata otišli su na front. Kada se rat završio ovi prvi su ispuzali iz svojih skloništa i osvojili medije. Odakle ponovo „raspamećuju naciju“.

Zbilja, kako to reče neko na jednoj drugoj, ne manje ružičastoj televiziji, živimo ne samo u doba „postistine“ nego i „poststida“.

Potpuno odsustvo i jednog i drugog manifestovao je ovih dana još jedan istaknuti predstavnik domaće intelektualne elite. Profesor doktor Slobodan Vladušić izjavio je, naime, kako „Evropa nama zabranjuje da subvencionišemo poljoprivredu“, dok istovremeno sama to obilato radi, zbog čega su tamo prehrambeni proizvodi jeftiniji nego u Srbiji, što je sve deo šireg zavereničkog plana postpetooktobarskih (eto još jednog „post“ prefiksa) vlasti da se uništi srpski seljak jer seljak je „kičma svake države, pa i srpske“.

Koliko je to daleko od istine najbolje se vidi po tome što Evropska unija svake godine iz tzv. pretpristupnih fondova Srbiji za razvoj poljoprivrede poklanja 150 miliona evra. Da je Srbija u Evropi, dobijala bi 10 puta više. Bugarska, koja ima otprilike isto stanovnika kao i Srbija, dobija oko dve milijarde.

Da bi se pak pridružila „evropskoj porodici naroda“, potrebno je da Srbija svoju spoljnu politiku uskladi sa Unijom. Što, između ostalog, znači da uvede sankcije Rusiji. Što Srbija odbija. Ukoliko bi to uradila, glasi opravdanje, ugrozila bi svoje materijalne interese. Morala bi znatno skuplje da plaća energente, što bi je koštalo više stotina miliona evra. Time bi, kaže se, pucala sebi u nogu.

Pa je pucala sebi u glavu.

Jer uvođenje sankcija Rusiji nije materijalno nego moralno pitanje, nije stvar interesnih nego vrednosnih opredeljenja.

Evropa nije uvela sankcije Rusiji zato što je od toga očekivala neku korist za sebe. Naprotiv, znala je da će joj to doneti velike nevolje. Zato su, između ostalog, mere uvođene postepeno – da bi se državama dalo vremena da im se prilagode i nadomeste robu koja je dolazila iz Rusije. Ali Evropa je morala da pokaže da je Putinova agresija na Ukrajinu u dubokom neskladu sa evropskim vrednostima.

Paradoksalno ili ne, tek oni koji najviše govore o nebeskoj Srbiji, dakle Srbiji posvećenoj višim vrednostima, čak i o svojevrsnoj moralnoj superiornosti srpskog naroda, sada najviše podržavaju politiku koja se prevashodno rukovodi prizemnim interesima, materijalnim potrebama.

Slobodan Vladušić u jednom trenutku čak natukne da za reč „čojstvo“ u Evropi nema pandana, takoreći je neprevodiva… Može li biti veće ignorancije i veće nadmenosti istovremeno. Uzgred, prevodeći, pre gotovo pola veka, jednu knjigu s nemačkog, Zoran Đinđić je upotrebio reč „čoveštvo“.

Sve u svemu, to što govori (znatan) deo srpske intelektualne elite niti ima mnogo veze se istinom niti se oni zbog svojih postupaka stide. Traje veliki post.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 8. novembar 2022.

Vučićevi cenzori

PEŠČANIK, , ,
Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže

Cenzure je, na ovaj ili onaj način, bilo i u SFRJ, tj. u Socijalističkoj Republici Srbiji. Ali oni koji su to tada radili nikada se nisu time nešto posebno dičili. Znali su da je to nešto neprilično demokratskom društvu, pa makar to bila i „narodna demokratija“, kako se po marksističkoj teoriji nazivala vladavina komunističke partije.

Danas se situacija promenila, pa se cenzori svojim funkcijama hvale, kao što je to uradio jedan doktor nauka na televiziji s nacionalnom frekvencijom koja se u poslednje vreme – teško da je slučajna ta podudarnost – prepoznaje po podršci Putinovom razaranju Ukrajine.

Reč je, ako neko slučajno ne zna, o prekrajanju udžbenika biologije koje je, nakon intervencija patrijarha Irineja i promptne reakcije Ministarstva prosvete, izvršila specijalno određena šestočlana komisija. Od ovog slučaja, tj. otkako je biologija stavljena na Index prohibitorum, prošlo je više od mesec dana, ali mu je pomenuta, takoreći ničim izazvana, TV epizoda udahnula novi život. Posebno onaj njen deo gde je na zapažanje voditelja da sličnih problema ima i sa istorijom, dotični odgovorio da za istoriju nije stručnjak. Dok za biologiju, sa diplomom Filozofskog fakulteta, nesumnjivo jeste.

Ovo valjda bolje od svega ilustruje intelektualnu – a bogami i moralnu – beskrupuloznost tih ljudi. Kakva je smetnja sad da oni, recimo, naučnu teoriju da je Zemlja okrugla proglase ideologijom – kao što su uradili sa moralno-politički nepodobnim lekcijama iz biologije – da je kao takvu izbace iz školskih učila i zamene onom „pravovernom“, da je Zemlja ravna ploča koja stoji na leđima slonova ili kitova, oko toga još nema pune saglasnosti (nije baš ni da u njihovom svetu vlada jednoumlje).

Da se ljudi koji nemaju nikakvih kompetencija, ne samo u biologiji nego i u prirodnim naukama uopšte, jer su svi odreda društvenjaci, usude da odlučuju o nečemu što je potpuno izvan njihovog znanja, to se zaista retko dešava, ako se ikada dosad i desilo. I u diktaturama vladari su morali da se pomuče da pronađu ljude s formalnim stručnim pokrićem koji bi za njih odradili neke prljave poslove. Ovde – jok; Vučić ni oko toga više ne mora da se trudi.

Poput Kovačevićevih Čvorovića, i ovi Vučićevi ne traže nikakvu nadoknadu, a ako ih se za Dan bezbednosti sete – sete; to bi im bila najveća nagrada.

Kad smo već kod nauke o životu, sve češće se čuje, opet pre svega iz medija s nacionalnim „pečatom“, kako stanovništvo Srbije, naročito velikih gradova (važi to i izvan njenih granica, na primer za Banjaluku) čine mekušci, ljudi razmaženi visokim standardom i dobrim životom, nespremni za patnje i odricanja.

Neće Srbi da ginu – ponavljaju oni zapravo staru jadikovku Dobrice Ćosića. Mada, ima i onih koji hoće. Eto, recimo, Dragoslav Bokan. Đe gođ je bio, svuđ je poginuo, da parafraziram one nezaboravne pozorišne predstave. Tako da nam se vratio još širi nego što je bio.

Već smo se naslušali patriota do poslednje kapi tuđe krvi, jasno je naravno i njima da ovde više nikakvog rata ne može biti, a ako do nečega dođe, oni sigurno neće biti u prvim redovima. Osim ako ne računamo redove onih koji beže.

Nije ni čudo, mada možda na prvi pogled ne izgleda tako, da se svi ovde (ne)pomenuti likovi pojavljuju na jednoj frekvenciji. Jer, svi su oni na istoj talasnoj dužini, program je ono što ih povezuje u isti idejno-politički snop.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. novembar 2022.