Aleksandar Vucic

Šargarepa

NOVI MAGAZIN, , , ,
Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike – ljudi u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva

Dva dana razgovora, nijednog konkretnog dogovora. Tako bi se, u najkraćem, mogla sumirati Vučićeva poseta Budimpešti prošlog vikenda (19. i 20. avgusta). U stvari, sadržina razgovora je tu najmanje bitna. Suština susreta Vučića, Orbana i Erdogana bila je u manifestaciji savezništva trojice poslednjih autokrata u Evropi. Ako se ne računaju zemlje „ruskog sveta“, naravno. Ne znamo za druge, ali Srbiji taj „trojni pakt“ ništa dobro neće doneti.

Najkonkretnije što smo o tim razgovorima saznali odnosilo se na brzu prugu Beograd – Budimpešta, o čemu je Vučić rekao da je „zamolio Orbana“ da Mađarska ubrza radove kako bi pruga bila gotova za dve godine. Budući da premijer Orban o tome nije rekao ni reč, lako je moguće da i taj rok, ko zna koji po redu, ne bude ispunjen. Naime, još novembra 2014. Vučićeva vlada je obnarodovala da „ćemo za dve i po godine vozom od Beograda do Budimpešte putovati za dva sata i 24 minuta, dok sada tom prugom putujemo osam sati“. Kasnije su, valjda suočeni s realnošću, predstavnici vlasti postali oprezniji. Tako je 2015. Vučić rekao da deonica od Beograda do Novog Sada „mora biti otvorena 2018. godine“. Kao što znamo, pruga je u promet puštena tek marta 2022.

Premijerka Ana Brnabić je 2017. obećala da će „kompletna brza pruga Beograd – Budimpešta biti završena za šest godina“. U maju 2020. Vučić je rok pomerio na 2024. godinu. Sad vidimo da i 2025. „visi“.

Videćemo da li će istu sudbinu doživeti i (nova) beogradska autobuska stanica. Naime, Goran Vesić je kao (beo)gradski funkcioner obećavao da će stanica biti završena 2019, pa 2020, pa 2021. godine. Ništa od toga nije bilo, ali je zato Vesić avanzovao do ministra građevinarstva.

Nedavno je, međutim, Vučić obećao da će BAS biti završena do 2025. godine. Bilo je to na predstavljanju njegovog najnovijeg, kako je sam rekao, „neverovatnog plana“ vezanog za svetsku izložbu EXPO koja za četiri godine treba da se održi u Beogradu. Taj plan, kojim su predviđena ulaganja od 12 milijardi evra, komotno bi se mogao nazvati „Srbija 2027“. Ako vam se čini da ste nešto slično već čuli – u pravu ste. To je investicioni projekat „Srbija 2025“, težak čak 14 milijardi evra, koji je uz veliku pompu predstavljen decembra 2019. godine. Tada je Vučić obećao: „Mi ćemo iza ovog plana da stanemo čvrsto“, kad evo, tek što je prošla polovina te „petoletke“, a ona se stavlja ad acta. U međuvremenu ništa nismo čuli o tome šta je od planiranog urađeno, koliko je para potrošeno i slično. Kao što bi uradila svaka odgovorna vlast.

Ali to je već oprobana Vučićeva (politička) taktika: stalno nova obećanja i stalno pomeranje horizonta kada bi do obećanog cilja trebalo da se stigne. Kao u onoj basni o magarcu i šargarepi. Samo što u našem slučaju magarac povremeno dobije parče šargarepe, što mu ne utoli glad nego samo da snage da ide dalje.

Kad Vučiću to kažete, on odgovara da ga mrzite ili da ste antidržavni element. Ili oboje. Tako je i u Budimpešti, prema već ustaljenom običaju, jedno naručeno pitanje iskoristio da oplete po svojim kritičarima, da njih proglasi izdajnicima, a sebe jedinim garantom „samostalne i nezavisne Srbije“.

Nije problem u tome što je (ako je) Vučićeva politika „samostalna i nezavisna“. Problem je u tome što ta politika ne valja. Što nije u interesu građanki i građana Srbije nego u interesu njegove partijske klike. Tačnije, u interesu ljudi – u politici, državnom aparatu, privredi, kulturi, prosveti, zdravstvu – koji čine njegovu klijentelističku mrežu i koji se bogate na račun 99 odsto preostalog stanovništva.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. avgust 2023.

Varvari na vratima

PEŠČANIK, , ,
Sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, manje-više je pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu

Aleksandar Vučić ne razume zapadnu civilizaciju. Zato je i ne voli iako to nije bitno. Podnosi je, otprilike, kao što je Miloš Obrenović podnosio turski jaram, pokušava da prevari Brisel kao „kodža“ Stambol, snishodljivošću i/ili lukavstvom. Pokazuju to i njegovi najnoviji javni nastupi koji se ređaju kao na pokretnoj traci, tri samo u poslednjih šest dana (od utorka 8. do nedelje 13. avgusta).

Vidi se to iz njegovog rečnika – prihvatio je, recimo, termin „kolektivni Zapad“, koji koriste najljući neprijatelji Evrope i Amerike – ali i, što je naravno mnogo važnije, iz njegovih stavova. Prihvatajući, naime, Putinovu i Đinpingovu „mantru“, i Aleksandar Vučić kaže da se politika Zapada „svodi na to da nameće svoje vrednosti od Azerbejdžana i Egipta do Indonezije“.

Kao da Egipćani, Indonežani, Rusi, Kinezi… ne ljube slobodu, ne vole demokratiju, ne žele pravnu državu nego im sve to treba silom nametati. Upravo je suprotno: razni diktatori, veliki i mali, pokušavaju na sve načine da onemoguće i spreče prodor slobode i demokratije, kako u njihove tako i u druge zemlje. U tome ne biraju sredstva, pa se, evo, i na globalnom planu povezuju i udružuju da bi svoje narode zadržali u ropstvu i neznanju.

Evropska unija je mirovni projekat, projekat „za“, vođen pre svega htenjem evropskih nacija da urede i poboljšaju međusobne odnose, dok je BRIKS projekat „protiv“, inspirisan potrebom autoritarnih režima Rusije i Kine, usmeren prvenstveno protiv „zapadnih vrednosti“ koje ugrožavaju tu njihovu poziciju.

Takozvane zapadne vrednosti – takozvane jer su zapravo opštečovečanske, samo što su na Zapadu kao takve i priznate i ugrađene u politički sistem – ne mora niko sa strane da nameće ljudima i narodima, one su njihova nasušna potreba, kao vazduh i voda.

Liberalno-demokratske zemlje mogu ponekad, možda i ređe nego što bi prilike zahtevale, s manje ili više uspeha u tome da im pomažu, kao što su dvehiljadite pomogle građankama i građanima Srbije, koji su sloganom „Slobo – Sadame“ najbolje izrazili suštinu tadašnjeg režima, da zbace jednu pljačkašku i ubilačku, zločinačku vlast.

Da je Vučiću zbilja stalo do parole „Balkan balkanskim narodima“, on bi znao da to zapravo znači prihvatanje evropskih vrednosti. Jer, nukleus Evrope, rodno mesto zapadne civilizacije, nalazi se upravo na Balkanu, u drevnoj Atini. Odatle se ona proširila po celom svetu, ne zahvaljujući vojnoj sili (iako je, nažalost, i toga bilo) nego zahvaljujući snazi svoje ideje.

Kao što postoji veza između vrednosti na kojima počiva neka zajednica i karaktera političke vlasti u njoj, tako postoji veza između kvaliteta jedne države i kvaliteta njenog novca. Vučić ne shvata da (američki) dolar kao svetsku valutu niko nije nametnuo niti je to neko planirao nego je do toga došlo spontano, na osnovu dugogodišnjeg iskustva. Ključnu ulogu u tome odigrale su institucije, ne samo centralna banka nego i druge koje su ograničavale moć i samovolju vladara (bilo naslednog bilo izabranog). I nije reč o tome (kao što po „nacionalnim medijima“ tumače Vučićevi čauši) da sentenca ispisana na novčanici od jednog dolara – In God We Trust – znači da je dolar taj bog u koga Amerikanci veruju već, upravo suprotno, ona ukazuje na moralne temelje jednog društva, od njegovog dna do vrha i sve do jedne tako profane stvari (mada je, zapravo, vrlo sofisticirani proizvod) kao što je novac.

Svaki prosečan, da tako kažem, roditelj razmišlja o tome u kakvoj zemlji želi da žive njegova deca. Nije mu potrebno da ga na to podseća nekakav šeik. Šta onda hoće da poruči Aleksandar Vučić kad kaže da mu je to trivijalno pitanje postavio vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata. U stvari, odgovor je u drugom delu Bin Zajedove rečenice – mada nikad nećemo saznati da li je on to stvarno rekao ili je samo poslužio kao Vučićev „medijum“ – onom gde Vučića opominje da razmisli na koju će stranu Srbija, tj. da li će biti „uz najrazvijenije zemlje sveta koje neće biti isključivo na Zapadu“, te da „ne vodi(m) politiku samo na tri ili četiri godine, do kraja mandata već da gleda(m) u budućnost“. (Ovo pre liči da mu je rekao Zoran Đinđić.)

Sve(t) će se promeniti iz temelja, samo Emirati i Mohamed Bin Zajed neće. Tako ispada po arapskom šeiku za koga Vučić misli da „dobro razume šta se u svetu zbiva“. Vučić očigledno nije načisto kome se „privoleti carstvu. Tim pre što će, kako ističe, „Evropljani samo govoriti o vrednostima, a gubiće saveznike, kao Zapadno rimsko carstvo. To je kao da uživamo u fontanama i najlepšim kupatilima, dok nam varvari dolaze iznad Alpa i pravimo se da ništa ne vidimo“.

Predviđa li to Aleksandar Vučić propast Zapada ili makar Evrope? (Uzgred, ko su ti „varvari“ koji stoje pred kapijama Evrope danas? Ne verujem da bi se odgovor koji se nameće svideo njegovim prijateljima sa Istoka.) Računa li da će Istočno, sa Moskvom kao „trećim Rimom“, opstati? Ne bi s tom prognozom bio ni prvi ni poslednji, a ni usamljen u Srbiji kakva je ona danas, čemu je, uostalom, i sam dao veliki doprinos. Nije čudo, otud, da gaji „čelično prijateljstvo“ i „bratske odnose“ s najvećim diktatorima širom sveta. Možda Vučić zaista u tom i takvom svetu vidi svoju i budućnost svog sina, ali omladina Srbije, kao što pokazuju i najnovije ankete, svoju budućnost vidi na suprotnoj strani. Uostalom, baš kao i stanovnici „obećanih“ zemalja. Ne samo, pa ni pre svega žudeći za materijalnim bogatstvom nego tražeći slobodu, demokratiju, vladavinu prava.

Tako da sve to što govori Vučić, kada je reč o strateškim opredeljenjima Srbije, sve je to manje-više pogrešno. Pogrešno je, naravno, sa stanovišta običnih ljudi. Ali i s njegovog sopstvenog. Makar ne bi živeo u tolikom strahu.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 15. avgust 2023.

Za(š)to nema rasta

PEŠČANIK, , , ,
Odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali

Kaže predsednica Vlade Srbije: „Bivša vlast se zaduživala za potrošnju, a mi se zadužujemo za investicije“. Dobro, zamislimo da je stvarno tako – gde je rast? Gde je taj privredni rast koji su generisale investicije u koje su, navodno, otišli strani krediti? Nema ga.

Štaviše, u razdoblju za koje Ana Brnabić tvrdi da su se u njemu zajmovi koristili za povećanje potrošnje (što, istini za volju, nije sasvim netačno – nisu „žuti“ bili savršeni, mada na tom poslu nisu bili usamljeni), stopa privrednog rasta bila je mnogo veća nego za vakta ove vlasti koja, kako sama tvrdi, pozajmljuje da bi ulagala. I to gotovo dvostruko veća. Tada je bila 4,5 odsto, a sada je oko 2,5 odsto.

Kao što svaki investitor zna, tačnije, svaki koji ulaže sopstvene pare (makar i da su prethodno pozajmljene – što znači da će morati lično da ih vrati), nije dovoljno da se ulaže. Potrebno je da ulaganje bude efikasno, tj. da odbacuje profit. Ako ulažete u (kupovinu opreme za) vojsku i policiju, kao što je Srbija mnogo radila, ta vam se investicija (ekonomski) neće vratiti.

Slično važi i za infrastrukturu koju je premijerka pomenula kao oblast u koju se danas mnogo ulaže. Izgradnja puta je svakako korisna, ali ni ona, sama po sebi, neće biti isplativa. Od nje se to zapravo i ne očekuje. Ono što se očekuje jeste da privuče mnogo novih malih privatnih investitora koji će oko puta izgraditi fabrike i na taj način doprineti opštem porastu privredne aktivnosti.

U Srbiji se to, međutim, ne dešava. Zašto? Pa zato što put nije dovoljan uslov za rast (privatnih) investicija. Nije dovoljno da država investira, neophodno je da država ne bude partijska nego da bude pravna i da privreda ne bude zarobljena nego slobodna.

Ovaj, nužan, uslov u Srbiji već godinama nedostaje i zato su privatne investicije već godinama daleko od potrebnih. Negde su na 4-5 milijardi evra, a trebalo bi da budu dvostruko veće. Zato industrijska proizvodnja praktično stagnira.

Povod za navedenu izjavu premijerke Brnabić u Narodnoj skupštini bila je kritika koju su zbog preteranog zaduživanja uputili pojedini poslanici na račun izvršne vlasti, rekavši, između ostalog, da se javni dug približava sumi od 36 milijardi evra i da zemlja klizi u dužničko ropstvo. Dobro, narodni predstavnici su – verovatno u žaru političke borbe – malo preterali, ali da se Srbija ubrzano zadužuje, to je fakat. Recimo za 12 godina svoje vladavine „dosovska  vlast se (od 2001. do, zaključno, juna 2012. godine) zadužila približno osam milijardi evra (sa oko sedam – pošto je prethodno dve trećine spoljnog duga otpisano – na oko 15 milijardi evra). Za isto toliko razdoblje Vučićeva vlast se zadužila čak dva i po puta više – oko 20 milijardi evra. Naročito zabrinjava ubrzanje zaduživanje poslednjih godina. Recimo, za prvih sedam godina svoje vladavine (od 2013. do kraja 2019) aktuelna vlast se zadužila za devet milijardi evra (sa 15, dug je porastao na 24 milijarde evra). U poslednje tri i po godine, međutim, javni dug je porastao nepunih 12 milijardi, dakle više od tri milijarde evra godišnje.

Braneći politiku zaduživanja, vlast najčešće ističe da je javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod jedva prešao 50 odsto. Iako je to iznad maksimuma od 45 odsto propisanog Zakonom o budžetskom sistemu, ne može se reći da je stanje javnog duga dramatično. Međutim, nema ni razloga za spokojstvo, naprotiv. Suština je u velikoj manipulaciji podacima, pa i obmani građanki i građana Srbije. Naime, sa jedne strane zbog visoke inflacije, a sa druge zbog (faktički) fiksnog deviznog kursa, podaci o bruto domaćem proizvodu u evrima daju lažnu sliku srpske privrede.

Recimo, 2021. Srbija je ostvarila bruto domaći proizvod od 53 milijarde evra, a prošle godine 60 milijardi evra. To je povećanje od sedam milijardi evra ili, zbilja fantastičnih, gotovo 15 odsto. Da li je lane toliko porastao standard građana Srbije? Retoričko pitanje. Svi znamo da nije. Jedva ako je zadržan na onom pretprošlogodišnjem nivou. Rast je „pojela“ inflacija. Realno, tj. kada se od nominalnog rasta u dinarima odbije rast cena, BDP Srbije porastao je više nego skromnih 2,3 odsto. I ove godine će se ponoviti nešto slično. BDP bi, naime, prema planskim dokumentima vlasti, trebalo da premaši 8.000 milijardi dinara – a verovatno će, zbog inflacije više od predviđene, biti i veći – i dogurati do 68-69 milijardi evra. Dakle, opet će se rast BDP-a u evrima kretati oko 14-15 odsto, dok će realno, kako govore aktuelne prognoze, biti oko dva odsto.

Da srpskoj ekonomiji ne cvetaju ruže, osim eventualno šipka, moglo se primetiti i po tome što predsednik Vučić u poslednje vreme, barem kada je o ekonomiji reč – zbog toga valjda češće poteže nacionalno-političke teme – retko pominje Hrvatsku. Setiće se neko, možda, kako je Vučić negde sredinom 2021. slavodobitno objavio da će Srbija uskoro po visini BDP-a prestići Hrvatsku. Budući da Srbija ima gotovo dvostruko više stanovnika od Hrvatske (sedam naspram četiri miliona), to i ne bi trebalo da predstavlja neki veliki uspeh, ali se ipak nije dogodilo. Hrvatska je, štaviše, opet „pobegla“ Srbiji, ostvarivši rast od 13,1 odsto 2021. i 6,3 odsto 2022, te dostigavši BDP od 67 milijardi evra.

U još jednoj stvari sudbina se surovo poigrala sa Aleksandrom Vučićem. Pre neku godinu on se hvalio, usput žestoko gazeći opoziciju, kako se ona, dok je bila vlast, zaduživala po kamatnoj stopi od 7-8 odsto, dok se pod njegovim rukovodstvom zemlja zadužuje s kamatom od 2-3 odsto. Džabe je bilo govoriti da je to posledica prilika na finansijskom tržištu, a ne nekog posebnog umeća ove ili one vladajuće garniture. Sad se situacija obrnula, pa aktuelna vlast uzima nove i skuplje kredite da bi reprogramirala neke stare i jeftinije, koje je neretko svojevremeno i sama uzela.

Uopšte uzev, odavno nismo čuli kako će Srbija biti ili već jeste lider u ovome ili onome, ne samo u regionu nego i u Evropi. Jer ono po čemu smo u samom vrhu – visina inflacije – i nije baš za hvalu, dok smo po visini privrednog rasta pri samom dnu, pa Vučić opet nema čime da se pohvali.

A javni dug raste.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 22. jul 2023.

Septembar

NOVI MAGAZIN, ,
Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena

Kad god čujem zagovornike nekog radikalnog rešenja, setim se 8. sednice CK SK Srbije i recepta Radoša Smiljkovića (tada profesora Fakulteta političkih nauka) za Kosovo: „Na ljutu ranu – ljuta trava.“ Ta zbilja istorijska sednica, od pre gotovo četiri decenije, došla je nakon što je Dragiša Pavlović izgovorio jednu drugu, isto tako značajnu rečenicu, onu o „olako obećanoj brzini“. Jedan od najbližih saradnika Ivana Stambolića kritikovao je na taj način obećanja Slobodana Miloševića o brzom razrešavanju kosovskog čvora.

Znamo kako se to „treniranje strogoće“ završilo. Smiljkovićeva receptura – koja zapravo i nije bila njegova – postala je državna politika koja je Srbiju kroz čitavu poslednju deceniju 20. veka vodila iz poraza u poraz.

Lako je zagovarati laka rešenja. Laka i brza rešenja deluju atraktivnije, pa i bliže našem mentalitetu. Jeste da revolucije iziskuju veliki napor, ali je on jednokratan i relativno kratkotrajan. Težak rad na temeljitoj promeni društva – i društvenih „podsistema“, recimo pravosuđa, koje je u tom pogledu ključno – tek predstoji posle tog prevratničkog čina. Zoran Đinđić je toga bio svestan. Govorio je da su Srbi „vitalan i kompetitivan“ narod, ali nespreman za dugo i kontinuirano naprezanje. „Mi dobro odigramo prvo poluvreme, ali zaboravljamo da utakmica traje 90 minuta“. Posle preuzimanja vlasti 2000. vajkao se, opisujući svoju poziciju, da svi očekuju da malo uživaju na lovorikama, „a onda se pojavljujemo mi i kažemo da 5. oktobra nije bio kraj već da je to početak. Ako je neko mislio da smo završili posao, moram da ga razočaram jer smo ga tek počeli“.

U tom kontekstu obećavanje odmazde (prema) onima koji na jedan ili drugi način, više ili manje, učestvuju u održanju Vučićevog režima, ne čini se osobito politički korisnim. To, s jedne strane, desetine, pa možda i stotine hiljada ljudi koji se nalaze na najnižem stepeniku partijske piramide, među njima i poslednjih dana aktuelne „botove“, podstiče da još jače svoju sudbinu vežu za aktuelne vrhuške. Sa druge strane, vladavina prava podrazumeva (profesionalnu i nepristrasnu) primenu zakona, pa nema smisla pretvarati je u neku osvetničku batinu.

Da ne bude zabune, to ne znači da od mirnih demonstracija širom Srbije treba odustati, naprotiv. Dobro bi bilo da budu još rasprostranjenije i još masovnije. Ali naročito je važno da ostanu mirne, pogotovo što će Vučić pokušavati da izazove neku njihovu eskalaciju (između ostalog, i ubacujući svoje provokatore) i da ih prikaže kao nasilne i rušilačke.

Došlo je vreme da rukovođenje demonstracijama (otvoreno) preuzmu političke partije. To će biti prilika, prvo, da se (iz trenutnog „obilja“, tj. konfuzije) izdvoje lideri i, drugo, da se definišu konkretni programi. Njihovi zahtevi i ciljevi treba da budu pre svega pozitivno formulisani. To bi trebalo da posluži kao platforma za predizbornu kampanju i uvod u predstojeće izbore.

I konačno, sve bi to trebalo raditi uz čvrste veze, formalne i/ili neformalne, sa Amerikom i Evropskom unijom. Jer, to je jedina prava alternativa politici Aleksandra Vučića. Sve drugo je „isto, samo njega nema“.

Sankcije Vulinu, koje su zapravo namenjene Vučiću, predstavljaju priliku koja ne sme biti propuštena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. jul 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Ljudi laži

PEŠČANIK, , , , ,
Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. To znaju i njegovi doglavnici i poglavnici, kao i novinari režimskih medija. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju

Ima pravo Aleksandar Vučić kad kaže da protesti „Srbija protiv nasilja“ znače destabilizaciju. Ali ne Srbije nego njegove pozicije. Demokratija tome i služi – da protrese vrhove vlasti. Druga je stvar što se autokratski vladaoci plaše i svoje senke. Nema većeg straha od straha diktatora. Svakog ko mu prilazi on gleda kao novog Bruta, procenjuje da li je baš on taj koji će mu zabiti nož u leđa ili je to onaj sledeći.

Zato se njegovi vazali trude da što češće i glasnije izražavaju svoju ljubav prema gospodaru. Poseban su primer intelektualci-podanici, poput Vladimira Vuletića, profesora Filozofskog fakulteta, koji svoje udvorištvo pokušavaju da prikažu kao moralnu vrednost ili zaodenu u naučničke koprene.

Kad kaže da „neće biti novog Majdana“ u Srbiji, a ne, recimo, novog 5. oktobra, Vučić želi da izbegne komparaciju sa Slobodanom Miloševićem, ali sebi čini medveđu uslugu jer se zapravo identifikuje s nekadašnjim proruskim predsednikom Ukrajine Viktorom Janukovičem. Kao što je poznato, Janukovič je svojom antievropskom politikom, tj. odbijajući da sprovede već usvojene sporazume sa Evropskom unijom, izazvao velike višemesečne demonstracije početkom 2014. godine na glavnom kijevskom trgu Majdanu nezaležnosti (Trgu nezavisnosti), zbog čega je na kraju morao da pobegne iz zemlje, našavši utočište u Rusiji.

Još jedan korak ka Moskvi i Putinu napravio je proteklih dana g. Vučić – kada je rekao da su mu neke „sestrinske službe sa istoka“ javile da aktuelne manifestacije nezadovoljstva, ne samo u Beogradu nego i širom Srbije, predstavljaju „pokušaj obojenih revolucija“.

Time je, s jedne strane, optužio Zapad, pre svega Ameriku, da mu radi o glavi iako su zapravo i Evropska unija i Sjedinjene Države žmurile na mnoga njegova nepočinstva u unutrašnjoj politici. Nema sumnje da je Vučićevoj nervozi kumovao članak u Njujork tajmsu, gde ga se prilično otvoreno dovodi u vezu sa organizovanim kriminalom iako mu je Amerika dosad bila glavni saveznik u pregovorima oko Kosova. Nije izvesno koliko će mu ovo „zaoštravanje retorike“ (ako je samo o tome reč) pomoći u onome – šta god to bilo – što namerava da ostvari.

Sa druge strane – i to je verovatno još zloćudnije – na taj način Vučić je učesnike protesta „Srbija protiv nasilja“ optužio da su u službi stranih vlada, drugim rečima, strani plaćenici, praktično izdajnici. A zna se, zar ne, kako se postupa sa izdajnicima.

Ne treba biti naročito oštrouman, pa iz toga zaključiti da vlast aktuelne političke (ne)prilike vidi kao borbu na život i smrt u kojoj su (to se valjda samo po sebi razume) sva sredstva dozvoljena. Pogotovo će to važiti za sredstva kojima se onemogućavaju slobodni i demokratski izbori.

Cela Srbija je ovih dana gledala kako se ljudi – na različite načine: pretnjama, ucenama, pa čak i fizičkim nasiljem – ne samo primoravaju da dođu na miting Aleksandra Vučića nego da na njemu i ostanu. Zbilja su delovale groteskno, ali i zastrašujuće te slike na kojima generalni sekretar Vlade Srbije vodi grupu „žestokih momaka“ odevenih u crno, a zatim i kako ta „pretorijanska garda“ ne dozvoljava građanima da napuste Vučićev skup, držeći ih kao stado u toru.

Mora biti da Vučić zna da ljudi na njegove mitinge ne dolaze zato što ga vole i poštuju nego zato što su prinuđeni. Znaju to i njegovi doglavnici i poglavnici, koji sve organizuju te hepeninge. Isto to znaju, naravno, i oni koji su tu dovedeni da mu kliču i aplaudiraju. Konačno, i oni – novinari, analitičari, univerzitetski profesori – koji po Vučićevim medijima takve skupove posle hvale i veličaju, takođe znaju sve to. Svi, dakle, znaju da je svaki taj performans jedna velika obmana, velika laž. Pa ipak u tome učestvuju.

Zašto? Koji god odgovor da mi padne na pamet – nije mi dovoljno ubedljiv.

Samo me je čitava ta situacija asocirala na poznatu i u svetu nauke o čoveku vrlo uticajnu knjigu „Ljudi laži“. U njoj autor psihijatar Skot Pek kaže da je „laganje istovremeno jedan od simptoma i jedan od uzroka zla“.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 24. maj 2023.

Predsednik i patrijarh

PEŠČANIK, , ,
Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan

Preturajući po starim novinama nabasao sam na jednu naslovnu stranu Ekonomist magazina (koji je u tom trenutku već bio izmenio ime u Ekonom:east, ali to nije bitno) od pre deceniju i po, iz septembra 2009. godine. Nadnaslov je glasio „Nasilje u Srbiji“, a naslov „Sredom poste, nedeljom biju“. U lucidnom tekstu Ivane Radmilac Đurđić ukazuje se da su glavni vinovnici nasilja „ultradesničari“, odnosno različite „navijačke, patriotske i religijske grupe“.

Članak, dakle, iz sadašnje perspektive gledano, podseća da je nasilja bilo i ranije, mada u zemlji u kojoj se u poslednjih četvrt veka desilo više političkih ubistava (Ivana Stambolića, Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića) u državnoj režiji, to i ne treba posebno dokazivati.

To, nažalost, ne znači da i ova vlast nije dala svoj ne mali doprinos, čak i ako ne računamo ubistvo Olivera Ivanovića, naprotiv. Ono u čemu je aktuelni režim učinio možda i najveći napredak, upravo kad je reč o onim pomenutim grupama, jeste njegov pokušaj da te nasilnike stavi pod svoju kontrolu tako što će ih uzeti u svoju službu i koristiti za svoje potrebe. Kada je reč o navijačima, to potvrđuje afera Belivuk, a kada je reč o tzv. patriotama, primer je Miša Vacić sa svojim falangama angažovanim uoči izbora u manjim mestima širom Srbije.

Da su svi oni imali ideološki oslonac u (makar trenutno) dominantnom delu Srpske pravoslavne crkve (što se vidi i po njihovom „aksesoarima“ – narukvicama, lančićima i sličnim detaljima), svedoče i poslednji istupi patrijarha Porfirija. Najpre njegova skorašnja (17. maja) podrška predsedniku Aleksandru Vučiću, tokom ručka, uz istovremeno naglašavanje jedinstva države i Crkve, ali i, pre toga, obraćanje prisutnima, opet za vreme jednog (slavskog) ručka, kada je brutalno izvređao žene u Srbiji. Zanimljivo je pri tome da oni koji brana Patrijarha ističu kako on nije govorio o svim ženama nego o samo jednoj ženi, dok istovremeno kritike (ovde se ne računaju uvrede koje su, naravno, takođe neprihvatljive, a povrh toga su i kontraproduktivne) na račun patrijarha tumače kao napad na čitavu Crkvu, pa i na celu naciju.

U stvari, javnost nije bila toliko iznenađena, tačnije revoltirana, smislom onoga što je patrijarh izgovorio – to je manje-više bilo u okviru standarda SPC – koliko njegovim rečnikom. Rečnikom primerenijim nekoj gomili koja ispija pivo ispred seoske prodavnice nego najvišim crkvenim velikodostojnicima. Uzgred, taj vokabular bio je vrlo blizak rečniku predsednika Vučića. Patrijarh, srećom, nije koristio izraze kao što su „hijene“ i „lešinari“, poput predsednika Vučića, ali je već sam njegov ton odavao prezir prema „drugom“ i nipodaštavanje „drugačijeg“. Izgleda, međutim, baš kada je o rečniku reč, da se ne radi o slučajnosti. Još pre dvadesetak godina Desimir Tošić je, poredeći govore mitropolita Amfilohija Radovića i pariskog kardinala Lustižea, konstatovao da prvi ima „jedan jadan rečnik, politikantski rečnik, uvredljiv“, dok kardinal govori „višim jezikom, intelektualnijim“.

Istom prilikom je Tošić (koji je inače bio veliki vernik i, uprkos višedecenijskoj emigraciji u Londonu, Božić slavio na najtradicionalnij način, sa sve kokodakanjem domaćina i pijukanjem čeljadi), zaključio da „Srbiji nije potrebna samo politička i kulturna“ nego i „crkvena modernizacija“.

U Srbiji, međutim, na delu je suprotna tendencija. Odmah nakon strašnog zločina u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, ministar prosvete Branko Ružić za to je okrivio „poguban uticaj zapadnih vrednosti“. Ružić je posle nekoliko dana podneo ostavku, ali je zapravo više prinet kao „žrtveno jagnje“, pod pritiskom javnosti, nego zbog izjave kojom je pokušao da se „opere“. Štaviše, za to je ubrzo dobio podršku od ministra odbrane Miloša Vučevića.

„Ono što ja zameram ovima u sistemu prosvete je što su gledali da nas dekodiraju od našeg nacionalnog bića, da nas isčupaju iz korena, da ne smemo da gajimo tradicionalne vrednosti jer onda nećemo biti moderni. Pustite vi nas da gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo. Evo i ideje da treba izbaciti veronauku – pa jel’ vam to najveći uspeh? Vi treba da naučite decu da imaju neku odgovornost, a ne prava“, rekao je, između ostalog, Vučević.

Bilo je u prošlosti, zbilja, nastojanja da se Srbija „modernizuje“, ali uzalud. Kamo lepe sreće da su uspeli. Jer, kako i čime to hoće da nas „dekodiraju“ i kakve su to zapadne vrednosti koje nam nameću?

Najšire i najjezgrovitije istovremeno, one su formulisane u slavnom sloganu Francuske (buržoaske) revolucije: Sloboda, jednakost, bratstvo. Iz toga su izrasli tržišna privreda, socijalna država i vladavina prava. A kao kruna svega toga – tolerancija, dijalog, poštovanje različitosti. Sve to skupa (i samo izgrađivano i dograđivano stolećima) dovelo je do najvećeg napretka, tj. do najveće dobrobiti za najveći broj ljudi, u hiljadama godina dugoj istoriji čovečanstva. S tim dostignućem ne može se uporediti nijedna društvena zajednica koja danas postoji na planeti Zemlji.

Sa druge strane, koje su to autohtone „istočno-pravoslavne“ vrednosti koje navodno pokušavaju da nam oduzmu i zamene ih svojim, trulim i degenerativnim. Porodica? Pa nema ničeg što bi, empirijski i teorijski, moglo da potvrdi da je u Srbiji porodica više na ceni nego u Italiji, Španiji ili Švedskoj i Americi – to što ovde više generacija živi pod istim krovom nije rezultat ljubavi nego posledica siromaštva – osim ako se pod tim ne podrazumeva slobodna primena one biblijske „batina je iz raja izašla“. Brak? Kao „pravo“ muža da (u)bije ženu (tu „jadnicu i bednicu“) kad mu se ćefne. Deca? Otkud, kad se dečija prava doživljavaju kao podvala Zapada i kad se zna da je njihovo, kako to reče i ministar vajni Vučević, pre svega da nauče da slušaju. Šta vredi što je još davnih dana Duško Radović upozorio: „Tucite svoju decu čim počnu da liče na vas“.

U stvari, kad (pre)poručuje da „gajimo naše nacionalne vrednosti i da koristimo savremene tehnologije, i jedno i drugo“, Vučević nije rekao ništa novo. On samo (s velikim zakašnjenjem) ponavlja ono što je pre gotovo jednog i po veka rekao Nikola Pašić: „Od Zapada uzimati samo tehnološko znanje i nauku, i njima se koristiti u duhu slavenosrpskom“.

Sudeći po tome, Srbija je zaista proćerdala 20. vek. Ništa nije naučila ni iz svojih pobeda niti iz svojih poraza. Preuzimala je tehniku i tehnologiju, ali nije politiku i filozofiju. Tačnije, ta politika i filozofija zahvatile su tek jedan tanak, površinski sloj, nisu dublje ukorenjeni u društveno biće. U tome je koren današnjih nesporazuma Srbije sa svetom. Onim svetom na koji je mislila parolom „Beograd je svet“ 96/97. godine – kada je zaista zadivila svet – dakle sa Evropom kao rodnim mestom tog sveta. Odnosno, sa druge strane, u tome je razlog njenog razumevanja i „bratske ljubavi“ sa autoritarnim režimima i nedemokratskim državama poput Rusije i Kine.

Kako je krenulo, mogla bi da izgubi i dvadeset prvi. Jer, kao što pokazuju brojni primeri iz istorije, razvitak i napredak nacije ničim nije zagarantovan.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 20. maj 2023.

Vidić, Obradović i Vučić

PEŠČANIK, , , ,
Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju

Kao što srpskom fudbalu ne treba evropski dokazani Nemanja Vidić, tako ni srpskoj košarci ne treba evropski dokazani Željko Obradović. Vidić je oteran besramnom kampanjom, tj. povukao se kada je shvatio da je Skupština FS Srbije organizovana bolje nego ona čuvena 8. sednica CK SK Srbije.

Kampanja protiv Obradovića je u toku i zahuktava se. Košarkaš Partizana Matijas Lesor je tu samo kolateralna šteta (naravno, zbog udaranja protivničkog igrača Filipa Petruševa, treba da bude primereno kažnjen) kao što je kolateralna šteta i oštećeni Petrušev, koga primoravaju da se povlači po policiji i radi ono što očigledno nije izabrao svojom voljom.

U stvari, kada je o Obradoviću reč, to je samo nastavak prošlogodišnjeg pokušaja (o čemu sam već pisao) eliminacije najtrofejnijeg evropskog trenera (devet titula šampiona „Starog kontinenta“) iz domaćeg sporta. Umesto da se Vidić i Obradović, kao ljudi ogromnog ugleda, iskoriste za promociju Srbije i jačanje njene pozicije u Evropi, ne samo u sportu nego i uopšte, oni se blate i ponižavaju.

Zašto je Dragan Džajić stavljen na mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije videlo se već u njegovom „inaugurativnom“ govoru, kada je rekao da „radikalnih promena neće biti“, a još bolje po njegovoj prvoj odluci – da na mestu generalnog sekretara FSS ostane Jovan Šurbatović. Reč je o čoveku za koga je šira javnost čula tek kada je obelodanjeno da je on za plasman fudbalske reprezentacije na svetsko prvenstvo u Kataru dobio 350.000 evra, tri i po puta više od fudbalera koji su taj plasman izborili (po 100.000 evra). Jer, zamislite ovo, takav je, naime, Pravilnik.

Smisao rečenice (za slabije upućene, iz saopštenja KK Crvena zvezda) malo prepričano: „ABA liga će biti liga svih klubova ili je neće biti“ isti je kao one čuvene izjave Slobodana Miloševića: „Srbija će biti cela ili je neće biti“. To je duh i pečat Miloševićevog vremena. Ta pretnja, od pre tri i kusur decenije, kao što znamo, posle godina stradanja i silnih žrtava, najviše se obila o glavu srpskom narodu.

Valjda im se to neće ponovo dozvoliti.

Sve ovo što se dešava u sportu (fudbal i košarka nisu izuzeci, to je pravilo, samo u drugim oblastima, koje nisu tako masovne, slični slučajevi ne izazivaju toliku pažnju javnosti) samo je nekoliko kockica u mozaiku raspolućenog srpskog društva. To jest, društva u kojem se zaoštrava polarizacija i u kojem jača represija. O razmerama svedoči činjenica da ni noseći stubovi državne strukture to više ne mogu da podnesu – čak su se i državni tužioci pobunili. Nakon čega je vrlo brzo tužiteljki koja je među prvima digla svoj glas iz vrhova aktuelne vlasti stigla neskrivena pretnja: „Loše ćeš proći.“

U situaciji kada ljudi koji su silom svoje profesije malo više prisutni na javnoj sceni bivaju prinuđeni da napuštaju svoja prebivališta, čak i da se sklone u inostranstvo, na tajne adrese, te reči imaju posebnu, zlokobnu težinu.

Prirodna posledica takvog stanja je neka vrsta „institucionalizacije“, te podele formiranjem tzv. narodnog pokreta za državu. Tada će, naime, svi koji nisu u tom pokretu (ili nisu izričito uz taj pokret) moći lako da budu proglašeni za državne neprijatelje i narodne izdajnike.

Krajnji smisao narodnog pokreta za državu jeste, u stvari, narodna država. To je pak devetnaestovekovni koncept prema kojem se, kako je pisala Latinka Perović, država vidi „kao velika zadruga koja organizuje proizvodnju i obezbeđuje pravednu raspodelu“.

Naravno, 150 godina kasnije, ambijent i forma moraju biti drugačiji, ali zar se Aleksandar Vučić u Srbiji danas ne ponaša kao neki pater familias, tj. domaćin zadruge koji brine o svemu i odlučuje o svačemu – i da za čeljad bude hleba, i ko će šta da radi, pa i o tome ko može, a ko ne može da dobije nacionalnu penziju.

Naravno, i da stadioni budu pravilno raspoređeni po celoj Srbiji.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 17. mart 2023.‘

Decenija skuplja od veka

PEŠČANIK, , , ,
Poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra

Kad god je „gospodin Vučić“ (Vladimir Gligorov) u nekoj frci, a i kad nije već prosto želi da se pohvali, on kao godine velike propasti Srbije uzme prvu deceniju 21. veka, a posebno liberalizaciju i privatizaciju iz tog vremena. Tako je bilo i pre neki dan, sasvim precizno u četvrtak 2. februara, tokom sednice Skupštine posvećene Kosovu. Ni tu predsednik Vučić nije odoleo da, kao uzgred, ne optuži postpetooktobarske vlasti da su ojadile zemlju.   
Taj manir su prihvatili i svi njegovi čauši, od najnižeg do najvišeg ranga, pa i oni kad god mogu, a mogu svakodnevno i višekratno jer su sve „nacionalne frekvencije“ u njihovim rukama, opletu po „žutima“ (mada oni nisu uvek vodili glavnu reč) i njihovoj vladavini.
U stvari, tom verbalnom pirotehnikom svi oni pokušavaju da prekriju i prikriju posledice politike iz devedesetih koju, kao politički poletarci, možda nisu vodili, ali su je zdušno zagovarali. Ili je danas zagovaraju.
U toj poslednjoj deceniji 20. veka Srbija i srpski narod doživeli su civilizacijski sunovrat kao nikada pre u svojoj dugoj istoriji. Ovde ćemo ostaviti po strani humanu dimenziju tog kolosalnog istorijskog poraza koja se ogleda u ljudskim žrtvama (poginuli, ranjeni, raseljeni, upropašćeni i poremećeni životi) i posvetićemo se samo njegovoj ekonomskoj strani.
I taj ekonomski gubitak, međutim, ima više oblika. O tome sam, zapravo, različitim povodima, pisao u nekoliko navrata prethodnih 5-6 godina, ali nije zgoreg, čini se, u današnjoj situaciji sve to na neki način, u sažetoj formi, objediniti.

PLJAČKA
Najpre, dakle, pljačka. Ta velika pljačkaška operacija trajala je 10 godina i imala više faza od kojih su se neke međusobno poklapale. Prva pljačka bio je Zajam za preporod Srbije. Iako nije ostvarena ni desetina plana (koji je zaista bio megalomanski – milijardu i dvesta miliona dolara) i prikupljeno je tek oko 100 miliona dolara, to je i za današnje vreme, a pogotovo pre 30 i kusur godina, velika suma.
Druga pljačka – hiperinflacija. Po grubim i sasvim konzervativnim procenama, na taj način je građanima iz džepa (jer su, zbog potpuno obezvređenih plata, morali da troše svoje devizne ušteđevine) izbijeno bar tri milijarde evra.
Treća pljačka – „primarna emisija“. Državna štamparija novca u Topčideru naštampa pare, NBS to podeli poverljivim bankarima, koji to proslede podobnim privrednicima, koji te kredite praktično nikada ne vrate pošto ih hiperinflacija u međuvremenu obezvredi.
Četvrta pljačka – stara devizna štednja. Tadašnja vlast je potrošila (preračunato, radi lakšeg snalaženja) oko 3,8 milijardi evra devizne štednje građana u državnim bankama plus još oko 400 miliona evra u piramidalnim štedionicama – Dafiment banci i Jugoskandiku – koje su ne samo, što se podrazumeva, imale formalno-pravnu dozvolu nego su i javno podržavane od državnih struktura.
Peta pljačka – bankarskog sektora. Gubitak srbijanskih banaka na dan 31.12.1999. godine iznosio je oko osam milijardi evra. Toliko je, dakle, vlast izvukla iz bankarskog sistema i toliko je, otprilike, preliveno u džepove pojedinaca – ovih i ovakvih je, verovatno, bilo na hiljade iako udeo svakog od njih nije bio isti – bliskih vlastima.
Šesta pljačka – prodaja Telekoma. Polovina Telekoma Srbija (sasvim precizno: 49 odsto) prodata je 1997. godine italijanskoj kompaniji STET i grčkoj OTE za 1,5 milijardi maraka. Deo tog novca otišao je na „kupovinu socijalnog mira“ ali se veliki deo raznim kanalima opet preselio u privatne džepove.
Sedma pljačka – carine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, kojima je bio onemogućen platni promet sa inostranstvom, doneta je odluka da se novac od carina ne uplaćuje u budžet, nego na posebne račune. Sa tih računa onda je podizan keš i deljen po potrebi Miloševićevim ljudima. Koliko je para na taj način opljačkano teško je proceniti, u svakom slučaju, radi se o milijardama, evra razume se.
Kad se sve to uzme u obzir, najmanje 10 a verovatno bar 20 milijardi evra opljačkano je od građana Srbije tokom te poslednje, kobne decenije 20. veka. Toliko je para, minimum, prebačeno iz njihovih u džepove onih koji su bili sastavni deo Miloševićevog režima ili bliski tom režimu.
Uzgred, koliko je para izneto na Kipar, uprkos nastojanjima petooktobarskih vlasti, nikada nije utvrđeno. Poznato je samo da su pojedinci učešće u toj operaciji platili životom.

PREPOLOVLJENA SRBIJA
Paradoksalno ili ne, nije ta pohara čak bila ni najveći gubitak za 7-8 miliona stanovnika Srbije. U Kvartalnom monitoru br. 44 iz aprila 2017. ekonomista Milojko Arsić objavio je članak „Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom devedesetih godina“. Tu se autor bavi mogućim i stvarnim, tj. ostvarenim, ekonomskim rastom u Srbiji od 1989. do 2015. godine. Motiv za ovu analizu – koja je obuhvatila razdoblje od 1989. do 2015. godine – bila je činjenica da su nakon tih četvrt veka zemlje srednjoistočne Evrope (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska i Rumunija) imale bruto domaći proizvod u proseku za 60 odsto veći, dok je Srbija bila još uvek za 25 odsto ispod pređašnjeg nivoa. U članku je Arsić utvrdio da uzrok tom strahovitom zaostajanju leži upravo u devedesetim godinama.
Prvi i najvažniji pokazatelj je da je prvu godinu novog milenijuma Srbija dočekala sa bruto domaćim proizvodom upola manjim nego deceniju ranije (sasvim precizno – za 53 odsto). Zatim, ukupni kapital privrede Srbije u poslednjoj deceniji 20. veka smanjen za 40 odsto. Glavni uzrok te „kapitalne destrukcije kapitala“ leži u vrlo niskim investicijama koje su tokom devedesetih prosečno godišnje iznosile svega 12,5 odsto BDP-a. A samo da bi se vrednost kapitala održala na postojećem nivou potrebno je da investicije budu 17-18 odsto BDP-a
Realna vrednost opreme u tom razdoblju takođe je gotovo prepolovljena, tj. smanjena je za 45 odsto. Početkom dvehiljaditih oprema u srpskim fabrikama bila je stara 30 godina, dok je u Nemačkoj ili Danskoj, na primer, prosečna starost mašina bila svega 13 godina. Sve u svemu „tokom devedesetih faktički je izvršena deindustrijalizacija Srbije“, konstatovao je Arsić.
Ali, ne samo to: „Tokom devedesetih je sasvim izvesno došlo do zastarevanja inženjerskog i menadžerskog znanja, majstorskih veština i dr. Jer veći deo privrede nije radio, a kontakti sa svetom su usled sankcija bili onemogućeni”. Posledično, devedesetih je i produktivnost rada opala za 40 odsto.
Kad se sve ovo sabere, stanje koje su nove vlasti zatekle 2000. godine bilo je sledeće: proizvodnja, kapital, produktivnost (gotovo) prepolovljeni; fabričke hale su stajale kao Potemkinova sela, u njima nije bilo ni opreme ni ljudi koji bi zadovoljili potrebe savremenog sveta. Drugim rečima, potencijali privrede Srbije bili su takoreći uništeni.

750 MILIJARDI EVRA
Arsićeva analiza bavila se kvalitativnim aspektom srpskog kamikaza poduhvata iz devedesetih. Desetak godina ranije, aprila 2008, Stojan Stamenković je napravio računicu koliko je Srbija, u vidu bruto domaćeg proizvoda, izgubila od 1991. godine. Po tom obračunu, dakle, počev od 1991. i zaključno sa dvehiljaditom godinom, Srbija je izgubila BDP u vrednosti od 175 milijardi evra. Reč je o proizvodnji koja je mogla biti ostvarena, a zbog rata i sankcija nije. Kada se tome doda tridesetak milijardi evra, na koliko je procenjena šteta od rata sa NATO paktom, ukupan gubitak pretrpljen u poslednjoj deceniji 20. veka premašuje 200 milijardi evra.
U narednom razdoblju od sedam godina (2001-2007) Srbija je, zbog zbivanja u prethodnom desetleću, da to tako kažemo, propustila da ostvari BDP od 210 milijardi evra. Naime, do 2000. izgubljeni BDP svake godine raste da bi na kraju dostigao 30 milijardi evra. Zahvaljujući privrednom rastu koji od tada kreće, izgubljeni dohodak se u narednih pet godina stabilizuje na dostignutom nivou, da bi tek posle 2005. počeo da opada.
Stamenkovićeva računica se, međutim, ovde nije zaustavila. Poznati ekonomista je napravio projekciju i za nekoliko narednih godina, tj. od 2008. do 2015. godine. Zapravo, napravio je dva scenarija. Prema prvom, tzv. optimističkom, scenariju zadržane su dotadašnje stope rasta od oko šest odsto, pa je procenjeni gubitak iznosio 235 milijardi evra. Pesimistički scenario je predviđao privredni rast od svega dva odsto zbog čega se gubitak BDP-a popeo na 285 milijardi evra.
U stvarnosti, međutim, nije ostvarena ni ta niža stopa rasta. Uglavnom zbog svetske ekonomske krize Srbija je od 2008. do kraja 2014. godine praktično stagnirala, ostvarivši rast od svega 0,3 odsto.
Dakle, ako se uzme ono što se zaista desilo, čak i ako se odbiju posledice krize, Srbija je preko onoga što je predvideo Stamenković gubila još po desetak milijardi godišnje, tj. ukupno dodatnih 80 milijardi evra.
Kada se sve ovo, dakle, sabere i oduzme, sveukupno izgubljeni BDP Srbije u razdoblju od 1991. do 2015. godine iznosi 750 milijardi evra. Što znači više od 100.000 evra po stanovniku.
Gubitak posle toga niko više nije računao. Ne znam ni koliko bi imalo smisla. Tek Srbija je u narednih pet godina – nećemo računati potonje godine krize, najpre zbog Kovida a zatim zbog ruskog napada na Ukrajinu – dakle od 2015. do zaključno 2019. ostvarila prosečan godišnji rast od 3,2 odsto. Već je rečeno, ali vredi ponoviti, jer se često zaboravlja, „dosmanlije” su od 2001. do zaključno 2008. godine, dakle opet do svetske ekonomske krize, ostvarile gotovo dvostruko veći rast – 5,9 odsto.
Sve u svemu, poslednju deceniju 20. veka, kojom su vladali Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj, združeni u nekad formalnoj nekad neformalnoj „crveno-crnoj koaliciji”, koje su nasledili danas vladajući Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, obeležile su, čisto ekonomski gledano, velike pljačke stanovništva, strmoglav pad industrijske proizvodnje, razaranje fizičkog i ljudskog kapitala (znanja i veština) te materijalni gubitak težak 750 milijardi evra.

Mijat Lakićević,
Peščanik.net, 4. februar 2023.

Biće svega. I svačega. Više nego ikada

NOVI MAGAZIN, , ,
Šta je predsednik Aleksandar Vučić rekao na godišnjoj konferenciji za štampu, šta nije rekao i šta je od toga tačno, a šta nije tačno. I zašto

Šta nam se obećava, a šta nam se dešava

Ispričao je gospodin Vučić (kako ga je Vladimir Gligorov, očigledno ne bez motiva, titulisao) na svojoj „godišnjoj konferenciji“ u sredu 4. januara da ga je „jedna divna žena sa KiM“ u Raški pitala: „Zašto ti, predsedniče, uvek moraš da saopštavaš loše vesti, što si tu da budeš namrgođen, a da drugi pričaju lepe vesti“, na šta je on odgovorio: „Niste birali klovna, nekoga da vas nasmeje. Ja sam tu da budem uz ljude kada je teško, predsednik je tu da postavi svoja leđa kad niko drugi neće.“

BIĆE SKORO PROPAST SVETA: Nakon toga predsednik je rekao da će „ova godina biti mnogo teža nego prethodna“, ali to će prevashodno važiti za svet. Jer, nastavio je, „Amerika pada i bliži se recesiji“, „pada rast u Kini“, a „Evropa se takođe bliži recesiji“. Kada je o Srbiji, međutim, reč, 2023. će biti „godina daljeg razvoja i napretka, uprkos svemu“.
„Očekujemo dalji rast životnog standarda, očekujemo dalji rast plata i penzija“, precizirao je predsednik svoje obećanje. Priliku je iskoristio i da podseti da je „prosečna penzija porasla sa 203 evra 2012. na 320 evra u oktobru 2022, a plata sa 331 na 648 evra“. I najavio: „U martu očekujemo 735 evra prosečnu mesečnu platu u Srbiji.“
Zatim je izneo i neke pretpostavke za najavljeni napredak. Najpre – kroz poređenje – da Grčka ima stopu javnog duga od 230 odsto bruto domaćeg proizvoda, Italija 180 odsto, a Srbija 55 odsto BDP-a. Posebno je naglasio da je „veoma važno da je kurs dinara čvrst kao stena, od 2012. godine jedan evro je na 117 ili 118 dinara“. Prema predsednikovim rečima, aktuelna vlast može da se pohvali i niskim rastom cena: „Svi su bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji.“

VUČIĆ NE SAMO DA GRAĐANKAMA I GRAĐANIMA SRBIJE NE SAOPŠTAVA LOŠE VESTI NEGO IH OD NJIH ZAPRAVO PRIKRIVA. A UMESTO SVOJIH, KAO SAMAR ZA (POD)NOŠENJE AKTUELNIH TEŠKOĆA POTURA LEĐA BUDUĆIH GENERACIJA

Naročito se predsednik potrudio da pokaže kako Srbija raspolaže velikim zalihama. Takoreći, nema čega nema. „Bruto devizne rezerve 2012. su bile 10,9 milijardi evra, a 2022. 18,2 milijarde evra“. Zlatne rezerve, koje su sastavni deo deviznih, povećane su (treba li podsećati – upravo na njegovu inicijativu) sa 18,2 tone 2019. na današnjih 38,5 tоnа. To, doduše, nije 50 tona, koliko je predsednik obećao da će one biti na kraju pretprošle godine, ali ne treba tražiti dlaku u jajetu.
Pošto je tako pokazao da Srbija ima finansijske rezerve, Vučić je rekao da isto to važi i za energetske. „Imamo 580 miliona kubnih metara gasa u rezervoarima u Banatskom dvoru i u Mađarskoj“.
„Uglja imamo 1.447.000 tona. Benzina imamo dovoljno za 99 dana, dizela za 37 dana“, dodao je.

SRBIJO, NE BRINI: A zatim naglasio: „Građani ne moraju da brinu. Cena struje će i posle najavljenog januarskog poskupljenja biti druga najniža u Evropi“, dok je cena prirodnog gasa već „najniža u Evropi“. I takva će i ostati. To je predsednik obrazložio odlukom da „sačuvamo naša preduzeća, tako ćemo ih subvencionisati… Čuvamo naša preduzeća da bismo čuvali našu zaposlenost“, objasnio je.
Tu se pokazuje predsednikova genijalnost. Jer niko se ni u Evropi ni u svetu nije setio da struju i gas (pro)daje budzašto da bi tako sačuvao preduzeća i radna mesta, a naš predsednik jeste. Ali to, skroman kakvim ga je bog dao, nije hteo ni da spomene.
Sa energetskih je prešao na prehrambene rezerve. „Hrane će biti sve manje u Evropi i svetu“ – eto loše vesti, ali „mi“ ne moramo da brinemo, „mi pšenice u rezervi imamo za 20 meseci, a kukuruza za 13 meseci“.
„Mora da ima soli, šećera, pšenice, kukuruza. Mi to već imamo za naredni period, ali hoćemo da obezbedimo još“, rekao je. Grašak nije pominjao.
Zato je vrlo detaljno – nabrajajući svaku deonicu puta i pruge (od kojih su neke dugačke svega po nekoliko kilometara), kao i svaki elektroenergetski ili gas(ovod)ni objekat, što ćemo mi ovde ipak preskočiti – naveo šta se gradi ili treba da se gradi tokom ove godine u oblasti saobraćajne i energetske infrastrukture. Na kraju, gotovo da je ponudio opkladu: „Spreman sam da uporedimo sve Titove, Miloševićeve i kilometre auto-puteva izgrađene za vreme DOS-a s tim što ćemo mi samo za 11 godina uraditi. Videćete da smo uradili više nego svi ostali za prethodnih 70 godina.“

SRBIJA NEMA SAMO VELIKE REZERVE HRANE I ENERGENATA NEGO I DEVIZA I ZLATA

Zaboravio je Aleksandar Vučić da „za vreme Tita“ gotovo da nije bilo automobila, pa nije trebalo ni auto-puteva, kao i da je za vreme Miloševića (u kojem je on imao značajnu ulogu, pa čak bio i ministar) vođeno jedno četiri do pet ratova iz kojih je Srbija izašla ne samo poražena nego i ekonomski devastirana, s prepolovljenim BDP-om i industrijskom proizvodnjom, pa je DOS prvo tu štetu morao da sanira.
Nije to, međutim, sve, pa ni najvažnije, što je predsednik Vučić (uprkos dugom i punom „u sitna crevca“ zalaženja izlaganju) zaboravio. Iako je sam rekao da „u ekonomiji nije moguće izvući jedan parametar i reći to je dovoljno“ jer je „dovoljno da vam jedan parametar ne valja“, Vučić je uradio upravo to. Rekao je da je javni dug 55 odsto BDP-a, ali nije rekao da je javni dug upravo za vreme njegove vladavine više nego udvostručen: sa 15 milijardi evra 2012. na 33 milijarde evra 2022. godine. I ne samo to nego će taj dug i dalje brzo rasti. Planirano je, naime, da ove godine dug poraste za (najmanje) tri milijarde evra. To je povećanje od desetak odsto. U isto vreme, bruto domaći proizvod, prema planu, porašće 2,5 odsto.

SPAS ZA SVIJU NAS: Kad smo već kod zaduživanja, Srbija je prošle godine sklopila (tzv. stendbaj) aranžman s Međunarodnim monetarnim fondom koji predviđa kredit od dve milijarde evra. Ni to predsednik Vučić nije spomenuo. Dolazak MMF-a je znak da se srpskim finansijama nije dobro upravljalo i da su one – bez obzira na sve samohvale ministra finansija – ipak na neki način u krizi.
Takođe, i najavljeni dolazak norveških menadžera na čelo najvažnijih državnih energetskih firmi u Srbiji siguran je znak da se tim firmama nije (ni izdaleka) dobro rukovodilo. Vučić je žestoko kritikovao „partijsko upravljanje“ javnim preduzećima – jer je proizvelo katastrofalne rezultate – ali je zaboravio da je takvo upravljanje (i njegove posledice) sam nametnuo, tj. da je to bila politika Srpske napredne stranke, čiji je predsednik.
Pored svog busanja u prsa i zaklinjanja da Srbija vodi samostalnu i suverenu politiku, vidimo da je u dve ključne ekonomske oblasti, finansijama i energetici, ta politika prepuštena strancima. Da ne bude zabune, i bolje je što je tako jer se aktuelna vlast očigledno pokazala nesposobnom da to radi na pravi način.
Ako je nešto preskočio da bi srpsku ekonomsku sliku prikazao lepšom nego što jeste, onda je, iznoseći podatke o inflaciji, građane direktno i bez mnogo skrupula obmanuo. Naime, da podsetimo, A. V. je rekao kako su „svi bili izloženi stopi inflacije koja je veća ili jednaka stopi inflacije u Srbiji“.
Činjenice su, međutim, potpuno drugačije. Sa rastom cena od 15 odsto Srbija je u poslednjoj trećini evropskih zemalja. Prosek inflacije u evrozoni iznosi 10 odsto, a u Evropskoj uniji 11 odsto. Nižu inflaciju od Srbije imaju 24 zemlje, a višu svega devet.

„AMERIKA PADA I BLIŽI SE RECESIJI“, „PADA RAST U KINI“, „EVROPA SE TAKOĐE BLIŽI RECESIJI“. KADA JE O SRBIJI REČ, 2023. ĆE BITI „GODINA DALJEG RAZVOJA I NAPRETKA, UPRKOS SVEMU“

Inflacija je i glavni „uzrok“ izvanredno velikog rasta plata, penzija, pa i bruto domaćeg proizvoda – izraženih u evrima. Recimo, BDP je u evrima zaista (gotovo) udvostručen – sa 33 milijarde evra 2012. na 60,3 milijarde evra 2022. godine. Međutim, kada se uzme u obzir inflacija, tj. kada se pogledaju podaci o realnom rastu BDP-a, vidi se da je on porastao za nešto više od četvrtine (27-28 odsto). „Kvaka“ je u tome što su u poslednjih 10 godina cene sveukupno (tj. kumulativno) porasle za gotovo 50 odsto, dok je kurs evra, kako je to rekao Vučić, sve vreme ostao „čvrst kao stena“. Isto važi i za plate. Za vreme mrskog DOS-a prosečna zarada je porasla sa 40 evra 2000. na blizu 400 (preciznije 370) evra 2008. godine. Ipak, niko tada nije tvrdio, niti danas tvrdi da se 2008. živelo 10 puta bolje nego u poslednjoj godini 20. veka.
Sve u svemu, Vučić ne samo da građankama i građanima Srbije ne saopštava loše vesti nego ih od njih zapravo prikriva. A umesto svojih, kao samar za (pod)nošenje aktuelnih problema potura leđa budućih generacija.

BDP u 2022: Mišu do kolena

Rast privrede u 2022. godini kreće se oko 2,5 odsto BDP-a, a to je, šta god vam rekao ministar finansija, Siniša Mali, manje od proseka zemalja (CIE) Centralne i Istočne Evrope, čije su ekonomije porasle u proseku 4,5 odsto, dok je rast na nivou cele Evropske unije nešto viši od tri odsto.
„Sporiji rast BDP-a Srbije je posledica loše poljoprivredne sezone i problema u proizvodnji električne energije“, rekao je nedavno Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu.
Prethodno je Fiskalni savet, analizirajući budžet za prošlu godinu, a naročito rebalans, skrenuo pažnju na ogromne, pa ako hoćete i abnormalne troškove koje su građani morali da pokriju u energetskom sistemu. Naime, samo dva meseca pre kraja 2022. godine budžet je menjan, i to tako što je deficit povećan na skoro četiri odsto BDP-a.
„Tri su glavna razloga zbog kojih se predloženi rebalans toliko razlikuje od inicijalnog budžeta. Prvi je snažno ubrzanje inflacije (koja je u novembru dostigla 15 odsto na godišnjem nivou), koje najvećim delom stoji iza povećanja javnih prihoda. Budžet je izrađen s pretpostavkom da će prosečna inflacija u 2022. biti 3,7 odsto. Drugi je unošenje u budžet velikog broja rashoda koji nisu prvobitno planirani. Za većinu ovih izdataka to je zapravo sad samo formalnost, pošto su već sprovedene ili se sprovode (isplata dva puta po 100 evra za mlade, povećanje pomoći za prvo, drugo i treće dete, turistički vaučeri i drugo). Treća i pojedinačno najveća promena u rebalansu je finansiranje ogromnih gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora (Srbijagas i EPS). U budžet je direktno uključeno oko 1,3 milijarde evra sredstava za ove namene, a stvarni troškovi države još su veći jer se realizuju i izdavanjem garancija na njihovo zaduživanje“, navodi u svojoj analizi Fiskalni savet, dodavši kao jedan od „najvećih nedostataka rebalansa to što su ovi ogromni i prvobitno neplanirani izdaci za javna energetska preduzeća iskazani vrlo netransparentno“.
Tako je Srbija godinu završila sa deficitom od oko 3,5 odsto BDP-a pre svega zbog ogromnih troškova za finansiranje gubitaka javnih preduzeća iz energetskog sektora Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, budući da je više od polovine fiskalnog deficita iz 2022. godine otišlo upravo na te namene.
Očekivano, javašluk u energetskom sektoru koštao je Srbiju i rekordnog deficita tekućeg bilansa.
„Ekonomski odnosi sa inostranstvom prošle godine su značajno pogoršani. Procenjuje se da ća deficit tekućeg bilansa u 2022. godini dostići oko 7,5 odsto BDP-a, što je najveći deficit u prethodnih 10 godina“, konstatuje profesor Arsić, objašnjavajući da je pogoršanje trgovinskog bilansa najvećim delom posledica rasta uvoza energenata. A Srbija je energente kao i većina planete nabavljala po astronomskim cenama, s tim što je naša zemlja ušla u dodatni problem uvoza skupe struje.
„Privreda Srbije će ući u 2023. godinu s preovlađujućim negativnim trendovima – opadajućim trendom privredne aktivnosti, stagnacijom na tržištu rada, visokom inflacijom i visokim spoljnim deficitom“, konstatuje profesor Arsić, sagledavajući osnovne ekonomske pokazatelje u zemlji.
J. A.

Građani prestravljeni 2023. godinom

Srbija je na trećem mestu u svetu i prvom u regionu po indeksu pesimizma, pokazalo je novo globalno istraživanje međunarodne asocijacije Gallup International. U konkretnom slučaju istraživanje je posebno važno jer ljudi nisu upitani boje li se rata, prirodnih katastrofa ili novih pandemija. Reč je o tome da su građani Srbije najuplašeniji za svoju egzistenciju u čitavom regionu, a da su po uverenju da će ova godina biti još gora nego prethodna, na trećem mestu u svetu. Čak 64 odsto žitelja Srbije smatra da će u 2023. živeti lošije nego lane, a čak 76 odsto ispitanika veruje da će 2023. biti godina ekonomskih poteškoća. Zanimljivo je da svega devet odsto anketiranih deli uverenje vlasti da će ovo biti godina „ekonomskog prosperiteta”. U čitavoj Evropi se još gorem nego građani Srbije nadaju žitelji Poljske i Češke, što i ne čudi ako se zna da su pored Mađarske ove zemlje bile posebno pogođene ratom u Ukrajini, poskupljenjima, inflacijom i ogromnim pritiscima na tržište rada zbog velikog broja izbeglica, pre svega u Poljskoj.
J. A.

Prosek kao sveti gral

Prosečna plata za oktobar 2022. bila je 75.353 dinara. Međutim, više od polovine zaposlenih ima platu koja je 20.000 dinara manja od prosečne, odnosno još manja, budući da polovina zaposlenih ima zaradu do 57.000 dinara. A tu nalazimo i armiju od oko 400.000 ljudi koji žive na minimalcu.
Što se penzionera tiče, situacija je još i gora. Naime, prosečna penzija danas je u odnosu na prosečnu plata najmanja od 2008. godine. Uz to, u maju prošle godine, prema podacima PIO fonda, čak milion penzionera prima ček manji od 30.000 mesečno, odnosno penziju manju od prosečne (31.724 dinara). Od toga, oko 100.000 ljudi prima penziju do 10.000 dinara, 190.000 najstarijih prima mesečno od 10.000 do 15.000, a čak 260.000 penzionera mesečno živi sa penzijom koja se kreće od 15.000 do 20.000 mesečno.
J. A.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 12. januar 2023.