ekonomija

Uzurpacija slobode

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva odgovara kada im neko nešto deli iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa

Intervju: Petar Đukić, ekonomista

Povod za ovaj razgovor sa profesorom ekonomije Petrom Đukićem bila je njegova knjiga Oteto vreme – zapisi i analize iz doba kovid pandemije 2020-2023. koja je nedavno izašla iz štampe. Naravno, razgovor se kasnije spontano preneo na aktuelne domaće ekonomske teme.

Korona je ostavila traume na pojedincima, a kakve su traume nastale u ekonomiji?
Globalna ekonomija je najpre snažno posrnula 2020. kada je zabeležen pad od oko četiri odsto, uz ogromne gubitke zemalja zavisnih od turizma, putovanja, ličnih usluga, kao i sektora kulture ili sporta. Pri tom su recesione posledice u daleko većoj meri osetile male zemlje, zavisne od izvoza energenata.
A onda, nakon deflacionih signala tokom 2020, naročito u padu cene pojedinih energenata, već u prvoj polovini 2021. došlo je do rasta cena repromaterijala, energije, hrane, što je bio uvod u globalnu inflaciju 2022, a onda i energetsku krizu koja je eksplodirala 2022. i 2023.godine.
Sve je to bez obzira na sadašnje, bar trenutno povoljnije globalne statističke pokazatelje, pogoršalo stanje i srednjoročne perspektive svetske privrede i međunarodne trgovinske i tehnološke saradnje, pogotovo nakon agresije Rusije na Ukrajinu 24. februara 2022.

A šta je bilo u Srbiji?
Ekonomija Srbije je deo svetske privrede i tačno je da je ekonomski rast, posle, skoro čitave decenije stagnacije (2009-2018) tokom 2019. i početkom 2020. bio u usponu. Osokoljena rastom BDP-a u prvom tromesečju 2020. od skoro pet odsto u odnosu na prvo tromesečje 2019, srpska vlast je nastojala da istovremeno ostvari tri cilja. Prvo, da uspešno sprovede zamišljenu predizbornu kampanju, brojnim mitinzima tokom marta, i da što više ljudi glasa uprkos volji opozicije da bojkotuje izbore zbog neregularnosti po više osnova. Drugo, da suočavanje s pandemijom u Srbiji protekne na najuspešniji mogući način za vlast, te da se „korona pobedi“ za tri projektovana meseca, po mogućstvu pre izbora. I, treće, da održi „najbolji ekonomski rast“, odnosno manji pad ekonomske aktivnosti, od zemalja u okruženju, kao i najvećeg broja evropskih zemalja.

Skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile su veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalije, internet

Zato su skoro sve pandemijske ekonomske mere u Srbiji bile veoma kratkoročne – projektovane na tri meseca. Već od prve „mere“, poruka vlasti građanima preko medija bila je da „ne moraju da plaćaju račune“ – struju, grejanje, komunalne usluge, ili internet – tri meseca, naravno ne vodeći računa o tome koliko će to prinudno kašnjenje da košta kroz kamate. Zatim, tu su mere prema preduzetnicima i kompanijama: da ne moraju plaćati poreze i doprinose na rad, tokom tri meseca, a pod uslovom da zadrže zaposlenost, dobijaju od države po radniku za svaki mesec minimalnu zaradu.
Obilno je korišćena mera takozvanog helikopterskog novca, da bi se, kako-tako, održala tražnja i smanjio pad ekonomske aktivnosti. Neselektivna podela novca – u nas u prvom paketu po 100 evra svakom punoletnom građaninu – uz kasnije doplatke različitim kategorijama stanovništva (penzioneri, omladina i studenti, deca) odnela je bar četiri do pet milijardi evra, tajanstveno pribavljenog novca za koji je predsednik u jednoj TV emisiji, krajem marta 2020, samo lakonski rekao „imamo mi para“.

Kako je to uticalo na inflaciju?
Jako. Kako prvobitni, tako i ostali finansijski „kovid paketi“, doneli su inflaciju dvostruko višu od evropske, koja je u nas dostizala i 16 odsto, krajem 2022. da bi i u ovom trenutku, u proseku prema prethodnoj godini, iznosila oko pet odsto što je i dalje bila dvostruko više od evropske. Da baš tako i ne mora, svedoče iskustva Japana i Kine, gde je „kovid inflacija“ dostizala najviše 2-4 odsto na godišnjem nivou.

Kakve su, prema vašim nalazima socijalne posledice kovid krize?
Ogroman je učinak kovid krize na socijalni status najvećeg broja ljudi u svetu. Oko četiri milijarde ljudi dospelo je u teži društveni položaj. Preko 100 miliona radnih mesta je ugašeno tako da su se nejednakosti u svetu, kako između zemalja tako i unutar njih, naglo povećale.
Svetska zdravstvena organizacije je, početkom 2022. apelovala na najmoćnije države sveta da vakcine u većoj meri učine dostupnim siromašnim zemljama jer, dok se broj vakcinisanih u razvijenom svetu približavao polovini stanovništva, u siromašnim zemljama Afrike, Azije i Latinske Amerike on je iznosio svega šest odsto. I troškovi lečenja i zdravstvene zaštite u nerazvijenom delu sveta, prema udelu u dohotku, bili su daleko viši, tako da su se socijalna raslojavanja po zdravstveno-bezbednosnoj osnovi veoma produbila

A u Srbiji?
U nas ni jednog momenta nije bilo jasno koje mere su zdravstveno-bezbednosne, koje su čisto ekonomske, a koje socijalne, ali je zato ona čuvena podela nezarađenog novca, po sistemu razumne vanredne socijalne podrške moglo da bude svedeno na jednu polovinu. Tako nešto u svojoj analizi poručio je i Fiskalni savet, kao državna institucija.
U prvoj i drugoj godini pandemije vlast je delila helikopterski novac čak s obrazloženjem „da pokaže snagu države“, a ta sredstva zajedno s kasnijim – opravdanim – stimulacijama ugroženih privrednika, tokom godine, odnela je nepunih četiri milijarde evra, za svaku pandemijsku godinu po dve milijarde, što je po najnovijoj vrednosti BDP iz 2023. iznosilo 11,5 odsto godišnjeg BDP.

Konačno, šta je kriza donela na političkom planu?
Ako na bilo koji način u društvu dolazi do novog talasa ili forme uzurpacije slobode, ljudi su po pravilu besni, pogotovo ako im razlozi nisu dovoljno jasni ni ubedljivi. Na primer, kada se na konferenciji za štampu predsednika i neke grupe lekara, 26. februara. 2020. kaže da je reč o „najsmešnijem virusu u istoriji“, to ni po čemu drugačije nije moglo biti upamćeno, osim po simbolu „društvene neodgovornosti“.

Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima

Već 15. marta proglašeno je vanredno stanje, zatim mera zatvaranja, tj. policijski čas, dozvola noćnog snabdevanja u roku od dva sata, zabrana šetnji za starije van kruga od pola kilometra od mesta stanovanja – sve je ličilo na testiranje strpljenja građana i njihove psihološke stabilnosti.
Po Ustavu, krizne mere zaštite tokom vanrednog stanja donosi isključivo Vlada, a u nemogućnosti održavanja njenih sednica ministar zdravlja, a ne nikakvi „krizni“ (suštinski savetodavni) štabovi. To je verovatno doprinelo oštrim političkim protestima građana, svega dve nedelje od dana kada je radi „legaliteta izbora“ bila proglašena „pobeda nad koronom“. Sve ostalo što je pratilo politički život do kraja pandemije, 6. maja 2023, ostalo je u znaku zaoštravanja političke scene, i nekoliko novih izbora, praćenih sve maštovitijim manipulacijama i izbornim trikovima od strane vladajuće strukture.

Čini se da se ponašanje vlast iz vanrednog stanja u doba pandemije produžilo i na „mirnodopske“ prilike?
To je očigledno. Državni intervencionizam raste, sve je veće uplitanje države u ekonomiju. Međutim, uvek ima sveta koji misli da mu to odgovara. To je proizvod davno registrovane „monetarne iluzije“ po kojoj ljudi više vole da im plate rastu bar pet odsto pri inflaciji od pet odsto, nego da im u situaciji bez inflacije plate uopšte ne rastu.
Toj varijanti kolektivne naivnosti, skloni su sindikati koji po pravilu traže zaštitu od prevelikog rasta onih cena koje najviše utiču na standard nižih slojeva – hrane, energije, komunalnih usluga… Tako obično biva da se inflacija „poput paste za zube, jednom istisnute iz tube“, ne može vratiti u tubu, dok se ne „izduva“… Pad inflacije mnogo je sporiji nego njeno razbuktavanje, a naročito u zemljama koje imaju loša iskustva s hiperinflacijom, kao što je to u našem slučaju.
Drugi fenomen je javna kontrola privrednog života. I to ne samo javnog, već i privatnog sektora. Nema konkurencije niti rasta konkurentnosti nacionalne privrede ako se unapred zna ko će da dobije poslove koje finansira vlada, ako se bez pogodbe, sa stranim partnerima („strateški“) ugovaraju najveći poslovi kao što su metro u Beogradu, rudarski projekti, preuzimanje naftne industrije, a time i resursa, a poslovi u vezi sa projektom Expo vrednim 18 milijardi evra, dodeljuju na osnovu lex specijalisa, što znači bez konkurencije.

Da li će to zaista, na dugi rok, doneti korist građanima ili će efekti u krajnjoj liniji biti negativni?
Nikada sputavanje konkurencije, prirodno praćeno monopolima i korupcijom, a na osnovu sve većeg udela države u ukupnim investicijama i zapošljavanju, nije moglo doneti dobra građanima.
Očigledno je da to vodi ka preovlađivanju komandne ekonomije, daleko nižoj učinkovitosti ukupne privrede i ka novim projektima koji sputavaju, a ne podstiču tehnološki razvoj. Privatni sektor, po prirodi stvari mora da se prilagođava takvim okolnostima i da upada u zamku korupcije, jer drugačije ne može da opstane. A uvek se nađe neko ko će bolje i veštije da korumpira.

Zvanična procena rasta BDP-a je podignuta sa 3,5 na 3,8 odsto. Na čemu se generalno taj rast zasniva, da li je to zdrav i kvalitetan rast?
Krajem prošle godine, pa i pre toga, nakon objave kraja pandemije, 6. maja 2023, usled loših geopolitičkih okolnosti, u svetu je po kratkoročnim prognozama bila najavljena mogućnost nove recesije ili minimalnog rasta. Međutim, kao što je odavno poznato, inflacija i ratovi, bar u prvoj fazi njihovog delovanja, podižu ukupnu potrošnju, pa i tražnju za opremom, naoružanjem, municijom, raketama, dronovima i ko zna sve čime još. To povećava i proizvodnju, pa i formalnu zaposlenost.
Kao što se zna, Srbija teži da „prati svetske trendove rasta“, pa se trudi da podstakne one sektore koji donose formalno povećanje ekonomske aktivnosti: kupuje borbene avione, uvodi obavezno služenje vojnog roka, kao i obaveznu obuku rezervista, ulaže u infrastrukturu Expa, metro u Beogradu, dok pri tom snabdeva Ukrajinu, verovatno i druge (nažalost sve je više zainteresovanih) municijom, raketama, bacačima…

Umesto ozloglašene „globalizacije“ dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre

I dok se promovišu i pripremaju „pametna gradnja“ i „zelena infrastruktura“ za Expo 27, koja uključuje i „drugi najlepši stadion u Evropi“, to će verovatno podići potencijalnu stopu rasta u odnosu na neku drugačiju – u uslovima strukturno utemeljenog razvoja. Možda će poslužiti i kao adut za sledeće izbore, a to što trećina Srbije nama kanalizaciju, a polovina ni bezbedno vodosnabdevanje, što često dišemo najzagađeniji vazduh u svetu, a ne prečišćavamo ni jedan litar otpadnih voda, koje se izlivaju u velike reke, nekako će da se zaboravi pod bleskom predizbornih, zeleno nijansiranih slajdova, koji još vek govore o tome „šta ćemo sve postići“.

S obzirom na visoku inflaciju da li je vlast u pravu kada govori o velikom rastu plata i povećanju životnog standarda?
S formalne strane gledano, to može i tako da se tumači. Naime, samo ako se životni standard – pogrešno – poistoveti s rastom prosečne zarade u deviznoj protivvrednosti, to tako statistički izgleda. Međutim, ovdašnjem stanovništvu neophodno je da izdvoji dve trećine zarade samo za hranu. Cene usluga i energije nikako ne može da prati rast zarada, naročito onog dela stanovništva koje je zaduženo, pa mu usled rasta kamata, sve brže raste udeo kreditnih rata u dohotku. A ako pitate najveći deo stanovništva koji živi od plate – medijalna zarada koju dobija jedna polovina zaposlenih je skoro za 30 odsto niža u odnosu na prosečnu – ljudi će u najvećem broju reći da teško žive. Čak i analiza realnih zarada, prethodno urušenih usled fiskalne konsolidacije 2015–2018, a zatim i usled kovid recesije 2020. pokazuje da su one tek poslednjih par godine počele da rastu po 2-3 procenta godišnje, što se nikako ne može poistovetiti s rastom standarda stanovništva.

Najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog

Naime, stanovništvo ne čine samo zaposleni, poslodavci i vlasnici vrednih nekretnina i kapitala, već i penzioneri a prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto. Tu je, takođe, i onaj sloj starih, nemoćnih i po pravilu usamljenih i bolesnih osoba koji ne primaju nikakvu platu ni penziju, a njih je preko sto hiljada. Više od 800.000 ljudi je na ivici siromaštva, da se i ne govori o tome da je 30 odsto stanovništva u riziku od siromaštva.

U Skupštini je nedavno usvojen rebalans budžeta. Glavno je povećanje fiskalnog deficita za oko 800 miliona evra. Ima li opravdanja za tako nešto?
Uvek ima opravdanja za one koji uvažavaju razloge ekspanzije javne potrošnje, kako povećanja prihoda u za preko milijardu evra, tako i još više povećanja rashoda za preko 1,6 milijardi evra. Biće to prilika da se nekome učini dostupnim neki ekskluzivna državna nabavka, usluga ili posao, pa će se tako uvećati nečiji profiti, kao i neki partijski fondovi. Šta to znači za građane i građanke Srbije u dugom roku, to je sasvim drugo pitanje. Svako povećanja platnog deficita znači manje izglede za povećanje zarada u prosveti, uz primenu davno zaboravljenih „platnih razreda“, za koje je ova vlast još pre sedam godina pripremila zakon koji se ne sprovodi. Deficit se mora jednom okončati nekim suficitom, kojim će naredne generacije finansirati otplatu nezarađenog i unapred utrošenog, a to znači da će padom privatnog i javnog standarda platiti sadašnju relaksaciju.

Šta je po vašem mišljenju glavna karakteristika srpskih javnih finansija – da li je to neumerena državna potrošnja, netransparentnost, ili nešto treće?
A zar ima nešto uopšte gore od toga? Da neumereno i često nepotrebno trošite javni novac, na primer za nacionalni stadion, i da pri tome to činite netransparentno uz pomoć lex specijalisa, u čemu prednjači motiv partijske apanaže. Sve to, naravno, mnogima odgovara, ali je društveni i dugoročni učinak skoro katastrofalan. Nisam katastrofičar jer smatram da će i to proći, i da ćemo se uskoro otrezniti, kada dođu neka ekonomski malo teža vremena. Bilo devizna kriza, kriza dinara, ili kriza duga, suočavanja s posledicama nekih novih sankcija, ali i tzv. „tvrdo prizemljenje“, osvedočenje o stvarnom stanju javnih finansija za vreme, ili možda nakon smene vlasti.

Javni dug je premašio 38 milijardi evra. Da li taj dug opasan, po kojoj ceni se zadužuje i da li će do kraja godine dug dostići 40 milijardi evra?
Ako se pođe od toga da je formalno obračunat BDP Srbije već prošle godine iznosio 70 milijardi evra, a ove godine će verovatno „uz malu pomoć“ prekomerne inflacije, i manipulacije rastom do kraja godine iznositi možda i 77 milijardi evra, to ispada da će javni dug biti oko polovine BDP. Napominjem da je zakonom određen maksimalni iznos od 45 odsto, ali da je navodno međunarodno prihvatljiva mera ispod 60 odsto. Čitaoci sami mogu da prosude šta bi se dešavalo sa deviznim opterećenjem po osnovu servisiranja duga, ako bi došlo do nevoljne devalvacije, recimo samo za 10 odsto, tj. da kurs evra sa 117 dinara naraste na 130 dinara. Dakle veoma rizičan trend, pogotovo što su uslovi novog zaduživanja sve teži.

Kako biste nakon svega ocenili generalni ekonomski ambijent u Srbiji?
Bez obzira na formalne rezultate kovid krize i postkovid ekonomije, moglo bi se reći sledeće: najopasnije posledice navodnih antikovid mera populističke ekonomske politike su očekivanja da se nastavi sistem podele nezarađenog. Siromašnim narodima, kao i siromašnim slojevima svakog društva, odgovara kada im neko deli nešto iz zajedničke kase u šta nisu uložili ni delić rada, pameti, znanja i energije. Svaka buduća struktura vlasti suočiće se sa izazovima tog psihološkog nasleđa i pritisaka da se povremeno nešto od vlasti dobije. Upravo tako je i sa stranim investitorima koji ovde vide šansu da ostvare od vlasti najbolje moguće uslove, popuste i stimulacije za zapošljavanje – 10 hiljada po zaposlenom, više nego što iko drugi u Evropi nudi. Dok je tako, strane investicije će priticati i ostavljati iluziju da je domaći ekonomski ambijent podsticajan.

Prosečna penzija danas iznosi svega 43 odsto prosečne plate, dok je pre petnaest godina iznosila 60 odsto

Umesto ozloglašene „globalizacije“ – imajući u vidu njene teške posledice po određene društvene slojeve i nesnađene zemlje – dobili smo postkovid deglobalizaciju, „ukrašenu“ odsustvom multilateralnog dijaloga i nepoštovanjem bilo kakvih pravila igre.
Diskutabilne klimatske promene, terorizam u porastu, olako uletanje u nove konflikte i ratove, to je karakteristika sveta u kojem živimo, a za šta su najodgovornije velike sile i najmoćnije grupacije zemalja: Rusija, SAD, Kina, NATO, EU, a zatim i Hamas, Izrael, Iran… Gotovo da smo na ivici katastrofe globalnog sukoba.
Što se tiče ovih naših vlastodržaca, oni dobro znaju šta rade. Bar trenutno – grčevito čuvaju apsolutnu kontrolu države, odnosno stopostotnu vlast za sebe. Do krajnjih konsekvenci, pa šta košta neka košta. Srećom, to nikom na duže staze nije uspelo, pa neće, valjda, ni njima.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 17. oktobar 2024.

Laž godine

PEŠČANIK, , , ,
Neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina

Država je preuzela teret krize na sebe.

Na kraju svake godine, već je to neminovnost, rezimira se ostvareno, svode se bilansi, izdvajaju se najvažniji događaji; u poslednje vreme bira se izjava, pa čak i (samo) reč koja je obeležila proteklih 12 meseci. Ne znam da li postoji neki konkurs za izbor laži godine, ako nema, trebalo bi ga izmisliti. U Srbiji bi tu „laskavu titulu“ za 2022. mogla da ponese rečenica sa samog početka ovog teksta, dakle: „država je teret krize preuzela na sebe”.

Možda ona, ta laž, nije najbezočnija, možda nije ni najbrutalnija, pa čak ni najveća, ali je – najdublja. Jer ona zadire u same temelje društva, tiče se bazičnih odnosa u jednoj državi – zato je najdublja.

Sa druge strane, nijednu drugu rečenicu državni funkcioneri i službenici, od najnižih do najviših, od lokalnih do republičkih, nisu tako često ponavljali, tako da je ona postala i najšire rasprostranjena laž.

Najpre, kao „entitet” koji ne raspolaže nikakvim sopstvenim sredstvima, tj. koji sve čime raspolaže mora da, silom ili milom, preko raznih dažbina, uzme od drugih, država ne može neposredno na sebe preuzimati ni bilo kakve vanredne novčane obaveze. Ako državu pak posmatramo kao skup konkretnih ljudi koji obavljaju određene poslove i „radne zadatke”, očigledno je da ni oni na sebe lično ne preuzimaju nikakav finansijski teret.

Ono što se stvarno desilo, tj. što je država zaista uradila, jeste to da je teret krize preraspoređen. S jedne strane tako što su građanke i građani ono što nisu platili na mostu platili na ćupriji. Dakle, ono što nisu platili (i što neće platiti) kroz povećanu cenu energenata (električne energije i prirodnog gasa), platili su izvršavajući svoje poreske obaveze i puneći tako budžet iz kojeg se pokrivaju gubici javnih preduzeća (Elektroprivrede Srbije i Srbijagasa, konkretno). Prema proceni Fiskalnog saveta, to će stanovništvo Srbije koštati oko četiri milijarde evra.

Pri čemu, to nije nevažno, cenu ove i ovakve redistribucije plaća siromašniji deo stanovništva, pošto, ilustracije radi, poreze plaćaju i oni koji ne potroše ni kilovat-čas struje ili ni kubik prirodnog gasa.

Sa druge strane, pošto je deo povećanih budžetskih rashoda pokriven (i tek će biti pokrivan) zaduživanjem, najveći deo tereta krize prebačen je na buduće generacije. Jer, one će danas uzete kredite sutra-prekosutra morati da vraćaju. A ne zaboravimo, samo u poslednje tri godine aktuelna vlast je Srbiju zadužila za oko 10 milijardi evra. I podsetimo – javni dug je u poslednjih desetak godina više nego udvostručen: sa oko 15 milijardi evra 2012, kada je Vučić preuzeo državno kormilo, na 33 milijarde evra, koliko će dostići na kraju 2022. godine.

Taj enormni rast duga maskiran je stalnom pričom o navodnoj liderskoj poziciji Srbije. Tako su i najviši državni zvaničnici govorili kako će Srbija kovid-krizu prebroditi s najmanje oštećenja, tj. s najmanjim padom bruto domaćeg proizvoda. Zatim su govorili da će Srbija ostvariti najbolje „kumulativne” rezultate, tj. da će imati najveći rast BDP-a u 2020. i 2021. godini zajedno. Na kraju, nedavno je to isto obećano za 2021. i 2022. godinu.

Ništa od toga nije se pokazalo kao tačno. Prema rezultatima u pandemijskoj 2020, Srbija se s padom od 0,9 odsto našla „tek” na petom mestu – iza Irske (koja je imala rast BDP-a od 3,4 odsto), Turske (+1,8 odsto), Norveške i Litvanije (koje su imale pad BDP-a od 0,8 odsto). Irska i Turska bolje su od Srbije (koja je imala kumulativni rast od 6,5 odsto) pregurale 2020. i 2021. godinu (sa rastom od 19,7 odnosno 10,9 odsto). Konačno, ako se gledaju prošla i ova godina zajedno, bolje od Srbije (rast BDP-a od 10 odsto – 7,5 odsto u 2021. i 2,5 odsto u 2022) su i Hrvatska (sa rastom od 19 odsto – 13 odsto u 2021. i šest odsto u 2022) i Crna Gora (procenjen rast od 17 odsto).

Evropa je propala, samo to još ne zna. Takav se utisak mogao steći ove godine slušajući predstavnike aktuelne vlasti i gledajući njene medije. Protesti koji su se zbog rasta cena održavali u pojedinim evropskim gradovima dobijali su ovde udarno mesto u centralnim informativnim emisijama. Kad, ne lezi vraže, ispostavilo se da je inflacija u Srbiji znatno viša nego u (zapadnoj) Evropi. Na kraju novembra, u poređenju sa istim mesecom prethodne godine, rast cena u Srbiji dostigao je 15 odsto, dok je u Evropskoj uniji iznosio 11 odsto. Toliko je bio u Austriji, u Nemačkoj je bio nešto iznad 10 odsto, koliko i u Belgiji. Najveća je inflacija bila u Italiji (13 odsto), a najmanja u Španiji (6,6 odsto) i Francuskoj (7,1 odsto). U stvari, prosek je Evropskoj uniji kvario njen istočni deo jer je u zemljama centralno-istočne Evrope iznosila 17 odsto. Ali tu je sa inflacijom od 23 odsto prednjačila Mađarska, pa to nije bilo poželjno pominjati.

Monetarne vlasti Srbije u svoju odbranu ističu da je dve trećine inflacije „uvezeno”, tj. posledica zbivanja na svetskom tržištu, pre svega energenata. Primetno je, međutim, da su u Srbiji manje skočile cene uvozne robe, konkretno energenata (za 19 odsto; u CIE 40,2 odsto, u EU 47,6 odsto) nego cene onoga što sami proizvodimo, posebno hrane (u Srbiji 22,6 odsto, u CIE 27,1 odsto, u EU 17,9 odsto). Pri čemu su još cene osnovnih životnih namirnica (brašno, ulje, šećer) bile zamrznute, odnosno pod kontrolom su Vlade.

Sve u svemu, neprestani pokušaji vlasti da ekonomsku situaciju u Srbiji prikaže mnogo boljom nego u celoj Evropi pokazuju se kao jedna velika obmana i teška neistina.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 28. decembar 2022.

Vlast ceni neznanje i podaništvo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , , , , ,
Ključno je da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Za početak je dovoljno da verujemo da je to moguće. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je

Intervju Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta

Sagovornik Novog magazina, prof. dr Ognjen Radonjić predaje ekonomiju na beogradskom Filozofskom fakultetu. I široj, a ne samo ekonomskoj javnosti postao je poznat svojom beskompromisnom borbom za – nije preterano reći – čast Beogradskog univerziteta u slučaju doktorata-plagijata ministra Siniše Malog, ali i u drugim prilikama. Zato je ovaj razgovor obuhvatio oba polja Radonjićeve aktivnosti.

U poslednje vreme dva ekonomska problema nadvila su se nad Srbijom. Jedno je gasna kriza, a drugo inflacija. Da počnemo od drugog. Dakle, šta mislite o uzrocima rasta cena u Srbiji?
Srbija se ne može izdvojiti iz sveta. Naravno, postoje unutrašnji faktori koji su se nadovezali na spoljašnje koji su, po mom mišljenju, dominantni. Prošle godine je došlo do značajnog smanjenja privredne aktivnosti usled izbijanja pandemije koronavirusa. Imali smo dvostruki efekat koji se ne može razdvojiti – poremećaji u tražnji, pa samim tim i ponudi dobara i usluga. Na strani tražnje najžešće je pogođena industrija, posebno automobilska i trajnih potrošnih dobara, kao i sektor usluga, najpre turizam i transport. Zbog velikog pada u tražnji došlo je potom do prekidanja lanca snabdevanja upravo zbog zastoja u transportu, ali i velike neizvesnosti u pogledu realizacije robe, što je u sistemu funkcionisanja po principu “just in time” veliki problem koji preduzećima potencijalno može u kratkom roku značajno povećati troškove poslovanja, zbog čеga su ona reagovala smanjenjem proizvodnje i zaposlenosti. S pojavom vakcina i njihovom upotrebom pandemija je ublažena, što je vodilo privrednom oporavku, ali iznad onog koji je predvideo Međunarodni monetarni fond. Dakle, sada imamo ekspanziju tražnje, ali, usled pokidanih lanaca snabdevanja, nedostatak ponude, ali i zastoje u distribuciji robe jer, na primer, u evropskim lukama veliki broj brodova danima čeka na istovar.

MI SMO ZEMLJA SA IZRAZITO NISKIM DOHOTKOM I SIROMAŠNIM GRAĐANIMA KOD KOJIH SAMO HRANA ZAUZIMA BLIZU 40 ODSTO POTROŠNJE, TAKO DA ĆE ZBOG SVETSKOG RASTA CENA HRANE NAŠI GRAĐANI REALNO OSETITI ZNAČAJNO VEĆU INFLACIJU OD ZVANIČNIH 5,7 ODSTO.

U Srbiji, sudeći prema reakcijama javnosti, najveći problem predstavlja poskupljenje prehrambenih proizvoda?
Kada je reč o hrani, rod je ove godine podbacio zbog klimatskih promena – bilo je mnogo požara, suša, ali i poplava, zbog čega ponuda značajno zaostaje za tražnjom, što vodi značajnom rastu cena. Pošto je Srbija uvozno zavisna zemlja, posebno kada su u pitanju automobilska industrija, trajna potrošna dobra, energenti i repromaterijali koji se, na primer, koriste u građevinarstvu koje čini oko trećine našeg BDP-a, povećane svetske cene uticale su na rast domaćih cena. Nevolja je što imamo i praktično fiksiran devizni kurs i što je trenutno inflacija u Srbiji iznad inflacije u evrozoni, što vodi realnoj aprecijaciji dinara, pa samim tim i rastu naših izvoznih cena izraženo u evrima, što će se posebno negativno odraziti na naš tekući račun sa perspektivom daljeg zaduživanja naše zemlje. Dodatno, mi smo zemlja sa izrazito niskim dohotkom i siromašnim građanima kod kojih samo hrana zauzima blizu 40 odsto potrošnje, tako da će zbog svetskog rasta cena hrane naši građani realno osetiti značajno veću inflaciju od zvaničnih 5,7 odsto.

Ima li još nekih specifičnih unutrašnjih uzroka?
Tu bih najpre pomenuo neselektivnu podelu pomoći građanima u više navrata. Drugo, rastu inflacije će svakako doprineti kupovina korporativnih obveznica Telekoma, od kojih je polovinu otkupila Narodna banka Srbije. Oba ova faktora značajno povećavaju likvidnost u sistemu, pa samim tim i podgrevaju inflatorne pritiske.

Da li je po vašem mišljenju uticaj pandemije na izdisaju i više ne moramo da brinemo?
Čini mi se da bi se većina ekonomista s tim složila. Naime, pandemija koronavirusa se najčešće tretira kao spoljašnji šok, dakle kao šok koji nije imanentan sistemu, zbog čega je došlo do neočekivanih privrednih poremećaja. Po mom mišljenju, međutim, ova teza nije tačna, to jest smatram da je aktuelna pandemija imanentna globalnom modelu razvoja koji se velikim delom zasniva na urbanizaciji i ugrožavanju životne sredine i prirodnog staništa. Ubrzana urbanizacija vodi nas ka netaknutim delovima planete, zbog čega sve intenzivnije dolazimo u kontakt sa biljnim i životinjskim vrstama koje su prirodni domaćini nama nepoznatih virusa. Povratno, kako razgrađujemo ekosistem i zagađujemo životnu sredinu dolazi do istrebljenja i ugrožavanja različitih životinjskih i biljnih vrsta, čime se smanjuje broj vrsta koje su potencijalni domaćini patogena, zbog čega dolazi do lakšeg prenošenja zaraze među vrstama koje i dalje postoje. Sa druge strane, uništavanjem šuma smanjuje se potencijal apsorpcije ugljen-dioksida, zbog čega se intenziviraju klimatske promene koje vode poplavama, sušama i požarima, zbog čega dolazi do krize u snabdevanju hranom. Poslednji dramatičan primer je Madagaskar, u kojem trenutno više od milion ljudi gladuje zbog neviđene suše koja je pogodila ovu zemlju. Dakle, dok se mi ovde bavimo pojavnim oblicima kao što su inflacija, poremećaji u ponudi i potražnji, zanemarujemo suštinu problema koji ne da neće sam od sebe nestati već će biti još veći – pandemije i prirodne katastrofe će biti sve učestalija pojava.

U PRILOG TOME KOLIKO OVDE VREDI LJUDSKI ŽIVOT GOVORE AFERE KAO ŠTO SU SAVAMALA, HELIKOPTER, POGIBIJA RADNIKA U NAMENSKOJ, POGIBIJA STANIKE GLIGORIJEVIĆ ILI PUŠTANJE KORONE DA HARA I ODNESE ŽIVOTE KAO U JEDNOM RATU, PRI ČEMU SE STVARNI PODACI O PREMINULIMA PRIKRIVAJU

Kad već govorimo o globalnim perspektivama, vidite li još neke izazove ili potencijalne uzročnike kriza?
Vrlo malo se govori o eksploziji zaduženosti zemalja u razvoju koja je koincidirala s politikom jeftinog novca nakon izbijanja Svetske finansijske krize 2008. Naime, kako bi se izbegla globalna depresija nakon pucanja tržišta niskokvalitetnih hipoteka u Americi, svetske centralne banke su u sistem upumpale hiljade milijardi dolara, što je vodilo dramatičnom padu kamatnih stopa. Jeftin novac stimuliše zaduživanje, posebno nerazvijenih ekonomija. Imamo situaciju da ukupan dug zemalja u razvoju porastao sa 114 odsto BDP-a krajem 2010. na gotovo 168 odsto BDP-a na kraju 2018. godine. Naravno, usled pandemije dug zemalja u razvoju nastavio je da raste, tako da prema poslednjim procenama iznosi 250 odsto njihovog prošlogodišnjeg BDP-a. I sada se nalazimo u problemu – borba sa inflacijom podrazumeva povećanje kamatnih stopa, što će voditi eksploziji duga zemalja u razvoju. Drugim rečima, koliko god da trenutna situacija izgleda komplikovano, ona je u zbilji daleko komplikovanija i opasnija, posebno ako se ima u vidu da će zemlje u razvoju imati daleko teži posao u obnavljanju privredne aktivnosti zbog izrazito nejednake distribucije vakcina na globalnom nivou.

Da se vratimo početnim temama. Kako vidite gasnu krizu – najpre u Evropi, jesu li njeni uzroci prvenstveno politički ili ekonomski?
Kombinovani su. Ekonomske razloge sam već naveo, pri čemu treba dodati da su zbog oštre zime evropske ekonomije potrošile zalihe gasa ne vodeći računa o njegovom skladištenju. I sada imamo situaciju da je ucenjivački kapacitet Rusije porastao jer oni imaju gasa napretek, ali žele da ga prodaju samo pod uslovom sklapanja dugoročnih ugovora od 10-25 godina po fiksnoj ceni. Na taj način se tržište izbacuje iz igre, pa samim tim i konkurencija. Rusija trenutno ima vrlo snažan pregovarački kapacitet jer pokriva blizu 50 odsto evropskih potreba za gasom. Naravno, ona taj kapacitet želi da poveća na račun Alžira i Norveške. Tako da bih rekao da je gasna kriza, barem u Evropi, velikim delom konstruisana.

Očekujete li probleme u snabdevanju gasom, pa i energijom uopšte, u Srbiji tokom zime? Spasava li nas Rusija gasom ili guši?
Što se Srbije tiče, Rusi od privatizacije NIS-a ovde drže monopol u snabdevanju gasom i naftom, tako da je naša situacija nepromenjena. Drugim rečima, zbog prethodno pomenutog strateškog pozicioniranja Rusije Srbija se nalazi u povoljnom položaju i nije to nikakva zasluga predsednika već je posledica dugoročnih sporazuma koji su potpisani daleko pre izbijanja pandemije.

Šta mislite kada se može očekivati vraćanje inflacije u zacrtane okvire?
To će prvenstveno zavisiti od toga u kojoj su meri globalni inflatorni pritisci prolazni. Ukoliko je većina uzroka inflatornih pritisaka tranzitorna, kao što je verovatno, onda su to dobre vesti. Ukoliko inflatorni pritisci istraju i napravi se otklon od politike jeftinog novca, onda je, zbog prezaduženosti zemalja u razvoju, moguće izbijanje globalne finansijske krize. Kada je Srbija u pitanju, presudno je raditi na izgradnji pravne države, povećanju produktivnosti i tehnološkom razvoju. Ključni faktori koji tome mogu doprineti jesu razvoj obrazovanja i nauke. S obzirom na to da na pravnu državu i obrazovanje sadašnja vlast pet para ne daje, bez obzira na trenutne inflatorne prilike, naša perspektiva privrednog razvoja je tmurna.

STUDENTI SU PRAGMATIČNI – GLEDAJU ŠTA PROLAZI, A ŠTA NE. NE MOŽETE MNOGO DA OČEKUJETE UKOLIKO NAJODGOVORNIJE FUNKCIJE U DRUŠTVU OBAVLJAJU ONI SA FALSIFIKOVANIM I KUPLJENIM DIPLOMAMA

S obzirom na prethodno, izgleda li vam Srbija kao ekonomski stabilna zemlja?
Uslov privredne stabilnosti su briga za ljude, jake institucije, obrazovanje i nauka. Ovde su, nažalost, ljudsko dostojanstvo i život jeftini. Nije moguće objasniti da u Srbiji radnici rade u pelenama, da se deca ometena u razvoju sistematski zlostavljaju ili da stotine hiljada ljudi radi na određeno kako bi se obezbedila glasačka mašinerija. Opet, u prilog tome koliko ovde vredi ljudski život govore afere kao što su Savamala, helikopter, pogibija radnika u Namenskoj, pogibija Stanike Gligorijević ili puštanje korone da hara i odnese živote kao u jednom ratu pri čemu se stvarni podaci o preminulima prikrivaju. I sad kao razmatraju kovid-propusnice, da bi dodatno produbili podele u društvu i tako prikrili afere koje kipte na sve strane. Obrazovanje i nauka su takođe posebna priča. Šta reći o vaspitačima, učiteljima i nastavnicima koji rade za crkavicu, forsiranje dualnog obrazovanja odnosno fah-idiota, lekarima antivakserima koje promovišu na nacionalnim frekvencijama i u tabloidima ili rušenju autonomije Univerziteta kroz uvođenje institucije blagoslova Sinoda SPC u Zakon o visokom obrazovanju. Takođe, pravna država ovde ne postoji. Iza fasade se nalazi izvršna vlast koja se guši u kriminalu i korupciji i u potpunosti preuzima funkcije sudske i zakonodavne grane vlasti.

S tim u vezi, kako gledate na privredni rast koji će biti ostvaren ove godine? A opet s tim u vezi – vlast se hvali visokim stopama rasta, jesu li te samohvale utemeljene?
Zbog prethodno pomenutih faktora i tehnološke zaostalosti koja strane direktne investicije u Srbiji svodi na manuelne poslove niskog tehnološkog intenziteta i dodate vrednosti naše dugoročne stope rasta su niske, na nivou od oko 3-3,5 odsto bez perspektive probijanja te granice. Paradoks je da nam značajno mesto u BDP-u zauzima građevinarstvo, koje nije izvozni proizvod i čije su cene potencijalno vrlo nestabilne. Prosto je nerealna ekspanzija građevinarstva u Beogradu, glavnom gradu zemlje koja se prazni, tako da sumnjam da su u pitanju prljavi poslovi koji ne mogu biti osnova nekog održivog razvoja. Činjenica je da smo u prethodnoj godini ostvarili jedan od najmanjih padova privredne aktivnosti u Evropi, ali je to posledica izdašnih, velikim delom neselektivnih, antikriznih mera i strukture naše privrede – privredne grane koje su u Srbiji doživele rast od pet odsto u vreme vrhunca pandemije imaju značajno učešće u našoj proizvodnji – poljoprivreda i prehrambena, duvanska i hemijska industrija imaju učešće od 13 odsto u srpskom BDP-u, dok je njihovo učešće u Evropskoj uniji 5,5 odsto. Sa druge strane, najsnažniji udar su doživele ekonomije sa značajnim učešćem turizma, trajnih potrošnih dobara, automobilske industrije i transporta.

Vi dakle ne verujete vlasti kada tvrdi da je Srbija lider u regionu, a zamalo i u Evropi?
Ne radi se tu o verovanju, činjenica je da je u razdoblju 2012-2019. Srbija rasla po prosečnoj godišnjoj stopi od 2,4 odsto, dok su istom periodu uporedive zemlje Centralne i Istočne Evrope rasle po stopi od 3,2 odsto. Za 2021. Evropska komisija je Srbiji prognozirala rast od šest odsto, ali visok rast je prognozirala i za druge uporedive zemlje zbog snažnijeg privrednog oporavka od očekivanog – prosek za zemlje Centralne i Istočne Evrope je 5,3 odsto, Rumuniju 7,4 odsto, Mađarsku 6,3 odsto, Sloveniju 5,9 odsto…

Vi predajete ekonomiju na fakultetu na kojem je ona takoreći strano telo. Da li je pogrešna ova konstatacija? Objasnite zašto u oba slučaja?
Naravno da je pogrešna jer svi mi smo aktivni učesnici kako političkog tako i ekonomskog sistema, nevezano od toga šta želimo. Ovo pitanje me podseća na floskulu naših zvaničnika da politikom treba da se bave samo političari. I oni su u toj propagandi vrlo uspešni, čemu u prilog govori značajna depolitizacija našeg javnog prostora koja je praktično dovela do uklanjanja kočionog sistema koji je u rukama građana. Nije ni čudo što su oni danas u mogućnosti da na bilo koju aferu odgovore sa “ne dam” ili “pa šta”.

Kakve su vrednosne orijentacije studenata danas – jesu li one, recimo, prevashodno etatističke ili su preduzetničke?
One su pragmatične prirode. Odavno ne živimo u etatističkom sistemu, a za preduzetnički duh je neophodna pravna država s principom jednakih šansi za sve, jako obrazovanje i nauka. Od toga kod nas skoro ničega nema. I ono obrazovanja i nauke što imamo je u velikoj meri jedna od dobrih zaostavština komunističkog perioda.

Nose li to iz kuće, škole ili je uzrok u opštoj atmosferi u društvu?
To se ne može razdvojiti. Atmosfera u svakoj kući značajno se kreira spoljnim, to jest društvenim faktorima. Otuda su studenti i pragmatični – gledaju šta prolazi, a šta ne. Ne možete mnogo da očekujete ukoliko najodgovornije funkcije u društvu obavljaju oni sa falsifikovanim i kupljenim diplomama. Oni retki, koji ne pristaju na sistem podaništva, većinom svoju budućnost traže negde drugde, daleko od ovog smoga, bukvalno i figurativno rečeno.

BEOGRADSKI UNIVERZITET ĆUTI ZBOG KOMFORA, KORUPCIJE, ALI VEROVATNO I TOGA ŠTO SMO PRISTALI DA BUDEMO FAH-IDIOTI ZA PREDUZETNIČKI DUH JE NEOPHODNA PRAVNA DRŽAVA SA PRINCIPOM JEDNAKIH ŠANSI ZA SVE, JAKO OBRAZOVANJE I NAUKA. OD TOGA KOD NAS SKORO NIČEGA NEMA

Jesu li studenti danas okrenuti nečem novom, neispitanom, pobuni u krajnjoj liniji ili više vole da idu utabanim stazama, da ne kažemo da su karijeristi?
Što se pobune tiče, ova vlast je velikim delom ubedila naše građane da su svi isti, da se ništa ne može promeniti i da je svaki korak u tom pravcu uzaludan. Značajan činilac koji im pomaže u toj propagandi jesu izneverena očekivanja. Ali život nije fer i nema pravde na ovom svetu. Na nama je da se borimo i težimo znanju, pravdi i solidarnosti. Cena koja se za to mora platiti često je neprijatna, ali je i moguća nagrada velika. Zato je ključno da probudimo nadu, da kreiramo atmosferu mogućih promena. Dovoljno je da verujemo da je to moguće, za početak. A moguće je jer snaga zaista počiva u nama, samo je potrebno artikulisati je.

Da li je možda reč o tome da sistem vrednosti koji se primenjuje i prolazi u društvu zapravo obeshrabruje i onemogućava ljude da se okrenu inovativnosti jer nagrađuje poslušnost?
To je ključ našeg problema i tu se pretežno nalazi sva naša muka. Ovde se ceni neznanje, udvorištvo i podaništvo, a ne kritičko promišljanje. Bez kritičkog promišljanja nema znanja, motivacije, vizije, integriteta i hrabrosti koje su ključ inovativnosti, pa samim tim i napretka ne samo ekonomskog već i kulturnog, obrazovnog, zdravstvenog…

Zašto ćuti Beogradski univerzitet?
Zbog komfora, korupcije, ali verovatno i zbog toga što smo pristali da budemo fah-idioti. Profesura se ne svodi na stručno znanje već i na promišljanje društva u kojem živimo. Profesorski poziv je javan i naša dužnost je da se borimo za javno dobro i suprotstavimo nepravdi. Takvo poimanje univerzitetskog poziva je, izgleda, izgubljeno negde u magli.

Da li je najveći deo srpske intelektualne elite dozvolio da bude korumpiran u suštini za male pare i sitne udobnosti?
Korupcija i intelektualna elita su antipodi. Bilo da ste intelektualac ili ne, ukoliko ste korumpirani niste ništa drugo do plaćenik. Za sitne ili krupne naknade plaćenik sprovodi naručeno, što nije u opisu delovanja intelektualca

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 21. oktobar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

INTERVJUI, NIN, ,
Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Živimo u zemlji neslobode, nepoverenja i nepravde

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Šta nam pričaju, a šta nam se događa, kakve nam podatke iznose, a koji su istiniti, u kakvom društvu živimo, a kakvo bismo želeli da budemo

Intervju Dejan Šoškić, ekonomista

Gotovo svakodnevno s najviših mesta u državi građani su prosto bombardovani izjavama o Srbiji kao ekonomskom lideru u Evropi i drugim fantastičnim rezultatima. To je bio povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta.

Predsednik Vučić je nedavno izjavio da bi šteta od zatvaranja privrede iznosila 190 miliona evra dnevno. Da li je to realno?
Nažalost, mi već godinama slušamo izjave naših zvaničnika koje su faktički netačne. Samo ako pogledamo koliki je BDP Srbije, a on je prema zvaničnim podacima NBS 2020. iznosio 46,9 miliona evra, i ako to podelimo sa 365 dana, vidimo da je dnevni BDP oko 129 miliona evra. Dakle, i ako bi sve stalo, tj. kada bi elektrane prestale da prave struju, kada bi krave prestale da daju mleko, dnevni gubitak bi bio maksimalno 129 miliona. Kada se uvode mere ograničavanja kretanja, posledice postoje u domenu trgovine (mada raste onlajn trgovina), ugostiteljstvu, organizaciji javnih događaja i još ponegde, ali to ni izbliza ne znači da je ukupna privreda stala, daleko od toga. Naravno, pitanje ostaje kako tu izjavu razumeti? Moguće je, naravno, da je u pitanju prosto greška. Ako, međutim, nije greška, onda je reč ili o nenamernom iznošenje neistina, tj. neznanju, ili o svesnom iznošenje neistina, tj. manipulaciji.

Da li je pomoć države privredi dobro odmerena, kako sa stanovišta potreba tako i sa stanovišta mogućnosti?
Neki elementi podrške bili su dobri, posebno u prvom paketu mera, kao što su pomoć preduzećima oko isplate plata, prolongiranje otplate kredita, državne garancije za kredite, neke poreske olakšice. Pojedine mere su mogle biti znatno bolje, kao što su linearna pomoć svim građanima i svim preduzećima, koju je trebalo dati samo onima koji su zbog pandemije ostali potpuno ili bez najvećeg dela svojih prihoda. Neke mere su, međutim, bile potpuno pogrešne, kao što je mogući otkup korporativnih obveznica od centralne banke, moguća pomoć države kroz dokapitalizaciju preduzeća i ukidanje bitnih postupaka u procesu izdavanja dužničkih hartija od vrednosti. Ove mere koštaju Srbiju mnogo i mislim da su se isti ili slični rezultati mogli postići i sa znatno manjim davanjima.

Zloupotrebljava li aktuelna vlast tu pomoć u političko-marketinške svrhe?
Neke od tih mera, kao što su linearna pomoć svim građanima ili svim penzionerima, nezavisno od toga da li je pandemija izazvala bilo kakve promene u njihovim prihodima, upućuju na populizam. Vrlo su skupe i narušavaju fiskalnu poziciju zemlje, na šta su ukazivali i stručnjaci iz Fiskalnog saveta. Drugim rečima, sve nas koštaju kao poreske obveznike, a verovatno daju političku popularnost samo onima koji su ih doneli.

Krije li vlast od građana da se zapravo radi o kreditima koje će oni sami morati da vrate?
Prosečan građanin verovatno vidi samo kratkoročnu dobit u vidu dodatnog prihoda i ne vodi previše računa da to znači rast duga zemlje i rast obaveza koje ćemo svi kao poreski obveznici plaćati u narednom periodu. Otuda takve mere, kao kratkoročne i zavodljive, posebno ako se donose u vreme političkih izbora, u bilo kojoj zemlji teško da mogu izbeći ocenu da su politički motivisane s ciljem popravljanja izbornih šansi partijama koje sačinjavaju vladu u tom trenutku.

Da li je Srbija zaista imala najmanji pad BDP-a u celoj Evropi, kao što tvrdi predsednik Vučić?
Čitava ta priča s najmanjim padom BDP-a u Srbiji faktički je netačna i suštinski pogrešna. Netačna je jer u Evropi ima i zemalja koje ne samo da su imale manji pad od Srbije, poput Belorusije, nego su, kao Irska i Turska, u 2020. ostvarile rast. Sa druge strane, priča je pogrešna jer rast u uslovima pandemije dominantno zavisi od strukture određene privrede. Zemlje koje proizvode manje sofisticirane proizvode, koje imaju manje učešće usluga, posebno turizma, u BDP-u ili koje imaju veliko učešće poljoprivrede, tj. siromašne zemlje, kao i one koje su manje integrisane u globalnu podelu rada, imaju i manje negativne efekte pandemije na BDP. Procene Svetske banke o tome koliko će koje zemlje biti pogođene pandemijom tokom 2020. išle su od minus jedan odsto BDP-a za nerazvijene zemlje Afrike do minus osam odsto BDP-a za razvijene zemlje Evrope. Otuda bilo kakva samohvala o našim privrednim rezultatima tokom 2020. realno je neutemeljena i više ulazi u domen političke propagande nego realnosti.

ZNAČAJNO POBOLJŠANJE NA EKONOMSKOM PLANU MOGUĆE JE SAMO AKO POLITIČKA STRUKTURA, ALI I DRUŠTVO U CELINI RAZUME ZNAČAJ VLADAVINE PRAVA, SNAGE INSTITUCIJA I SLOBODNE KONKURENCIJE

Kako vam izgleda privreda Srbije u ovom trenutku. Da li je to dinamična, potentna privreda koja može da obezbedi potreban rast u narednim godinama?
Ne, srpska privreda svakako ne ulazi u kategoriju dinamičnih privreda. Nasuprot tome, ona je jedna od najsporije rastućih privreda u poslednjih 10 godina u Evropi. U dve godine, 2018. i 2019, imali smo nešto više stope rasta, tj. iznad četiri odsto, ali je i to nedovoljno za bilo kakvo pristizanje centralne i istočne Evrope. Naše ukupne investicije su niske, niže od proseka u regionu i daleko ispod potrebnog nivoa od 25 odsto BDP-a da bismo mogli potencijalno da stvaramo više i održive stope privrednog rasta. Posebno je loše što su u strukturi investicija u našoj zemlji najmanje domaće privatne investicije koje, po pravilu, treba da predstavljaju okosnicu privrednog rasta. Nizak nivo investicija je prirodna posledica lošeg privrednog ambijenta. Podsetimo se, Srbija je 2016. u tzv. Moneyval izveštaju Saveta Evrope ocenjena kao zemlja koja se suočava sa značajnim izazovima i slabostima u domenu pranja novca i kao zemlja u kojoj organizovane kriminalne grupe, umešane u krijumčarenje narkotika i ljudi, predstavljaju značajan izazov za pranje novca i slično. Zbog ovih i niza drugih stvari početkom 2018. smo stavljeni na crnu listu FATF, međunarodne organizacije za suzbijanje pranja novca i finansiranja terorizma. Istina, od juna 2019. više nismo na toj listi, ali smo i dalje ostali na režimu pojačanog nadzora. U takvim uslovima naravno da nije moguće govoriti o bilo kakvoj dinamičnoj privredi.

Hoće li ove godine biti dostignut planirani rast BDP-a od šest odsto i, ako neće, zašto?
Osnovno pitanje je odakle je moguć toliki rast? Da je pad ekonomske aktivnosti tokom 2020. bio veći i da sada imamo mnogo neiskorišćenih produktivnih kapaciteta na raspolaganju, onda bi i veći rast 2021. bio ostvariv. Dodatno, da je bila loša poljoprivredna godina 2020, s mogućom dobrom poljoprivrednom godinom 2021. mogli bismo možda imati nešto veći rast. Međutim, ni jedno ni drugo nije slučaj. Otud realan i održiv viši privredni rast u Srbiji moguć je ako smo prethodno imali relativno visoke investicije. Ali investicije u Srbiji su u padu tokom 2020. U ozbiljnom su padu strane direktne investicije, a domaće privatne investicije su ionako stabilno niske već godinama i ne predstavljaju motornu snagu privrednog razvoja, što bi inače morale biti. Dobro je da javne, državne investicije nisu smanjivane i da se ne planira njihovo smanjivanje u narednom periodu jer bi onda i skromnije stope privrednog rasta od najavljivanih bile za nas nedostižne. Ako su investicije niske i ako smo prošle godine imali manji pad BDP-a i relativno dobru poljoprivrednu godinu – što čini relativno visoku osnovu za izračunavanje privrednog rasta naredne godine – očekivanja da će se u 2021. ostvariti rast BDP-a od šest odsto, po mom mišljenju, preterana su i nerealna. Većina međunarodnih institucija očekuje rast do pet odsto, a po mom mišljenju neće biti iznenađenje i ako rast bude nešto skromniji.

Rekli ste već da su domaće privatne investicije niske zbog lošeg privrednog ambijenta, možete li to malo da konkretizujete?
Po mom mišljenju, ima nekoliko međusobno povezanih razloga za to. Prvi i ključni razlog je u nesposobnosti domaćeg pravosudnog sistema da efikasno štiti svojinu i ugovor, tj. da u relativno kratkom roku efikasno, kompetentno i nepristrasno presuđuje i sprovodi svoje presude. Drugim rečima, u onome na šta nam stalno ukazuje i Evropska komisija: u odsustvu zadovoljavajućeg nivoa vladavine prava. Drugi razlog je u činjenici da korupcija narušava tržišnu privredu i slobodnu konkurenciju. To znači – namešteni poslovi sa državom, sem toga što su koruptivni i protivzakoniti, šalju i jasnu poruku privatnom sektoru: ne investirajte ako nemate ili ne želite veze sa državom, tj. s političkim partijama, jer samostalno, na bazi sopstvene sposobnosti i konkurentnosti direktno nećete dobijati poslove sa državom. Treći razlog je u činjenici opšteg pokoravanja institucija politici, tj. u slabim institucijama u kojima političke partije najčešće imenuju lojalne, nekompetentne rukovodioce s “cash and carry” diplomama. Takve institucije po pravilu ne rade svoj posao profesionalno, nezavisno i efikasno i kreiraju ambijent koji odbija poštene preduzetnike. Konačno, i sam privatni sektor ima svoja dva dela. Jedan deo “privatne” privrede nastaje i razvija se na poslovima sa državom. Videli smo poslednjih decenija kako neka preduzeća naglo rastu i naglo nestaju sa dolaskom i odlaskom sa vlasti pojedinih političkih partija. Takva preduzeća po svoj prilici nemaju ni nameru ni sposobnosti da se dugoročno i pošteno bave svojim poslom već zapravo služe za dobijanje državnih poslova i izvlačenja novca za političke stranke i interesne grupe. U normalnim uslovima taj novac bi upravo predstavljao osnov za buduće investicije tog privatnog sektora. U koruptivnim uslovima, bez vladavine prava, taj novac se izvlači iz privrednih tokova. Naposletku, taj drugi deo privatne privrede, u kojem rade pravi i kompetentni preduzetnici i njihovi zaposleni, u poslovima sa državom nalazi svoje mesto uglavnom tek kao podizvođač, gde su posao prinuđeni da rade po niskim cenama, sa izuzetno niskom akumulacijom, tj. profitabilnošću iz koje niti ima prostora da se investira, niti ima dobrih poslovnih rezultata da se od banke uzmu krediti, niti ima motiva da se investira u posao koji je zbog korupcije doveden na ivicu rentabilnosti. Ukratko, verujem da niske domaće privatne investicije ukazuju da u uslovima visoke korupcije, bez vladavine prava i uz narušavanje konkurencije i slobodnog tržišta, nije moguće ubrzanje privrednog rasta.

CENA POLITIKE FIKSNOG KURSA JE RESTRIKTIVNIJA MONETARNA POLITIKA KOJA DOPRINOSI NIŽIM STOPAMA PRIVREDNOG RASTA, ALI I SMANJIVANJU KONKURENTNOSTI DOMAĆE PRIVREDE I OTEŽAVANJU IZVOZA

Nešto brži rast poslednjih godina posledica je vrlo visokog rasta građevinarstva, dok istovremeno industrija stagnira. Kako to komentarišete?
Dobro je da postoji rast u oblasti građevinarstva, ali nije dobro da se misli kako se na građevinarstvu može bazirati ukupan privredni razvoj. Građevinarstvo i rast u toj oblasti treba da bude srazmeran rastu u drugim oblastima. Ako govorimo o izgradnji infrastrukture, ona je važna i može biti jedan od faktora budućeg rasta ostatka privrede. Međutim, ako govorimo o stanogradnji, ona bi trebalo da bude pre posledica, a ne uzrok privrednog rasta u drugim, konkurentnim privrednim granama. Nesrazmerno visoko učešće stanogradnje u strukturi BDP-a može biti i izvor finansijske nestabilnosti, kao što se već desilo u Americi i Španiji, i ne može biti osnova dugoročnog privrednog rasta. Ono što je ključno za infrastrukturne projekte koje izvodi država jeste da se odvijaju uz visok nivo transparentnosti finansiranja, slobodnu konkurenciju izvođača, efikasnu kontrolu kvaliteta obavljenih radova i javno poređenje cene izgradnje kilometra infrastrukture sa cenama slične infrastrukture u svetu. Ničega od toga kod nas, međutim, nema. Sa druge strane, industrija je, po pravilu, više u domenu razmenjivog dela BDP-a i kao takva u većoj meri je izložena globalnoj konkurenciji. Uporno odsustvo viših stopa privrednog rasta u industriji može se tumačiti i kao pokazatelj odsustva rasta konkurentnosti domaće privrede. To ne treba da čudi ako zemlja ima fiksni kurs, a podiže plate bez adekvatnog rasta produktivnosti. A to je upravo ono što gledamo poslednjih godina u našoj zemlji.

Kad ste već pomenuli kurs, šta mislite o ulozi Narodne banke, da li ona svojom politikom podstiče ili guši izvozno orijentisana preduzeća?
Fiksni kurs koji nezvanično sprovodi NBS poslednjih godina ima svoju cenu, posebno u uslovima nedovoljno konkurentne privrede, kakva je naša. Cena takve politike je restriktivnija monetarna politika radi fiksiranja kursa, koja doprinosi nižim stopama privrednog rasta, ali i smanjivanju konkurentnosti domaće privrede i otežavanju izvoza. Ovo posebno dolazi do izražaja ako nemate dovoljan rast produktivnosti, a plate u zemlji rastu. Ako takvo stanje opstaje, stvaraju se preduslovi za rast deficita tekućeg dela platnog bilansa. Prema podacima NBS, taj deficit je porastao sa oko tri odsto BDP-a 2016. na oko sedam odsto 2019. To nije dobar trend i predstavlja osnovu za dalji rast duga naše zemlje. Fiksni kurs se može sprovoditi, ali ga je potrebno usvojiti kao zvanični monetarni režim i uskladiti ga sa ostalim ekonomskim politikama u zemlji. To kod nas, nažalost, nije slučaj.

Kakvo je stanje u bankarstvu, pokazuju li banke dovoljno spremnosti da prate privredu, jesu li kamatne stope adekvatne i da li su banke nezavisne od političke vlasti ili su prinuđene da ulaze u određene dilove sa državom?
Banke treba razumeti i podržati da rade svoj posao na način koji dugoročno podiže privredni rast, zaposlenost i blagostanje u zemlji. Bankarskom regulativom i drugim državnim merama treba obezbediti “fino podešavanje” tokova novca da prolaskom kroz bankarski sektor više odlazi u razmenjivi i konkurentni deo naše privrede i da jača finansijsku stabilnost bez narušavanja profitabilnosti banaka. Banke treba slobodno da rade svoj posao bez pritisaka države, ali uz puno razumevanje svoje važne uloge u privrednom sistemu.

OČEKIVANJA DA ĆE SE U 2021. OSTVARITI RAST BDP-A OD ŠEST ODSTO, PO MOM MIŠLJENJU, PRETERANA SU I NEREALNA

Politika nije vaša uža specijalnost, da tako kažem, ali su ekonomija i politika tesno povezane. Može li se očekivati neko značajnije poboljšanje na ekonomskom planu pre nego što dođe do promena na političkom?
Značajno poboljšanje na ekonomskom planu moguće je samo ako politička struktura, ali i društvo u celini razume značaj vladavine prava, snage institucija i slobodne konkurencije. Tek tada, uz mnogo veće ulaganje i mnogo veće rezultate u oblasti obrazovanja, nauke i zdravstvene zaštite, uključujući i ekologiju, tj. uz mnogo veće ulaganje u ljude, moguće je i pametnim ekonomskim politikama kreirati privredni sistem koji se ubrzano razvija i kreira blagostanje.

Da li bi zbog svega o čemu smo govorili na javnoj sceni trebalo da budu prisutnije ekonomske teme?
Mislim da se u našem društvu izgubila slobodna i kompetentna diskusija o mnogim društvenim pitanjima, pa i o ekonomskim temama. Ta slobodna diskusija o društvenim pitanjima, javne rasprave u vezi sa zakonima, inicijative građana za rešavanje konkretnih problema, sve to zahteva platformu slobodnih medija i slobodnog informisanja. To su ne samo bitne pretpostavke slobode građana svake zemlje već i osnov donošenja kvalitetnih odluka u vezi s problemima i izazovima koje ima svako društvo. Naša zemlja je, čini se, postala društvo neslobode, nepoverenja i nepravde u kojem kao da neistine imaju veća prava od istine. Takvo društvo mora da se menja ako želi da zadrži istorijsku šansu opstanka i razvoja.

Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić
Novi magazin, 25. mart 2021.

I ljudi i novac “glasaju nogama” – beže iz Srbije

BLOG, ,
Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena, bilo da je reč o infrastrukturnim objektima ili se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama

Mijat Lakićević u intervjuu za Slobodnu misao

Novi paket mera za pomoć građanima i privredi zbog koronavirusa opterećen je marketingom, ocenjuje Mijat Lakićević, urednik “Novog magazina”, u razgovoru za Slobodnu misao: “Aktuelna vlast to predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa. Istina je, naravno, suprotna, pošto vlast ulažući naš novac izvlači najveći profit obezbeđujući tako sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina”.

Kako ocenjujete novi paket mera koji je nedavno usvojila Vlada Srbije?
U najkraćem – kao opterećen marketingom. Naime, jasno je da država u kataklizmičnim situacijama, kao što je ova pandemija treba da pritekne u pomoć privredi. Kad već neprekidno od nje uzima, red je i da joj makar povremeno nešto od toga vrati. S tim što opet ovde treba imati dve stvari u vidu. Prvo, u interesu je države, ako hoćete i neposredno aktuelne vlasti, da pomogne privredi pošto ako bi ona propala ne bi više imao ko da plaća poreze pa ne bi bilo para za finansiranje zdravstva, školstva, kulture, ne bi bilo ni para za penzije itd. Dakle, brzo bi nastalo socijalno nezadovoljstvo koje bi aktuelnu vlast srušilo. Drugo, i važnije, država ne daje svoje pare, nego uzima zajmove koje će, kada za to dođe vreme, vratiti ista ta privreda. Drugim rečima, država unapred uzima naše buduće prihode i deli ih po sopstvenom nahođenju. I, konačno, sve to aktuelna vlast predstavlja kao da novac daje iz sopstvenog džepa, kao da se nečeg lično odriče, maltene sama čini veliku žrtvu. Istina je naravno suprotna pošto vlast ulažući naš novac sama izvlači najveći profit obezbeđujući sebi mogućnost da pljačka Srbiju i narednih četiri, pet godina.

Koje ekonomske parametre koristi vladajuća struktura u Srbiji da bi uverila građane da je ekonomija u Srbiji bila veoma uspešna, čak i najuspešnija u Evropi tokom 2020? Da li je ta tvrdnja istinita kada je bilo koji ekonomski parametar u pitanju?
Vlast se praktično poziva na jedan jedini pokazatelj – kretanje bruto domaćeg proizvoda. Verovatno će zaista – mada podaci još nisu konačni – Srbija prošle godine zabeležiti najmanji pad BDP-a. Biće negde između jedan i 1,5 odsto. Zemlje Evropske unije će po svoj prilici imati već pad, ali treba sačekati rezultate drugih evropskih zemalja, Belorusije recimo. No, svejedno, manji pad Srbije svojevremeno sam ilustrovao slikom o mestu na lestvici privrednog razvoja. Oni koji su na toj lestvici visoko mogu i više da padnu. Srbija pak, koja je praktično na najnižoj prečagi, i da hoće ne može mnogo da padne.

Da bi se stekla kompletna slika o “uspešnosti” ekonomije određene zemlje, koje bi sve parametre trebalo uzeti u obzir? Kako u tom slučaju stoji Srbija u poređenju sa drugim evropskim zemljama?
Obično se kao prvi pokazatelj uzima bruto domaći proizvod po stanovniku, zatim je tu svakako prosečna plata, stepen nezaposlenosti i slično. Kada se sve to uzme u obzir Srbija je svakako na repu Evrope. Najbolje je da kao kriterijum uzmemo BDP po stanovniku i apsolutno i relativno, tj. po kupovnoj snazi. Dakle, tako gledano, da ne opterećujemo intervju brojkama, Srbija je po privrednoj razvijenosti ispred Albanije, Bosna i Hercegovine, Severne Makedonije i Kosova, ali je iza Crne Gore, ispred koje je uvek bila. Ovo govorim prema podacima za 2019, možda će se kada je reč o Crnoj Gori, situacija promeniti jer je njen turizam jako pogođen koronom, ali to ne menja suštinu. Neće se međutim ništa promeniti u poređenju sa nekim drugim susedima. A tu su tek podaci poražavajući. Jer, ispred Srbije je Hrvatska, koja je uvek bila razvijenija, ali su ispred Srbije danas i Mađarska, pa čak i Rumunija i Bugarska, za koje je pre tridesetak godina Srbija bila Eldorado.
Ali “običnim” građankama i građanima mogu da preporučim, u stvari uveren sam da oni taj kriterijum i sami, u ličnom životu i radu, primenjuju. Reč je o nekoj vrsti “glasanja nogama”, što znači da ljudi idu tamo gde (im) je bolje. Kao što vidimo poslednjih godina, ljudi idu iz Srbije da rade ne samo u Nemačku, Austriju, Francusku, kao ranije, nego i u Slovačku, Češku, Mađarsku ali i u – Rumuniju. Za sve te bivše socijalističke zemlje, ponoviću, Srbija je u SFR Jugoslaviji bila Amerika, sada je obrnuto.

Zašto zvaničnici krše propise o javnim nabavkama i sakrivaju cene respiratora, vakcina, pa čak i cenu spomenika Stefanu Nemanji?
Mogu da vidim samo jedan razlog. To je korupcija. Jer kada bi sve te javne nabavke zaista bile javne a ne tajne, odmah bi se videlo koliko je sve to skuplje nego kada bi se nabavljalo na tržištu, kroz nadmetanje prodavaca. Kao što bi se videlo ko se sve u te poslove i koliko “ugradio”. Jedan od glavnih načina na koji aktuelna vlast pljačka ovaj narod jeste preko naduvanih cena – bilo da je reč o infrastrukturnim objektima bilo da se radi o “sitnijim” proizvodima i uslugama. Primera radi, veliki infrastrukturni poslovi koji se finansiraju kineskim kreditima i gde su glavni izvođači kineske firme pravo su leglo mita i korupcije. Krediti su znatno skuplji nego što se mogu dobiti od međunarodnih finansijskih organizacija, a i građevinski radovi koštaju najmanje 20-30 odsto iznad realne cene.

Koje poteze bi trebalo da povuče Vlada Srbije, na kraći i duži rok, radi popravljanja ekonomske situacije u zemlji?
Pa, najbolje bi bilo da se povuče. Ovo je naravno šaljiv odgovor, ali u njemu ima i više od pola istine. Glavni problem Srbije jeste ne samo zarobljena država, kako je to već utvrdila i Evropska unija, nego i zarobljena privreda, kako je to u jednoj svojoj kolumni nedavno napisao Vladimir Gligorov. Da su razvojni potencijali Srbije sputani, osakaćeni bolje reći, najbolje pokazuju niske privatne investicije. Naime, da bi se Srbija ubrzano razvijala potrebno je da investicije čine oko 25 odsto bruto domaćeg proizvoda, a one su ispod 20 odsto. To znači da bi trebalo da budu oko 12 milijardi evra godišnje. Strane investicije su – zahvaljujući nerazumno visokim subvencijama – već dostigle svoj maksimum, tj. premašile su tri milijarde evra. Javne investicije su takođe blizu maksimuma, tj. blizu su dve milijarde evra. Domaće privatne investicije upola su manje od potrebnih. Kreću se oko 3-4 milijarde a trebalo bi da budu 6-7 milijardi evra. Ali privatni investitori, a to su hiljade malih i srednjih preduzetnika, ne smeju da investiraju, jer će ako se pokaže da imaju novca, da su uspešni, odmah da im na vrata dođu Vučićevi reketaši. Ljudi se povlače, ne šire biznis ili iznose novac i investiraju u inostranstvu. Dakle u inostranstvo ne beže samo ljudi nego i novac. To se neće promeniti dok je ova garnitura na vlasti.

Slobodnamisao.rs
16. febriara 2021.

Budžet 2021: Diskrecija zagarantovana

NOVI MAGAZIN, ,
Ležerno, komotno, samovoljno, neodgovorno, mutno… tako se, ukratko, mogu opisati novi budžet Srbije i odnos aktuelnih vlasti prema narodnim parama

Politička ekonomija

Hoće li korona zamaskirati sve promašaje Vučićeve vlasti na ekonomskom planu poslednjih godina, kao i gubitke koje ćemo trpeti u budućnosti? Da li je Vučićeva vlast žrtvovala zdravlje nacije da bi “dvostruki predsednik” mogao da se pohvali kako je Srbija lider u Evropi? Može li “zarobljena privreda”, kako je to nedavno u svojoj kolumni napisao Vladimir Gligorov, obezbediti bolji život milionima stanovnika Srbije. Ovo poslednje je, zapravo, retoričko pitanje.
Ali nije puka retorika nego surova stvarnost da se državna potrošnja u poslednje vreme (da ne idemo dalje u prošlost) strelovito povećava. Za pet godina – od 2017. do (zaključno) 2021. – Vučićeva vlast je povećala državne rashode za 40 odsto. Prema predlogu za 2021, naime, rashodi republičkog budžeta planirano je da porastu sa 1.085 milijardi dinara 2017. na 1. 515 milijardi 2021. ili preko 400 milijardi. U istom razdoblju prihodi su porasli 20 odsto, odnosno oko 200 milijardi: sa 1.119 milijardi (2017) na 1.336 milijardi dinara 2021. godine. Dakle, rashodi su porasli dvostruko više od prihoda. Odakle i da imamo – zapitao bi se svaki dobar domaćin.

ČIPOVANJE: Ne, nije to što mislite. Nije ovo današnje nego ono davnašnje čipovanje kad se pod čipom podrazumevao ulog koji morate da platite da biste učestvovali u igri. Po sličnom principu, današnji privrednici moraju da plate na nadležnom mestu, zna se i kom, da bi mogli da se uhvate u biznismensko kolo. Ali – o tom potom.

RAST PLATA BUDŽETSKIH KORISNIKA 2020. I 2021. VIŠE OD DVA PUTA BRŽI OD RASTA PRIVREDNE AKTIVNOSTI

Pre toga, kao uzgred, o budžetu bi ove nedelje trebalo da se raspravlja u Narodnoj skupštini. U normalnim prilikama za to se nikako ne bi moglo reći “uzgred”, ali sad se unapred može reći da će ta rasprava biti potpuno jednoumna. I u komunističkoj Jugoslaviji, kada je formalno postojala samo jedna partija, bilo je više rasprave. Makar zbog međurepubličke “tuče” oko para, tako da je budžet ne retko usvajan u “minut do 12”. Sada će najverovatnije diskusija o budžetu proteći u žestokim kritikama – opozicije. I to naravno ne one u “predstavničkom domu”, pošto je u njemu – sa izuzecima koji se mogu nabrojati bukvalno na prste jedne ruke – ni teoretski nema nego na onu vanparlamentarnu. Uključujući tu i glum(i)ce i lekare, novinare i fudbalere, sve koji su se drznuli da o Vučiću ne govore samo u superlativima.
Budžet nije samo knjigovodstveni dokument u kojem su na jednom mestu skupljeni svi državni prihodi i rashodi nego pre svega ekonomsko-politički bedeker. Dakle, knjiga koja nam govori o tome kako (jedna) vlada vidi ekonomsku situaciju u zemlji i kakvu će ekonomsku politiku voditi da bi ostvarila postavljene ciljeve.
U tom smislu, kaže za Novi magazin Danica Popović, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta, ne samo iz budžetskog predloga, jasno je da Vlada namerava da vodi politiku kontinuiteta. A to u suštini znači – pogrešnu politiku. Jer, iako “poslednjih godina srpska ekonomija pokazuje izvesne znake prosperiteta”, kaže profesorka Popović, to je bilo “na potpuno pogrešnim osnovama. Pre dve-tri godine”, objašnjava Popović, “privredni rast je ostvarivan zahvaljujući izuzetnom povećanju proizvodnje električne energije. Ali to je dovelo do potpunog kraha Kolubare i energetskog sistema, a sa druge strane do vrlo teških ekoloških posledica. Jer, ugalj lošeg kvaliteta, na koji se Beograd greje, izazvao je ogromno zagađenje, tako da Srbija ima velike šanse da postane zemlja s najprljavijim vazduhom u Evropi, ako već nije postala i lider”.
Posle toga počelo se s velikim građevinskim infrastrukturnim radovima. Srbiji su svakako potrebni dobri putevi i pruge, ali je malo šta od toga završeno, tako da nema efekata na širu privredu. To jest, ta infrastruktura nije odigrala ulogu zamajca, pokretača celokupnog ekonomskog razvoja, što joj je inače i glavni (privredni) smisao. To se vidi i po činjenici da je industrijska proizvodnja u Srbiji 2018. bila svega 1,3 odsto veća nego 2017, a prošle godine rasta praktično nije ni bilo, pošto je industrijska proizvodnja bila svega 0,3 odsto veća nego pretprošle.
Upravo takva “primitivna privredna struktura”, kako to kaže Danica Popović, gde je proizvodnja koncentrisana na zadovoljavanje najosnovnijih potreba ljudi, uslovila je da Srbija ove godine ima mnogo manji pad bruto domaćeg proizvoda od razvijenih zemalja. Jednostavno rečeno, toliko smo nisko na lestvici razvoja, da nismo imali odakle ni da padnemo.
Nije to, međutim, neki usud, nešto što se nije moglo izbeći, kao što govori predsednik Vučić. Pošto, recimo, tako nešto nije zadesilo i sve ostale bivše socijalističke zemlje. Osnovni razlog što Srbija ima tu “primitivnu privrednu strukturu”, tj. što je na niskom stupnju industrijskog razvoja, kaže Danica Popović, jeste u činjenici da “već dugo nema inicijative privatnog sektora. Prva stvar koja to pokazuje je odsustvo stečajnih postupaka. Dokaz da Zakon o stečaju nije proradio je to što su svi tajkuni živi i zdravi, a znamo da su oni u efektivnom minusu takoreći oduvek, tj. otkad su zaradili prvi milion”, iznosi Popovićeva tezu koja sasvim opovrgava Vučićevu omiljenu mantru o neprestanoj borbi protiv tajkuna. U stvari, kao što vidimo, postoji značajan dokaz razumevanja i slaganja.

SRBIJA IMA PRIVREDU U KOJOJ NEMA INICIJATIVE MALIH PREDUZETNIKA

Dakle, nastavlja profesorka, “mi imamo privredu u kojoj nema inicijative malih preduzetnika. Ako ih ima, oni pređu u partije, bave se javnim nabavkama i žive od novca koje građani uplaćuju poreskim organima. Zašto ovakva struktura nije formirana u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i drugim zemljama koje su svojevremeno bile nerazvijenije od Srbije” – pita i odmah odgovara: Nije zato što su tamo mali privrednici imali ambijent u kojem su mogli sigurno da ulažu u svoj napredak i profit, a ne da daju partijsku članarinu ili prave sive kanale kako bi mogli da nastave biznis koji su prethodno godinama radili ”. Kaže “članarinu”, misli “reket” Danica Popović.

LOV U MUTNOM: Ovo je pravi momenat da se vratimo na priču o budžetu. Naime, slika položaja u kojem se nalazi privatni sektor na upečatljivosti dobija kada se u obzir uzme jedan budžetski podatak. Za javne investicije iduće godine treba da bude potrošeno 330 milijardi dinara (od čega 274 Republika, a ostalo lokalne samouprave, JP Putevi i socijalni fondovi; relativno gledano, 5,5 odsto BDP-a). Naravno, niko neće reći da kapitalne investicije nisu potrebne, ali nesumnjivo da ova medalja ima i svoju drugu stranu. Jer, nema sumnje da je aktuelna vlast, sa gotovo tri milijarde evra u kasi, ubedljivo najveći investitor u državi. Što znači da u ruci drži snažno sredstvo za privlačenje, tj. disciplinovanje i kontrolu privatnog sektora. Drugim rečima – za presipanje para poreskih obveznika, dakle svih građana Srbije, u džepove prijateljskih, partijskih, bratijskih i sličnih kompanija & familija.
Drugi način kontrole biračkog tela je preko plata u javnom sektoru. Prema analizi budžeta koju je uradio Fiskalni savet, ukupno povećanje plata u državi u 2020 . i 2021. iznosi više od 11 odsto realno (nominalni rast od 10 odsto u 2020. i od 4,6 odsto u 2021. godini). Čak i ako se prihvati zvanična procena da će BDP ove godine pasti (svega) jedan odsto, a iduće godine porasti (čak) šest odsto, to znači, izračunao je FS, da je “rast plata budžetskih korisnika u ove dve godine više od dva puta brži od rasta privredne aktivnosti, odakle se inače taj rast finansira”.

ZA PET GODINA – OD 2017. DO (ZAKLJUČNO) 2021. – VUČIĆEVA VLAST JE POVEĆALA DRŽAVNE RASHODE ZA VIŠE OD 400 MILIJARDI DINARA

Posebno je iritantan, moglo bi se reći, taj rast plata državnih činovnika od 10 odsto u ovoj godini, kada će nesumnjivo biti zabeležen privredni pad i kada su stotine hiljada ljudi u privatnom sektoru ostale ne samo bez plata nego i bez posla. Zbog toga je, da podsetimo, Fiskalni savet i predložio da se državne plate u idućoj godini zamrznu. Očekivano, Vlada je savet (i Savet) ignorisala, tako će u idućoj godini “državna izdvajanja za plate biti neodrživo visoka”, tj. oko 0,6 odsto BDP-a (oko 40 milijardi dinara) iznad njihovog ravnotežnog nivoa. Otud Fiskalnom savetu nije preostalo ništa drugo nego da zaključi: “Ključna neravnoteža u predloženom budžetu i delom razlog za preveliki deficit u 2021. je neopravdano veliko povećanje plata u javnom sektoru”.
Konačno, za ovu priliku evo još dva kanala neodgovorne potrošnje novca građana. Jedan su subvencije. “Ukupni rashodi za subvencijekoji se planiraju u 2021. takođe su neuobičajeno veliki – oko 0,8 odsto BDP-a iznad njihovog dugoročno održivog nivoa”, smatra FS. Prevedeno na jezik apsolutnih brojeva, to znači da su subvencije (ukupno 120 milijardi. tj. dva odsto BDP-a) gotovo dvostruko veće (50 milijardi) nego što bi smele da budu. Ni to nije sve. “Dodatni problem sa subvencijama je što u budžetu nije objašnjena konkretna namena velikog dela tih sredstava”, kaže FS. Pri tome se posebno apostrofira Er Srbija kao “jedan je od važnih razloga za vanredno povećanje subvencija u 2021. Detaljnija analiza pokazuje da je zdravstvena kriza bila samo okidač za isplatu te pomoći, a da je glavni deo onoga što se sada pokriva iz budžeta zapravo nastao usled višegodišnjeg neuspešnog poslovanja ovog preduzeća” kaže se u analizi, koja čitavo jedno poglavlje posvećuje domaćoj “vazduplohovnoj” kompaniji.
Drugi kanal je tzv. tekuća budžetska rezerva. Radi se o novcu koji, kao što mu ime kaže, treba da se koristi u vanrednim situacijama, kao što su elementarne nepogode i slično. U praksi, kaže FS, ova sredstva se samovoljnim odlukama Vlade koriste i za mnoge druge namene. I ne samo to nego ih svake godine uvećava tako da su sa 10-15 milijardi dinara pre sedam-osam godina stigle do 53 milijarde, koliko je planirano da tako, “diskreciono”, po sopstvenom ćeifu, bude potrošeno u 2021.

VLADA JE IMALA TRI ŠANSE DA OBJASNI NAMERAVANE POLITIKE I RASHODE KOJI IZ NJIH PROIZLAZE, ALI NIJEDNU PRILIKU NIJE ISKORISTILA

Sve u svemu, neodgovorno i netransparentno trošenje “narodnih para” nastavlja se i dalje. “Vlada je imala tri šanse da objasni nameravane politike i rashode koji iz njih proizlaze, ali nijednu priliku nije iskoristila. Prvo mesto je detaljni pregled rashoda po korisnicima, drugi je obrazloženje Zakona o budžetu, treći je programski deo obrazloženja budžeta kao gotovo nepregledni niz tabela sa objašnjenjima šta su programi, ciljevi i kriterijumi za merenje rezultata budžetskih korisnika. Nijednim slovom pomenute netransparentne pozicije nisu dotaknute, ni na jednom mestu na gotovo 1.000 strana celokupne budžetske dokumentacije. Da bismo ukazali na nedopustivi stepen ignorisanja desetina milijardi dinara poreskih obveznika, navešćemo da se u toj dokumentaciji našlo mesta za objašnjenje trgovinskih trendova u svetu, dinamike javnih prihoda i rashoda u prošloj godini, makroekonomskih projekcija MMF-a i Evropske centralne banke za Evropu i svet, pa čak i privremenog smanjenja stope PDV-a u Nemačkoj. Da nije reč o slučajnom propustu, sada je izvesno jer se praksa ponavlja. Naime, nakon nedavnog rebalansa budžeta za 2020. Fiskalni savet je ukazao na nedopustivu ležernost u budžetskom prikazu. ali to nije ispravljeno ni u aktuelnom predlogu budžeta za 2021. godinu”, konstatuje na kraju Fiskalni savet. Uzaman.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 4. decembar 2020.

Potera za pozitivnom nulom

NOVI MAGAZIN, , , ,
Zvanične prognoze, među ostalim i MMF-a, govore da će Srbija ove godine imati pad BDP-a od oko tri odsto; predsednik Vučić ipak očekuje da će Srbija biti na nuli

Politička ekonomija

Da se u Srbiji pod Vučićem standard znatno popravio, govore i nedavni protesti prilikom konstituisanja novog saziva Narodne skupštine. Nezadovoljni građani gađali su poslanike paradajzom i jajima, ali to nije bio truo paradajz niti su bila pokvarena jaja kao za vreme žutih nego zdrav paradajz i sveža jaja. “A” klase.

NAPREDNJAČKI STROJ: Uprkos tom velikom uspehu, na predsedniku se ne vidi radost. Najbolji primer za to je prošlonedeljna (petak, 7. avgust) konferencija za štampu. Najavljena je kao “predstavljanje planova i programa za budućnost Srbije”, ali je Vučić najviše govorio o prošlosti. Istina, i iz odnosa prema prošlosti može se videti šta (nam) donosi budućnost, a sudeći po Vučićevim rečima, više će nam odneti nego doneti. Bio je to govor star na prvi pogled jedno 30, a zapravo 300 godina.
Što je posebno zanimljivo, tako se doimao i Vučić. Ranije, u sličnim situacijama, dok je najavljivao da će Srbija biti lider, regionalni svakako, a možda i evropski, po tempu rasta i razvoja Vučić je delovao bodro i čilo, prosto je zračio entuzijazmom i samopouzdanjem. Sada je, obećavajući da će Srbija imati najmanji “negativan rast” u Evropi ili da će on biti “čak oko nule”, delovao nekako smoreno. Ispražnjeno. Nije to više bio onaj Vučić.
Ne treba, međutim, niko da se raduje, odnosno plaši zbog toga. I ne treba misliti da se Vučićevoj vladavini bliži kraj. On je u proteklih pet-šest godina stvorio moćan partijski stroj koji već, kao u onim sajens-fikšn filmovima o (odmetnutim) mašinama, počinje da se kreće po svojim sopstvenim pravilima i koji više ni sam Vučić, i kad bi hteo, ne bi mogao da zaustavi. I koji, štaviše, i njega samog kad zastane gura napred. Na kraju tog puta je, doduše, politička provalija, ali koliko je taj put dugačak, tj. kratak, niko ne zna.

NEDAVNO SU GRAĐANI POSLANIKE GAĐALI PARADAJZOM I JAJIMA, ALI TO NIJE BIO TRUO PARADAJZ NITI SU BILA POKVARENA JAJA KAO ZA VREME ŽUTIH NEGO ZDRAV PARADAJZ I SVEŽA JAJA. “A” KLASE

STATISTIKA NAŠA DIKA: No, da se vratimo Vučićevom obećanju, odnosno, sasvim precizno govoreći, njegovom “očekivanju” da će ove godine Srbija zabeležiti “pozitivnu nulu”, odnosno izbeći pad bruto domaćeg proizvoda. Zanimljivo je, da napravimo ovde malu digresiju, da je svih proteklih godina Vučić “očekivao” veću stopu rasta od zvaničnih prognoza i da na kraju njegova očekivanja nikada nisu bila izneverena. Uvek bi stopa rasta, makar za neki deseti deo procenta, bila iznad predviđanja stručnih tela i pojedinaca.
Da li će ovog puta predsednik (takoreći svega) omanuti? Ekonomisti opet upozoravaju da će biti vrlo teško ispuniti Vučićevu želju. Ne samo zato što je u prvom polugođu zabeležen pad BDP-a od 1,5 odsto (rast u prvom tromesečju od pet, a pad u drugom od 6,5 odsto) nego pre svega zato što je u drugom polugođu zabeležen izuzetno visok rast – 4,8 odsto u trećem i čak 6,2 odsto u četvrtom kvartalu. Dakle, u drugom polugodištu bi trebalo ostvariti rast veći za onoliko koliko je iznosio pad u prvom, tj. za 1,5 odsto. Što bi i da nema korone – a ona je prisutna i u trećem kvartalu – bilo izuzetno teško.
Pri tome još ekonomisti upozoravaju da je prošlogodišnje visoko povećanje BDP-a rezultat pre svega rasta u građevinarstvu – 36 odsto u trećem i neverovatnih 48 odsto u četvrtom kvartalu. Ali upravo zbog tih i takvih podataka ne isključuje se mogućnost da predsednikova “očekivanja” ipak budu ispunjena. Naime, i tada su iznošene sumnje u validnost zvaničnih podataka. Jer, primera radi, podseća se da je taj uzlet građevinarstva objašnjavan izgradnjom Južnog toka, ali da u Bugarskoj, koja takođe gradi taj gasovod, takvog rasta ni približno nema. Pored toga, podseća se da podatak o padu BDP-a daleko manjem od prvobitno očekivanog (6,5 umesto 14 odsto) baziran na takozvanoj “fleš” proceni, koja je upravo u julu prošle godine – ukinuta. Nakon dugogodišnje prakse, dakle, pre 12 meseci ta brza “blic” procena prvi put nije saopštena zbog, kako je zvanično rečeno, nepouzdanosti. U stručnoj javnosti je, međutim, to protumačeno kao nezadovoljstvo činjenicom da su stope rasta bile ispod proklamovanog (2,6 u prvom i 2,9 u drugom kvartalu 2019, umesto “zacrtanih četiri odsto) nivoa. I sve dosad, dakle punih godinu dana, te fleš procene nisu ni objavljivane. A sada je odjednom, i to u sasvim vanrednim okolnostima, ona rehabilitovana kao neupitno merodavna.

PRE SAMO MESEC DANA ALEKSANDAR VUČIĆ JE TVRDIO KAKO DRŽAVA NEMA ĆUP SA ZLATOM, A SADA SE PONAŠA KAO DA JE PRONAŠAO ZLATNI RUDNIK

U vezi sa ovim, još jedna “napomena”. Predsednik Vučić, naime, u svojim javnim istupima, obavezno ističe kako saopštava podatke Eurostata, pokušavajući da im tako obezbedi dodatnu objektivnost i legitimitet. U stvari, Eurostat nema nikakve svoje posebne podatke nego samo objavljuje ono što mu dostavi statistika Srbije, ne podvrgavajući ih nikakvoj, ni prethodnoj ni naknadnoj proveri.
Tako da i u ovom slučaju moramo da vodimo računa ne samo o onoj narodnoj “kad se hoće sve se može” nego i o onoj savremenoj (marketinškoj) poruci “kad se može sve se hoće”.

ĆUP PREDSEDNIKA VUČIĆA: Imali smo čarape kralja Petra, pa kišobran patrijarha Pavla, sad imamo ćup predsednika Vučića. Pre samo mesec dana, naime, Aleksandar Vučić je tvrdio kako država nema ćup sa zlatom iz kojeg će deliti dukate privredi, a sada se ponaša kao da je pronašao zlatni rudnik. Obećanje prestiže obećanje.
Da podsetimo, najpre 3. jula na RTS-u, a onda i sutradan u Batajnici, Vučić je bio krajnje rigorozan i odrešit. “Nema, ne može da obezbedi država još para za pomoć privredi. Ako bude obezbeđivala još više, država će da ugrozi stabilnost i stopu javnog duga, a ja sam obećao narodu da nećemo preći stopu javnog duga 60 odsto u odnosu na BDP, što je Mastriht nivo”, zaslužuje da bude poduže citiran predsednik.
Prvih dana avgusta, međutim, Vučić je potpuno okrenuo ploču. Deli pare preduzetnicima, malim i srednjim i velikim poslodavcima; pomoć će dobiti i seljaci i ugostitelji i turistički radnici… Svi su na spisku, kao da ga je pravila Uprava za sprečavanje pranja novca.
Da ne bude zabune, načelno gledajući, nema u tome ništa sporno. Sve države pomažu svojoj privredi i sve se, na jednoj ili drugoj strani zadužuju da bi tu pomoć mogle da finansiraju.
Ono što u Srbiji pak izaziva nelagodu to je da se čitava ta stvar predstavlja tako kao da vlast deli svoje novce. Kao da je Vučić stvarno iznenada iskopao onaj ćup, pa sad može da deli pare naokolo kao da su njegove. A u stvari, kao što je dobro poznato – svima, pa i Vučiću – sve je to novac građana Srbije. Koji im je ili kroz poreze prethodno oduzet ili će, kada se radi o kreditima, plaćajući poreze ubuduće, taj zajam morati da vrate. Zato vlast ima obavezu da svaki evro koristi s jedne strane efikasno, a sa druge transparentno i da o svemu građanima podnosi račune. A ne da, maltene, građani polažu račune državi, to jest da budu zahvalni što im država daje njihov novac.

KADA JE O PODACIMA REČ, MORAMO DA VODIMO RAČUNA NE SAMO O ONOJ NARODNOJ “KAD SE HOĆE SVE SE MOŽE” NEGO I O ONOJ SAVREMENOJ (MARKETINŠKOJ) PORUCI “KAD SE MOŽE SVE SE HOĆE”

U tom kontekstu, ma koliko pomoć privredi Srbije, da ponovimo, načelno bila neupitna, nameću se dva pitanja. Prvo, zašto su pare, naročito iz prvog paketa, deljene neselektivno, odnosno zašto nisu usmeravane onima kojima su zaista potrebne. I drugo, zašto država nije pozajmila novac od Međunarodnog monetarnog fonda nego je na tržištu uzela kredit koji je tri puta skuplji. Zbog takvog ponašanja vlasti – u oba slučaja – bespotrebno je potrošeno oko pola milijarde evra, praktično onoliko koliko iznosi drugi paket.

Srbija 2025 ne postoji

Gostujući na jednoj televiziji premijerka (u odlasku, a možda i dolasku) Ana Brnabić je, između ostalog, rekla kako budućoj vladi ostavlja Program “Srbija 2025”. Bilo bi zanimljivo videti primopredaju tog paketa, pošto taj program zapravo ne postoji. I to nije tvrdnja neke autošovinističke nevladine organizacije ili novinara terorističkih finansijera nego iz same Vlade. Naime, Generalni sekretarijat Vlade je Transparentnosti Srbija još u januaru dostavio pismo u kojem se jasno kaže da Vlada Srbije “nije usvojila nijedan konkretan akt koji bi se odnosio na plan/program ili strategiju pod nazivom Srbija 2025”. Ni dan-danas na sajtu Vlade Srbije ne može se naći ništa što bi na takav dokument, tj. plan/program “Srbija 2025” ličilo.

Mijat Lakićević
Movi magazin, 13. avgust 2020.

Ova vlast mulja transparentno

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Vučić je na vlast došao obećavajući borbu protiv korupcije; sada se sasvim pouzdano može reći da ga je korupcija pobedila

Intervju Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija

Jedno od pitanja koje će sigurno doći na red jeste – korupcija u doba korone. Naime, uz sve druge nedaće, u ovom času mnogo važnije, pokazalo se da su ljudi (bliski) vlasti nacionalnu nesreću iskoristili za lično bogaćenje. To je ipak bio samo povod za razgovor s Nemanjom Nenadićem, programskim direktorom organizacije Transparentnost Srbija.

Raste li u Srbiji poslednjih godina lov u mutnom?
“Lov u mutnom” bi više odgovarao opisu situacije gde postoji neki nesavršeni sistem, pa onda verzirani pojedinci koriste te nesavršenosti za izvlačenje lične koristi. Trend s kojim se suočavamo u Srbiji poslednjih godina pre bi se mogao opisati kao ribarenje u bistroj vodi, ali u zabranima kojima samo unapred odabrani imaju pristup. Na primer, država svoje najveće poslove više ne dodeljuje na tenderima već ih zvaničnici dogovore kroz međudržavne sporazume ili ih proglase za projekat od nacionalnog značaja, za koji imaju unapred odabrane strateške partnere. I inače, transparentnost je samo sredstvo koje pomaže da se lakše uoči da nešto ne valja, a ne garancija da će sve biti kako treba.
Zgodna ilustracija u tom smislu jeste posao obnove sanitarija zdravstvenih ustanova od pre nekoliko godina, kada je ministar zdravlja, reagujući na nalaze Transparentnosti Srbija i Saveta za borbu protiv korupcije o nepravilnostima, izjavio da je “sve bilo transparentno”. Pa upravo zato što jeste bilo transparentno mogli smo da znamo da su razlozi za hitan postupak bili nezakoniti i da iznesemo sumnje u podelu tržišta među ponuđačima.

Kako se na globalnim listama transparentnosti kreće Srbija poslednjih godina?
U međunarodnim rangiranjima po pitanju korupcije i odgovorne vlasti Srbija ili stagnira ili nazaduje. Jedno od međunarodnih rangiranja transparentnosti gde Srbija veoma loše stoji jeste “Indeks otvorenosti budžeta”. Tu smo trenutno 70. od 117 rangiranih zemalja, sa 40 od maksimalnih 100 poena. Daleko najlošiji rezultati su u segmentu učešća javnosti (samo dva poena), a nešto bolji od svetskog proseka samo u kategoriji revizorskog nadzora (57 poena). Ti rezultati će biti bolji ukoliko se zadovolji makar forma – da Vlada i Skupština narednih godina poštuju svoje zakonske obaveze i budžetski kalendar – za izradu budžeta, donošenje Fiskalne strategije, razmatranje završnog računa. Da bi se nešto suštinski promenilo, potrebno je mnogo više. Pre svega, parlament koji će zaista nadzirati izvršnu vlast, od čega smo sada, čini se, još dalje nego pre.

NETRANSPARENTNOST DRŽAVNIH ORGANA SRBIJE TOKOM EPIDEMIJE DOVEDENA JE DO APSURDNIH RAZMERA

Ne idu nam naruku ni globalni trendovi – strahovi političara i građana zbog pandemije omogućili su da se otvori Pandorina kutija nekontrolisanog uvećanja javnih rashoda za razne programe pomoći. Te okolnosti koriste se kao zgodan izgovor i za smanjenje odgovornosti vlasti. U tome je Srbija otišla korak dalje od drugih. Dok se ne samo u razvijenim demokratijama nego i u Bosni i Hercegovini otvaraju krivične istrage zbog nepravilnosti u nabavkama respiratora, a Ustavni sud stavlja van snage neustavne odluke Vlade, kod nas su sve nabavke medicinske opreme, testova, maski i lekova proglašene za službenu tajnu, a Ustavni sud se nije ni sastajao kad je bilo najpotrebnije.

Aleksandar Vučić je, kada je dolazio na vlast, obećavao pre svega borbu protiv korupcije. Da li je ispunio obećanje ili su stvari išle u suprotnom smeru?
Aleksandar Vučić je mudro odabrao borbu protiv korupcije kao svoje glavno predizborno obećanje jer to jeste nešto što građane tišti i čemu su spremni da daju podršku, pogotovo kada poruku šalju oni koji nisu dugo bili na vlasti. Borba protiv korupcije bila je takođe značajno zastupljena u kampanji DOS-a iz 2000, ali i nakon cepanja te grupacije, naročito u kampanjama DSS. Ona je kasnije postala okosnica kampanje Vučićevih protivnika, pa su tako relativno značajnu podršku birača dobijali oni koji su bili percipirani kao “nove snage”, na primer pokret Dosta je bilo 2016.
Gledano unazad, može se reći da je od 2012. borba protiv korupcije, ili bolje reći najava borbe protiv korupcije, bila primarno u funkciji širenja i jačanja moći SNS-a. Obrazac poruka koje se šalju biračima sve vreme je bio jednostavan i svodio se na to da je potrebno da vlast bude apsolutna jer inače, navodno, neće biti moguće da se vodi borba protiv korupcije. Kao da ne postoji tužilaštvo kojem treba podneti krivične prijave već se mora prvo smeniti svaki predsednik opštine. Nakon preuzimanja vlasti na svim nivoima, izgovor za slabe rezultate će verovatno biti pravosuđe, iz kojeg treba skloniti one koje je postavila “prethodna vlast”. To već i sada provejava kroz neke od najava pravaca ustavne reforme.

Šta se onda na tom planu dešavalo poslednjih sedam-osam godina?
Borba protiv korupcije u početku je imala neke elemente sistemskog karaktera. Na primer, odmah je donet Zakon o javnim nabavkama sa brojnim antikorupcijskim odredbama, a nezavisni organi su dobili podršku u Skupštini za svoj rad, sledeće godine Strategija borbe protiv korupcije, 2014. Zakon o zaštiti uzbunjivača, 2016. su izmenjeni propisi da bi se efikasnije oduzimala nezakonita korist od korupcije. Međutim, pred prvim izazovima se pokazalo da stvarna volja ne postoji. Tako za prekršaje u javnim nabavkama niko nije odgovarao narednih sedam godina, a najveći poslovi – Air Serbia, Beograd na vodi, auto-putevi – ugovoreni su bez njegove primene. Ne samo da Strategija koju je usvojila Skupština nije ispunjena već zakonodavno telo nije ni razmatralo završni izveštaj. Čelnici nezavisnih organa dočekivani su“na nož” u Skupštini čim bi otvorili pitanja drastičnog kršenja zakona od političkog vrha. Savet za borbu protiv korupcije, čija su 24 izveštaja bila okosnica Vučićeve antikorupcijske kampanje iz 2012, nastavile su da ignorišu i potonje vlade, kao i one pre 2012. Najpoznatiji uzbunjivač proglašen je za špijuna bez ispitivanja njegovih navoda, a uopšte nije uspostavljen sistem za praćenje postupanja po uzbunjivačkim prijavama korupcije iako je upravo povećanje broja tih prijava navedeno kao cilj donošenja zakona. Statistike o kažnjavanju korupcije (uglavnom sitnije), nakon višegodišnjeg pada, tek 2019. pokazuju veći broj slučajeva zahvaljujući sporazumima o priznanju krivice. Iako je u ovom periodu optuženo i nekoliko ljudi koji su postavljeni za vreme aktuelne vlasti, naročito direktora javnih preduzeća, upadljivo je odsustvo bilo kakvih istraga ili optužnica u pojedinim slučajevima sumnji na korupciju koji su bili dobro potkrepljeni kroz medijske napise.

JEDNO OD MEĐUNARODNIH RANGIRANJA TRANSPARENTNOSTI GDE SRBIJA VEOMA LOŠE STOJI JESTE “INDEKS OTVORENOSTI BUDŽETA”. TU SMO TRENUTNO 70. OD 117 RANGIRANIH ZEMALJA, SA 40 OD MAKSIMALNIH 100 POENA

Koliko tome doprinosi partijska država?
U situaciji kada su državni institucionalni kontrolni mehanizmi kontrole vlasti, međupartijska kontrola i uticaj međunarodnih organizacija koje bi se zalagale za vladavinu prava u Srbiji, kao i nezavisni mediji još slabiji nego što su bili pre osam godina, raste značaj ličnih i unutarstranačkih poluga vlasti. Stvarna kontrola onih koji su postavljeni da upravljaju javnom imovinom – lako zamenljivih vršilaca dužnosti u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama, ministara i gradonačelnika – počiva u rukama ljudi kojima je unutar partije predsednik iza koga se svi zaklanjaju dao poverenje da kadriraju. Sasvim je moguće da taj vid kontrole unekoliko ograničava koruptivne apetite pojedinaca koji formalno donose odluke, ali je sasvim sigurno da partijska kontrola neće biti ni od kakve koristi kada se stranački interes nađe u sukobu s javnim.

Gde generalno vidite glavni uzrok netransparentnosti?
Glavni uzrok netransparentnosti proističe iz ljudske prirode – niko ne želi da bude kontrolisan. Otuda se problem netransparentnosti može rešiti jedino ako za tim postoje zahtevi van vlasti. Za početak, da se građani prema onima koje su doveli na vlast odnose onako kao što se odnose prema bilo kom drugom koga angažuju da za njih obavi neki posao u privatnom životu. Ako kod kuće od majstora tražimo da opravda avans za nabavku materijala i proveravamo u granicama mogućnosti kvalitet onoga što uradi, apsurdno je da slepo verujemo da će oni koji raspolažu milijardama evra javne imovine to činiti u našem interesu ako nikom ne budu morali da polažu račune.

Znači li povećanje mutnih radnji u društvu, na drugoj strani, opadanje demokratije?
Snaga demokratije zavisi od želje građana da upravljaju svojom sudbinom i spremnosti da stanu u odbranu poštovanja zakona i demokratskih principa. Drugi bitan činilac je izgrađenost i snaga institucija, koje bi trebalo da omoguće da sistem odgovornosti funkcioniše bez potrebe da ga građani brane vanrednim angažovanjem između dva izborna procesa.
Srbija tu ima dva velika problema. Izgradnja kontrolnih institucija posle 2000. započeta je, ali nije dovršena. Ona se uz neke veoma loše poteze, poput reforme pravosuđa, odvijala u periodu kada su političku vlast činile koalicije koje su bile krhke, sa jedva natpolovičnom većinom u biračkom telu. Koraci u pravcu jačanja kontrole vlasti često su bili uslovljeni međunarodnim pritiskom EU. Ne samo da pritisak spolja daje daleko manje rezultate u današnje doba, kada je vlast stabilna, već je i “šargarepa” postala znatno manje atraktivna usled dešavanja unutar EU i jačanja međunarodnog značaja Kine, koja je čak i formalno jednopartijska država. Drugi problem je već opisana sklonost kod velikog broja građana da daju poverenje vođama koji će odlučivati u njihovo ime, umesto politikama. To se verovatno može povezati i s velikom finansijskom zavisnošću značajnog dela stanovništva od javnog sektora.

Kakav je bio uticaj takvog stanja stvari na izborni rezultat?
Izborni rezultat je verovatno delom posledica činjenice da je jedan broj ljudi stvarno imao neki interes da glasa za partiju na vlasti. To se može videti ne samo kroz rezultat SNS-a, već i SPS-a tamo gde je ta partija imala poluge moći na lokalnom nivou. Kod drugih, na čije odluke utiču glavni mediji, verovatno je imalo uticaja to što su izborne poruke bile sročene tako da je podrška aktuelnoj vlasti predstavljena kao podrška državi (npr. u vezi sa suzbijanjem zaraze), a ono što je ostvareno budžetskim novcem kao uspeh vlasti. Najzad, očigledno je da naspram vlasti nije stajala neka jasna alternativa oko koje bi se okupili nezadovoljnici, a većina će uvek radije izabrati stabilnost umesto neizvesnosti.

PROBLEM JE ŠTO ARANŽMANI S KINOM POTPUNO ISKLJUČUJU KONKURENCIJU

Pomenuli ste respiratore, šta kada je reč o netransparentnom radu državnih organa govori epidemija u kojoj se još nalazimo?
Netransparentnost državnih organa Srbije tokom epidemije i u vezi s njom dovedena je do apsurdnih razmera. S jedne strane imamo svakodnevne konferencije za štampu i multiplikovano prisustvo državnih funkcionera i članova Kriznog štaba u nacionalnim medijima, a sa druge ne postoji ni jedan jedini podatak koji se može proveriti. S jedne strane svi podaci koji se odnose na nabavke medicinske opreme i materijala proglašeni su za službenu tajnu jer bi, navodno, interesi Srbije bili ozbiljno ugroženi kada bi građani saznali koliko je kupljeno respiratora, testova, maski i lekova i koliko je za to plaćeno, a sa druge strane zvaničnici izlaze s nekim podacima koje je nemoguće proveriti.
Još gore je ovo što se dogodilo s podacima iz baze zaraženih, izlečenih i umrlih, gde, čak ni nakon javno iznetih i argumentovanih sumnji u verodostojnost onoga što je objavljivano, institut Batut nije stavio na raspolaganje javnosti autentičnu bazu, uz zaštitu ličnih podataka. Najzad, i pored toga što postoji dobra praksa, ustanovljena za vreme aktuelne vlasti tokom poplava od pre šest godina, nisu objavljene ni informacije o dobijenim donacijama.

Ima li kod ljudi dovoljno svesti da razne muljačine pripadnika vlasti na svim nivoima direktno negativno utiču na ekonomski razvoj, a to znači na njihove plate i penzije?
Građanima je, naravno, poznato da se korupcija loše odražava na ekonomski razvoj zemlje, na kvalitet javnih usluga i njihove lične prihode. Kao što su pokazala iskustva iz 2000. i 2012, a u manjoj meri i nekih drugih izbora, oni su spremni da kazne nosioce vlasti koje percipiraju korumpiranima. Međutim, u situaciji kada im se čini da ne postoji realna alternativa, mnogi će radije gledati lični kratkoročni interes. Na primer, bez obzira na ekonomsku pogubnost odluke o dodeli 100 evra pomoći za svakog punoletnog, očekivano je da su građani radije prihvatili taj novac nego da su organizovali demonstracije zbog toga što će ga platiti s kamatom.

Podstiču li pojačane veze s Kinom zamračenje javnih poslova jer Kina je poznata kao zemlja u kojoj je korupcija takoreći endemska.
Nije samo za sebe problem to što ekonomske veze s Kinom jačaju. Naprotiv, principijelno je dobro da postoji mogućnost za širenje mreže potencijalnih ekonomskih i političkih partnera. Problem je to što Srbija s Kinom ulazi u aranžmane uglavnom na način koji u potpunosti isključuje konkurenciju. Ako su ponude kompanija iz Kine najbolje, one bi te poslove dobile i u otvorenom nadmetanju. Vlast koja dogovornu ekonomiju umesto vladavine prava predstavlja kao nacionalni interes kod ugovora od milijardu evra, gubi legitimitet da sutra goni nekog ko namesti nabavku vrednu 5.000 evra.

DRŽAVA SVOJE NAJVEĆE POSLOVE VIŠE NE DODELJUJE NA TENDERIMA VEĆ IH ZVANIČNICI DOGOVORE KROZ MEĐUDRŽAVNE SPORAZUME ILI IH PROGLASE ZA PROJEKAT OD NACIONALNOG ZNAČAJA, ZA KOJI IMAJU UNAPRED ODABRANE STRATEŠKE PARTNERE

Problem za Srbiju je, međutim, daleko veći od bilo kog konkretnog posla koji je dogovoren s Kinom ili bilo kojom drugom državom – jednom kada se uđe u taj vid poslovanja, svaki novi poslovni partner tražiće slične privilegije. Tokom ove vlasti takvi aranžmani su naročito pravljeni s firmama koje su registrovane u UAE, još ranije sa Rusijom, a sada već i sa firmama iz drugih država, na primer SAD i Turske.

Kako gledate na činjenicu da intelektualna, kulturna i naučna elita dozvoljava da je vlast korumpira?
Na to glavni uticaj ima zavisnost od državnog finansiranja. S obzirom na to da privatni izvori finansiranja u oblasti kulture u Srbiji nisu dovoljno razvijeni niti ima dovoljno građana koji bi za sve značajne oblike kulturnog stvaralaštva mogli da obezbede tržišno finansiranje, jedan broj ljudi će svesno odabrati podršku vlasti, bilo zarad obične lične koristi ili zato što će to sebi opravdati kao žrtvu za ostvarivanje “višeg cilja”.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. zvgust 2020.