Monthly Archives: januar 2025

Neprelazna vlada

PEŠČANIK, , , , , ,
Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu

Vučić je u nokdaunu. Ali kao što je poznato, grogirani bokser je najopasniji. Tim pre što, malo cinično govoreći, na kolena su ga bacili mangupi u sopstvenim redovima. On se, kao iskusan i svim farbama namazan političar, jeste presvukao u jagnjeću kožu, ali članovi SNS-a to nisu uspeli. Jeste on počeo da propoveda mir, ali su njegovi lojalisti pomislili da je to samo trik i da on i dalje to ne misli ozbiljno.

Paradoksalno, to je ipak njegovu poziciju uprostilo, svelo je takoreći na „biti ili ne biti“, dok je poziciju opozicije zakomplikovalo. Bila je u zavetrini, a sada je isterana na čistinu i mora brzo da odluči, što bi rekao Lenjin, šta da (se) radi.

To pitanje možda i ne bi bio tako složeno da ona sama nije prilično složena, tj. raznolika i rascepkana. U stvari, opozicija je prilično jedinstvena oko toga da pod ovim uslovima neće na izbore, ali – šta sa dijalogom? Ovo takoreći strateško pitanje: dijalog, da ili ne, pretvorilo se u konkretno i taktičko: konsultacije – da ili ne? Da li, naime, treba ići na razgovore s predsednikom Republike povodom formiranja nove vlade ili ne treba ići? I ako se ide, s kakvom platformom se ide?

Dodatan problem za opoziciju je u tome što ona, takva kakva je trenutno, gotovo da nema legitimitet da na ta pitanja odgovori sama. Biće potrebno da sasluša bar dva faktora – studente i Proglas. U ovom trenutku praktično je nemoguće predvideti šta će i da li će ovi prvi uopšte odgovoriti na to pitanje.

Taj odgovor – kao i dogovor političkih partija – mogao bi odlučujuće da zavisi od pomenute platforme. Da li je, recimo, prelazna vlada zahtev s kojim se ide pred Vučića. S tom idejom se, makar na prvi pogled, načelno cela opozicija slaže, ali ne i oko načina na koji će ona biti formirana, tj. oko njenog – ne personalnog nego strukturnog – sastava. Da li će ona biti ekspertska, ili politička, ili neka mešavina? A pre svega, da li je opozicija – sad u najširem smislu te reči, gde god se nalazila – voljna da u toj vladi sedi zajedno s predstavnicima aktuelne vlasti? Čini se da nisu tako slabe (ako nisu i jače) snage koje su za radikalna rešenja (a nisu radikali) i koje bilo kakav kompromis a priori odbacuju. Kuda bi to moglo da vodi, u ovom trenutku nije zahvalno procenjivati.

Sa druge strane, vlast je do sada svaku pomisao na prelaznu vladu kategorički odbijala. Zašto bi sada, sa još uvek ubedljivom parlamentarnom većinom, to prihvatila? Ipak, situacija se proteklih dana i za samo 24 sata drastično menjala, pa nije isključeno da bi to moglo da se desi još koji put. Takođe, ta vlada bi mogla da bude shvaćena i kao neka vrsta dijaloga, put do smirivanja tenzija – ako to vlast stvarno želi. S tim u vezi svoju reč trebalo bi da kažu i studentkinje/studenti kako će oni dalje artikulisati svoju ulogu? Jer, pravna država, što je njihov osnovni zahtev, ne uvodi se dekretom, to je proces koji zahteva godine. Dalje, moglo bi se Vučiću u tom „nadgornjavanju“ reći, ako već ankete govore vama u prilog, zašto se plašite izbora? A možda bi se, zarad međunarodnog kredibiliteta, mogla dati i neka dodatna garancija: recimo da Expo 2027. kao državni projekat neće biti zaustavljen (što, naravno, ne znači da ubuduće sve u vezi s njim ne mora biti potpuno transparentno). Nije mnogo verovatno da bi vlast ovakvu ponudu prihvatila.

Dogovor oko prelazne vlade ili nekog okruglog stola sličnog kapaciteta bilo bi lakše postići ako bi se pojavila i neka treća strana – kao inicijator, medijator, posmatrač, ogledalce, kako god. Praktično, to ne može biti niko drugi sem Evropske unije. Problem je što u velikom delu opozicije – sad u najširem smislu te reči – postoji, blago rečeno, veliki animozitet prema Evropi. Jer – ona navodno podržava Vučića. Samo jedna činjenica – da se Srbija u nekoliko poslednjih godina nije ni milimetar približila Evropskoj uniji nego je, naprotiv, upravo prema procenama evropskih institucija od nje sve dalje – dovoljna je da tu optužnicu opovrgne. Da ne govorimo o tome da je ne samo beogradski režim nego i značajan deo opozicije izrazito proruski orijentisan. Otud je čak i licemerno optuživati Evropu da neće Srbiju, kad Srbija već godinama odbacuje Evropu. Neizvesno je i da će Evropa proći kod onih koji odlučuju.

Sve u svemu, Srbiji je potrebna neprelazna vlada. Vlada koju Vučić, ali ni bilo ko drugi, neće moći da „pređe“, tj. da je izigra i zloupotrebi, i koja će uspešno obaviti svoj glavni, praktično jedini zadatak – da u roku od, na primer, tri meseca pripremi nove izbore za Republičku skupštinu. Što bi opoziciji moralo da bude dovoljno da makar obezbedi kontrolore na svim biračkim mestima.

To bi bio i poslednji čas da se – nažalost, ne prvi put – postavi pitanje svih pitanja: kuda hoće da ide Srbija.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 31. januar 2025.

Diferencijacija

NOVI MAGAZIN, , , , ,
Bežati od Evrope zarad očuvanja samobitnosti i samostalnosti teška je demagogija, tačnije, potpuna je besmislica. Besmislica čiji besmisao dobro razumeju svi koji tako nešto zagovaraju

Na desnici je u toku diferencijacija na korisne i nekorisne idiote. Ovi drugi su valjda oni što su rušili u Savamali, još nije izvesno ko sve spada u one prve. Na levici je konfuzija mnogo veća, a diferencijacija, po tradiciji, nikada ne prestaje. U poslednje vreme se nameću staljinisti, tj. oni koji zagovaraju „revolucionarnu pravdu“ gde spada i „osuda na gubitak građanskih prava 700.000 članova SNS-a“.

„Proglas“ se odlučio da se ne odluči, tj. da zagovara kraj ideologije, pa je kao program za „dan posle“ predložio „neideološke mere“. Kada se mere pročitaju, vidi se da nije da baš u njima nema nikakve ideologije, ali dobro, biće da je to deo neke taktike.

Nasuprot tome, još uvek aktuelna vlast, po svemu sudeći, neće više imati taj luksuz da glumi nesvrstanost. Američke sankcije NIS-u, ako ih zbilja bude, mogle bi da dokusure takvu politiku. Mada, postavlja se pitanje čemu toliko uzbuđenje. Zar uskoro na vlast u Americi ne dolazi veliki prijatelj Srba i Srbije, za koga smo toliko navijali? Poništenje sankcija bio bi piece of cake za partibrejkera poput Donalda Trampa. A drugo, zar Putin nije naš brat?

Ali tako to biva, strah koji je širio, zahvatio je i samog Vučića. Priča o 17.000 „pretorijanaca“, tzv. lojalista, služi više da drži strah Vučiću nego što nekog zbilja može da uplaši. Kad generali nisu krenuli za Miloševićem, još manja je šansa da pođu za Vučićem.

Studenti su mala enigma, više se zna šta neće nego šta hoće: neće, ni pod kojim uslovima, ovu i ovakvu vlast, što nije malo. Jeste da su isturili parolu „Beograd je opet svet“, ali malo je verovatno da oni svet razumeju kao njihovi roditelji pre dve i po decenije. Upozorava na to cepanje zastave Evropske unije na marginama onog veličanstvenog protestnog skupa na Slaviji pre tri nedelje.

Bez obzira na to, jasno je da, ma koliko velika i važna bila, studentska pobuna ne može – a i ne treba – sama da donese neophodne društvene promene; pitanje je, međutim, može li da bude njihova inicijalna kapisla, njihov zamajac.

Srbija je velika tajna, ali je još veća tajna srpska opozicija. Svi su se nekako očitovali, što bi rekla naša (bivša) braća Hrvati, samo opozicija (mudro) ćuti. Na prvi pogled, nije to baš ni tako nepametno u ovom galimatijasu. Profesor Zec je poručio da „Srbija treba da zastane i razmisli da bi išla napred“. Sa druge strane, da parafraziramo Desanku Maksimović, Srbija „nema više vremena“, premešta se s noge na nogu od 12. marta 2003. godine. Opozicija, dakle, poput vlasti, nema taj luksuz da sedi na više stolica. Ona mora da kaže – to je njen raison d’etre – šta hoće, tj. kuda misli da vodi Srbiju. I da to ponudi kao svoj izborni program. Pa, kom obojci, kom opanci.

Emancipacija „masa“ – bilo klasa, bilo nacija – o čoveku da i ne govorimo, kao i demokratija, najveće su na Zapadu. Bežati od Evrope zarad očuvanja samobitnosti i samostalnosti teška je demagogija, tačnije, potpuna je besmislica. Besmislica čiji besmisao dobro razumeju svi koji tako nešto zagovaraju. O tome im najbolje govore njihova deca, koja su se, poput stotina hiljada svojih vršnjaka, rukovodila devizom, jedinom koja za poslednja dva veka nije nagrižena inflacijom: Go west young man.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. januar 2025.

Nacionalne vrednosti i društveni razvoj

PEŠČANIK, ,
U Srbiji politika oduvek više brine o tome kolika je, a ne kakva je država. Ista odlika usmerava ekonomiju: rast se generiše ulaganjima u mašine, a mnogo manje u ljudske potencijale

Ekonomija i politika u Srbiji imaju jednu istu, ključnu, karakteristiku: orijentaciju na kvantitet a ne na kvalitet. U ekonomiji, rast je generisan pre svega tzv. kapitalnim, tj. ulaganjima u mašine, opremu, a mnogo manje aktiviranjem kreativnih i inovativnih ljudskih potencijala. U politici se takoreći oduvek više brinulo o tome kolika a ne kakva država, tj. njenom veličinom a ne njenim uređenjem.


Daleko je Rumunija

Kada bruto domaći proizvod u jednoj zemlji tokom godine poraste za blizu četiri odsto (što je svrsta među najbolje u Evropi), kada plate (realno) porastu za devet odsto a javni dug padne sa 52 na 47 odsto BDP-a, onda bi se za tu zemlju moglo reći da je na dobrom putu. Međutim, za Srbiju to ne važi. Zašto?

Najpre, tu ekonomsku idilu kvari podatak da je inflacija bila oko 4,5 odsto, po čemu je bila među najgorima u Evropi, kao i da je javni dug, iako relativno smanjen, u apsolutnom iznosu porastao za dve milijarde evra (sa 36 na 38 milijardi). Posebno zabrinjava činjenica da je zabeležen gotovo mizeran rast izvoza (1,7 odsto), dok je uvoz povećan za „lepih“ 5,6 odsto. Upravo ova dva poslednja podatka možda i najbolje odslikavaju sve slabosti privrednog, tj. razvojnog „modela“ Srbije.

Privredu Srbije napred guraju kapitalna ulaganja, tj. rast investicija dok je, na drugoj strani, ekonomski rast zemalja centralno-istočne Evrope posledica tehnološkog progresa. To je jedan od glavnih nalaza naučnog rada „Privredni rast Srbije: determinante i budući izgledi“ Pavla Petrovića, Darka Brčerevića i Slobodana Minića predstavljenog na nedavnom savetovanju u Srpskoj akademiji nauka. Zbog toga u privredi Srbije dominiraju tzv. tradicionalni sektori (trgovina, energetika, poljoprivreda, prehrambena industrija, građevinarstvo). Što je još gore, takva slika se ne menja poslednjih 20 godina. Recimo, u Srbiji su početkom dvehiljaditih tradicionalne grane davale 43 odsto bruto dodate vrednosti a tako je i danas; sa druge strane, u zemljama CIE njihov udeo je smanjen sa 43 na 38 odsto. Posebno je simptomatično da su zemlje Balkana koje su članice Evropske unije (Hrvatska, Bugarska, Rumunija) u tom pogledu napravile još veći napredak: kod njih je udeo tradicionalnih grana u BDV-u opao sa 46 na 39 odsto. Istu sliku daju i podaci o zaposlenosti: dok je u Srbiji broj radnika u tradicionalnim sektorima i dalje veći od polovine ukupno zaposlenih (51 odsto), u balkanskoj EU on iznosi 46, a u zemljama CIE 41 odsto.

Ovako loša privredna struktura posledica je loše strukture investicija. U Srbiji, naime, dominiraju javne investicije (države i javnih preduzeća) koje iznose gotovo 10 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zatim dolaze strane investicije čije učešće je dostiglo sedam odsto BDP-a, dok su na poslednjem mestu domaće privatne investicije koje se kreću oko pet odsto BDP-a. Situacija bi trebalo da bude upravo obrnuta: domaće privatne investicije trebalo bi da budu najveće, a državne najmanje.

Po prirodi stvari, država kao veliki i trom „organizam“ može da investira u sebi odgovarajuće, masivne projekte – bilo da je reč o građevinskoj, energetskoj ili zdravstvenoj infrastrukturi. Način privlačenja stranog kapitala, kroz državne subvencije za novo-zaposlene, odlučujuće je uticao na to da i stranci ulažu uglavnom u tzv. radno intenzivne delatnosti. Drugim rečima, u sirovinska ili preduzeća koja odlikuju niža faza prerade, a ne u visoko-tehnološke oblasti. Tako da je, konstatuje pomenuti autorski trio, razvoj u Srbiji rukovođen pre svega kvantitetom a ne kvalitetom.

Pomalo paradoksalno, slično je i sa privatnim ulaganjima gde bi „po definiciji“ kreativnost i inovativnost trebalo da budu glavni zamajac rasta. Jer, u Srbiji čak dve trećine domaćih privatnih ulaganja ide u tradicionalne sektore, a samo 15 odsto u tehnološki naprednije grane.

Ni tu, međutim, nije kraj lošim vestima. Istina je da IT sektor u Srbiji poslednjih godina brzo raste, ali njega uglavnom čine usluge radne snage za inostrano tržište i inostrane firme. Otud nema ni velikih domaćih IT firmi kakvih ima u regionu. Srbija još uvek nema nijednog „jednoroga“, odnosno kompaniju vredniju od milijardu dolara. Mnogo manja Hrvatska ima dve takve firme, Rumunija tri, Mađarska nekoliko.

Pomenuti paradoks je, međutim, samo prividan. To jest – i on ima svoje objašnjenje i – opravdanje.


Razvoj gura kultura

Na pomenutom skupu u SANU Milojko Arsić i Mirjana Gligorić Matić izložili su rad pod naslovom „Uticaj fundamentalnih faktora na rast privrede“. Prema njihovim nalazima, kada je reč o spoljašnjim, tj. činiocima koji ne zavise od čoveka odnosno naroda, kao što su geografski položaj i klima, nemamo razloga da se žalimo, naprotiv: njihov uticaj na razvoj vrlo je povoljan. Kada je, međutim, reč o onome što je naših ruku delo, a što bi se u najopštijem smislu moglo nazvati kulturom, stvari stoje bitno drugačije. To se, recimo, dobro vidi na primeru jedne od najvažnijih nacionalnih kulturnih tvorevina – države. U Srbiji se, naime, makar u moderno doba, mnogo više brinulo o kvantitetu – kolika (je) država, nego o kvalitetu, tj. o uređenju te države. Očigledno – i ne slučajno – princip koji, kao što smo videli, važi za privredna ulaganja važi i za političke investicije.

Kada je pak reč o neposrednoj vezi između kulture i ekonomije, pomenuti autorski tandem ističe da su „za ekonomski rast važne sledeće karakteristike kulture: poverenje u ljude, tj. spremnost za saradnju za nepoznatim ljudima i strancima; individualizam (poštovanje zakona, preduzimljivost, sklonost inovacijama, riziku); moralnost (odnos prema krađi, prevarama, sivoj ekonomiji) i stavovi prema radu (da li su ljudi spremni da rade ili čekaju sreću i traže veze).

„Postoje empirijski dokazi da je za privredni rast povoljnije ako su ljudi spremni da sarađuju sa nepoznatim ljudima i strancima, ako je individualizam snažniji, ako se moralne norme primenjuju na širi skup ljudi, ceni naporan rad, dok je spremnost za preraspodelu dohotka umerena i uslovna.“

Srbija se ne može pohvaliti sistemom vrednosti koji je u skladu sa netom navedenim. To pokazuje poređenje stavova njenih sa građanima drugih zemalja: visoko razvijenom Nemačkom, zatim Češkom kao zemljom koja je malo iznad donje granice visokog nivoa razvijenosti i, na kraju, Rumunijom kao malo razvijenijom od Srbije.

Stanovništvo Srbije u odnosu na posmatrane zemlje ima najviši stepen kolektivizma (što znači da se lične veze stavljaju iznad zakona), dok manje poverenja u ljude i demokratiju ima samo u Rumuniji. Takođe, srpski narod veruje u državnu svojinu, slično kao Rumuni, ali mnogo viši nego Nemci i Česi, a više od svih sumnja u konkurenciju. On, doduše, veruje da je pojedinac odgovoran za svoj ekonomsko stanje, ali i da je ekonomsko stanje više rezultat sreće i veza nego napornog rada. Na kraju, možda najvažnije, u Srbiji se više nego i u Nemačkoj i u Češkoj i u Rumuniji „opravdava kršenje formalnih institucija kao što su: krađa imovine, neplaćanje poreza, primanje mita, švercovanje pri korišćenju javnih usluga“.

Iz toga nedvosmisleno proističe da vrednosni sistem građana Srbije „otežava primenu formalnih institucija, koje su se pokazale kao podsticajne za privredni rast“. Što znači da je, ukoliko želimo da dostignemo razvijene zemlje, neophodno promeniti postojeći sistem vrednosti. To bi moglo da bude izvodljivo, svakako ne preko noći i nikakvim dekretom, zaključuju na kraju Arsić i Gligorić Matić, doslednom primenom valjanih formalnih institucija, kao i promocijom, kroz obrazovanje i medije, uspešnih sistema vrednosti.

U Srbiji se, nažalost, poslednjih godina naročito, dešava suprotno: institucije se razaraju i sve manje znače, a preko medija, pre svega onih (para)državnih, tj. sa „nacionalnom frekvencijom“, propagiraju se „tradicionalne vrednosti“ koje su nas u trenutno stanje društvenog i državnog rasula i dovele.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. januar 2025.