Monthly Archives: novembar 2022

Siniša i Dafina

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije

Sećate li se Dafine? Rođeni posle devedesetih verovatno ne znaju ni ko je to, osim ako im roditelji, a pogotovo bake i deke, nisu o njoj pričali. Dafina Milanović – kraljica piramidalne štednje u doba vladavine crveno-crne (nekad formalne, nekad faktičke) koalicije Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja iz poslednje decenije 20. veka. Onih, dakle, čiji naslednici – samo u obrnutoj srazmeri – i danas vladaju „zemljom na brdovitom Balkanu“. To je, treba li podsećati, vreme kada je pod firmom patriotizma obavljena najveća pljačka narodnog bogatstva u istoriji Srbije.

Iz tog vremena ostala mi je u pamćenju jedna slika: u glavnom dnevniku državne televizije (čiji je direktor tada bio Milorad Vučelić, ovaj isti koji danas upravlja paradržavnim, tj. prorežimskim Večernjim novostima) pojavljuje se „narodna majka“, kako su je nazivali, Dafina Milanović, pokazuje kasu punu uredno složenih novčanica i kaže, otprilike: narode, ne brini, para ima. Jer, „narod“ je izgleda bio počeo da sumnja, pa ga je trebalo dodatno zaludeti.

Eto, te scene se setim kad god ministar finansija Siniša Mali pred televizijskim kamerama govori kako „država ima para“ i da građani (i građanke, dabome) ne treba da brinu. A Siniša Mali to poslednjih nekoliko godina ponavlja takoreći svaki čas. Tako je i nedavno rekao da „mi s novcem u ovom trenutku nemamo problem“ jer „na računu imamo više od 2,5 milijardi evra“.

Kao što je Dafina u svom sefu pokazivala tuđe, tj. pare štediša, tako se i ministar Mali hvali tuđim, tj. novcem građana Srbije. Štaviše, u slučaju Siniše Malog stvar je još gora, pošto se on ne hvali samo parama koje je (već) uzeo od građana nego i onima koje će im tek uzeti, budući da je reč o novcu iz kredita koje će oni, građani, morati da vraćaju.

Ta suma kredita se iz godine u godinu povećava. Za ovu godinu budžetom je planirano da država uzme kredite u visini od ukupno 625 milijarde dinara, ali je rebalansom kreditni „plafon” podignut na 818 milijardi. Zakonom o budžetu za 2023. godinu, međutim, državi je odobreno da se zaduži čak 50 odsto više, tj. do blizu 1.250 milijardi dinara (nešto više od 10 milijardi evra).

Odmah treba reći da to ne znači da će se za toliko povećati javni dug. Pre svega zato što je blizu polovine odobrene sume (4,6 milijardi evra) namenjeno za vraćanje zajmova koji dospevaju dogodine. To na neki način jeste utešno, ali nije utešna činjenica da se na taj način stari dug ne vraća i ne smanjuje nego se samo obnavlja. Sa druge strane, javni dug će biti sigurno povećan za iznos planiranog državnog deficita (264 milijarde dinara, odnosno oko 2,3 milijarde evra), koji će biti pokriven iz zajmova na domaćem ili stranom tržištu. Nije nemoguće, štaviše, s obzirom na iskustvo, vrlo je verovatno da će tome biti pridodata i neka milijardica za kredite koje su (formalno) uzela (ili će tek uzeti) javna preduzeća, a vratiće ih država, odnosno građani. Sve u svemu, na te tri stavke već je opredeljeno oko 920 milijardi dinara (tj. blizu osam milijardi evra).

Ono što od ukupno odobrenog zaduženja (koje, istine radi, ne mora da bude iskorišćeno do zadnjeg centa) vlada ne potroši na jedan, drugi ili treći način, ostaće u državnoj kasi. Naime, kako piše u budžetu, „u slučaju ostvarenja maksimalnih planiranih primanja (to je, da podsetim, onih pomenutih hiljadu i kusur milijardi) po osnovu zaduživanja neophodnih za finansiranje deficita, otplatu dugova i nabavku finansijske imovine (eufemizam za državno kreditiranje javnih preduzeća – opet M. L.) iznos od 327.600.000.000 dinara predstavljaće pozitivnu promenu stanja na računu“.

To su, dakle, te pare – onih dve i po milijarde evra – kojima se hvali ministar Mali. Nije reč ni o kakvoj uštedi na pojedinim rashodima niti o vanredno povećanim poreskim prihodima zbog (neočekivano) brzog ekonomskog razvoja i snažnog rasta privrede nego o pozajmljenom – i to po prilično visokoj ceni – novcu. Stara narodna izreka kaže: „dug je zao drug“, ali ko narod pita. Mada, u stvari, nije baš ni da nije pitan.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. novembar 2022.

Država protiv tetkica

Dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčila milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne aktuelna vlast je terala na prosjački štap

Javne finansije

Protest „tetkica“, tj. spremačica, higijeničarki, domara i ostalog „pomoćnog“ i Tehničkog“ osoblja, zaposlenog u dečijim vrtićima i sličnim javnim ustanovama pokazao je svu nakaradnost našeg ekonomsko-socijalnog sistema pod aktuelnom političkom, tj. vlašću Aleksandra Vučića.
Pri tome, potpuno je nebitna presuda Kasacionog suda kojom je, uzgred, odlučeno da ova grupa radnika nema pravo na regres i topli obrok, tj. da li je ona zasnovana na zakonu ili ne. Verovatno i jeste, ali to je tek ono najgore jer pokazuje da je ovaj režim utemeljen na sili i nepravdi. Jer, dok je olako i „neselektivno“, što rekli ekonomisti, a u stvari bahato arčio milijarde „pomažući“ i najbogatijima, sa druge strane one siromašne terao je na prosjački štap.

MALI SUPERHIK: „Slučaj tetkice“ je zapravo paradigmatičan primer koji ilustruje koliko je tvrdnja ministra finansija Siniše Malog, izneta prilikom predstavljanja rebalansa ovogodišnjeg budžeta u Skupštini, da je, naime, „država preuzela krizu na sebe“, bezočna neistina. Iz prostog razloga što, kao što je dobro poznato svima, pa i ministru Malom, država nema nikakve svoje pare, sve što ima uzme od drugih, milom (kao kredit) ili silom, kroz poreze. U stvari, aktuelna vlast je samo preraspodelila teret krize i to tako što je, sa jedne strane, opteretila buduće generacije, a sa druge što je (relativno) više opteretila siromašnije slojeve.
Takođe, vlast je tom „helikopterskom” podrškom pokazala da više vodi računa o svom marketingu nego o potrebama građana. Uzima i troši preko mere da bi se prikazala kao veliki dobrotvor, a u stvari zadužuje stanovništvo koje će ono što je dobilo morati da vrati s kamatom. Ne radi se, međutim, ovde samo o nedostatku volje da se rešenja za krizu traže analitičkim, tj. selektivnim pristupom. Naime, da bi se organizovala pomoć u skladu s potrebama, neophodno je i neko poznavanje socijalnog stanja u društvu, kao i malo bolje „logističke” sposobnosti nego što je organizovanje autobuskog prevoza, pravljenje sendviča i slično. U suštini, ova vlast je nesposobna za bilo kakvu akciju usmerenu ka povećanju socijalne pravde i pravičnosti.
Ono u čemu je, međutim, stekla zavidnu veštinu, jeste širenje obmana. Mesto i vreme na biraju, ali im je skupštinska govornica, reklo bi se, posebno draga. Tako je ministar finansija naveo pet razloga za rebalans budžeta. To su: 1) Porast prihoda koji će, kako se procenjuje, gotovo 200 milijardi dinara (tačno 193) biti veći od planiranih; 2) Rast cena energenata; 3) Pomoć mladima od 16 do 29 godina u iznosu od po 5.000 dinara; 4) Penzije koje bi od novembarske trebalo da se povećaju devet odsto i 5) Podrška merama nataliteta.
Glavni razlog Siniša Mali je sakrio. Reč je o povećanju rashoda koji će u 2022. od planiranih biti veći čak 272 milijarde dinara. Zbog toga će i ovogodišnji manjak u državnoj kasi umesto planiranih 200 milijardi dinara (1,7 milijardi evra) dostići 280 milijardi dinara (2,4 milijarde evra), tj. s predviđenih tri skočiće na (blizu) četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Porast rashoda je u vezi s porastom cena energenata, prirodnog gasa i električne energije pre svega, ali suštinski razlog za loše stanje srpskih javnih finansija na drugoj je strani. Naime, Srbija je mogla da na energetskoj krizi debelo profitira. Ministar Mali je u Skupštini rekao da bi Elektroprivreda Srbije ostvarila dobit od 1,8 milijardi evra da je struju prodavala po nabavnoj, odnosno tržišnoj ceni. Koliki je rast cena energenata najbolje pokazuju podaci da je u septembru 2019. kilovat struje koštao od 3,8 do šest evrocenti, a ove godine košta između 32,7 i 55,6 evrocenti, dakle 10 puta više, rekao je Mali u Skupštini.
Mali je, međutim, opet zaboravio da kaže bitne stvari. Prvo – da je Srbija morala da uvozi električnu energiju, na šta će, prema rečima eksministarke Zorane Mihajlović, ove godine (počev od 12. decembra 2021, kada je došlo do velike havarije u TE „Nikola Tesla“) potrošiti oko milijardu evra.
Drugo, da tandem Vučić–Grčić nije urnisao EPS, Srbija bi imala struje i za izvoz. I to u velikim količinama. Dakle, i da cena struje nije povećana ni za cent, samo na izvozu je moglo da se zaradi možda i onoliko koliko je potrošeno na uvoz. Sa druge strane, iz reči ministra Malog neko bi mogao da zaključi da struja u Srbiji uopšte nije poskupljivala. To, međutim, ne odgovara stvarnosti. Prosečna cena električne energije u Srbiji (za privredu i domaćinstva) porasla je oko 20 odsto. Uprkos tome, EPS je za proteklih devet meseci 2022. zabeležio gubitak od 680 miliona evra (80 milijardi dinara), a lako se može desiti (zavisi od jačine zime) da gubitak na kraju godine dostigne (pa i premaši) i svih milijardu evra.
Taj gubitak EPS neće moći sam da pokrije, dakle pokriće ga „država”. Kako drugačije nego novim zaduživanjem. Koje će opet plaćati, tj. vraćati svi građani Srbije. Stara je istina da se struja u Srbiji troši neracionalno. To je znak da još ima prostora za (razumno) povećanje cene. To bi doprinelo racionalnijem ponašanju potrošača, što znači i smanjenju tražnje, naročito domaćinstava. Ako se na sve ovo doda činjenica da bogatija domaćinstva troše znatno više (električne) energije, lako se može zaključiti da je politikom cena u energetici aktuelna vlast pomagala bogatijima, a štetila siromašnijima.
Ista priča važi i za Srbijagas, jedino je ukupna šteta tu malo manja. Prvo, zbog lošeg gazdovanja, iako je davno obećano, kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor ni do danas nije povećan sa 450 na 750 miliona kubnih metara. A drugo, prodajnom cenom gasa, znatno nižom od kupovne/uvozne, opet su privilegovani boljestojeći građani nauštrb onih slabije stojećih.


BUDŽET TAMNI VILAJET: U stvari, rebalans pokazuje da je budžet „mrtvo slovo na papiru”, odnosno da, kao što mu se neozbiljno prilazi tokom projektovanja, tako je i neodgovoran odnos prema njegovim postavkama. Naime, iako je već u vreme izrade budžeta bilo prilično izvesno da će doći do energetske krize i, štaviše, uprkos upozorenjima Fiskalnog saveta, Vlada u budžet nije unela nikakve mere za predupređivanje, tj. ublažavanje teškoća u snabdevanju. Takođe, odmah po usvajanju budžeta Vlada je počela da preduzima korake koji njime uopšte nisu bili predviđeni – poput populacione politike i pomoći mladima (što je, da podsetimo, sada ministar Mali naveo među razlozima za rebalans).
To ukazuje na jednu od ključnih negativnih karakteristika srpskog budžeta – netransparentnost. Kako u svojoj „Oceni rebalansa budžeta” konstatuje Fiskalni savet, „nedovoljna transparentnost budžeta je problem koji se ponavlja iz godine u godinu”. FS posebno navodi primer bivše Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima – u međuvremenu unapređene u ministarstvo – koja „od svog osnivanja nikada nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika”. Štaviše, gura dalje FS, „predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljno prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 milijardi dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjiženi na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kojem preduzeću ide koliko sredstava, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje će se namene budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno” – čudi se Fiskalni savet (čudo je da nije oguglao) – „da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet više od 11 puta (sa 13 na 153 milijarde dinara); da se nabavka finansijske imovine (čitaj zaduživanje – prim. NM) na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 milijarde dinara); da se izmenom člana 41 omogući da država izda 102 milijarde dinara garancija za zaduživanje (prethodno je bilo 24 milijarde) – a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj”, ironični su na kraju Petrović i ekipa.
Valjda u skladu sa izrekom da je bog prvo sebi bradu stvorio, netransparentnošću se posebno odlikuje Ministarstvo finansija. Budžet ovog ministarstva je povećan za čak 275 milijardi dinara (sa 895 na 1.170 milijardi). Lavovski deo te sume, 245 milijardi, namenjen je pokrivanju gubitaka energetskih preduzeća. Međutim, „ocenjuje” FS, „rebalans i propratna dokumentacija samo u tragovima referišu na ovaj vrtoglavi porast, zbog čega je iz budžetskih izvora nemoguće doneti bilo kakav zaključak o krajnjoj nameni ovih sredstava”.
Najveći deo povećanja rashoda jeste za energetiku, ali je u tih gotovo 300 milijardi dinara vlast uspela da uglavi i sopstvene troškove, kojih se ni poslovični „pijani milioner“ ne bi postideo.
Naime, kako je to primetila Marinika Tepić, poslanica Stranke slobode i pravde, sredstva na raspolaganju Generalnom sekretarijatu vlade povećana su čak šest puta – sa milijardu na šest milijardi dinara. Kome idu te pare – ne zna se. Ali nije to ništa novo. To je, kako reče Fiskalni savet, „negativna praksa koja se ponavlja iz godine u godinu”.
Posebno su opasne mutne radnje u javnim investicijama. Primetno je da su kapitalna ulaganja (uprkos krizi) ostala visoka. Štaviše, čak su i povećana – sa 407 na 423 milijarde dinara. Načelno – i makar na prvi pogled – to deluje pohvalno. Međutim, način na koji se troše te ogromne pare pobuđuje raznovrsne sumnje. Već je naveden primer Kancelarije, tj. Ministarstva za javna ulaganja. Njegovih dvestotinak miliona evra tek je vrh ledenog brega. U potpunom mraku sprovode se infrastrukturni projekti teški i po milijardu i više evra. Doduše, zakonom je propisano da sve investicije skuplje od pet miliona evra moraju biti praćene analizom isplativosti, ali je istovremeno dopušten izuzetak za projekte od tzv. nacionalnog značaja.
Kad se tome doda da projekti utvrđeni međudržavnim sporazumima ne podležu obaveznim tenderskim procedurama, jasno je da se u Srbiji milijarde evra državnog, tačnije novca građana Srbije (za putnu, železničku, vodnu, vazdušnu metro i komunalnu infrastrukturu) troše bez ikakve kontrole.
Računice pokazuju da izgradnja puteva i pruga koji se grade državnim sredstvima (tj. uglavnom iz kineskih kredita) i bez upliva međunarodnih finansijskih organizacija, košta 30-40-50 odsto skuplje nego oni čije se finansiranje i izgradnja odvijaju pod „monitoringom” Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i sličnih institucija.
Taj novac odlazi u džepove građevinskih i ostalih preduzeća bliskih Srpskoj naprednoj stranci i (u manjoj meri) njenim koalicionim partnerima. To je jedan od glavnih kanala kojima se novac građana Srbije preliva u džepove privatnika bliskih vlastima. Ta takoreći legalizovana pljačka „epskih razmera” jedan je od važnih razloga što se ogromna budžetska sredstva odvajaju za investicije.

Mijat Lakićević
Novi magazin,17. novembar 2022.

Srpska nacija nije homogena kategorija

Šta u svojoj „Sažetoj istoriji Srbije“ piše istoričar Dejan Đokić, da li je istorija srpskog burnija nego drugih naroda, zašto kaže da su Srbiju stvarali migranti, da li je kroz istoriju Srbija bila više na zapadu ili na istoku…

Intervju Dejan Đokić, istoričar

Dejan Đokić je profesor istorije na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, naučni saradnik britanske Fondacije Liverhjum i gostujući profesor na katedri za jugoistočnu Evropu na Univerzitetu Humbolt u Berlinu. 2019. je bio jedan od 30 dobitnika prestižne nagrade ’Mid-Career Fellowship’ koju dodeljuje Britanska akademija. Diplomirao je i doktorirao na Školi za istočnoevropske i slovenske studije Univerziteta u Londonu, a postdoktorsku specijalizaciju je završio na njujorškom Kolumbija univerzitetu. Autor je, između ostalog, knjiga Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (2007; srpski prevod 2010, makedonski prevod 2016), i Pašić and Trumbić: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes (2010). Uskoro iz štampe, u izdanju Cambridge University Press, izlazi i knjiga A Concise History of Serbia (Sažeta istorija Srbije) koju će naredne godine u srpskom prevodu objaviti novosadska Akademska knjiga. To je bio i povod za ovaj razgovor. Trenutno piše ‘kolektivnu autobiografiju’ poslednje generacije vojnika JNA.

Vi ste istoričar, pa je prirodno vaše interesovanje za istoriju Srbije. Ipak, šta vas je navelo da napišete ovu knjigu?
Na ideju je došla urednica edicije ‘Sažete istorije’ Kembridž universiti presa, koja mi je predložila da napišem Sažetu istoriju Srbije. Izdavač mi je dao više prostora nego što smo prvobitno planirali, pa knjiga nije baš ‘sažeta’; ona nije uvek ni istorija Srbije, jer država pod tim imenom nije postojala u većem delu perioda koji knjiga pokriva. Ipak, originalni naslov je ostao. Imao sam potpunu slobodu da osmislim strukturu, fokus i opseg knjige; jedino je, kao što je uobičajeno u anglo-američkoj praksi, izdavač odredio broj reči, ilustracija i mapa.
Kao istoričar Jugoslavije i Evrope u 20. veku, morao sam da izučavam istorijske periode i probleme kojima se nisam ranije ozbiljno bavio. Tokom istraživanja sam zaključio da 19. vek ne mogu da razumem bez izučavanja ranijih vekova, pa sam sve dalje išao u prošlost. Knjiga pokriva celokupnu istoriju Srba i Srbije, odnosno od onog perioda kada možemo nešto manje-više pouzdano da tvrdimo o njihovoj istoriji, pa sve do danas.
Knjiga počinje sa seobama Slovena i Avara na Balkan u šestom i sedmom veku, a završava se savremenim seobama Slovena: sa Balkana, uglavnom u zapadnu Evropu i severnu Ameriku, i, poslednjih meseci, iz Rusije i u manjem broju Ukrajine, u Srbiju. Najnovije seobe se odvijaju paralelno sa migracijama stanovništva Afrike i Azije, koje, prolazeći kroz Srbiju i Balkan, takođe beži od rata i siromaštva, na zapad. Tako sam knjigu otvorio i zatvorio ‘migracionim krizama’.

Ima se utisak da je i u samoj Srbiji retko pisana njena istorija, uglavnom se pisala istorija Srba, srpskog naroda i slično. Kako na to gledate?
Istoričari u Srbiji ne pišu velike sinteze nego uglavnom radove koji se bave kraćim periodima i užim temama; tako je sa doktorskim tezama, što je razumljivo, ali je često tako i kada je reč o istoričarima koji nisu na početku karijere. Ti radovi su informativni, neretko odlični, i mnoge sam koristio dok sam pisao knjigu. Istoričari u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji ne pišu ni istorije Jugoslavije, Balkana i Evrope, nego se te knjige prevode sa stranih jezika. Istoriografija u Srbiji je uglavnom konzervativna; nema mnogo primera istoričara koji prate najnovije trendove u istoriografiji. Izuzetaka, naravno, ima, posebno među istoričarima srednje i mlađe generacije.
Osamdesetih godina prošlog veka je izašla u Beogradu višetomna Istorija srpskog naroda, u čijem pisanju su učestvovali maltene svi vodeći srpski istoričari. Odlučili su da napišu istoriju srpskog naroda a ne Srbije, jer nacija navodno ima duži i uočljiviji kontinuitet nego država. Ova višetomna studija predstavlja kapitalno delo; počinje praistorijom i završava se sa 1918. godinom, kada je prestala da postoji srpska država. Iako je srpska nacija nastavila da postoji, savremeni događaji su ostali bez svoje istorije. Kasniji pokušaji da se napiše istorija Srbije ili srpskog naroda se ne izdvajaju originalnošću, niti modernim pristupom pisanju istorije, ali zato prate dominantne ideološke narative u Srbiji.
Moja knjiga je istovremeno i istorija Srbije i istorija srpskog naroda. Izazov s kojim sam se suočio – da u dužem periodu koji pokriva knjiga nije postojala srpska država – nije specifičan za istoričara Srbije. S njim se suočavaju i istoričari Bugarske, Grčke, Italije, Nemačke… Ja sam u tome video priliku da se odmaknem od istorije institucija i nacionalne istorije i da pratim transnacionalne, transimperijalne protoke ljudi, ideja, dobara, bez kojih nije moguće razumeti doba pre nacionalnih država, ali ni moderno doba.

Mi volimo da mislimo da je naša istorija burna. Da li je ona burnija od istorije drugih naroda i država ili je u granicama evropskih standarda, da tako kažemo?
Srpska istorija je često bila burna, a uvek je bila deo širih istorijskih procesa, čak i kada je naizgled bila odsečena od sveta… Moja knjiga je dakle i istorija Srbije u širem, regionalnom, pa i evropskom kontekstu. Pitanje „koliko je istorija Srbije posebna“, provejava kroz knjigu. Postoje neke specifičnosti u istoriji Srbije, ali se ona ne može izučavati bez transnacionalnih, transimperijalnih, regionalnih kontakata i kulturnih razmena, ali i sukoba sa okolinom. Kao istoričar koji piše u vremenu kada se moderna istorijska nauka odmakla od uskih, nacionalnih okvira, Srbiju sam posmatrao kao deo šireg konteksta; na neki način, napisao sam transnacionalnu nacionalnu istoriju. Bez dobrih nacionalnih istorija nije lako pisati transnacionalne i globalne istorije, pa se nadam da će moja knjiga i u tom smislu da doprinese istoriografiji.

Koji su glavni nalazi vaše knjige?
Kada sam počeo da radim na knjizi, nisam imao unapred zacrtane teze, a i nije lako analizirati tako dugačak period, odnosno istorijske periode i epohe koji nisu mnogo povezani, osim u glavama nacionalista koji vide kontinuitet između srednjevekovnih, feudalnih srpskih političkih organizacija sa modernom Srbijom. Srbija je relativno mlada država, koja je nastala spletom okolnosti u prvoj polovini 19. veka, kada je došlo do kolapsa sultanove vlasti na periferijama carstva usled pobune nekada elitnih janjičarskih trupa, i priliva centralnoevropskih romantičarskih ideja o naciji koje su doneli habsburški Srbi. Crkva jeste predstavljala sponu sa ranijim periodom, ali je i tu kontinuitet sa srednjim vekom upitan. Pećka patrijaršija je ugašena sa raspadom srednjevekovne države, pa je obnovljena u 16. veku, u drugim okolnostima, kao jedna od zvaničnih crkava u Osmanskom carstvu, da bi bila ukinuta u 18. veku. Kada je Srpska pravoslavna crkva osnovana 1920. godine ona je bila naslednica Pećke patrijaršije, ali je u mnogo čemu bila i nova institucija, čije je ‘ujedinjenje’ naišlo na slična iskušenja i probleme kao stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, iako se u slučaju crkve naizgled radilo o srpskoj, a ne multinacionalnoj organizaciji.
Problem kontinuiteta postoji i unutar epoha. Pitanje je, na primer, da li se mogu povući direktne paralele između Srbije sa početka 20. veka i današnje Srbije, tj. bez uzimanja u obzir događaja do kojih je došlo u međuvremenu, pre svega ogromnih žrtava u dva svetska rata, jugoslovenskog iskustva, ukidanja višestranačkog sistema – još 1929, a ne tek 1945. – državnog socijalizma u vreme Hladnog rata, kulta ličnosti doživotnih vladara, i na kraju raspada Jugoslavije i ratova devedesetih.
Kao i ostale knjige u Kembridžovoj ediciji u kojoj se pojavljuje, moja knjiga je pre svega politička istorija, ali sam pažnju posvetio i istoriji društva, privrede, kulture, seksualnosti. Odmakao sam se od tradicionalne istorije ‘velikih muškaraca’, i u naraciju uveo žene, kao i druge marginalne i manje vidljive grupe, poput Jevreja, Muslimana, Albanaca, Vlaha, Cincara, Roma, čije istorije takođe čine istoriju Srbije.

A koje su glavne teme?
Uprkos problemu (dis)kontinuiteta, nekoliko tema provejava kroz knjigu. Jedna su migracije. Srbiju su kroz istoriju stvarali migranti, i ona je opstajala i obnavljala se zahvaljujući prilivu i odlivu stanovništva. Još jedna centralna tema knjige je suživot, ali i sukobi, sa narodima sa kojima Srbi dele životni prostor, zatim odnosi sa velikim silama i susednim državama. Srbi su granični narod, čiji je identitet kroz vekove evoluirao i nastavlja da evoluira, koji se obnavljao i bivao iznova ‘zamišljan’. Kroz istoriju je postojalo više ’srpskih centara’; danas osim Srbije deo jedne susedne zemlje nosi srpsko ime, a u jednoj drugoj susednoj državi skoro polovina stanovništva se izjašnjava kao Srbi, odnosno govore srpski jezik, dok većina pripada srpskoj crkvi. Kao i druge nacije, srpska nacija nije homogena kategorija, niti je u njenoj tradiciji da to bude, uprkos željama i pokušajima nacionalnih ideologa da ostvare nacionalno jedinstvo, neretko u cilju opstanka na vlasti nacionalnog vođe.

Da li se mogu izdvojiti neki prelomni momenti u istoriji Srbije i koji bi oni bili?
Takvih momenata je tokom perioda koji pokriva knjiga bilo više, a neki su to postali tek kroz istorijsku perspektivu i uz naknadnu pamet. Na primer, pad Smedereva 1459. su njegovi stanovnici doživeli kao katastrofu i veliku traumu, posebno u kontekstu apokaliptičnih predviđanja posle pada Carigrada samo nekoliko godina ranije. Međutim, tadašnji Srbi nisu mogli da pretpostave da će nastupiti viševekovna vladavina Osmanlija, samo povremeno prekidana periodima Habsburške vlasti. Smederevo je privremeno palo pod osmansku vlast samo dvadeset godina ranije, i generalno se smatralo, s pravom, da su Osmanlije verski tolerantniji nego pretežno katoličke zemlje poput Mađarske ili Venecije. Posle pada despotovine kružile su glasine da se izbeglo srpsko plemstvo zajedno sa mađarskim saveznicima sprema da oslobodi Smederevo, a bile su rasprostranjene i glasine, ili nada, da će doći do obnove Vizantije.

U Srbiji se danas gotovo zatire sećanje na Drugi svetski rat, osim na Jasenovac, dok se glorifikuje srpska srednjevekovna istorija, a naročito Prvi svetski rat. Kakav je vaš odnos prema tim događajima.
Revizionizam je važan preduslov za napredak istorije kao naučne discipline. Kod nas je, međutim, on postao sinonim za zloupotrebu istorije u cilju nacionalističkih i političkih projekata. Preispitivanje prethodnih saznanja i interpretacija je neophodno i to uključuje i istoriju Prvog i Drugog svetskog rata. Međutim, pod plaštom revizionizma, često se teži rehabilitaciji ratnih zločinaca i kvislinga ili produbljivanju nacionalnih mitova – ali samo ‘naših’, dok se u slučaju ‘drugih’, revizionisti drže starih ideoloških interpretacija – na primer kada se radi o broju ratnih žrtava u dva svetska rata. U ovome učestvuju neki istoričari, filmski i pozorišni reditelji, sveštenici, pravnici, pisci i novinari, a često iza svega stoji vlast. Ipak, za sada su ti pokušaji uglavnom neuspeli, i ne verujem da će izdržati test vremena. Što se tiče glorifikacije srednjovekovne istorije, i ponovnog ‘izmišljanja tradicije’, Srbija tu nije usamljena, ne samo u regionu. Svi nacionalizmi traže ‘zlatno doba’ iz prošlosti, koje treba da pruži legitimitet savremenim političkim programima i ideološkim narativima. Današnja nacionalistička istoriografija ne nudi ništa novo i svakako ne ide u korak sa savremenim trendovima u nauci. Međutim, očigledno ima podršku države. Tragikomičan projekat sa spomenikom Stefanu Nemanji, iako Beograd nije bio deo države kojom je vladao veliki župan, samo jedan je primer. Od serije o Nemanjićima na državnoj televiziji se makar odustalo jer je publika prepoznala loš kvalitet, ali je spomenik nažalost završen uz verovatno ogromne troškove o kojima se samo nagađa, iako se radi o novcu poreskih obveznika.

Pojedini istoričari prvu deceniju 20. veka, uprkos kraljeubistvu 1903, smatraju „zlatnim dobom“ Srbije. Kakav je vaš pogled na to vreme?
Istorija pokazuje da je bilo revolucionarnih prevrata koji su doneli napredak, a počivali su na ubistvu monarha. Može da se raspravlja o karakteru promena koje su usledile posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović, koje je izazvalo opštu osudu tadašnje ‘međunarodne zajednice’, uključujući i carsku Rusiju. Velika Britanija i Holandija, obe kraljevine, prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom sve dok oficiri-kraljeubice nisu bili penzionisani, do čega je došlo 1906, na treću godišnjicu Majskog prevrata. Period posle 1903. nije predstavljao zlatno doba srpske demokratije – osim ako nam standardi nisu niski, što nije isključeno. Oficiri-zaverenici su pokušavali da utiču na rad vlade, bilo je korupcije, političkog nasilja a, kao i u ostatku Evrope, žene nisu imale pravo glasa. Vodili su se i osvajački – u našoj istoriografiji poznati kao oslobodilački – ratovi 1912/13, u kojima je ubijeno ili proterano mnogo nedužnih civila, Albanaca i južnoslovenskih muslimana, ali i Bugara, a stradalo je i dosta srpskih vojnika i civila. S druge strane, uprkos svim nedostacima demokratije u Srbiji s početka 20. veka – koju treba porediti sa stanjem demokratije u tadašnjoj Evropi, pre svega balkanskim državama, a ne sa savremenim standardima na zapadu – nijedna politička partija nije zagovarala napuštanje parlamentarne demokratije i uvođenje političkih sistema kakvi su tada postojali u carskoj Rusiji ili imperijalnoj Austro-Ugarskoj. Postojala je prilična sloboda i pluralizam medija, a tadašnji vladar, kralj Petar Karađorđević, imao je mnogo manje uticaja na društvo nego sadašnji vladar, predsednik Vučić. Političkom scenom je dominirao Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke, ali je on imao jaku opoziciju pre svega u vidu Samostalnih radikala, mlađih i liberalnijih pripadnika NRS koji su se odvojili od stranke i koji će u međuratnom periodu predstavljati osnovu jugoslovenske Demokratske stranke. Postojala je i jaka tradicija socijalističkih ideja u Srbiji, koja je danas, nažalost, skoro sasvim potisnuta iz ‘kolektivne svesti’.
To je takođe bio period kada je Beograd postao de fakto jugoslovenski kulturni, pa i politički centar. Krajem 1905. dolazi do stvaranja Hrvatsko-srpske koalicije, koja pobeđuje na izborima za hrvatski sabor naredne godine, i mnogi habsburški Jugosloveni gledaju na Srbiju kao na južnoslovenski Pijemont. Dolazak kralja Petra, Karađorđevog unuka, na presto Srbije se poklopio sa obeležavanjem stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, ali su manifestacije poprimile pre svega pan-jugoslovenski karakter, sa brojnim gostima iz Hrvatske, Slovenije, Bosne, Vojvodine, Crne Gore i Bugarske.

S obzirom na aktuelnu situaciju, tj. na dilemu istok ili zapad u kojoj se Srbija danas nalazi, šta nas o tom pitanju uči istorija, da li je Srbija bila više okrenuta Zapadu, tj. Evropi, ili Istoku, tj. Rusiji?
Podela na istok i zapad je pre svega hladnoratovska i ponovo je ojačala zbog izbijanja novog Hladnog rata koji sve više preti da preraste u treći svetski rat. Navodna tradicionalna samoidentifikacija Srba kao naroda koji nije ni na istoku ni na zapadu, odnosno koji je i na istoku i na zapadu, lažno je pripisana Svetom Savi u drugoj polovini prošlog veka. Srednjevekovni Srbi nisu razmišljali u ovim kategorijama, a ako su sebe negde videli to je bilo na zapadu, u smislu da su živeli zapadno od Carigrada, političkim i duhovnim centrom tadašnjeg sveta. Što se tiče veza između Srbije i Rusije, one nesumnjivo postoje, jer se radi o slovenskim, pravoslavnim narodima, koji su u istoriji često, ali ne uvek, bili na istoj strani. Rusija je, prema međunarodnim ugovorima, u 19. veku bila garant autonomije Srbije unutar Osmanskog carstva, prvo sama a kasnije sa ostalim velikim silama. Dve države su bile i saveznice u oba svetska rata (1941-45. kao Jugoslavija i SSSR). Međutim, Srbija u 19. veku za političke modele bira Belgiju i Francusku. Diplomatski odnosi između Moskve i Beograda, prekinuti za vreme Ruske revolucije, uspostavljeni su tek 1940. godine. Jugoslavija je posle Drugog svetskog rata kopirala sovjetski sistem, ali je već 1948. došlo do sukoba između Beograda i Moskve. Titova Jugoslavija zatim razvija svoju verziju državnog socijalizma, što joj omogućava da igra izvesnu ulogu u svetskoj politici, koja možda nije bila tako važna kako se tada činilo, ali je ipak daleko prevazilazila veličinu i ekonomsku moć jugoslovenske države. Današnje proruske stavove u Srbiji i podršku Putinovom tragičnom ratu u Ukrajini, treba pre svega razumeti u kontekstu ruske podrške Srbiji na međunarodnom planu oko statusa Kosova. Bojim se da prilično veliki deo srpskog društva koji podržava rusku invaziju na Ukrajinu i ratne zločine i razaranja od strane ruske vojske, verovatno na taj način implicitno pokazuje nespremnost da se kritički suoči sa ulogom Srbije i srpskih vojski u ratovima tokom 90-ih godina prošlog veka.
Vaše pitanje sugeriše da je Evropa ono što se simbolično, ne samo geografski, smatra zapadom, a da sve ostalo, pre svega Rusija, nije Evropa. Međutim, pre 24. februara 2022, ni Ukrajina nije bila Evropa, ali sada jeste, a Rusija tek sada navodno nije… Simboličke granice Evrope su se dakle pomerile na istok. Da li to znači da je Srbija konačno u Evropi? Ili je tamo gde je uvek bila: sastavni deo istorije Evrope, mesto na kom se sreću i prepliću jugoistočna i centralna Evropa, različiti narodi, religije, ideologije, velike sile; granični region stvoren kroz migracije, koji nije lako uklopiti u stereotipne podele na istok i zapad, i koji zahteva preispitivanje i redefinisanje ovih podela?

Kada je Srbija kao država bila najbliža evropskim vrednostima i standardima?
U Srbiji postoji tendencija da se na Evropu gleda nekritički, pomalo pojednostavljeno, kao na sasvim pozitivnu ili kao na sasvim negativnu kategoriju. Ideje progresa i prosvetiteljstva jesu došle iz zapadne i centralne Evrope u Srbiju 19. veka, ali su istovremeno stigle i u Carigrad i ostale delove Osmanskog carstva. Emancipacija od osmanske vlasti se stoga pojednostavljeno tumači u srpskoj istoriografiji kao pojava nerazdvojiva od modernizacije i ‘evropeizacije’ srpskog društva, koja je pritom podrazumevala proterivanje muslimanskog stanovništva. Najdestruktivnije ideologije koje su u 20. veku bile odgovorne za svetske ratove i do tada neviđena stradanja su takođe nastale u zapadnoj i centralnoj Evropi, a ne na Balkanu.
Današnja Srbija, nažalost, nije istinsko demokratsko društvo, koje gaji građanske slobode, slobodu medija, javnih debata, štiti ljudska i prava manjina. Posle oktobra 2000, kada je pao Miloševićev režim, pa i posle marta 2003, kada je ubijen Zoran Đinđić, Srbija je pokazivala izvestan demokratski potencijal. Taj potencijal je postojao i devedesetih, kada je režim usled masovnih protesta morao da popušta pred zahtevima opozicije, sve dok na kraju nije izgubio izbore u jesen 2000. Nažalost, zadnjih godina Srbija je de fakto jednopartijska država, u kojoj se opet, pre svega na silu i odozgo, bez mnogo iskrene podrške u narodu, gradi kult vođe. Opozicione stranke su na ivici relevantnosti. Možda poslednja nada za demokratiju u Srbiji leži na građanskim, lokalnim inicijativama koje se bore za zaštitu životne sredine i koje su jedine uspele da nanesu poraz sadašnjem režimu, iako ta borba nije još završena.
Danas se i neke zemlje Evropske unije udaljuju od zapadnih vrednosti koje pominjete. Za razliku od Miloševića, koji je bio na vlasti u vreme kada je u većem delu istočne Evrope došlo do demokratizacije i kada je postojao entuzijazam za ujedinjenom Evropom slobodnih naroda, Vučić je svoj politički zenit doživeo u vreme kada su i na globalnom nivou, uključujući i bastione liberalne demokratije poput Velike Britanije i SAD, na vlast došli autoritarni populisti. Za razliku od Srbije 90-ih godina prošlog veka, današnja Srbija nije u ratu sa svojim susedima, bez obzira na tenzije sa Hrvatskom i Kosovom, Bosnom i Crnom Gorom. To su ključne razlike između Miloševićevog i Vučićevog doba.

Kaže se da je istorija učiteljica života. Da li smo mi kao narod i država naučili nešto iz istorije i zašto nismo?
Pre bih rekao da je moguće u nekim slučajevima povući izvesne paralele i kontraste između različitih istorijskih perioda i događaja, iako se istorijski konteksti uvek razlikuju. Vratio bih se na vaše zapažanje s početka intervjua, da istoričari u Srbiji ne pišu istorije Srbije. Možda se u njemu krije deo odgovora na ovo pitanje?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 10. novembar 2022.

Oproštaj od Vladimira Gligorova

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban

(Izgovoreno 8. novembra 2022. godine)

Dragi Vlado, da li slučajno znaš… – tako su neretko počinjala moja pisma, naravno elektronska, čoveku od koga se danas opraštamo.

I Vlada je uvek znao.

Sa Vladimirom Gligorovim sam, radeći u istoj redakciji, na jedan ili drugi način sarađivao gotovo pola veka. Za to vreme, što kao novinar što kao urednik, pročitao sam jedno dve hiljade njegovih kolumni. Ostale tekstove, specijalno naručene, kao i intervjue, da ne računam. To je jedno 2.000 novinskih stranica. Pretvoreno u knjiški format, sve to bilo bi jedno 5.000 strana. I da ništa drugo nisam pročitao, ne bi bilo malo, zar ne.

Vladine kolumne, to su moji univerziteti.

Vlada nije pisao i govorio samo o ekonomiji. Lepeza njegovog znanja i publicističkog delovanja kretala se od usko stručnih ekonomskih tema, poput monetarne i devizne politike, preko makroekonomije do tema iz istorije, sociologije, političkih nauka, teorije prava, filozofije.

Zato ne preterujem kad ponavljam da je Vladimir Gligorov naš enciklopedista.

Pre tri godine, decembra 2019, Vladimir Gligorov je dobio nagradu Vitez poziva. To je, ako se ne varam, jedino društveno priznanje koje je u Srbiji ikada dobio. Iskreno da kažem, više je zbog toga izgubila Srbija. Latinka Perović svom lancu portreta zvanom neželjena elita sada može da doda još jedan beočug.

Ako je neko zaista vitez poziva intelektualca, onda je to Vladimir Gligorov. Nezavisan, principijelan, nepotkupljiv, kritičan, nikada ličan, nikada zloban.

Vlada se nikada nije žalio. Kada je letos otišao na operaciju kancera, nikome nije rekao. Mislim da je propustio samo jedan broj.

U utorak, kada je po pravilu u Novi magazin stizala njegova kolumna, te kobne poslednje nedelje oktobra samo mi je poslao mejl: Dragi Mijate, neću stići danas. Žao mi je. Pozdrav, Vladimir.

Ne sluteći ništa, ja sam odgovorio: Dragi Vlado, baš šteta, žao mi je, pozdrav, Mijat.

Žal je ogroman, šteta je neprocenjiva.

Mi u redakciji i ne razmišljamo da tražimo zamenu za Vladimira Gligorova. Jer ono čega nema, ne možete naći.

Neka je večna slava i hvala Vladimiru Gligorovu.

In memoriam: Vladimir Gligorov (24. 9. 1945–27. 10. 2022)

Enciklopedista, liberal

Ako bi se sutra pisala istorija liberalizma u Srbiji, ona se ne bi mogla zamisliti bez Vladimira Gligorova.

Iz njegovih „ranih radova“ s početka sedamdesetih vidi se da Vlada ne spada u one koji su bili ljuti marksisti, da bi posle deceniju-dve postali liberali; niti će, što nije bio redak slučaj u Srbiji, ući u red onih liberala koji su se devedesetih premetnuli u ljute nacionaliste. Kritikovao je „socijalističku robnu proizvodnju“ i delegatski sistem, hvalio laissez-faire i pisao u prilog političkom pluralizmu.

Učestvovao je u studentskim demonstracijama 1968. mada nije bio u tzv. „tvrdom jezgru“. Slagao se sa zahtevima za više demokratije, ali ne i za više socijalizma; bliže mu je bilo „više slobode” nego „više jednakosti”.

Ipak, 1971. godine dao je ostavku na funkciju u rukovodstvu Saveza studenata Jugoslavije. Ta vest je zabeležena čak i u Našoj reči, jugoslovenskom emigrantskom časopisu, sa čijim će se glavnim urednikom Desimirom Tošićem upoznati 20 godina kasnije, u novoosnovanoj Demokratskoj stanci. Vladimir Gligorov je bio jedan od „13 veličanstvenih“ utemeljivača DS-a i, što je malo poznato, čovek koji je s Kostom Čavoškim najviše (u)radio na njenom osnivanju.

Ubrzo će se, međutim, razići i sa Čavoškim i sa partijom. Glavni razlog je bila odluka Glavnog odbora da se odbiju razgovori s kosovskim Albancima.

Vladimir Gligorov je snažno podržavao vladu Ante Markovića, ali je – u skladu sa svojim stavom, formulisanim desetak godina ranije – njegovom programu zamerao pokušaj da političke probleme rešava ekonomskim sredstvima.

Zbog oštre kritike nacionalizma Gligorov se veoma zamerio ovdašnjim vodećim intelektualcima.

Nije prošlo mnogo, a Gligorov je (1992) napustio i – nacionalističkom euforijom zahvaćenu (ali i iz ekonomskih razloga) – Srbiju. Od 1994. skrasio se u Beču, napose u Institutu za međunarodne ekonomske studije.

Do kraja svog života Vlada je praktično ostao u emigraciji. Ali iz Jugoslavije kao da nije odlazio. Nema ekonomiste u ovom delu sveta, pa ni u svetu, koji je bolje poznavao balkanski region.

Bio je savetnik pojedinim vladama i političarima, pisao je za novine, manje ili više redovno, u svim eks-Ju državama. Ipak, najčešće je boravio u Beogradu, tu je nezaobilazni sagovornik i autor (i u NIN-u naravno), bio je stalni saradnik/kolumnista Peščanika i Novog magazina

Vlada se suvereno kretao ne samo u usko stručnim ekonomskim oblastima kao što su monetarna ili fiskalna politika nego i kroz političke nauke, teoriju prava, istoriju, filozofiju. Prava renesansna ličnost. Kantove (prosvetiteljske) maksime o večnom miru i svetskoj državi bile su njegove ideje vodilje. Ali često je navodio delove iz romana, poeziju, kao i replike iz filmova.

Posle Zorana Đinđića napisao je da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati”.

Slično se može reći i povodom odlaska Vladimira Gligorova: gubitak je ne samo nenadoknadiv nego će i njegova cena biti sve veća.

Mijat Lakićević,
NIN, 3. novembar 2022.

SANU i MMF

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.

Opelo za beogradski Univerzitet

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji

Gotovo neprimećeno je ovih dana prošla vest da je Savet Univerziteta u Beogradu prihvatio izmenu Statuta kojom se „aminuje blagoslov“, kako su to cinično zabeležile Večernje novosti, Svetog arhijerejskog sinoda za upis na studije i zasnivanje, odnosno prekid radnog odnosa na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu. Protiv je glasao samo predsednik Saveta Aleksandar Popović. Prethodno je istu odluku izglasao i Senat BU.

Tako je prosveta još jednom ustuknula pred crkvom. Nedavno su, treba li uopšte podsećati, udžbenici biologije promenjeni u skladu sa crkvenim zahtevima. U toj borbi, ne sme biti zaboravljeno, biolozi su se časno držali i nisu hteli da odstupe od naučnih istina, ali je vlast pronašla grupu moralno-politički podobnih dr prof. koji su digli ruke. Tako da su im pale gaće.

Upravo u času kada, obogaćena navodno svežim proevropskim kadrovima u Vladi, Srbija domaću, a još više stranu javnost pokušava da ubedi kako hoće u Evropu, vlast čini krupne retrogradne korake.

Umesto da se crkva prilagođava univerzitetu, univerzitet se prilagođava crkvi. Umesto da se školske lekcije pišu u skladu s naukom, one se usklađuju s religijom.

Neko će možda reći da je za sve kriv Zoran Đinđić jer je, uvodeći veronauku u škole, otvorio „Pandorinu kutiju“. U stvari, nije problem ni u veri ni u nauci. Niko od više desetina intelektualaca koji su glasali, zapravo, protiv zdravog razuma, dakle protiv same suštine svog poziva, praktično protiv sebe samih kao ljudskih bića, nije veronauku učio u školi. To što je njima na „strašnom mestu“, u odlučnom času, bilo potrebno, ne uči se i ne stiče u školi.

Mada, kad se bolje razmisli, možda baš jeste tako. Možda se to što su nam pokazali visoko uvaženi članovi našeg društva baš i uči u školi? Možda su oni najbolji đaci i najvredniji rezultat našeg obrazovnog sistema? Koji promoviše poslušnost, podaništvo i ostale karakteristike (beskarakternog čoveka) uperene protiv slobode i odgovornosti.

Pre nekoliko godina, 2019. ako se ne varam, napisao sam da ključni oslonac Vučićeve vlasti nije onaj slabije obrazovani i siromašniji deo stanovništva iako on daje takozvanu „masu“. Pravu potporu zapravo daje onaj visokoobrazovani i bogatiji deo društva, doktori (nauka) i profesori, intelektualci koji Vučiću obezbeđuju „sivu masu“. Ukratko, da problem nije tzv. lumpenproletarijat nego – „lumpeninteligencija“.

Drugim rečima, onih nekoliko hiljada „sendvičara“ koje Vučić za hiljadu-dve dinara voza s kraja na kraj Srbije da bi aplaudirali, manji su problem. Glavni problem je nekoliko hiljada profesora univerziteta, ne samo beogradskog, naravno, nego i novosadskog, niškog, kragujevačkog, ostale da ne pominjemo, koji svakog meseca na blagajni uzimaju stotine hiljada dinara – da bi ćutali. Tako je, dakle, bilo zapisano te 2019. godine.

U međuvremenu, međutim, problem je eskalirao. Pripadnici naše akademske elite više ne ćute samo već su počeli da se aktivno uključuju u očuvanje jedne nedemokratske vlasti i održanje jednog antiliberalnog režima.

Slava izuzecima.

Priča kaže da je nakon osnivanja Srpske napredne stranke neko primetio kako u njoj nema intelektualaca. Na to je stigao odgovor: ne brinite, oni su najjeftiniji.

U šta se svakog dana uveravamo na ružičastim i srećnim tabloidnim inferiormerima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 3. novembar 2022.

Ložionica

Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla

Ključna reč mandatarskog ekspozea stare/nove predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić jeste ova iz naslova – ložionica. Ne zato što se najčešće pominje, niti zato što je imala naročito istaknuto mesto nego zato što je to dominantan utisak kojeg taj ekspoze ostavlja.

Reč je, da odmah razjasnimo, o staroj železničkoj ložionici u Savskoj ulici u Beogradu koja će, prema obećanju Ane Brnabić, biti pretvorena u „kreativni multifunkcionalni centar“. U stvari, isto obećanje stajalo je i u prethodnom ekspozeu – zanimljivo je, održanog gotovo u dan tačno (28.10.2020) kao i ovaj sadašnji (25. oktobra).

Ekspoze je naravno „ložionica“ u simboličkom smislu, kao znak da je Vlada (p)ostala „kreativni centar“ za fabrikovanje svakojakih obmana, manipulacija i neistina. Mada se čini da je aktuelnim vlastodršcima već ponestalo mašte – valjda se očekuju da će „sveža krv“ uneti više kreativnosti u već rutinski posao – pa se kao „pile u kučine” zapliće u sopstvene gluposti. Kao „eklatantan“ može se navesti sledeći primer. U skorašnjem obraćanju poslanicima premijerka Brnabić je rekla da je nezaposlenost u Srbiji dostigla „istorijski najniži nivo“  od 8,9 odsto. Pre dve godine, međutim, Ana Brnabić je rekla da je Srbija zabeležila „istorijski najnižu stopu nezaposlenosti“ od – 7,3 odsto. Izgleda da je bahatost aktuelne vlasti dostigla tako visok nivo (iako se ne može tvrditi da je i „istorijski najviši“) da ona više i ne obraća pažnju na ono šta govori, tj. šta je ranije govorila, nego samo liferuje nove falsifikate.

Reforma koje nema

Kako god, ložionica je ostala „u igri“. Iz programa (n)ove vlade izbačeno je nešto daleko značajnije. Pre dve godine, naime, Ana Brnabić je obećala da će konačno, nakon višekratnih odlaganja, biti sređen i uređen sistem zarada u javnom sektoru i uvedeni platni razredi. U novom programu, toga nema ni od korova.

Nije to, međutim, jedina reforma koje nema na agendi treće Brnabićkine vlade. Uprkos prvobitnim – sada bi se već, doduše, moglo reći davnim – obećanjima, nema ni pomena o (da od nje počnemo) reformi javnih finansija. Budžet je netransparentniji nego ikad, a rasterećenje privrede još je šargarepa na vrlo dugačkom štapu.

Nema ni reforme javnog sektora: državne uprave i lokalne samouprave gde se još uvek ne zna ni tačan broj zaposlenih.

Ne pominje se ni reforma obrazovnog niti zdravstvenog sistema gde je partijska knjižica važnija od stručnosti i radnih rezultata.

Nema reforme javnih preduzeća koja su, s jedne strane, postala mesto za udomljavanje (isluženih) partijskih kadrova (EPS, Putevi Srbije, Koridori), a sa druge sredstvo za borbu protiv neposlušnih privatnih preduzeća (Telekom).

Kad je već pomenut EPS, Ana Brnabić je govoreći o prioritetima nove vlade energetiku stavila na prvo mesto. Nije, međutim, ni reč progovorila o tome zašto je upropašćena Elektroprivreda te je danas, umesto da bude veliki izvoznik i dobro zarađuje na povećanju cene, naša zemlja postala veliki uvoznik električne energije za šta se iz budžeta izdvajaju stotine miliona evra.

Nije objasnila ni zašto do sada gotovo ništa nije učinjeno na tzv. diverzifikaciji snabdevanja prirodnim gasom. Tek od ove godine na tome se nešto ozbiljnije radi. Početkom 2021. pušten Balkanski tok još uvek je vezan za ruski gas (uzgred, tada je Aleksandar Vučić obećao gas po ceni od 155 dolara za hiljadu kubika). Iako je Evropska unija još pre pet godina Srbiji bespovratno dala 50 miliona evra (od ukupno potrebnih 85 miliona) gasni “interkonektor” sa Bugarskom (čiju izgradnju je predsednik Srbije zajedno sa predsednicom Evropske komisije Ursulom Fon der Lajen obišao u petak 28. oktobra) biće gotov za godinu dana. Tek tada će, konačno, Srbija moći da kaže da je obezbedila snabdevanje i sa drugih izvorišta a ne samo ruskih. Takođe, ni reči o tome zašto još uvek nije povećan (davno isplaniran) kapacitet gasnog skladišta Banatski dvor – sa sadašnjih 450 na 750 miliona kubnih metara gasa.

Ono što je pak kao rešenje za snabdevanje sirovom najavila Ana Brnabić više zabrinjava nego što smiruje. Naime, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj i posredno spajanje sa ruskim cevovodom „Družba” objašnjava se navodnim ucenama Hrvatske, odnosno njenim odbijanjem da kroz Jadranski naftovod prema Srbiji transportuje rusku naftu što je, u suštini, u skladu sa tzv. osmim paketom sankcija Evropske unije. S tim u vezi postavlja se pitanje da li bi Mađarska, čak ukoliko sad i pokazuje više naklonosti prema Srbiji, u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa između EU i RF, bila spremna da se ogluši o „preporuke” Brisela i pusti rusku naftu ka Srbiji. Drugo, i važnije, s obzirom da „Družba” na putu ka (Slovačkoj i zatim) Mađarskoj prelazi preko Ukrajine, znači li to, postavlja se pitanje, da predsednik Vučić (jer ideja o naftovodu je njegova) računa da će Rusija pobediti u ratu protv Ukrajine. I ne samo protiv Ukrajine, nego zapravo i protiv Evrope – jer Putinova meta je, u stvari, pre svega Evropa; Ukrajina je tu, ma koliko ružno i cinično zvučalo, neka vrsta kolateralne štete – odnosno da će se Evropska unija (što bi bila prirodna posledica) raspasti. Nema sumnje da je ovo (Vučićevo) igranje na rusku kartu jedan od glavnih razloga što su pojedini posmatrači (moskovski dnevnik Komersant, između ostalih) novu vladu Srbije okarakterisali kao prorusku.

Sve u svemu, izgradnja naftovoda ka Mađarskoj, ukoliko je uopšte ozbiljan, za Srbiju je rizičan i nadasve štetan poduhvat, osim, naravno, za milenijumske i slične timove koji će biti angažovani na njegovoj izgradnji.

Gvozdeno doba

Neko je izračunao da je u svom prvom mandatarskom nastupu Ana Brnabić Evropsku uniju pomenula više od 100 puta, a u drugom tridesetak puta. Nisam brojao koliko je često Ana Brnabić Evropu pominjala ovog puta, jer to nije ni bitno. Ali, opšti utisak koji ostavlja Brnabićkin ekspoze jeste da će se Srbija pod novom vladom – a starom vlašću – još više udaljiti od evropskih vrednosti, standarda i manira. Jeste da je premijerka rekla da glavni spoljnopolitički cilj Srbije ostaje članstvo u EU, ali to je nekako bile više deklarativno, kao da je „leonovalo” u bezvazdušnom prostoru, u kontradikciji sa „slovom i duhom” (mada će neki reći da nikakvog duha tu nije bilo) čitavog njenog izlaganja. U stvari, najjači epitet dobili su odnosi sa Kinom, koji su opisani kao „čelično prijateljstvo”. Srbija, izgleda, ulazi u gvozdeno doba demokratije.

Najviše prostora u ekspozeu Ana Brnabić je potrošila na nabrajanje  postignutih rezultata i to ne samo njenih nego i svih prethodnih naprednjačkih vlada. Činilo se u jednom momentu da će pomenuti svaki ašov koji su zaboli u zemlju. Ipak, više od svega bilo je manipulacija. Recimo, govorila je o velikom, opet nikad zabeleženom privrednom razvoju iako je prosečan godišnji rast u razdoblju od 2001. do 2012. godine (dakle, obuhvatajući u celini svetsku ekonomsku krizu) od 3,8 odsto bio znatno veći nego od 2013. do 2022. godine (2,5 odsto).

Ili, hvalila se velikim rastom plata koja bi na kraju 2022. trebalo da dostigne 700 evra. To je, ističe se s ponosom, dvostruko više nego 2012. godine. Zaboravlja se, međutim, da je u deceniji nakon petog oktobra, prosečna plata porasla čak osam puta – sa oko 45 evra dvehiljadite (ako se u obzir uzmu nominalni kursevi dinar – nemačka marka i marka – evro; plata je bila oko 90 maraka) na 365 evra 2012. godine.

Iz toga se vidi da već „klasična” žalopojka naprednjaka kako su zatekli razorenu zemlju nije ni blizu istine. Štaviše, DOS je došavši na vlast zatekao pustoš. Ne samo da je Srbija (SR Jugoslavija) bila isključena iz svih međunarodnih organizacija (počev od Ujedinjenih nacija) nego su i bruto domaći proizvod, industrijska proizvodnja i kapital za vreme vladavine „crveno-crne koalicije” socijalista i radikala – u međuvremenu malo presvučenih i podmlađenih u likovima Dačića i Vučića – praktično bili prepolovljeni u odnosu na deceniju ranije. Ratna razaranja da i ne pominjemo.

I kada se Ana Brnabić hvali da je aktuelna vlast gotovo udvostručila BDP, sa oko 33 milijardi evra 2012. na nešto preko 60 milijardi ove godine, onda ona „zaboravlja” da je to u dobroj meri rezultat, s jedne strane, inflacije, a sa druge fiksnog kursa dinara. Realno, BDP je povećan za jednu trećinu. Ono što je zaista u proteklih 10 godina duplirano jeste javni dug koji je povećan sa 15 na 33 milijarde evra. Naravno, premijerka je to građanima Srbije prećutala. Uzgred, nakon 2000. godine, posle otpisa dve trećine kredita, kao podrške Evrope i Amerike postpetooktobarskim vlastima, javni dug je povećan za svega sedam milijardi evra – sa osam milijardi 2007/2008. na već pomenutih 15 milijardi 2012. godine.

I konačno, ako je Srbija nekada bila pred bankrotom, onda je to bilo upravo za vreme Vučićeve vladavine. Naime, najveće učešće javnog duga u BDP-u – od preko 70 odsto – zabeleženo je 2014, 2015. i 2016. godine (najveće je bilo 2015. – 75 odsto) dok je fiskalni deficit države „istorijski maksimum” dostigao 2014. godine kada je iznosio 260 milijardi dinara, tj. oko 2,2-2,3 milijarde evra.

Setih se jednog aforizma iz doba socijalizma. Kaže: otac me je izveo na put, sad stopiram. U takvoj je, otprilike, situaciji Srbija danas. Zoran Đinđić je zemlju izveo na evropski put, ali ona sad tu sa strane stoji, čekajući nekog da se na nju sažali i da je poveze. Makar da je palac podigla.

Mijat Lakićević
Medija centar Beograd, 1. novemvar 2022.