Monthly Archives: novembar 2023

Mreža

NOVI MAGAZIN, , ,
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska

Nije lako navijati za Srbiju. I kako stvari stoje, biće sve teže. Ne zbog sportista i njihovih rezultata – oni su takvi kakvi su, nekad bolji, nekad gori, kao i svuda – nego zbog tzv. TV komentatora. I tu nema razlike; ako je negde postignuta odavno željena samo spasavajuća srpska sloga i nacionalno jedinstvo, onda je to u sportu. Tačnije, kod sportskih novinara, na kojim god kanalima i frekvencijama da se nalaze.

Tu količinu gnjecavog i jecavog patriotizma sve je teže podneti. Ne da su protiv „nas“ sudije, što je već po tradiciji, te protivnički igrači, što je prirodno mada uvek baš protiv nas zaigraju kao nikada u životu, onda i publika – ako se igra izvan Srbije, što nije jednostavno jer srpski svet je svuda – nego su protiv „naših“ i teren, stative, obruči. I – mreža. Evo, na nedavnom teniskom meču između Srbije i Italije čak je i mreža – ako ste slušali (a ne samo gledali) prenos – bila na protivničkoj strani. Povijala se ili uzdizala baš tamo i onako kada je i kako to trebalo Italijanima. Još samo fali da počnu da govore kako se i linije pomeraju, na štetu Srbije, naravno. (Mada se i to dešava; u nekim drugim igrama, doduše.)

Nije to, međutim, jedina mreža koja preti da dođe glave „srpskom rodu“. Gledajući Vučićeve medije – a 99 odsto stanovništva Srbije njih i da hoće ne može da izbegne – Srbija je premrežena stranim špijunima. Nema zemlje koja drži do sebe, a da u Srbiju nije poslala bar jednog špijuna. Velike špijunske sile i po nekoliko desetina, ako ne i više. Srbija je postala špijunski centar sveta. I svi hoće da smrse konce Vučiću.

Sa ovim špijunima u Srbiji dešava se, međutim, nešto neobično. Špijuni, naime, špijuniraju državu, tj. vlast. Oni nastoje da „bezbednosno interesantne“ podatke prikupe od nižih ili (naj)viših dužnosnika u državnoj administraciji – kao što je, recimo, bio slučaj u „aferi Perišić“ (koja je, po svoj prilici, zapravo trebalo da posluži kao klopka za Đinđića, ali da sad u to ne ulazimo), što je i imalo smisla.

Ovi špijuni, međutim – naravno, ovi koje je „otkrilo“ i proteralo iz zemlje – špijunirali su, bar se tako govori, opoziciju. S njenim „predstavnicima“ su razgovarali, od njih prikupljali informacije. Koje – to je tajna. Šta bi, zbilja, špijuni hteli da saznaju od opozicije? Koji je njen sledeći potez? Pa to opozicija, i pored sveg svog izdajničkog kapaciteta, ne može da kaže jer naprosto ni sama ne zna. Možda se od nje tražilo da preda neka dokumenta – kao što se spočitavalo Perišiću – recimo, plan rušenja Beograda na vodi kad osvoji vlast. Znači – nikad. Opet beskorisno.

Ma koliko izgledalo blesavo, ovo je zapravo normalno. Jer, vlast je patriotska, tu nema breše ni izdajnika. Osim ministra policije. Na koga ste prvo pomislili – priznajte? Na onog koji je špijunirao za Ruse ili na onog koji je špijunirao za Amere? Ili je, u stvari, jedan od njih dvojice patriota. Samo koji?

Kad smo već kod pitanja šta je normalno, normalno je, recimo, da Porfirije agituje za Vučića i da Vučić agituje za Porfirija. Oni imaju zajednički interes. Taj interes su vlast i pare. Što su više na vlasti, to imaju više para i obrnuto. Ruka ruku mije. Dok Vučić gradi stadione, Porfirije gradi crkve. Tako da puk zna svoj put: malo se moli malom bogu na zemlji, a onda onom (jedinom) na nebu. I nazad.

Doduše, kažu, i bolnica je sve više. Možda, ali kad tamo uđete – kazuju (retki) svedoci – neka vam je bog u pomoći. Ali škola je svakako sve manje. Kao i đaka u njima. Pametna deca.
Mreža kleronacionalizma prekrila je Srbiju. I sve je gušća. I sve jače pritiska.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 30. novenbar 2023.

Podržite svog rukovodioca

PEŠČANIK, , , , ,
Pretpostavljeni traže od svojih zaposlenih da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da oni izražavaju lojalnost i podršku svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog, koji je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo

Gostujući pre neki dan na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom (nije važno kojoj jer bio je na svakoj), Aleksandar Vučić je između ostalog rekao da je „izručenje predsednika države istorijska sramota“. Reč je, dabome, o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Ova Vučićeva izjava prošla je nekako nezapaženo u javnosti, što možda i nije čudo s obzirom na količinu njegovih izjava kojima iz sata u sat zasipa unezverene narodne mase. Voditeljka koja je bila prisutna u studiju propustila je da pita Aleksandra Vučića zašto je onda predložio da se Zoranu Đinđiću, koji je izveo taj „sramni“ čin, u centru Beograda podigne spomenik.

Da podsetimo, još 2016. godine, u svojstvu mandatara za sastav nove republičke vlade, Vučić je rekao da će na petnaestogodišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, dakle 2018, Zoranu Đinđiću biti podignut spomenik. Raspisan je konkurs na kojem je pobedilo idejno rešenje dramaturškinje Biljane Srbljanović i vajara Mrđana Bajića. Spomenik 2018. nije podignut. U maju prošle godine Vesić je rekao „da će spomenik Zoranu Đinđiću biti postavljen u Beogradu iduće godine“, podsetivši pri tome još i na „Vučićeve zasluge“.

Kao što vidimo, ta „iduća“, tj. ova 2023. ističe, a od spomenika ni traga ni glasa. No, nije to ni prvo ni poslednje obećanje koje je Vučić pogazio. Umesto toga, Vučić se, ušavši u koaliciju, upravo u Beogradu, a Vojislavom Šešeljem, vratio na „fabričko podešavanje“, tj. na „šešeljizam“ kao svoju prvu (a prva ljubav zaborava nema) i osnovnu ideologiju. Drugim rečima, na govor mržnje i nasilja.

Bavanište, banatsko selo svega pedesetak kilometara od Beograda, postalo je paradigma današnje Srbije. Srbije – okupirane zemlje. A Jovan Jovanov je paradigma svakog građanina Srbije koji se usudi da izrazi svoj stav, a kamoli da se pobuni. Dakle, on može da dođe gde god se vi nalazili i da demonstrira svoju silu, recimo tako što će da vam okupira kuću. „On“, to je razume se Vučić, jer oni koji su tamo bili i koji su tu okupaciju faktički izveli samo su njegovo slepo oružje ili oruđe, da i mi upotrebimo tu vojnu distinkciju koju Vučić tako rado i često (pošto svako malo o tome govori) koristi. Kad može to u po bela dana i pred televizijskim kamerama, šta može kad niko ne vidi. Policije nema, suda nema, države nema.

Gde je Šešelj, tu su i Hrvati. Tačnije, mržnja prema Hrvatima. Pa je u skladu s tim neki stručnjak za predizborni politički marketing valjda i smislio ovu najnoviju špijunsku aferu. Samo je malo omanuo. Recimo, kad je o novinarima reč, razumno je pretpostaviti da taj hrvatski špijun nije komunicirao sa onima iz, kako ih vlast zove, „američkih medija“. Mislim, šta ima bilo ko da vrbuje američke plaćenike. Iz toga proizlazi da su „obrađivani“ članovi (pro)vučićevskih redakcija. Slična logika važi i za političare. Zato se valjda imena tih izroda i drže u tajnosti.

Javnost je ono što je spaslo Jovana Jovanova. Jer, kada je Vučić video da ta okupacija u Bavaništu ne nailazi na dobar odjek i da će to narod više naljutiti nego uplašiti, odustao je. Ipak, bilo je dovoljno vremena da se vidi šta oni sve mogu i na šta su sve spremni.

Ako ustreba. Zasad još uvek češće koriste „suptilnije metode“. Prate društvene mreže, šta ko „postuje“, „šeruje“, „lajkuje“. Ovoj vrsti nadzora posebno su podvrgnuti privatnici širom Srbije. Kada primete da je neko iz neke firme negde izrazio nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, Vučićem naročito, odmah u tu firmu šalju inspekciju. I to ne jednu nego više njih, tako da se prosto sudaraju na vratima, i ne jednom nego po nekoliko puta, tako da to maltretiranje traje mesecima. Hoće da vam upropaste posao, da vas dovedu do prosjačkog štapa, da vas svedu na „topovsko meso“ za svoje autobuske brigade.

U državnoj upravi, po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima sede desetine hiljada ljudi (dobar deo po ugovoru na određeno vreme, tako da se i njima trese stolica) čiji je jedini zadatak da uhode ostale zaposlene, odnosno da prate i kontrolišu zbivanja na društvenim mrežama. I, naravno, da o tome obaveštavaju „nadležne“, te da, kad se to od njih zatraži, sprovode kaznene ekspedicije.

Odnedavno je, međutim, tj. uoči ovih izbora, u državnom sektoru, klasičnom arsenalu pretnji otpuštanjem, degradacijom, premeštanjem na drugo radno mesto (daleko od mesta stanovanja) i slično, pridodat još jedan vid represije. Podržite svog rukovodioca. Tako se zove. Beogradskim komunalnim preduzećima – a ako to važi za glavni grad, verovatno važi i za celu Srbiju – kruže papiri sa zaglavljem na kojem piše: „Podržite svog rukovodioca“. U njima direktori, načelnici, šefovi, dakle pretpostavljeni, traže od svojih potčinjenih, tj. zaposlenih, da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da time što će glasati za Vučića oni, navodno, ne izražavaju lojalnost i podršku Vučiću nego svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog. A taj „nadređeni“ je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo.

Kada je pak reč o opoziciji, pada mi na pamet onaj vic u kojem žena grdi muža. „Ti si toliko nesposoban“, kaže dakle supruga supružniku, „da kada bi bilo prvenstvo sveta u nesposobnosti, ti bi bio drugi“.

„Zašto drugi“, pita ovaj.

„Pa zato što nisi sposoban da budeš prvi“.

Dakle, možda aktuelna opozicija i nije sposobna da učini neko veliko dobro, ali svakako nije sposobna ni da učini tako veliko zlo kao ova vladajuća Vučićeva kamarila. A to nije malo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2023.

Pet nula za Vučića

OSTALI TEKSTOVI, , ,
Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila

Zamislite da glava poredice jednog dana kaže ukućanima: „Drage moje i dragi moji, želim da vas obavestim da smo ove godine bili vrlo racionalni i da smo uštedeli toliko da smo morali da se zadužimo tri milijarde evra.“ Pa onda doda: „To je bio samo nastavak naše stalne politike štednje zbog koje smo u proteklih desetak godina morali da se zadužimo 22 milijarde evra.“ Šta bi familija odgovorila toj i takvoj glavi porodice, da li bi mu odmah potražila staratelja?
A verovali ili ne, upravo to ovih dana (eh, da je samo dana – meseci i godina, bolje je reći) ali sad, zbog predstojećih izbora, češće nego ikad ponavlja ministar finansija Siniša Mali. I da ne bude zabune, nije ovde reč ni o kakvim metaforama i hiperbolama. Sve je gola istina. Javni dug će, naime, sa prošlogodišnjih 33,6 milijardi evra, odnosno sa 15 milijardi evra, koliko je iznosio na početku Vučićeve vladavine, dogurati do 36,8 milijardi evra na kraju ove, 2023. godine.
Kad se to ima u vidu, jasno je i zašto Mali sa jednog drugog predizbornog skupa – uzgred, ministar finansija se u tom pogledu sada angažovao kao nikada pre – poručuje: „Mladi su budućnost Srbije.” Razumljivo jer ko će drugi da vraća te dugove? Vučić, Brnabić, Mali i njima podobni sigurno neće, ako uopšte budu u Srbiji. Doduše – ako i mladi budu u Srbiji, pošto perspektiva koju im nudi pomenuta trojka (Šešelja da ne pominjemo) nije nimalo privlačna, pa masovno napuštaju otadžbinu. I gle čuda, odlaze baš u zemlje koje su, za razliku od Srbije, u velikoj krizi i koje, ako slušate ministra Malog, samo što nisu propale.

Bez kredita nema kredibiliteta
Mada je malo „spustio durbin”, pa više ne ubeđuje građanstvo da živimo u zlatnom dobu, Vučić ipak ne propušta priliku da naglasi kako „imamo svega” i da „ljudi ne treba da brinu ni zbog čega”. Koliko je Srbija (ekonomski) jaka i stabilna najbolje govori podatak da su cene takoreći svih elementarnih proizvoda pod kontrolom države. To važi za cene osnovnih životnih namirnica, cene gasa i električne energije, benzina i dizela. Čak i za cene bankarskih usluga (nekad provizija, danas kamata na stambene kredite). Pored toga, vlast prisiljava trgovce i proizvođače da smanjuju cene desetina artikala. Ko neće da sluša, zna se, pošalju mu inspekciju.
Nedavno je u svoju propagandnu mašinu Vučić upregao i MMF. „Oni su nam rekli da je Srbija u odličnom stanju”, rekao je na kraju posete Međunarodnog monetarnog fonda Beogradu Aleksandar Vučić. Naravno da MMF to nije rekao i da je to Vučićeva, blago rečeno, krajnje slobodna interpretacija onoga što je stvarno rečeno. Ne zato što MMF ne koristi takav rečnik i što nema ni mandat da tako nešto kaže nego zato što on u zemlje u kojima je stanje odlično i ne odlazi.
Kad slušate Vučića i njegove doglavnike, ispada da je aranžman sa MMF-om najveći uspeh koji neka vlast za života može da postigne. I da zemlje kojima MMF ne dolazi svakih šest meseci u inspekciju pate od nekog teškog poremećaja.
Situacija je zapravo obrnuta. MMF dolazi u zemlje koje su u (manje-više) ozbiljnim finansijskim problemima i kojima trebaju pare, tj. zajmovi da pokriju dubioze. Njegov posao ima „unutrašnju” i „spoljašnju” dimenziju. Na unutrašnjem planu on treba da obezbedi da se obuzda politička vlast i državna potrošnja (koliko-toliko) uskladi s mogućnostima, a na spoljnom da osigura da će dotična zemlja izvršavati svoje međunarodne obaveze, čitaj – vraćati dugove. Zato su ga odmilja i prozvali „svetski finansijski policajac“.
Dakle, MMF je u Srbiju došao ne zato što je u njoj stanje odlično nego zato što nije dobro. Pozivajući ga – jer MMF nezvan nigde ne ide – vlast je to i priznala. Ima još jedan razlog. MMF je Srbiji potreban zato što međunarodni kreditori nemaju poverenja u Srbiju, tj. u njeno aktuelno rukovodstvo da će zemlju držati stabilnom i platežno sposobnom. Pa pošto ne uživaju neko poverenje onih koji treba da im pozajme novac, Vučić, Mali, Brnabić itsl. zovu MMF da im prenese malo svog autoriteta i pruži neophodan kredibilitet. MMF mu, dakle, tu dođe kao neka vrsta jemca.

Autokrata od zlata
Aleksandar Vučić se nedavno pohvalio „rekordnim deviznim rezervama” koje su dostigle 34,2 milijarde evra, poručujući ponovo da „građani Srbije nemaju zbog čega da brinu”. U stvari, visoke devizne (i zlatne) rezerve su pre znak slabosti i ranjivosti neke ekonomije nego pokazatelj njene snage i kvaliteta. O tome svedoči činjenica da Evropska centralna banka, u poređenju s Narodnom bankom Srbije, ima veoma niske devizne rezerve. Naime, devizne rezerve ECB iznose (svega) 84,5 milijardi evra, što je samo tri i po puta iznad srpskih iako je privreda zemalja Evropske monetarne unije više od sto puta veća od privrede Srbije. Stabilnim ekonomijama, u kojima je rizik od poremećaja i kriza mali, nisu potrebni veliki osigurači.
Takođe, za razliku od Srbije koja poslednjih godina – pošto je to, setićete se, naredio Vučić – takoreći mahnito kupuje zlato, ECB svoje rezerve u zlatu nije povećala ni za uncu. Sa ekonomske tačke gledišta, dakle, ta (Vučićeva) politika nema mnogo smisla. Ali, kako je svojevremeno primetio Vladimir Gligorov, „gotovo svaka autokratska vlast teži da se pozlati… Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu”.
Ono što jednoj privredi, i zemlji generalno, sa jedne strane daje stabilnost, a sa druge obezbeđuje kontinuirani napredak, jeste dobro uređeno društvo, funkcionalan ekonomski, pravni i politički sistem. Pre desetak godina, kada je preuzimala državno kormilo, aktuelna vlast je, verovatno pod pritiskom MMF-a, obećala korenite reforme.
Danas kada pogledamo šta je u međuvremenu urađeno i sumiramo rezultate, vidimo sledeću sliku:
Reforma prosvete – nula.
Reforma zdravstva – nula.
Reforma socijale – nula.
Reforma javnih preduzeća – nula.
Reforma državne uprave – nula.
Daleko bi nas odvelo da sada analiziramo svaku od ovih oblasti, a nema ni potrebe. I golim okom je vidljivo da su učionice postale kaznionice i za đake i za nastavnike; da u državnim zdravstvenim ustanovama vladaju nered i neodgovornost; da penzioni fond nije doživeo nikakvu transformaciju, a da je sistem socijalne zaštite sve samo ne pravedan; da su javna preduzeća postala centri za presipanje državnih para u privatne džepove (naročito iz Telekoma, dok su skorašnje promene u Elektroprivredi na nivou kozmetičkih), te da, konačno, od uvođenja platnih razreda u državnu upravu (i lokalnu samoupravu), kao jedne od pretpostavki za njihovu racionalizaciju, vlast beži „kao đavo od krsta”. Ali, ne samo da nije bilo neophodnih strukturnih promena nego su kadrovskom politikom, odnosno postavljanjem partijskih ljudi na sve rukovodeće položaje, ove javne službe dodatno unazađene i onesposobljene.
Država, u najširem smislu te reči, danas je kamen o vratu njenih žitelja. Najbolje se to ogleda u činjenici da Srbija po privrednom razvoju i rastu ne samo da nije lider regiona, što Vučićeva vlast uporno tvrdi, nego se nalazi na njegovom repu, te da sve više zaostaje za zemljama centralno-istočne Evrope, ispred kojih je nekad daleko bila.
U stvari, u slučaju Srbije, jedino je to stabilno.

Mijat Lakićević,
Medija centar Beograd, 14, novembar 2023.

Panika u parku droge

NOVI MAGAZIN, , ,
Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju

Ono čime nas bombarduju ovih dana televizije s nacionalnom frekvencijom izvuklo je iz sećanja naslov američkog filma iz zbilja davne 1971. godine „Panika u parku droge“, sa Al Paćinom u glavnoj ulozi. Najviše je zapravo tu asocijaciju izazvalo gostovanje Aleksandra Vučića na televiziji – nije važno na kojoj jer su sve iste, a i bio je na svakoj – kada je, govoreći o opoziciji, rekao i sledeće: „Nemaju nikakav program, imaju raznorodne stavove, višak sujete, manjak liderstva, ogromnu  površnost, nikakvo znanje, samo bi išli po televizijama i pretili hapšenjima, ubijanjima, a zemlja bi nestajala. Baš kao što se to dešavalo 2000. godine kad smo imali najviše stope kriminala, ubijenih, silovanja, najvišu stopu zakatančenih fabrika, pljačkanja građana, samo su oni postajali bogatiji. To je politika za njihove džepove i za njihov interese, a ne za narod i građane.“

Pustili smo, mimo običaja, ovaj poduži citat pre svega kao ilustraciju moralne i mentalne panike u kojoj se neuspešni osnivač „narodnog pokreta za državu“ (ili obrnuto, svejedno) nalazi. Ali nećemo se baviti Vučićevim (dis)kvalifikacijama, zadržaćemo se na nekim činjenično proverljivim stvarima.

Najpre, jedna bizarnost. Kada već poslednju godinu 20. veka uzima kao reper, Vučić se sigurno seća da je tih godina (24.3.1998. – 24.10.2000) upravo on bio na vlasti, te i da zasluge za sve što se tada u Srbiji dešavalo pre svega njemu pripadaju.

Da pređemo na ozbiljnije stvari. Ako su nekada građani Srbije opljačkani bilo je to tokom devedesetih. Zajam za preporod Srbije, hiperinflacija, primarna emisija, stara devizna štednja, razaranje bankarskog sektora, prodaja 49 odsto Telekoma Srbija, carine – sve su to bili mehanizmi preko kojih su pare iz džepova građana prelivene u džepove vlastodržaca i njihovih pomagača. Prema najkonzervativnijim procenama – jedno 15-20 milijardi evra.

Nije to, međutim, ništa prema šteti koju je zemlji nanela decenijska vladavina (što formalne što neformalne) crveno-crne koalicije – Socijalističke partije Srbije, Jugoslovenske udružene levice i Srpske radikalne stranke. Kada je dvehiljadite ona izgubila vlast, bruto domaći proizvod Srbije bio je upola manji (sasvim precizno, 53 odsto) nego 10 godina ranije.

I ne samo to. Upropašćena je i ekonomska baza zemlje. Ukupni kapital privrede Srbije smanjen je 40 odsto, a vrednost opreme 45 odsto. Takođe, ostala je bez ljudskog kapitala jer su stručnjaci otišli u inostranstvo. Sve u svemu, tokom devedesetih faktički je „zakatančena“, da upotrebimo Vučićev izraz, industrija Srbije.

Svojevremeno je nedavno preminuli ekonomista Stojan Stamenković izračunao da je Srbija od 1990. do 2000. godine izgubila bruto domaći proizvod od 175 milijardi evra. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO alijansom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.

A kada je o ličnom bogaćenju reč, o tome najbolje govori podatak da je iz te nacionalne katastrofe Aleksandar Vučić izašao kao ratni profiter, bogatiji za stan vredan nekoliko stotina hiljada evra.

Ni ono što Vučić govori o godinama nakon petooktobarskih promena nema nikakvih dodirnih tačaka sa činjenicama. U najkraćem: Od 2001. do 2008. godine, tj. do svetske ekonomske krize, plate su porasle devet puta (sa 40 na 360 evra). Prosečan godišnji rast BDP-a iznosio je 5,9 odsto, što je gotovo tri puta više nego za vreme Vučićeve vladavine do 2020. godine, tj. do krize izazvane kovidom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.

Odavde do večnosti

PEŠČANIK,
Jedino „svetska država“ (koja po prirodi stvari neće moći da bude država u klasičnom smislu) može da obezbedi suverenitet svakog pojedinca, odnosno maksimum sloboda i prava za građanke i građane tog sveta, tj. za „svetsko građanstvo“

Aleksandar Vučić je, javljaju ovih dana Vučićevi mediji, „ukazao na zastrašujuću izjavu“ nemačkog ministra odbrane Borisa Pistorijusa da „Nemačka mora da se sprema za nove ratove“. „S kim? Kako? Gde?“ – pitao je navodno uplašeni Vučić. Bilo je to u ponedeljak, 30. oktobra.

Samo dan ranije, 29. oktobra, na jednoj drugoj (a opet njegovoj) televiziji Vučić je, hvaleći se, rekao sledeće. „Mi smo po glavi stanovnika obezbedili po dva kilograma soli za svakoga. Šećera još više. I to držimo u rezervi. Šta god da se desi u svetu. Kao što smo obezbedili vojne rezerve, municije imamo dovoljno. I sada je navala. Kao red za voz „Soko” kada dolaze na proteste u Beograd, tako je sada navala na naše oruđe i municiju ispred moje kancelarije. Pa ne može tako, moramo o sebi da brinemo prvo. Možete da kupite, ali koliko mi hoćemo“. Baš umirujuće, zar ne.

Ali nije to ništa. Desetak dana ranije, u sredu 18. oktobra, javljajući se iz Pekinga s velikog skupa posvećenog miru i saradnji u svetu zvanog „Pojas i put“, Vučić je opet delovao poput sedativa:

„Postoji ‘glad’ za proizvodima naše namenske, dnevno do milion granata 155 mm, raketa, pa čak i minobacačkih mina. Sve bismo mogli da prodamo kome god hoćemo u svetu, ali mi nemamo te kapacitete… Svi hrle, podižu uloge do krajnjeg nivoa, odakle više nema povratka… Još jedno žarište, u Gazi, nas vodi u šire, regionalne, svetske sukobe“.

Konačno, pre nekoliko meseci, 17. marta, Vučić je izjavio da „nismo daleko od izbijanja trećeg svetskog rata“ i da je njegov „cilj da se izbegnu tuđi sukobi i ratovi i sačuva Srbija.“ Kako je mislio da to izvede, nije objasnio.

Dakle, da su ove godine samo slušali Vučića – da njegovo neprekidno hvalisanje nabavkama novog naoružanja i jačanjem srpske vojne sile u prethodnom razdoblju ne pominjemo – Nemci bi svog ministra odbrane mogli da pitaju: „Šta čekaš, čoveče, vidiš li šta radi Srbija“?

Na stranu Vučićevo licemerje, zbilja se čini da svet od Kubanske krize pre 60 godina nije bio bliže globalnom sukobu. Doduše, njegova verovatnoća je još uvek mnogo manja nego što je tada bila, ali svet koji je (za „svoje standarde“) dugo uživao u blagodetima (kakvog-takvog) mira, ima razloga za zabrinutost.

Ako u ovom zlu ima i nečeg dobrog, onda je ono u tome što se sada vrlo jasno vide uzroci „eskalacije nasilja“ kojoj poslednjih nedelja prisustvujemo, a za koju ne možemo reći da je dostigla vrhunac. Verska zaslepljenost i nacionalna zatucanost – i unakrsno: verska zatucanost i nacionalna zaslepljenost – doveli su svet na ivicu kolapsa.

I svet se ponovo, u najizoštrenijem vidu, suočio s večnim pitanjem: kako doći do večnog mira, a da to ne bude večni (s)pokoj?

Nemački ministar odbrane samo na drugi način kaže ono što je odavno poznato, tj. bar otkako je Putinova Rusija napala Ukrajinu – napadnuta je Evropska unija. Ne, naravno, njene granice nego njena ideja. Evropska unija kao mirovni projekat. Ne samo evropski nego svetski mirovni projekat. Projekat koji je mogao da deluje – i delovao je – kao primer, pokazna vežba kako do juče zaraćene nacije, takoreći arhineprijatelji, mogu da žive u miru. I da uživaju u napretku. I da im ne trebaju (politički) lideri.

To ćete danas često čuti u Srbiji – kako Evropska unija i evropske zemlje nemaju lidere. Nemaju jer im – ne trebaju. Tamo gde ima demokratije – i gde funkcionišu institucije – nema lidera.

Ko su danas u svetu ti navodni lideri? Putin i Si Đinping, Erdogan… Sve diktatori i autokrate. Od čijih glasova ničiji drugi ne može da se čuje.

Upravo se ovih dana vidi značaj evropske ideje. To jest, ideje ujedinjene Evrope. U čijem korenu leži liberalna, prosvetiteljska, racionalistička filozofija. Još konkretnije – jedan od najistaknutijih, ako ne i najistaknutiji predstavnik te filozofije Imanuel Kant. I njegova ideja „večnog mira“ i „svetskog građanskog društva“. U izvesnom smislu – „svetske (kon/federalne) države“. Čije se članice odriču (dela) suverenosti da bi obezbedile ono što je preduslov ne samo razvoja nego i života uopšte – bezbednost. Drugim rečima – da bi isključile mogućnost međusobnih ratova. Što, opet, pre svega ide u korist malih i slabijih nacija. Da to nije utopija, da je to zaista moguće, upravo je pokazala Evropa koja je, stvarajući Evropsku uniju, to za sebe obezbedila. I koja je „pretila“ da postane nukleus nekog sličnog projekta/poduhvata na planetarnom nivou.

U poslednje vreme se govori o (potencijalnom) savezu Rusije, Kine, Irana i Severne Koreje. U stvari, taj savez već u izvesnom smislu postoji. Dovoljno je videti karakter tih država, stepen sloboda i status ljudskih prava u njima, pa znati šta se od njihovog umrežavanja može očekivati. To zbilja deluje zastrašujuće.

Što nas dovodi do sledećeg zaključka: globalizacija je jedini put ka globalnom miru. Ma koliko je osporavali razni tzv. suverenisti i ostali antiglobalisti – kao što, uostalom, osporavaju i Evropsku uniju – jedino „svetska država“ (koja po prirodi stvari neće moći da bude država u klasičnom smislu) može da obezbedi suverenitet svakog pojedinca, odnosno maksimum sloboda i prava za građanke i građane tog sveta, tj. za „svetsko građanstvo“, što bi rekao onaj veliki Nemac. Ne Pistorijus nego Kant, razume se

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 2. novembar 2023.

Vladimir Gligorov: Ključna reč – nepoverenje.

NOVI MAGAZIN,
Prošle sedmice, 27. oktobra, navršilo se godinu dana od smrti istaknutog jugoslovenskog (i svetskog) ekonomiste i političkog filozofa, stalnog kolumniste Novog magazina Vladimira Gligorova

Koja je ključna reč liberalne filozofije?
Sloboda – reći će svako.
Međutim – nije baš tako.
Ključna reč liberalne misli jeste nepoverenje. U vlast, naravno. To je odgovor koji daje Vladimir Gligorov i nema sumnje da je zapravo on tačan.

NEPOVERENJE, KLJUČNA REČ: Upravo je na nepoverenju sagrađena ogromna zgrada konstitucionalizma, odnosno pravne države. Društva u kome vladaju zakoni a ne ljudi. Zakoni čiji je osnovni smisao, i zadatak, da štite slobode i prava pojedinaca. Zato je, ako to nije contradictio in adjecto, druga ključna reč liberalizma – individualizam.
Gligorov to, kao i obično, pokazuje na konkretnom primeru. Uzgred, primeri kod Gligorova nikada nisu puke teorijske konstrukcije nego su, naprotiv, „slike iz života“. Recimo, postaviće on u jednom tekstu pitanje: „pretpostavimo da se dve vlade dogovore da razmene stanovništvo, i pretpostavimo da se sa tim slažu većine u obema zemljama. Da li je to demokratski? Odgovor je negativan. U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka pojedinačno, o čijoj je selidbi reč. Ne postoji pravo demokratske odluke većinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim zemljama, na mnoge načine, krše individualna prava, ali to se uvek mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, što ne znači da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao načelo. Inače, u načelu, glas jedne osobe je jači od glasa svih ostalih, kada je reč o individualnim pravima i slobodama. „
Konkretan povod za ovaj članak bio je predlog Zakona o zabrani diskriminacije. Još preciznije, stav Srpske pravoslavne crkve da bi usvajanje takvog zakona „moglo da dovede do društvenih sukoba“. Konstatujući da „nije jasno da li Crkva preti ili samo predviđa“ (danas, petnaestak godina nakon tog članka može se reći da nije samo predviđala), Gligorov ističe da „kada je reč o diskriminaciji, treba voditi računa o interesima diskriminisanih, a ne o interesima onih koji bi da diskriminišu, ma kolika većina da su“.
Nije, naravno, Gligorov propustio i da se sasvim konkretno izjasni o stavu SPC. „Posebno je neprijatno“ naglašava Gligorov, „to što se crkve pozivaju na većinu da bi obavezale manjine da poštuju moralne i druge interese većine. Svako ko pripada bilo kojoj manjini, po praktično bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna da to mora da čini i da će morati da nastavi da u svakom času bude svestan razlike između većine i manjine – kakav god zakon da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo povećala saznanje o potrebi da se te implicitne diskriminacije zasnovane na odnosu moći bude konstantno svestan“.

Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo

Na kraju, kada je reč o poštovanju individualnih prava i sloboda, Gligorov ističe da „većina ima moralnu obavezu da uvaži da sve manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu da budu diskriminisane od strane većine“. „To ide dotle“, tera mak na konac Gligorov, „da se čak ni jednoglasnom odlukom ne može opravdati diskriminacija. Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to važi i za sve druge oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminiše i niko se ne može odreći prava da ne bude diskriminisan“. Ako je nešto „iznad svega“ onda su to samo individualna prava i slobode.

O SLOBODI ŠTAMPE: Sloboda govora, po mišljenju Vladimira Gligorova, „trebalo bi da bude potpuna, takoreći apsolutna. To ne znači“, dodaje odmah Gligorov, „da mislim da se ona ne može zloupotrebiti. No, mogućnost zloupotrebe će zavisti od toga koliko je odgovorna javnost, pod čime podrazumevam sve nosioce nekog oblika intelektualne, moralne, profesionalne i političke odgovornosti. Kada je reč o beogradskoj javnosti sa kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka“ – opet udara u glavu Gligorov – „tada je neodgovornost bila gotovo nagrađivana. Oni koji žele da se podsete, ili su suviše mladi da bi imali to iskustvo, mogu da pročitaju šta sada pišu oni koji su tada pozivali na rat, etnička čišćenja i nasilje nad sugrađanima, o manjim oblicima verbalnog ili štampanog siledžijstva da i ne govorimo, i da se zamisle zašto niko od tih ljudi ne oseća potrebu da preuzme intelektualnu odgovornost?“

Sloboda govora bi trebalo da bude praktično apsolutna

Vladimir Gligorov je, pišući o najuticajnijim srpskim intelektualcima (oko Praksisa i Udruženja književnika) iz poslednjih decenija 20. veka, isticao „njihov neverovatan uspeh u osvajanju političkih i ustanova obrazovanja i kulture“ sa jedne strane, a sa druge da je „njihov politički učinak bio bukvalno katastrofalan“ i da kada je reč o „njihovom političkom doprinosu teško je naći generaciju koja je bila manje uspešna. Dakle to je taj „veliki kontrast“: „izuzetan lični, politički i društveni, uspeh a potpuni intelektualni i opšti politički neuspeh“.
Nije samo u tome bio paradoks. Paradoksalno je, možda još i više, bilo to što su i onda kada su učinci njihove politike postali belodani, oni nastavili po starom, kao da se ništa nije dogodilo, bez imalo griže savesti. „Ništa nije gore nego neprestano svojim napisima potvrđivati stepen svoje intelektualne neodgovornosti“, mislio je Gligorov. „U nekom će se času – nadao se – u javnosti probuditi potreba za intelektualnim i profesionalnim standardima, za intelektualnom i profesionalnom odgovornošću. Da bi se videlo o kolikoj je odgovornosti reč“, gura bez pardona Gligorov, „odmah ću reći da smatram da su takva sredstva informisanja kao što su RTV Srbije i list Politika krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka pozivali ne samo na rat, već i na linč izdajnika, jedne ili druge vrste. U svim ratovima koji su usledili, progonima i političkim ubistvima, televizija i novine su odigrali sramnu ulogu. Sada se beži od te odgovornosti. Još sramniju ulogu su odigrali i još uvek igraju intelektualci. Prvo se agitovalo, potom se lagalo, a sve vreme se peru ruke“.

Veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje

Ako je neko pomislio da će zbog toga Gligorov malo „revidirati“ i korigovati svoje zalaganje za „potpunu slobodu“ medija – pogrešio je. Dakle, nastavlja Gligorov, iz toga „ne sledi da se ne bi trebalo zalagati za slobodu govora – štampe i televizije. Naprotiv, veoma je važno da svi koji imaju potrebu da i dalje lažu i nikako ne mogu da prestanu da peru ruke, da svi oni to mogu da čine javno i slobodno. Što slobodnije, to bolje. Važno je i da ih brane oni koji se iz jednog ili drugog razloga osećaju pogođenima. Jako je važno, takođe, da to čine profesionalna udruženja koja su se obrukala kada je zaista trebalo preuzeti odgovornost. Važno je i samo po sebi, ali i da bismo videli hoće li se neko od ovih na vlasti i u opoziciji prisetiti da postoje neke političke odgovornosti, jer bi ipak trebalo da se povremeno zapitaju šta su oni tačno činili i još uvek čine? I kako, to je dobro da mi znamo, oni to sebi pravdaju? Važno je da se sve to objašnjava i pravda javno“, pisao je Gligorov 2009. godine.
To je potrebno i da bi se videlo „hoće li se neka televizija ili neka novina, recimo RTV Srbije i Politika, osetiti pozvanim da nešto kaže o sopstvenoj odgovornosti? I koliko će dugo moći da ćute i kako će sve da se brane“. Deceniju i po kasnije možemo da kažemo da još uvek ćute, tj. da se brane ćutanjem. Nije Gligorov bio naivan i nije očekivao da će to priznanje doći u dogledno vreme. (Lično ga u svakom slučaju nije dočekao.) Štaviše, predviđao je „da će se odgovornost definitivno prebaciti na sledeće generacije“ („koje naravno“, dodavao je, „nisu odgovorne ni za šta“). Ali koje „će morati za sve što je učinjeno da se izvinjavaju“. Tog saznavanja istine i suočavanja sa odgovornošću ne može biti bez slobode govora. „Zato bi sloboda govora trebalo da bude praktično apsolutna“ – zaključio je Vladimir Gligorov.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. novembar 2023.