Rusija

Ako ne bude Unija, ovde će biti Rusija

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , ,
Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego i anticivilizacijsku politiku

Intervju: Ivan Vejvoda

Ivan Vejvoda spada u sagovornike za koje se kaže da ih ne treba posebno predstavljati. Kao vrstan poznavalac međunarodnih odnosa bio je savetnik za spoljne poslove i evropske integracije premijera Zorana Đinđića; danas radi u Institutu društvenih nauka u Beču.

Da počnemo od nedavnih izbora u Sjedinjenim Državama. Zašto je pobedio Donald Tramp? Ko je glasao za njega?
Donald Tramp je pobedio osvojivši 2,6 miliona glasova više. Dobio je 50,1odsto glasova biračkog tela, odnosno 312 elektorskih glasova, a Kamala Haris 48,3 odsto, odnosno 226 elektorskih glasova. Izlaznost je bila 66 odsto. Republikanska stranka je osvojila većinu u oba doma Kongresa, Senatu i Predstavničkom domu. Republikanci imaju većinu i u Vrhovnom sudu.
Razlozi kojima se najčešće objašnjava Trampova pobeda su skupoća u svakodnevnom životu – mada su ekonomski pokazatelji bili povoljni: smanjena inflacija, porast plata, niska stopa nezaposlenosti itd. – kao i strah od velike migracije. Najjednostavnije rečeno, Tramp je pobedio među radničkom I srednjom klasom, među onima koji u proseku manje zarađuju.
Veći broj Amerikanaca bele rase glasao je za Trampa. Takođe i znatan broj Amerikanaca latinoameričkog porekla, čak 46 odsto, kao i više Afroamerikanaca – oko 20 odsto više nego ikada ranije. Više muškaraca nego žena. Demokrate će morati da se ozbiljno posvete razumevanju razloga zašto su poraženi.
Takođe se kao razlog navodi kasno povlačenje Bajdena i malo vremena koje je ostalo Kamali Haris za kampanju. Neki smatraju da polovina Amerike još nije spremna za ženu predsednicu.

Predizborne ankete su govorile da su kandidati izjednačeni. Zašto su istraživači javnog mnjenja tako mnogo pogrešili?
Renomirani stručnjaci, poput Pitera Kelnera, osnivača agencije YouGov, tvrde da i nisu toliko pogrešili, jer su sve procene bile, najjednostavnije rečeno, unutar statističke greške. Svi istraživači su tvrdili da su razlike toliko male da je teško predvideti ko će pobediti, mada je izgledalo da tas na vagi minimalno preteže na stranu Kamale Haris. Kažu da su birači koji su glasali za Trampa 2020. u vise od 90 odsto slučajeva ostali uz njega, isto važi i za birače demokratskog kandidata. Bilo je, međutim, teško predvideti kako će glasati oni koji su tvrdili da će se opredeliti u poslednjih nedelju do dve dana pre izbora, a tu su prevagnuli glasovi za ć Trampa.

Šta će Trampova pobeda doneti na američkoj unutrašnjoj sceni?
Ivan Krastev, poznati politički teoretičar, napisao je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje. Tramp već godinama koristi borbeni poklič: „isušimo močvaru“, odnosno iskorenjivanje uticaja birokrata, lobista, posebnih interesa – radikalno smanjenje savezne administracije. Tramp je bio iznenađen i nepripremljen prilikom prve pobede novembra 2016. godine. Ovog puta se temeljno pripremio i svedoci smo imenovanja mahom vrlo lojalnih trampista, spremnih da sprovode njegove zamisli.

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština

Ilon Mask mnogi tvrde de fakto postaje nezvanični potpredsednik i njegovo imenovanje za čelnu funkciju novog ministarstva, Državnog sekretarijata za efikasnost vlade – DOGE, uz 39-godišnjeg Viveka Ramasvamija, nagoveštava veliku „čistku“ u saveznoj administraciji i postavljanje što više Trampu lojalnih činovnika.
U privredi, ključno obeležje biće protekcionizam. Tramp obećava znatno smanjenje poreskih stopa za velike korporacije i dalju deregulaciju tržišta što je harvardski ekonomista Ričard Parker okarakterisao kao „veću regulaciju u prilog bogatih“. Kako će sve to pomoći boljitku radničke i srednje klase ostaje da se vidi.
Neka imenovanja su dočekana bez većih iznenađenja, kao Marka Rubija za spoljne poslove, dok su imenovanja za ministarstvo odbrane Pita Hegseta, Meta Gejca za ministra pravosuđa i Talsi Gabard za direktorku Nacionalne bezbednosne službe, u čijoj nadležnosti je koordinacija svih bezbednosnih agencija – dočekane sa velikom zabrinutošću. Moguće je da neki od njih ne prođu senatsku proceduru ozvaničenja imenovanja zbog čega se očekuje da će Tramp nastojati da zaobiđe tu proceduru.
Najzad, ali ne najmanje vazno, videćemo kako će Tramp realizovati obećano proterivanje na desetine hiljade nelegalnih imigranata sa teritorije SAD.

Kako će Trampovo predsednikovanje uticati na američku politiku prema Srbiji, odnosno srpsko-kosovskom čvoru?
Spoljno politički prioriteti SAD, pa i ove druge Trampove administracije su: Kina, Rusija/Ukrajina, Bliski Istok, tj. Iran. Naš region, Zapadni Balkan je u svakom pogledu sekundaran. Kada je reč o Srbiji nije beznačajno što je predsednik Vučić imao telefonski razgovor sa Trampom. Sigurno je, takođe, da postoji određen nivo uspostavljenih odnosa sa nekim ljudima u Trampovom okruženju – bivšim izaslanikom za Balkan i bivšim ambasadorom SAD u Nemačkoj, Ričardom Grenelom, koji do sada nije dobio nikakvu funkciju, i pored određenih očekivanja, ali još ima vremena. Grenel je viđen na sastanku koji je Tramp imao nedavno sa Ukrajinskim predsednikom Zelenskim. Tu je, takođe, Trampov zet, Džared Kušner koji je potpisao ugovor o izgradnji hotelskog kompleksa na mestu Generalštaba u centru Beograda.

Ivan Krastev je još aprila ove godine u Fajnenšel tajmsu napisao članak pod naslovom: „Osveta će biti gorivo druge Trampove administracije“. Obistinjuje se ovo njegovo predviđanje

Ne treba očekivati nikakvo „otpriznavanje“ kosovske nezavisnosti – to je stajna tačka američke politike. Ostalo su trenutno zaista samo nagađanja: moguće je na privrednom planu očekivati povećanje američkih ulaganja; možda će doći do većeg pritiska na Prištinu oko stvaranja Zajednice srpskih opština; neki čak spominju moguće vraćanje pitanja statusa severa Kosova. Dok Trampova administracija ne preuzme svoje nadležnosti teško je sa izvesnošću bilo šta reći osim da ne treba očekivati veće promene u odnosu na region. Dosta zavisi od toga da li će između SAD i EU postojati tesna saradnja oko Zapadnog Balkana, pa dakle i Srbije ,kako je to bilo tokom američkih administracija pod vlašću demokrata, pa tako i ove Bajdenove.

Najveći deo Evrope nije bio sklon Trampu. Šta ona sad može da očekuje?
To je jedno od najvećih pitanja. Ako je suditi po prethodnom Trampovom mandatu, odnosi neće biti ni malo jednostavni. Rekao sam da je Tramp sada pripremljeniji, ali je ovog puta i Evropa, odnosno Evropska unija pripremljenija. Tramp je smatrao, i smatra, da svi, pa dakle i Evropa iskorišćavaju SAD. Tu nadasve misli na dve stvari. Prvo na američki bezbednosni „kišobran“ nad Evropom za koji SAD izdvajaju neproporcionalno veća sredstva nego evropske zemlje koje su u NATO savezu. Tramp nije prvi američki predsednik koji je to pitanje pokrenuo, on je samo nastavio gde su drugi stali. Poslednjih godina mnoge evropske članice NATO su dostigle preporučenih, odnosno zahtevanih dva odsto budžeta za odbranu. Evropa će verovatno najmanje još 10-15 godina biti zavisna od američke vojne zaštite. Pitanje je da li će Tramp ovog puta povući američku vojsku iz Nemačke i Evrope – iz svih NATO baza – što je bio najavio za Nemačku ali nije ostvario. Evropske zemlje su povećale vojne izdatke, proizvodnju naoružanja i planove saradnje u izgradnji novih borbenih sredstava.
Takođe je, zbog mogućnosti Trampovog smanjenje doprinosa i čak možda povlačenja iz NATO-a, Evropska unija počela tešnju saradnju sa NATO-om oko moguće budućnosti bez SAD.

Da li Tramp može da donese prekid rusko-ukrajinskog rata, da li će on dozvoliti Putinu da bude pobednik?
Tramp je obećao, u svom tipičnom bombastičnom maniru, da će rešiti rusko-ukrajinski rat za 24 sata. Pre neki dan je izjavio da je već imao razgovor sa Putinom i da ga je rekao da ne pojačava napade. Moskva je, međutim, demantovala da je bilo razgovora.
A pre neki dan (u nedelju 17. novembra – prim. NM) Moskva je izvela jedan od najžešćih raketnih i napada dronovima na ukrajinsku energetsku infrastrukturu – za koju se tvrdi da je velikim delom već onesposobljena, a zima je stigla – kao i na gradove, Kijev i Odesu pre svega. Takođe, Rusija je „unajmila“, govori se, oko 12.000 severno-korejskih vojnika od kojih 3.000 izgleda već učestvuje u borbama kod Kurska.

Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo

SAD su, takođe, upravo zbog ove ruske eskalacije, najavile da su konačno, nakon mnogih molbi Ukrajine, odobrile napade dalekometnim raketama po dubini ruske teritorije na vojna postrojenja. Da li će Tramp uskratiti vojnu i finansijsku pomoć Ukrajini – teško je prognozirati. Predsednik Zelenski je već duže vreme u kontaktu sa Trampom u nastojanju da osujeti neke njegove dramatične jednostrane odluke.
Dakle, američko-ruski odnosi će uveliko zavisiti od načina na koji će, bar privremeno, biti okončana ruska invazija na Ukrajinu. Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo.

Kada je reč o ratnim žarištima, još je po svetski mir možda opasnije ono na Bliskom istoku. Kakav će biti odnos Trampove administracije prema tom problemu?
Tramp je, to je već dugo poznato, veoma blizak sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom. Novi američki predsednik će dati punu podršku Izraelu, nastojeći pri tom da smiri sukob i dovede do primirja, ukoliko to u sledeća dva meseca na postigne Bajden.
Bez Amerike, Izrael ne bi mogao da vodi ovaj rat u Gazi i Libanu. Amerika je najveći i najznačajniji snabdevač Izraela oružjem, i to će verovatno i ostati.
Tu je i Iran koji podržava Hamas u Gazi, Hezbolah u Libanu i Hute u Jemenu. Tramp je veliki protivnik Irana, istupio je 2018. iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana (JCPOA) potpisanog 2015. kako bi se Iran saglasio sa prestankom procesa dolaženja do nuklearne bombe. Tramp je bio pobornik oštrih sankcija prema Iranu.

Tramp je, za vreme prethodnog mandata dosta zaoštrio odnose sa Kinom, kakvu njegovu politiku sada očekujete?
Predsednik Bajden je nastavio u određenoj meri Trampovu carinsku politiku prema Kini, ali je takođe tražio načina da se smire odnosi. Evo, u istom danu kada je Putin pojačao napade na Ukrajinu, susreli su se Bajden i Si Đinping u Peruu, na samitu Azijsko-Pacifičke ekonomske saradnje. Si Đinping je tom prilikom izjavio da je spreman „da radi sa novom američkom administracijom, da održava kontakte, proširi saradnju i upravlja razlikama kako bi došlo do mirne primopredaje kinesko-američkih odnosa“.
Kina je sigurno na prvom mestu Trampovih preokupacija. Gledaće da sve karte stavi na sto kako bi pospešio američki model privrede privatnog preduzetništva, njenu kompetitivnost, produktivnost, moć inovacije, u odnosu na državno-kapitalistički kineski model u kome je država pre svega ta koja stoji iza kineskog privrednog uspeha.
Ne treba zaboraviti i tesne privredne veze koje postoje. Kina drži oko 900 milijardi dolara američkog duga. Kompanije poput Epla proizvode svoje pametne telefone u Kini. Kina je i dalje glavni snabdevač kritičnim sirovinama poput litijuma i mnogih drugih, kao i najveći proizvođač sirovina za lekove na svetu.

U tom kontekstu, da li su po vašem mišljenju ozbiljne pretnje Kine prema Tajvanu? Kolika je spremnost SAD da brani Tajvan?
Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji, niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način. Ekonomski odnosi Kine i Tajvana su intenzivni, svakodnevno ima mnoštvo letova između Kine i Tajvana. U slučaju agresije, došlo bi do velike pometnje u svetskoj privredi jer Tajvan i dalje proizvodi 90 odsto svih najrazvijenijih poluprovodnika, tzv. čipova, za sve računare i za razvoj veštačke inteligencije.

Kad smo već kod Rusije i Kine, nedavno je završen samit BRIKS-a. Kako ocenjujete domete skupa uz Kazanju?
BRIKS jesu sigurno značajna pojava po obuhvatnosti svetske populacije i zato što predstavljaju takozvani „globalni jug“ koji traži svoje mesto u multi polarnom svetu. Samit u Kazanju je, međutim, pokazao duboke razlike među ovim državama. Demokratske zemlje, Indija, Brazil i Južna Afrika, bez obzira na razlike u nivoima demokratije nisu bile saglasne da se sa Rusijom suprotstave „globalnom Zapadu“ niti da iniciraju stvaranje zajedničke valute naspram dolara ili evra.
Kina, koja je po mnogo čemu najjača među ovim državama i koja daje Rusiji značajnu podršku u ratu sa Ukrajinom, mada samo do određene tačke, svojim postupcima stavlja ograničenja na šire aktivnosti BRIKS-a i pažljivo odmerava dokle i kom pravcu ići sa ovom organizacijom.

Izbori u SAD gurnuli su u drugi plan neke druge izbore, pre svega u Evropi, odnosno Moldaviji i Gruziji. Kako tumačite njihove rezultate?
U ovoj, 2024. godini, kada se u čitavoj svetskoj istoriji održava najveći broj izbora, nedavni izbori u ove dve zemlje su bili izuzetno značajni. Ruska invazija na Ukrajinu podstakla je Evropsku uniju da proširi krug zemalja u kojima velika većina građana želi da njihova zemlja postane članice EU.
U Moldaviji koja je postala kandidat za punopravnog člana EU kad i Ukrajina, juna 2022. i istovremeno sa Ukrajinom, decembra 2023, započela pristupne pregovore, predsednica Maja Sandu je u drugom krugu predsedničkih izbora ubedljivo pobedila socijalistu, proruskog kandidata, sa 11odsto razlike. Referendum o tome da se put ka EU unese u ustav Moldavije takođe je imao pozitivan rezultat uprkos dokumentovanoj masovnoj kupovini glasova od strane Rusije i njenih zagovornika.
Moldavija se, kao i mnoge zemlje, suočava sa velikim ekonomskim i energetskim izazovima, ali su izbori pokazali odlučnost na putu ka EU. Sledeći test biće parlamentarni izbori u leto 2026. godine.
U Gruziji, gde se redovno u anketama 85 odsto stanovništva izjašnjava za pristupanje EU, partija na vlasti, Gruzijski san, proruskog oligarha Bidžine Ivanišvilija, proglasila je pobedu na neravnopravnim i neslobodnim izborima, po izveštajima međunarodnih posmatrača i opozicionih stranaka. Usledili su masovni ulični protesti. Zanimljivo je da je mađarski premijer Viktor Orban odmah sledećeg dana otišao u Tbilisi da čestita Ivanišviliju na pobedi.

Na osnovu svega onoga što znamo o Trampu i njegovom načinu postupanja, ne verujem da može, sebi pre svega, da dozvoli da Putin izađe kao pobednik, ma šta to konkretno značilo

Treba napomenuti da je vlada pre izbora izglasala zakon o stranim agentima, zbor čega je Brisel odmah suspendovao proces pristupanja EU. Ivanišvili je takođe pre izbora najavio da će u slučaju pobede zabraniti opoziciju i osujetiti aktivnosti građanskog društva. Jedino se predsednica Gruzije, Salome Zurabišvili, suprotstavila odlukama vladajuće stranke.

Na izborima u Austriji pre dva meseca pobedila je, kako se kaže, krajnje desna Slobodarska stranka. Da li se od tada nešto promenilo u životu „običnih“ građana?
Ništa se posebno u Austriji nije promenilo. Bruto nacionalni proizvod po stanovniku u Austriji je 56.000 američkih dolara – pet puta veći nego u Srbiji. Tacno je, prvi put je pobedila Slobodarska stranka (FPO) sa 28,8 odsto glasova, dva i po odsto više od partije desnog centra (OVP). Razlozi su slični kao i u drugim zemljama gde podrška partijama krajnje desnice i populistima raste. To su inflacija, strah od povećanih migracija, protivljenje ratu. Međutim, slobodarska stranka nije u stanju da formira većinsku koaliciju. Niko ne očekuje novu vladu pre proleća. Govori se o koaliciji desnog i levog centra uz liberalnu partiju NEOS.
Posle Trampove pobede u SAD ponovo se pominje mogućnost koalicije Slobodarske stranke i Austrijske narodne stranke desnog centra (OVP), međutim sadašnji kancelar i lider Austrijske narodne stranke, Nehamer, tome se veoma protivi, dok se delovi njegove stranke, posebnog velikog biznisa, zalažu da se eventualno predsednik Slobodarske stranke odrekne kancelarskog mesta u prilog Narodne stranke i tako omogući formiranje vlade krajnje i umerene desnice. Slobodarska stranka je već tri puta bila u vladama kao manjinska stranka. Mnogi u Austriju zaziru od toga kakvu bi sliku o sebi uspešna Austrija poslala Evropi i svetu.

Za Evropu se kaže da poslednjih godina skreće udesno. Kakva je ta evropska desnica. Postoji li u tom pogledu razlika između stare i nove Evrope, tj. zapadne i istočne?
Razlike postoje iako su sada sve članice EU – osim Austrije, Irske, Kipra i Malte – istovremeno i članice NATO. Nakon ruske invazije na Ukrajinu govorilo se da će težište EU da se pomeri ka istoku. Naime, zemlje poput Poljske i baltičkih, upozoravale su da će Putin da se odluči na taj korak februara 2022. godine. Sigurno je da se glas zemalja istočne Evrope danas mnogo pažljivije sluša. Izbor Kaje Kalas, bivše premijerske Estonije, za visoku predstavnicu EU za spoljnu i bezbednosnu politiku govori tome u prilog.
Sličnosti pak ima u tome što je došlo do porasta podrške desnim i krajnje desnim strankama i u zapadnim i u istočnim zemljama.

Svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva… žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji

Ono što se u EU nije očekivalo to je da će u pojedinim njenim članicama doći do nazadovanja demokratije, slobode i vladavine prava. To se na određeni način dogodilo u Italiji pod Silvijem Berluskonijem. To je bio slučaj sa Poljskom a sada i dalje sa Mađarskom. EU je morala da posegne za članom sedam Evropskog osnovnog ugovora i „ukori“ takve članice, Mađarskoj je uskratila predviđena sredstva iz budžeta EU.
Pitanje koje se postavlja sa Trampovom pobedom jeste da li će EU uspeti ne samo da održi jedinstvo nego i da ga ojača. Izveštaji Enrika Lete, Marija Dragija i bivšeg finskog predsednika, Sauli Ninisto, svaki na svoj način ističu potrebu da EU utrostruči napore, kako u ekonomiji tako i u sferi odbrane, da bi ojačala svoj položaj u svetu u kome SAD i Kina dominiraju.

Vladimir Gligorov je rekao da je zapravo čudo da se liberalizam, s obzirom na kratku tradiciju te brojnost i snagu neprijatelja, uopšte održao. Kako vama izgledaju poslednjih pola veka?
Drago mi je da pominjete Vladimira Gligorova. Njegovim odlaskom zaista smo izgubili jedan od najpronicljivijih kritičkih umova u našoj zemlji. Mnogo govori činjenica da svi koji beže od ratova, sukoba, siromaštva.., žele da dopru do obala Evrope, Amerike, Australije. Ti ljudi ne idu ka Kini ili Rusiji. To nam govori da u tom evropskom, američkom svetu, uz sve njegove manjkavosti, način života, koji karakterišu demokratija, ljudska prava i slobode kao nigde na Planeti, ipak ima veliku privlačnost. Ljudi osećaju da tu imaju više mogućnosti za život i lični prosperitet.
Liberalizam je doživeo značajne udare, posebno u poslednje dve decenije. To je, između ostalog, i dovelo do porasta desnih i levih populizama. Ljudi kojima su sloboda i demokratija na srcu moraju svakog dana da se sete da ove vrednosti nisu nikada jednom za uvek date i da se za njih mora svakodnevno zalagati.

I naš region, makar deklarativno, želi u Evropu. Da li bi Evropa trebalo da bude odlučnija i malo više mu otvori svoja vrata?
Mislim da bi Evropska unija trebalo da bude znatno odlučnija. Uostalom, imamo presedan kada je EU 2007. godina primila u punopravno članstvo Rumuniju i Bugarsku koje po svim merilima nisu bile spremne za to. Zamislimo da danas, sa ruskim pokušajem da potpuno okupira Ukrajinu, srećom neuspelim, Rumunija i Bugarska nisu članice EU i NATO. To bi bile otvorene granice za rusku vojnu silu. Te zemlje su danas zaštićene i u međuvremenu su ispunile mnoge od kriterijuma koja tada nisu. Još ima posla, vidimo političku nestabilnost u Bugarskoj gde je u dve godine održano sedam parlamentarnih izbora, ali Bugarska je članica EU i NATO, saveznik koji podržava jedinstven stav u odnosu na sve odluke o spoljnoj i bezbednosnoj politici.

Čini mi se da do invazije na Tajvan neće doći u neko skorije vreme. Što ne znači da pretnja ne postoji niti da je Kina odustala od prisajedinjenja Tajvana na jedan ili drugi način

Sa Trampovom pobedom EU je na još jednom ispitu. Žan Mone je na početku evropskog ujedinjenja rekao: „uvek sam verovao da će se Evropa izgraditi kroz krize te da će ona, Evropa, biti zbir odgovora na te krize“.

Da li Beograd svojom politikom kvari integraciju regiona u EU, da li je destabilizator prilika u svom okruženju?
Bilo je vremena, posle pobede nad poražavajućim režimom Slobodana Miloševića, kada su svi premijeri regiona, recimo, pisali zajedničke uvodnike za velike strane medije ističući međusobnu podršku na putu ka EU. Međusobnu podršku i zalaganje jednih za druge da budu što uspešniji u demokratskim reformama, zalaganje za što veće regionalno povezivanje.
Imamo sada, sa Planom rasta za region, koji je Ursula fon der Lajen promovisala, mogućnost da se na ovom prostoru stvori zajedničko tržište koje bi čitav region kvalifikovalo da postane deo jedinstvenog evropskog tržišta.
Srbija je najveća zemlja ovog našeg malog regiona koji sada, zbog teške demografske situacije, ima svega 16 miliona stanovnika. S jedne strane, zemlje regiona treba da budu mnogo aktivnije na planu priključenja Evropskoj uniji. S druge strane, i sama Unija, da bi povratila kredibilitet procesu proširenja, treba da više pomaže tim zemljama i pospešuje njihove napore. Geopolitički imperativ EU je da što više zemalja zapadnobalkanske šestorke u što kraćem roku bude spremno za punopravno članstvo. Ukoliko Evropska unija ne bude prisutna u ovom regionu, to će samo dati još više prostora Rusiji za njenu destruktivnu, ne samo antievropsku nego, rekao bih, i anticivilizacijsku politiku.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 21. novembar 2024.

BRIKS u Srbiji

PEŠČANIK, , , , , , ,
Danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile

Prošlonedeljni, 15. po redu samit BRIKS-a (22-24. avgust, Johanesburg, Južnoafrička Republika) iskorišćen je u beogradskim režimskim medijima za još jednu kampanju u korist ove organizacije, sa sve zalaganjem da i Srbija postane njen član. Kampanja, doduše, nije bila tako agresivna kao što oni inače umeju, ali za to postoje određeni razlozi. Najpre, pojedine opozicione, uglavnom desničarske, partije (Dveri, Novi DSS itd.) to već odavno traže (kao uostalom i pristupanje ruskoj Evroazijskoj ekonomskoj uniji – EAEU), tako da Vučić najverovatnije ne želi da ispadne da kopira tuđu, tj. politiku svojih protivnika.

Drugo, i važnije, sa njenim nosećim stubovima, Rusijom i Kinom, Srbija ima bolje odnose i od preostalih osnivača i od novoprimljenih članova tako da joj formalno članstvo i ne treba.


Politička suština

Ako je i zamišljen kao čisto ekonomska organizacija –mada je teško i zamisliti da Putinova Rusija bilo čemu pristupa na takav način; važi to i za Đinpingovu Kinu – danas je jasno da to više nije tako i da su krajnji ciljevi BRIKS-a političke prirode. Oni možda samo nisu tako vidljivi, jer su sadašnje aktivnosti još uvek prvenstveno usmerene na stvaranje široke i snažne ekonomske baze koja na kraju uvek presudi i u političkim sporovima.

Aktuelna svetska situacija – s jedne strane sukob Rusije i Evrope povodom Putinove agresije na Ukrajinu, a sa druge, mada trenutno ne oružani ali potencijalno opasniji, sukob Kine i SAD povodom Đinpingovih aspiracija prema Tajvanu – ukazuje na sve veću konfrontaciju između Istoka i Zapada. Tome u prilog govori i nastup kineskog predsednika na samitu BRIKS-a koji su pojedini posmatrači ocenili kao „najotvorenije i najeksplicitnije nastojanje” da se BRIKS okrene protiv Zapada. Lako je uočljivo da Kina pre svega pokušava da BRIKS iskoristi kao platformu (uzgred, to pravno i nije organizacija nego „platforma za saradnju”) koja će okupiti što veći broj zemalja da bi je to učinilo jačom u trenutku kada proceni da je spremna za konačni obračun.

Nema, dakle, ovde ni govora o stvaranju nekakvog „multipolarnog” sveta, kako se inače pojava BRIKS-a ne retko tumači, već se radi o pokušaju da se svet ponovo podeli na dva bloka. Pri čemu Kina računa da je izvukla određene pouke iz onog blokovskog sukoba od pre pola veka, tj. iz poraza Sovjetskog Saveza koji je krahirao pre svega zato što (ni uz pomoć istočnoevropskih zemalja pod svojom kontrolom) nije mogao da izdrži ekonomsku trku sa Zapadom. Zato Kina sada nastoji da ojača ekonomski uticaj po celom svetu i tako (makar indirektno) poveća broj svojih a smanji broj saveznika Amerike koju nesumnjivo vidi kao glavnog protivnika i u ekonomskom i u vojnom smislu.

Kada se govori o sukobu Zapada i Istoka, onda se naravno ne misli na geografske strane sveta nego na političke. Reč je pre svega o pokušaju neslobodnih i nedemokratskih režima Kine i Rusije da zaustave širenje  slobode i demokratije u svetu.

Ekonomski razvoj, tj. kada ljudi reše svoje egzistencijalne probleme – kao što je Kina, dopuštajući kapitalizam u ekonomiji,  rešila problem gladi i podigla standard svog stanovništva – kod njih se javi potreba da zadovolje svoju „duhovnu glad”. A za to su neophodne kulturne slobode – misli, govora, okupljanja, organizovanja…

To je ono što diktatori poput Đinpinga ne žele da dozvole. Ali Đinping ne želi ni da mu demokratija zakuca na vrata kao što se desilo Putinu sa Ukrajinom, tj. njenom željom da uđe u Evropsku uniju. Zato pokušava da posredstvom ekonomskih mehanizama što veći deo sveta stavi pod svoju kontrolu, odnosno da onemogući ili zaustavi njegovu demokratizaciju.

Srbija je dobar primer za to. Na jedan ili drugi način, Kina je milijarde evra uložila u Vučića i njegov autokratski režim. Nema sumnje da će isti recept primeniti i na svaku drugu zemlju, bila ona članica BRIKS-a ili ne bila.


Iskustvo Nesvrstanih

Da Kina uči iz tuđeg iskustva govori i politika proširenja BRIKS-a. Ona želi da izbegne da se, kao što je do toga došlo početkom šezdesetih godina 20. veka, između dva bloka pojavi neka nova grupa neutralnih zemalja. Zato je pored Indije, koja je već unutra, pokušala da u BRIKS ubaci i druga dva osnivača Pokreta nesvrstanih – Egipat i Indoneziju. Indonezija je u poslednji čas otpala, jer je domaćin samita južnoafrički predsednik Siril Ramafosa insistirao da u članstvo bude primljena Etiopija. Ni to, doduše, nije moglo mnogo da pokvari zadovoljstvo Đinpingu. Ne samo zato što je i Etiopija bila istaknuti član nesvrstanih, već i zato što se Kina već ulogorila na „crnom kontinentu” a ovo će sigurno dodatno ojačati njenu poziciju. Za Indoneziju ima vremena.

Način prijema novih članova – koji kao da su skupljeni „s koca i konopca”, toliko su međusobno različiti – najbolji je dokaz da BRIKS postaje prvenstveno politička organizacija Očigledno je, naime, da prilikom njihovog izbora nema nikakvih jasnih i unapred propisanih kriterijuma (osim da ne podržavaju „politiku sankcija”) a kad nema kriterijuma to znači da odlučuje politička (zlo)volja.

Pored Egipta i Etiopije u članstvo (koje formalno počinje 1. januara 2024. godine) između dvadesetak zainteresovanih zemalja primljeni su još Argentina, Iran, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Prijem poslednje tri, kojima su ljudske slobode i prava značajni otprilike koliko i deveta rupa na svirali sigurno neće doprineti jačanju demokratskih tendencija u ovom savezu, ali će zato Kini omogućiti da skoro u potpunosti kontroliše tržište nafte čiji je najveći svetski uvoznik.

Od Arabije i Emirata se, takođe, očekuje da ojačaju finansijski potencijal BRIKS-a, odnosno njegove Nove razvojne banke koja je od osnivanja 2015. odobrila svega 30 milijardi dolara kredita. Svetska banka je, recimo, samo prošle godine zemljama u razvoju podelila zajmove u visini od oko 100 milijardi dolara. Đinping kao da ima zmiju u džepu.

Ekonomisti su već primetili da je jedan od glavnih ciljeva BRIKS-a (pored zamene dolara nekom drugom valutom, o čemu je bilo dosta priče ali ne i konkretnih zaključaka) čvršće povezivanje zemalja koje imaju sirovine (Rusija) sa onima koje imaju prerađivačku industriju (Kina) te njihov pokušaj ovladavanja svetskim ekonomskim tokovima, odnosno, u perspektivi, svetom u celini.

Argentinu, koja je u velikoj krizi, u kojoj je inflacija premašila 100 procenata i kojoj je MMF pozajmio 44 milijarde dolara da bi stabilizovala svoje finansije, u BRIKS je ugurao brazilski predsednik Lula da Silva, inače veliki kritičar MMF-a, očekujući po svoj prilici da će joj na taj način obezbediti dodatna sredstva.

Prijem Egipta verovatno je motivisan željom da se u zemlji koja je u velikim ekonomskim teškoćama (čak ima problema da obezbedi sredstva za uvoz pšenice, samo od marta 2022. egipatska funta je tri puta devalvirala, inflacija je premašila 35 odsto) izbegne neka nova „obojena revolucija”, tj. demokratizacija.


Čelično bratstvo

Predstavnika Srbije nije bilo u Johanesburgu. Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić je objašnjavao da Srbija ne može istovremeno da traži članstvo u BRIKS-u i u Evropskoj uniji.

Ali, ako nema Srbije u BRIKS-u ima BRIKS-a u Srbiji. Naime, ono što je možda „mislena imenica” i za neke njegove osnivače, Srbija već uveliko koristi: sirovine iz Rusije, investicije iz Kine, kredite iz Emirata. Tako da formalno članstvo, kao što je rečeno na početku, njoj nije ni potrebno. A ne treba to ni Rusiji ni Kini sa kojima Srbija već gaji „bratske odnose” i „čelično prijateljstvo” čime, opet, ne može da se pohvali nijedna od novoprimljenih članica BRIKS-a. S druge strane, Srbija je Rusiji i Kini potrebna baš takva kakva jeste i tu gde jeste: sa ograničenim ljudskim pravima i slabom demokratijom, ali u vratima Evropske unije, kao njihov Trojanski konj na Balkanu.

Kakav god da mu je bio cilj na početku, danas je jasno da BRIKS sve više postaje kineska platforma za obračun sa Zapadom kao političkim poretkom, kao skupom zemalja u kojima vlada liberalno-demokratsko društveno uređenje gde god se one na kugli zemaljskoj nalazile.

Mijat Lakićević
Pošćanik.net, 29. avgust 2023.

SANU i MMF

PEŠČANIK, ,
S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno. Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo

Ovih dana u Beogradu su, takoreći uporedo, održana dva važna skupa. Prvi je zapravo bila pristupna beseda ruske istoričarke Natalije Naročnicke u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u utorak, 1. novembra. U predavanju pod naslovom „Rusija i Srbija u međunarodnim odnosima u eri promena: Linije napetosti u evropskoj geopolitici 19-21. veka“, Naročnicka (koja je član SANU postala prošle godine) je između ostalog rekla da su „pravoslavna civlizacija i srpska državnost – amanet cara Lazara – neprihvatljivi briselskoj eliti“; da „sudbina slovenstva s njegovom ćirilicom i jezikom kao i herojskom istorijom opstajanja između katolika i muslimana nije zavidna“, štaviše, da je „kolektivni Zapad“ (izraz koji se u srpskom novogovoru isključivo koristi) „slovenskim narodima pripremio ulogu mrtvog eksponata u etnografskom muzeju“; da je „kriza Evropske unije neminovna (jer) za hrišćanske vrednosti mesta u ustavu Evropske unije nije bilo mesta“ te da „ruskom svetu i srpskom narodu istorija dodeljuje ulogu zaštitnika zajedničkog evropskog duhovnog nasleđa. Upravo to, a ne hipnotišuće cifre ‘bruto domaćeg proizvoda’ čine nas velikim igračima u istoriji Evrope“, zaključila je Naročnicka.

Gotovo u isto vreme, samo stotinak metara dalje, u Narodnoj banci Srbije trajali su razgovori sa Međunarodnim monetarnim fondom. Pregovaralo se – a o čemu bi drugom – o parama. Naravno, pare su potrebne Srbiji, od MMF-a se očekuje da nam ih pozajmi. Na kraju, Srbija će za naredne dve godine dobiti 2,4 milijarde dolara s kamatom od oko 2,5 odsto, najnižom koja se trenutno može dobiti, odnosno za oko dve trećine manjom od one po kojoj bi mogla da se zaduži na tržištu.

Bez tih para Srbija bi morala znatno da smanji javnu potrošnju, dakle, morala bi da skreše plate i penzije, ili izdatke za prosvetu (možda ne bi bilo para za Naročnicku) i zdravstvo, ili za vojsku i policiju, a najverovatnije za sve to zajedno. Ili, ako to ne učini, ne bi imala novca da vraća dugove, drugim rečima, morala bi da proglasi bankrot. Praktično, MMF, taj omraženi „svetski finansijski policajac“, spasao je Srbiju. Od bede ili od bankrota – to bismo mogli sami da biramo.

Ove dve „slike“ slika su i prilika aktuelne vlasti, ali i (verovatno) većinskog dela srpskog društva, onog – što bi rekla Latinka Perović – dominantnog. Pa i onog dominantnog u intelektualnoj sferi. Odnosno, predstavljaju odraz svojevrsne moralne, ali i mentalne izopačenosti, da ne kažem hipokrizije.

S jedne strane, volimo Rusiju i rusku dušu, divimo se „ruskom svetu“ koji prezire materijalne vrednosti, a sa druge, pošto se „od ljubavi ne živi“, uzimamo novac od Zapada jer nam ovo što sami zaradimo nije dovoljno.

Sve u svemu, kao što vidimo, Zapad hoće da nas uništi tako što nam daje novac da bismo mogli da preživimo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 5. novembar 2022.

Vazali i ostali

PEŠČANIK, , , , ,
Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama

Kada su Jožu Mencingera, arhitektu slovenačkog monetarnog sistema, uvođenja tolara i kasnije prelaska na evro, početkom devedesetih, kada se Slovenija osamostaljivala, pitali kakva bi želeo da bude njegova nezavisna “dežela”, poznati ekonomista je odgovorio – dosadna.

To je, u najkraćem, značilo da se politički konkurenti ne tretiraju kao državni neprijatelji i izdajnici, da se društveni sporovi rešavaju u parlamentu, da funkcionišu institucije. Drugim rečima – da nema lidera, tj. da nema potrebe za spasiocima i izbaviteljima.

U Srbiji pak – koja je i tada, pre tridesetak godina, bila na suprotnoj strani od Slovenije – malo, malo, pa neko zavapi za liderom. Ne samo u Srbiji nego i šire, naročito u Evropi, kojoj se nedostatak liderstva uzima kao najveća mana.

Kada se, sa druge strane, počnu nabrajati lideri, onda lista ide otprilike ovako: Si Đinping, Putin, Erdogan, Orban, Vučić. Nje teško zapaziti da su sve zemlje čiji su oni čelnici uglavnom nedemokratske, neke su, što bi se reklo, “klasične diktature” (Kina, Rusija), te da su svi ti lideri zapravo manji ili veći diktatori.

Nije mnogo drugačije bilo ni u prošlosti iako se danas često iznosi žal za tim vremenom. Istorija je pokazala da su mnogi koji su tada smatrani liderima zapravo bili ljudi bez vizije, načela i ideala, da su se ponašali vrlo oportunistički i donosili kratkovide odluke. Odsustvo slobode i demokratije, od sasvim prosečnih ljudi, koji su u jednom trenutku obavljali visoke političke funkcije, (na)pravilo je lidere bez ikakvog pokrića, što su posle milioni platili glavom.

Danas kada je, posebno zahvaljujući novim komunikacionim tehnologijama, demokratija mnogo veća, a pristup informacijama slobodniji, znatno je lakše detronizovati potencijalne kandidate za harambaše. Zato u Evropi nema lidera, ali ima nezavisnog sudstva, profesionalne policije, slobodnih medija, pristojne administracije… Bar mnogo više nego u ostalim delovima sveta, pogotovo onima gde stoluju lideri.

Na to se nadovezuje druga, još značajnija optužba na račun Evrope – neiskrenost i licemerstvo. Navodno, da stvarno hoće, EU bi nas davno primila pod svoje okrilje, ali nas u stvari neće, pa nas omalovažava i zavlači. Bilo bi dobro da oni koji tako govore bar jednom kažu kada je to moglo da se desi, u kom je to trenutku, posle 2000, naravno, Evropa mogla da kaže: “Srbijo, moja si”.

Posle prvih koraka u dobrom smeru, premijer Zoran Đinđić je mučki ubijen. Nakon toga, za vreme Koštunice, Tadića i sada Vučića, dakle već dve decenije, Srbija vodi politiku koja je u manjoj ili većoj meri protivna politici EU. Poslednjih desetak godina ta je politika doživela pravu “eskalaciju”. Evropska unija je neprekidno na meti oštre kritike – kako preko Vučićevih najbližih saradnika tako i preko medija pod njegovom kontrolom – komentari na njen račun su često zluradi i maliciozni, doprinos Evrope razvoju Srbije svesno se prećutkuje. Na drugoj strani, odvija se proces sve većeg približavanja Rusiji, čiji se doprinos višestruko preuveličava; prema Putinu se gaji idolopoklonički odnos.

Kad se sve skupi, u odnosu Srbija–Evropa, zapravo je u politici, tj. praktičnom ponašanju Srbije bilo mnogo više neiskrenosti i licemerstva nego u ponašanju Evropske unije. Takvog nekog poput Srbije ne biste trpeli ni za kafanskim stolom, a kamoli da ga primite u kuću.

 Iz toga proizlazi sledeća, možda i najteža optužba – da je Evropa postala „vazal“ Amerike. Posebno je zanimljivo da ova teza dolazi pre svega iz provučićevskih krugova, ali i iz onih koji su Vučiću suprotstavljeni.

U stvari, pre bi se moglo reći obrnuto. Amerika sa svojom vojnom silom dođe kao neka vrsta evropske pretorijanske garde. S obzirom na to da Evropska unija kao mirovni projekat – zasnovan na temeljnim vrednostima zapadne civilizacije kao otvorenog društva i liberalno-demokratskog pravno-političkog poretka – zapravo je relativno labava konfederacija koja nema svoju vojsku, uloga Amerike je da, kad se za tim ukaže potreba, štiti Evropu od agresora.

Rat koji se trenutno odvija na tlu Ukrajine nije sukob Rusije i Amerike nego Putinov napad na evropsku civilizaciju. I takođe Putinov pokušaj da svet vrati pola veka unazad, u doba kada je njime vladala „ravnoteža straha“ između supersila naoružanih atomskim bombama.

Kao što sam već pisao, ma koliko to ne bilo u njenom materijalnom interesu, Evropa je morala da se suprotstavi Putinovoj Rusiji jer joj to nalažu moralne vrednosti na kojima je zasnovana (sloboda, jednakost, bratstvo).

Krajnji Putinov cilj je, zapravo, da sruši osnovnu ideju evropskog prosvetiteljstva – večni mir i svetsku vladu. To je, naravno, protivno i interesima Rusije i ruskog naroda. O tome je danas i ovde reč. Zato Putin ne sme da pobedi.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2022.

Koliko je sati

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Poseta premijera Rusije Medvedeva došla je Vučiću kao poručena da, pošto je Evropa ohladila Makedoniju, on još malo zagreje svoje odnose sa Rusijom

Ruske teme

Borci “čuvene Krajiške divizije”, piše Branko Ćopić u “Bašti sljezove boje”, koji “danonoćno u borbi, bez predaha i odmora” nastupaju od Aranđelovca prema Beogradu, odmarali su se negde pred ponoć u jednoj udolini ispod puta, kod Boleča. Vojniku Iliji bio je stao sat koji je pre neki dan dobio od komandira čete; uspeo je da ga uz pomoć drugova navije, ali nije znao koliko je sati. Istovremeno, cestom poviše Krajišnika “iz pravca Smedereva već duže prilazi neka jedinica.., prilično uredno”, pa je neko pomislio da bi to mogli biti i Nemci u povlačenju. U jednom trenutku, iznerviran što nikako da sazna tačno vreme, “Ilija se poispravlja na utrnula koljena, savije dlanove oko usta” i vikne: “Ehej, Švabo, koliko je sati, zdravlja ti?!” I tako nastade sveopšti krkljanac, opisao je pisac “golubijeg srca” jednu bitku za oslobođenje Beograda oktobra 1944, u priči “Koliko je sati”.
Umesto počasti borcima koji su učestvovali u tom velikom poduhvatu, da 20. oktobar bude samo njihov dan, taj slavni datum zaklonjen je fitosanitarnim sporazumom i dispečerskim centrom.

NA TAPETU: Dobro, bila je i vojna parada, mada nije jasno da li je njome Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, hteo da impresionira ili umilostivi Dmitrija Medvedeva, premijera Rusije. A možda se samo rukovodio logikom: ako je Putin imao vojnu paradu, kako da je nema Medvedev, makar u nekom dajdžest izdanju. Pri čemu ostaje potpuno po strani pitanje čemu uopšte ta parada? Sasvim bespotrebno arčenje ljudskih i materijalnih resursa. Umesto da 20. oktobar bude dan sećanja na žrtve – blizu 3.000 poginulih partizana i nešto manje od 1.000 crvenoarmejaca, i 15.000 ranjenih. Da Nemce ne računamo. Mada bi već jednom trebalo da dođe vreme da se i njihove žrtve računaju. Tako bi možda i kupovina “PVO sistema” – PVO, ako neko ne zna, protivvazdušna odbrana – pod nazivom “pancir S” postala besmislena. Osim ako smisao čitavog ovog performansa nije da se iskrivi slika o stvarnim ulogama u ovoj vojnoj operaciji, pa se i datumi proslave pomeraju prema potrebama ruskih lidera. Putin je, da podsetimo, u Beogradu bio 16. oktobra 2014, na sedamdesetogodišnjicu, a Medvedev na proslavi 75 godina oslobođenja, evo, 19. oktobra.
Ovako ispada da je u poseti Srbiji zapravo bila trgovačka misija. Jer, osim oružja, došli su da nam uvale i svoj nuklearni centar i svoj dispečerski centar za Železnice Srbije i izgradnju železničke pruge od Valjeva do Crne Gore, kao i kredit od preko 170 miliona evra, da nabrojimo samo najznačajnije poslove. Sa druge strane, Srbija je dobila samo tzv. fitosanitarni sporazum, koji bi trebalo da omogući jednostavnije i jasnije procedure za izvoz voća i povrća u Rusiju. Suština tog sporazuma je, zapravo, u izbegavanju dvostrukih inspekcija – i na srpskoj i na ruskoj strani. Preciznije rečeno, sporazum bi trebalo da omogući da se dokumentima koje izda naša fitosanitarna inspekcija stopostotno veruje u Rusiji, što znači da ta roba neće biti podvrgavana, što je dosad neretko bio slučaj, dodatnim proverama u Rusiji.
To bi, očekuje se, trebalo da doprinese povećanju izvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, koji je prošle godine iznosio 320 miliona dolara. Stvar je, međutim, u tome što taj izvoz poslednjih pet godina opada jer je 2016. bio 340 miliona dolara, a 2014. rekordnih 360 miliona dolara.
Uopšte, velike nade koje su u Srbiji polagane u rusko tržište, nakon što je Rusija u ekonomskom ratu sa Zapadom uvela embargo na robu iz Evrope i Amerike, i to baš na prehrambene proizvode, izjalovile su se. Izvoz u prvo vreme jeste znatno skočio, ali su nas ubrzo druge, konkurentnije zemlje potisnule, tako da je naš izvoz išao silaznom putanjom.
Sada se nešto slično, mada, mora se priznati, mnogo manje euforično govori o Evroazijskoj ekonomskoj uniji. Upravo krajem ove nedelje, u petak 25. oktobra, premijerka Ana Brnabić trebalo bi da u Moskvi potpiše sporazum o slobodnoj trgovini Srbije sa EAEU. “Na tržište od 180 miliona stanovnika – Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgistana i Jermenije (koje čine EAEU) na listi proizvoda koji se iz Srbije mogu izvoziti bez carina naći će se ubuduće i visokokvalitetne voćne rakije, vinjak, cigarete, ovčji i kozji sirevi”, ističe su tim povodom u “zvaničnim verzijama”.

PREĆUTANE TEME: Ali – neće automobili. Koliko je puta predsednik (bilo Vlade, bilo Republike) Vučić molio Vladimira Vladimiroviča da dopusti kragujevačkom Fijatu makar kontingentić od 10.000 automobila, verovatno ne zna ni sam. Molio, molio, pa se umorio; i odustao. Sad to više i ne pominje.
Ima, međutim, nešto što i Rusi izbegavaju da pomenu. To je – tok. Nekad Južni, a sada Turski. Naime, prema najavama zvaničnika sa obe strane, gas bi ovim gasovodom trebalo da potekne već za dva meseca, krajem decembra 2019. Dakle, i pripreme za svečano puštanje u rad trebalo bi već da otpočnu. Pa i razgovori o tome. O tome, međutim, tokom, doduše zaista kao šibica nabijenog boravka ruskog premijera, nije bilo ni reči. Ili, da budemo precizniji, i ako se govorilo, o tome ništa nije saopšteno javnosti. Po svoj prilici, Srbija će na toliko željeni “drugi pravac snabdevanja” – što bi joj uz sigurnost donelo i finansijsku uštedu jer bi taj gas trebalo da bude jeftiniji – morati još da pričeka.
Zato kredit može da dobije odmah. Reč je o zajmu od 172,5 miliona evra kredita koji bi trebalo da finansira više stvari: projektovanje i izgradnja novog dispečerskog centra na železnici; izrada projektno-tehničke dokumentacije za nastavak rekonstrukcije barske pruge i izgradnja elektrotehničke infrastrukture brze pruge Beograd – Budimpešta na deonici od Stare Pazove do Novog Sada. Ne zna se, međutim, najvažnije – uslovi pod kojima je kredit dobijen: rok, kamata, poček. Ako je cena po kojoj kupujemo “PVO sistem” vojna tajna – mada ni za to nema razloga – zašto bi to trebalo da bude kredit za železnicu.
Sporazum o istraživačkom centru za nuklearnu tehnologiju – što je, jedni kažu zasluga, drugi kažu maslo ministra bez portfelja Nenada Popovića – mnogi vide kao pokušaj Rusa da nam uvale neku nuklearnu elektranu. Pošto im to nije uspelo u Bugarskoj – gde je trebalo da podignu novu NE “Belene 2” – sada gledaju kako da nadoknade taj gubitak. Kada se ovome doda Centar za vanredne situacije u Nišu, kao i da je saradnja sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), nastalom na prostoru bivšeg SSSR-a, ušla u vojnu strategiju Srbije, te da je u delegaciji sa Medvedevom bio i ruski ministar za vanredne situacije Sergej Šojgu, ne čudi što mnogi posetu premijera Rusije Dmitrija Medvedeva vide kao još jedan korak ka militarizaciji Srbije.

Izvoz – uvoz

Uvoz iz Rusije otprilike je dvostruko veći od srpskog izvoza: prvi je prošle godine iznosio oko dve milijarde dolara, a drugi upola manje. Srbija, recimo, znatno više (1,5 milijardi USD) izvozi u Bosni i Hercegovinu, a izvoz u Crnu Goru (oko 900 miliona USD) samo je za 100 miliona manji nego na ogromno rusko tržište.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 24. oktobar 2019.