SNS

Politički protivnik kao smrtni neprijatelj

PEŠČANIK, ,
Upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije

Red socijalizma, red nacionalizma – na to se svode svi javni nastupi Aleksandra Vučića. S jedne strane država, tj. vlast oličena u jednom čoveku, apsolutnom vođi, koji brine o svemu i obezbeđuje sve, tako da (običan) narod nema šta da misli nego samo da (ga) sluša. Sa druge strane narodni neprijatelji, kako oni spolja tako i oni iznutra, s kojima, posebno ovim drugima, zna se kako treba postupati.

Pokazala je to i poslednja – eh, da je stvarno poslednja, što bi rekao Đorđe Balašević – Vučićeva konferencija za štampu (u nedelju, 24. decembra) koja se nije razlikovala od prethodnih. Počinje se obećanjem većih plata i penzija. Po pravilu, to se radi mesecima unapred – otprilike u julu najavi se povećanje koje će uslediti u januaru iduće godine. I koje, u stvari, ili treba da nadoknadi štetu prouzrokovanu inflacijom (prošle godine je rast cena u Srbiji bio među najvećima u Evropi, a tako će biti i ove) ili sledi po zakonu (kada je reč o penzijama). U tom „paketu“ su i razna jednokratna davanja, po 10-20.000 đacima, studentima, majkama, penzionerima. Naravno sav taj novac dolazi iz prethodno uzetih kredita (javni dug je za vreme ove vlasti više nego udvostručen i porastao je sa 15 na 35 milijardi evra), koji će naravno svi ti penzioneri, majke, studenti i đaci morati da vrate sa (visokom) kamatom, ali to Vučić krije kao zmija noge.

Zatim dolazi obećanje investicija u zdravstvo i školstvo. I to je zakonom propisana obaveza države, ali to naprednjaci predstavljaju kao da pre njih nije bilo ni škola ni bolnica. Uzgred, u državnom zdravstvenom sistemu Srbije čak i nije ključni problem nedostatak prostora i savremene opreme – mada je ona svakako potrebna – nego slaba organizacija, odnosno loše upravljanje. Zbog toga se neretko dešava da novi uređaji – kao što je i Vučić nedavno otkrio ono što svi znaju – čame u podrumu. Problem je, u najkraćem, partijsko zdravstvo. Zdravstvom Srbije vladaju partijski poslušnici, a ne stručnjaci. Primer za to je sudbina Dragana Milića, vaskularnog hirurga iz Niša, koji je, pošto je prethodno samopregornim radom s kolegama eliminisao liste čekanja, najpre umesto priznanja dobio packe od ministarke zdravlja, a onda je smenjen sa mesta prodekana niškog Medicinskog fakulteta i onemogućava mu se izbor u zvanje redovnog profesora. Očigledno, čini se sve da ga se otera u inostranstvo ili u privatni sektor, kojim putem su već pošli mnogi lekari i medicinske sestre koji nisu hteli da trpe zulum naprednjačkih kadrova.

Kao i zdravstvo, i obrazovanje je postalo partijsko. I ovde vlast misli da će loše stanje i slabe rezultate u prosveti popraviti nekakvim reorganizacijama i investicijama u „nove kapacitete“ – baš kao što se radilo u socijalizmu. Primer za to je izgradnja tzv. BIO4 kampusa koju je (uzgred – po ko zna koji put) na Vučićevoj konferenciji najavila Ana Brnabić. „Kao što je predsednik rekao“ (naravno – ništa bez predsednika) „za nekoliko dana počinjemo pripremne radove na BIO4 kampusu. Tu će biti okupljeno 1.400 profesora, istraživača, 4.000 studenata, više od 1.000 doktora nauka i 300 najsofisticiranijih laboratorija“, rekla je premijerka. Neko neupućen bi mogao da pomisli (a većina građana je, razumljivo, u ovakve stvari neupućena) da je reč o hiljadu „novih“ doktora nauka i o četiri hiljade „ekstra“ studenata što naravno nije slučaj. Reč je o tome da će kada kampus bude završen (a kad će – videćemo) u njemu „pod jednim krovom“ biti okupljeno više već postojećih (prirodnjačkih) fakulteta i instituta, tj. njihovih profesora i studenata. To što su sada raštrkani na više adresa najmanja im je smetnja da bolje rade i više sarađuju; problem je bila – i ostala – kao i u zdravstvu, nezdrava atmosfera, odnosno vladavina nekompetentnih, a partijski podobnih.

Poslednji na red, kao šlag na tortu, dolazi Vučićev omiljeni deo – infrastruktura. Tu su karte auto i ostalih puteva, železničkih pruga, gasovoda i naftovoda, mada se izgleda i Vučić umorio od stalnog ponavljanja istog, pa je na pomenutoj nedeljnoj konferenciji tu priču nekako smandrljao; recimo, uopšte nije pomenuo beogradski metro. No, kada je o infrastrukturnim projektima reč, odavno je jasno da oni imaju dvostruku svrhu. S jedne strane, time što su (građevinski i ostali) radovi znatno precenjeni, veštački se naduvava bruto domaći proizvod, odnosno njegov rast. Sa druge strane, i s prethodnim povezano, oni služe kao kanal za prelivanje državnih para u privatne džepove vlasti i onih vlastima bliskih. Drugim rečima – za izgradnju razgranate mreže mita i korupcije.

Nakon ovih ekonomsko-socijalnih, prelazi se na nacionalne teme. Već je uspostavljen redosled srpskih arhineprijatelja. Najpre se, naravno, oplete po Kurtiju, tj. Albancima, onda po Hrvatima i „Zagrebu“: „Što bi Kurti voleo da se kaže nešto lepo o Srbiji, što bi Zagreb želeo da kaže nešto lepo. Što je njima interes jaka Srbija?“ Otkako više nema Angele Merkel, Nemci (i Austrijanci – kao da tu ima neke razlike, zar ne) čvrsto zauzimaju treće mesto na pomenutoj rang-listi. A ne propušta se ni prilika da se usput potkači i omalovaži Evropska unija, a da se nekako pohvali i podrži Rusija.

Na kraju, da začine celu priču stupaju domaći izdajnici. Kao što sam već pisao, tokom predizborne kampanje naprednjaci su bez ustručavanja tvrdili da opozicioni političari „prodaju nacionalne interese svoje zemlje zarad lične koristi“. I, uopšte, vlast je protekle izbore predstavljala kao borbu na život i smrt. Aleksandar Vučić je rekao da Aljbina Kurtija i opoziciju „vode isti interesi“, te da se, generalno, svesno ili nesvesno, koordinisano ili ne, opozicija i neprijatelji Srbije nalaze na istoj liniji i na istom zadatku – destabilizaciji i rušenju Srbije.

A zna se kako se postupa sa izdajnicima i kakva im kazna sleduje. Pokazao je to Dragoslav Bokan, čovek od velikog Vučićevog poverenja, stalni i celodnevni (pošto iz studija ne izlazi od ujutru do uveče) gost njegovih omiljenih televizija s nacionalnim pedigreom, režiser državnih priredbi, državni predstavnik u upravama visokoškolskih ustanova, kada je Mariniki Tepić, koja (sa još sedam koleginica i kolega) štrajkuje glađu, takoreći egzaltirano – ne postoji način da se to drugačije kaže – poželeo smrt. „Dajem punu podršku Mariniki Tepić da izdrži do kraja u njenom štrajku glađu. Neka ne odustane, mi verujemo u njen karakter, mi verujemo u njenu čvrstinu“, rekao je Bokan. Naročito je simptomatičan taj njegov prelazak sa „ja“ na „mi“ – znao je očigledno da ne govori samo u svoje ime. Niko se iz vlasti nije oglasio nakon tih Bokanovih reči, niko se nije ogradio od te neljudske izjave.

Tretirati političkog protivnika kao smrtnog neprijatelja protiv koga su dozvoljena sva sredstva nije novost u srpskoj istoriji. Krajem 19. veka radikali su izvršili pravi pogrom nad liberalima, ubijeno je nekoliko stotina ljudi, što je nazvano „velikim narodnim odisajem“. Možda su odelo promenili, ali ćud im je ostala ista. Zar Tomislav Nikolić, čovek koji je ponajviše zaslužan za Vučićev politički uspon, nije rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva negde vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom“. A kada je premijer Srbije samo petnaestak dana kasnije ubijen, mnogi su otvarali šampanjac.

Uzgred, kad već pomenusmo radikale i liberale, Aleksandar Vučić je kao one koji mu u Evropi rade o glavi posebno apostrofirao „levo-liberalne krugove“. Zbilja, ko bi (u) Srbiji drugi – od Pašića preko Broza do, evo, Vučića – bio kriv ako ne liberali.

Sve su ovo elementi jedne celine, jednog pogleda na svet, jednog političkog programa. Socijal-nacionalističkog ili obrnuto, kako vam drago. I upravo kao program – a ne zbog Vučićevih ličnih karakteristika, zato što je on kao pojava ovakav ili onakav – ono što nudi (i radi) Srpska napredna stranka najgore je i najopasnije od svega što postoji na političkoj sceni Srbije.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 27. decembar 2023.

Podržite svog rukovodioca

PEŠČANIK, , , , ,
Pretpostavljeni traže od svojih zaposlenih da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da oni izražavaju lojalnost i podršku svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog, koji je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo

Gostujući pre neki dan na jednoj televiziji s nacionalnom frekvencijom (nije važno kojoj jer bio je na svakoj), Aleksandar Vučić je između ostalog rekao da je „izručenje predsednika države istorijska sramota“. Reč je, dabome, o izručenju Slobodana Miloševića Haškom tribunalu 28. juna 2001. Ova Vučićeva izjava prošla je nekako nezapaženo u javnosti, što možda i nije čudo s obzirom na količinu njegovih izjava kojima iz sata u sat zasipa unezverene narodne mase. Voditeljka koja je bila prisutna u studiju propustila je da pita Aleksandra Vučića zašto je onda predložio da se Zoranu Đinđiću, koji je izveo taj „sramni“ čin, u centru Beograda podigne spomenik.

Da podsetimo, još 2016. godine, u svojstvu mandatara za sastav nove republičke vlade, Vučić je rekao da će na petnaestogodišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije, dakle 2018, Zoranu Đinđiću biti podignut spomenik. Raspisan je konkurs na kojem je pobedilo idejno rešenje dramaturškinje Biljane Srbljanović i vajara Mrđana Bajića. Spomenik 2018. nije podignut. U maju prošle godine Vesić je rekao „da će spomenik Zoranu Đinđiću biti postavljen u Beogradu iduće godine“, podsetivši pri tome još i na „Vučićeve zasluge“.

Kao što vidimo, ta „iduća“, tj. ova 2023. ističe, a od spomenika ni traga ni glasa. No, nije to ni prvo ni poslednje obećanje koje je Vučić pogazio. Umesto toga, Vučić se, ušavši u koaliciju, upravo u Beogradu, a Vojislavom Šešeljem, vratio na „fabričko podešavanje“, tj. na „šešeljizam“ kao svoju prvu (a prva ljubav zaborava nema) i osnovnu ideologiju. Drugim rečima, na govor mržnje i nasilja.

Bavanište, banatsko selo svega pedesetak kilometara od Beograda, postalo je paradigma današnje Srbije. Srbije – okupirane zemlje. A Jovan Jovanov je paradigma svakog građanina Srbije koji se usudi da izrazi svoj stav, a kamoli da se pobuni. Dakle, on može da dođe gde god se vi nalazili i da demonstrira svoju silu, recimo tako što će da vam okupira kuću. „On“, to je razume se Vučić, jer oni koji su tamo bili i koji su tu okupaciju faktički izveli samo su njegovo slepo oružje ili oruđe, da i mi upotrebimo tu vojnu distinkciju koju Vučić tako rado i često (pošto svako malo o tome govori) koristi. Kad može to u po bela dana i pred televizijskim kamerama, šta može kad niko ne vidi. Policije nema, suda nema, države nema.

Gde je Šešelj, tu su i Hrvati. Tačnije, mržnja prema Hrvatima. Pa je u skladu s tim neki stručnjak za predizborni politički marketing valjda i smislio ovu najnoviju špijunsku aferu. Samo je malo omanuo. Recimo, kad je o novinarima reč, razumno je pretpostaviti da taj hrvatski špijun nije komunicirao sa onima iz, kako ih vlast zove, „američkih medija“. Mislim, šta ima bilo ko da vrbuje američke plaćenike. Iz toga proizlazi da su „obrađivani“ članovi (pro)vučićevskih redakcija. Slična logika važi i za političare. Zato se valjda imena tih izroda i drže u tajnosti.

Javnost je ono što je spaslo Jovana Jovanova. Jer, kada je Vučić video da ta okupacija u Bavaništu ne nailazi na dobar odjek i da će to narod više naljutiti nego uplašiti, odustao je. Ipak, bilo je dovoljno vremena da se vidi šta oni sve mogu i na šta su sve spremni.

Ako ustreba. Zasad još uvek češće koriste „suptilnije metode“. Prate društvene mreže, šta ko „postuje“, „šeruje“, „lajkuje“. Ovoj vrsti nadzora posebno su podvrgnuti privatnici širom Srbije. Kada primete da je neko iz neke firme negde izrazio nezadovoljstvo aktuelnom vlašću, Vučićem naročito, odmah u tu firmu šalju inspekciju. I to ne jednu nego više njih, tako da se prosto sudaraju na vratima, i ne jednom nego po nekoliko puta, tako da to maltretiranje traje mesecima. Hoće da vam upropaste posao, da vas dovedu do prosjačkog štapa, da vas svedu na „topovsko meso“ za svoje autobuske brigade.

U državnoj upravi, po lokalnim samoupravama i javnim preduzećima sede desetine hiljada ljudi (dobar deo po ugovoru na određeno vreme, tako da se i njima trese stolica) čiji je jedini zadatak da uhode ostale zaposlene, odnosno da prate i kontrolišu zbivanja na društvenim mrežama. I, naravno, da o tome obaveštavaju „nadležne“, te da, kad se to od njih zatraži, sprovode kaznene ekspedicije.

Odnedavno je, međutim, tj. uoči ovih izbora, u državnom sektoru, klasičnom arsenalu pretnji otpuštanjem, degradacijom, premeštanjem na drugo radno mesto (daleko od mesta stanovanja) i slično, pridodat još jedan vid represije. Podržite svog rukovodioca. Tako se zove. Beogradskim komunalnim preduzećima – a ako to važi za glavni grad, verovatno važi i za celu Srbiju – kruže papiri sa zaglavljem na kojem piše: „Podržite svog rukovodioca“. U njima direktori, načelnici, šefovi, dakle pretpostavljeni, traže od svojih potčinjenih, tj. zaposlenih, da potpišu da će glasati za Vučića. Ali je taj zahtev „spakovan“ tako da time što će glasati za Vučića oni, navodno, ne izražavaju lojalnost i podršku Vučiću nego svom „rukovodiocu“. Pa onaj ko ne pristane nije (samo) protiv Vučića već (i) protiv svog neposredno nadređenog. A taj „nadređeni“ je stavljen u poziciju da se ne bori (samo) za Vučića nego (pre svega) za sebe i svoj opstanak. Kakva monstruozna zamisao. Ni Gebels je se ne bi postideo.

Kada je pak reč o opoziciji, pada mi na pamet onaj vic u kojem žena grdi muža. „Ti si toliko nesposoban“, kaže dakle supruga supružniku, „da kada bi bilo prvenstvo sveta u nesposobnosti, ti bi bio drugi“.

„Zašto drugi“, pita ovaj.

„Pa zato što nisi sposoban da budeš prvi“.

Dakle, možda aktuelna opozicija i nije sposobna da učini neko veliko dobro, ali svakako nije sposobna ni da učini tako veliko zlo kao ova vladajuća Vučićeva kamarila. A to nije malo.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23. novembar 2023.

Arena

PEŠČANIK, , , , ,
Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala

Kad god neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik – kaže stara narodna mudrost. Potvrđuje se to i ovih dana. Sve snage – i (para)političke i (para)policijske – mobilisala je aktuelna vlast u borbi protiv stranih plaćenika, autošovinista i ostalih izdajnika.

Tako je (gotovo) potpuno nezapaženo prošla vest da je Arena sport, koja je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Srbija, dakle praktično i formalno državna firma, prošlu godinu završila sa gubitkom od 107 miliona evra (12,5 milijardi dinara). To je više nego dvostruko iznad gubitaka zabeleženih 2021. godine koji su iznosili 40,5 miliona evra. Za dve godine, znači, izgubljeno je gotovo 150 miliona evra.

Pošto su prećutali ovu, režimski mediji su na sva zvona oglasili jednu drugu vest – da je Junajted medija, kompanija u vlasništvu Dragana Šolaka, u čijem sastavu su i televizije N1 i Nova, 2022. godinu završila sa gubitkom od 227 miliona evra, te da su njena ukupna dugovanja dostigla (zbilja „impresivnu“) 7,1 milijardu evra.

Nije izvesno koliko je ovo tačno – u tekstu se ne navode izvori podataka – ali vest je svakako zanimljiva. Međutim – pre svega sa ekonomske tačke gledišta, kao biznis informacija koja građane pogađa koliko i izveštaji sa njujorške berze. Šolakove dugove, (u)koliko ih ima, neće plaćati oni, a i ako Junajted medija bankrotira, kao što se insinuira, to građane Srbije ništa neće koštati. Njima ni iz džepa ni u džep, što bi se reklo.

Sasvim je suprotna stvar sa Arenom. Kao i s Telekomom, uostalom. Jer, to je nešto što oni poseduju, što direktno, kao akcionari, što indirektno, „kroz“ državne akcije (država je vlasnik oko 80 odsto, a privatna lica oko 20 odsto deonica). Dakle, to je njihova imovina. I ako neko tom imovinom upravlja loše, ako pravi gubitke – istovremeno, a to nije nevažno, to svoje „upravljanje“ skupo naplaćujući – onda se to građana debelo tiče. Jer se na taj način umanjuje njihovo bogatstvo. Slobodno se može reći da su –opljačkani. Konkretno i direktno – građani Srbije opljačkani su za 150 miliona evra.

Neka svako prema sopstvenom izboru zamisli šta je sve s tim novcem moglo da se uradi. Recimo, sasvim grubo računato, nastavnici osnovnih i srednjih škola u Srbiji (njih oko 75.000) mogli su da za poslednje dve godine imaju primanja veća za oko 2.000 evra bruto ili hiljadu evra neto. Što će reći da je njihova mesečna plata u proseku mogla da bude veća oko 50 evra. Možda za nekoga to i nije mnogo, za nastavnike sigurno jeste.

I to već više nije samo privredna nego je pre svega politička tema. Odgovorna vlada, tj. vlada odgovorna narodu, istog časa po objavljivanju ove vesti na dnevni red bi stavila poslovanje Arene, tj. Telekoma i njihove direktore podvrgla žestokom propitivanju. Odgovorna skupština bi to pitanje postavila vladi. Ništa se od toga, međutim, nije desilo.

A i predsednik Vučić, dok formira tzv. pokret za narod i državu, ćutke prelazi preko arčenja državne i narodne imovine. Možda zato što bez njegovog odobrenja (verovatno i sugestije – kad već može Narodnoj banci da naloži da kupuje zlato) Telekom ne bi ni odlučio – a Arena tu odluku sprovela u delo – da za kupovinu TV prenosa engleske Premijer lige izdvoji basnoslovnih 600 miliona evra (100 miliona evra godišnje, ugovor na šest godina).

Nekad je bilo „hleba i igara“; u međuvremenu smo uznapredovali, danas važi: sendviča i fudbala.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 2. jun 2023.

Štancovanje patriotizma

PEŠČANIK, ,
Kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube značaj

Nacionalnoj himni i nacionalnoj zastavi preti velika opasnost da dožive sudbinu nacionalne valute. (Ovde je nacija, da ipak napomenem, uzeta u etničkom, a ne u političkom smislu, kao stanovništvo jedne države.) Na to upućuje nekoliko događaja zgusnutih u početak septembra. Najpre je Vlada Srbije donela odluku da nova školska godina počne intoniranjem državne himne. Zatim je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zatražio da svi Srbi, gde god da su, na (novokomponovani) Dan srpskog jedinstva 15. septembra istaknu nacionalne barjake. Konačno, sve je začinio predsednik Aleksandar Vučić pričom o navodnom “vređanju himne i zastave” i još jednim pozivom na okup.

Elem, kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i pomenuti državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube svoje značenje i značaj.

Možda će tu vezu jasnijom učiniti sledeća paralela: ni najveći rusofili svoje bogatstvo ne čuvaju u rubljama niti najveći poklonici Kine ne štede u juanima, što najbolje govori o njihovom stvarnom poverenju u tamošnje nacije i njihove lidere.

Jednostavno, ono što je retkost – ima vrednost, ono što srećete na svakom koraku, čega ima u izobilju, gubi vrednost.

Slično je i s patriotizmom. Što ga više proizvodite, to on manje vredi. Kao što su devedesetih štampani lažni dinari, tako danas Vučić štancuje lažni patriotizam.

Svrha je u oba slučaja ista: da se prevare i opljačkaju – ne samo materijalno nego i moralno, tj. duhovno – građanke i građani Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. septembar 2021.

Pad “američkog čoveka”

NOVI MAGAZIN, , ,
Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen

Kažu da se Staljin, kad god je Berija dolazio kod njega, plašio da će ga uhapsiti, a da se Berija, kada je odlazio kod Staljina, plašio da će biti uhapšen.

To govori o prirodi diktature; svaki predator na kraju bude pojeden.

Čini se da je sada – iako na vrhuncu moći – Vučić u sličnoj poziciji. To pokazuju i njegovi javni nastupi. Naravno, priče o zaveri protiv Vučića, da mu je život ugrožen itd., samo su politički marketing. Marketingaši, međutim, znaju: najuspešniji je marketing koji odgovara odlikama reklamiranog proizvoda.

Donedavno je izgledalo da je Vučićeva politika sedenja na četiri stolice – Peking, Moskva, Brisel, Vašington – vrlo uspešna. Ključni element te politike (koja se zapravo svodila na dve stolice, istočnu i zapadnu) bila je ravnoteža preko tzv. ministarstava sile, vojske i policije. Dok je Aleksandar Vulin bio neskriveno proruski nastrojen, dotle je Nebojša Stefanović važio za američkog čoveka. Ali, ako je Vučiću ta igra odgovarala, ona se nije dopadala samim stolicama. Zato su one međusobno (naročito preko tajnih službi) neprestano vodile borbu nastojeći da jedna drugoj podmetnu nogu. Sada je takvoj igri došao kraj. Moskva je – uzgred, na ruskom “stolica” (staljica) znači prestonica – nadigrala Vašington. Ili, direktnije, Kagebe je porazio Ciju. Nebojša Stefanović odlazi u istoriju; samo još nije poznato kakvu će formu to na kraju poprimiti. Neka drastična nije mnogo verovatna, ipak je reč o isuviše informisanom svedoku. To sugeriše i način na koji se montira scena za njegovo političko smaknuće. Kod Vučića ipak postoji svest (drugi će reći strah) da bi neki montirani sudski proces bio previše rizičan i za stranku i za njega lično.

Ali, ko zna po šta je u Moskvu išao i šta je iz nje doneo veliki miljenik ruske azilantkinje Mirjane Marković i njene Jugoslovenske udružene levice, koji je danas postao glavni oficijelni zagovornik “Srpskog sveta” kao produžene ruke “Ruske civilizacije”.

Jedna od manifestacija te ideologije bila je svečanost povodom Dana pobede. Em je više ličila na parastos nego na proslavu, em je u suštini bila antizapadnog karaktera.

Ali, da se vratimo u glavni tok. Pukotina u monolitu SNS-a (do čega je Vučić lično mnogo držao) nastala je onog časa kad je Stefanović na po njega kompromitujuću aferu Krušik (oružje) uzvratio aferom Jovanjica (droga). Zbilo se to svega pola godine nakon što je sredinom maja 2019. Stefanović u svojstvu ministra policije posetio Sjedinjene Države. Kao nijedna pre toga, afera Jovanjica je, posredstvom brata mu Andreja, dobacila do samog Aleksandra Vučića. A među najvišim državnim funkcionerima koji su posećivali ovo ugledno (i “ogledno”) poljoprivredno dobro nalazio se i Aleksandar Vulin. Ni njemu se sigurno nije dopao kontekst u kojem je zatečen.

Kada je prošle godine među ministrima sile izvršena rotacija i oni razmenili stolice, proces Jovanjica krenuo je u sasvim drugom pravcu. Kako sada stvari stoje, sve je verovatnije da će na kraju biti ulovljeni oni koji su na početku lovili.

Istovremeno, lansirana je nova, najveća dosad afera – prisluškivanje. Prvi put, dakle, Vučić nije mogao da se izvuče po principu i vuk sit i ovce na broju. Moraće da prinese neku žrtvu. I, kao što je to običaj u despotijama, biće to njegov prvi i najbliži saradnik. Strah je realan, čak i kada je izmišljen.

To je još jedan znak da Srbija svakoga dana u svakom pogledu sve više napreduje. Ka Rusiji.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. maj 2021.

Ilustracija: Istinomer

Srpski krstaški rat

NOVI MAGAZIN, , , , , , ,
Nasilje nije samo fizičko, češće je i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom

Tema (n)ovog broja Novog magazina je nasilje. Ne formalno – mada se u istoimenoj rubrici bavimo Belorusijom – ali se u nizu napisa govori upravo o nasilju, pre svega političkom, ali i svakom drugom. Intervjui sa Sofijom Mandić i Vojinom Rakićem, naše zabeležbe protesta u Novom Sadu i podstaroplaninskom selu Rakita i tekstovi iz regiona i sveta, da ne navodimo sve, na ovaj ili onaj način, direktno ili indirektno isprovocirani su nekim vidom individualnog i društvenog nasilja. Pre svega, naravno, to važi za sećanje Ljubinke Trgovčević povodom dvadesetogodišnjice ubistva Ivana Stambolića.

Ne možemo međutim, iskreno rečeno, da se pohvalimo da je ovo rezultat nekog dobro smišljenog plana; pre je posledica prilika u kojima živimo. Više se, dakle, tema nametnula nama nego što smo mi želeli da nametnemo temu. Što je pak sa društvenog stanovišta gore nego da je obrnuto. Jer, zapravo, nije ta tema ni nešto novo, o njoj se poodavno govori. Ali, kao i maločas, upravo njeno dugo trajanje samo povećava zabrinutost.

Kao primer koliko je nasilje duboko prodrlo u društvo i postalo široko prihvaćeno, prosto dakle “normalizovano”, najbolje svedoči jedan (naoko) sasvim benigni primer. Reč je o “slučaju” Draška Markovića, direktora u Telekomu Srbija, koji je fizičkim nasrtajem i oduzimanjem mikrofona prekinuo konferenciju za štampu Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde. Tim povodom je Predrag Ćulibrk, generalni direktor preduzeća, rekao da postupak njegovog podređenog “nije bio pametan, ali da se nije desilo ništa strašno”.

I fakat je: Draško nije Mariniku udario pesnicom i slomio joj jagodičnu kost, kao što se to desilo Milanu Vujiću, nije dobila ni gvozdenom šipkom po glavi kao Borislav Stefanović, a nije prošla ni kao Marija Lukić. Sve je bilo “komifo” i u rukavicama.

Nije se zapitao direktor Ćulibrk, a vidimo ni tužilaštvo, otkud direktoru (i to, kakve li ironije, za ljudske resurse) Markoviću uopšte ideja da izađe na ulicu i obračunava se sa njemu nepoćudnim građanima. Zašto nije pozvao policiju ili makar kompanijsko obezbeđenje, i to bi bilo logičnije. Ali ne, on je odlučio da lično uzme “pravdu” u svoje ruke.

Kako i zašto, međutim, zamerati mladom Markoviću? Zar on to svakodnevno ne vidi od svog šefa – ne mislim na Ćulibrka nego na Vučića, naravno – koji prosuđuje i presuđuje o svemu i svačemu, pa i o tome ko je prošao poligraf, a ko nije.

Ali ne gleda to samo Marković, gledaju to i milioni građanki i građana Srbije. I prirodno je onda da i oni požele da sami reše problem, po kratkom postupku: pesnicom, štanglom, zapaljenom bakljom…

Ili perom, tj. kompjuterskom tastaturom. Jer nasilje nije samo fizičko, češće je zapravo i masovnije ono psihičko. Preko medija i frekvencija s nacionalnom iskaznicom sprovodi se tortura nad zdravim razumom.

Kao što je, recimo, najava da Vlada Srbije i Srpska pravoslavna crkva osnivaju “specijalni tim” – po ideji, a čijoj bi drugo, predsednika Vučića – za “zaštitu srpskog duhovnog bogatstva na prostorima na kojima živi naš narod”.

Naravno, svaki narod, pa i srpski treba da čuva svoje duhovno i materijalno bogatstvo gde god da se nalazi. U Srbiji već (odavno) postoje državni organi koji se time bave. I kojima je, tvrde stručnjaci, crkva često najveći protivnik u očuvanju autentičnog nasleđa. Tako da ovaj državno-crkveni savez sa duhovnim bogatstvom nema nikakve veze; pre će biti da je obrnuto. I kakav je uopšte njegov smisao? Kreće li to Srbija u neki svoj krstaški rat?

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Neću stati dok mafija ne ode sa vlasti

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Države kao zaštitnice građana više nema, dobili smo Levijatan. Ipak, ovaj sistem neće još dugo, smatra naš sagovornik

Vojin Rakić, šef UNESCO Katedre za Evropu i Srbiju

Vojin Rakić, filozof po obrazovanju, doktorirao u Americi, živeo je mirnim profesorskim životom naučnog radnika, direktora Centra za bioetičke studije, sve dok se nije usudio da u javnost izađe sa poraznom analizom ponašanja vlasti u Srbiji tokom korone i da predsednika Vučića pozove da u TV duelu objasni postupke i podatke tokom “prvog pika” epidemije. Onda je bio izložen pravoj hajci preko režimskih medija. Što je najgore, ne samo on nego i njegova deca.

Ovih dana prorežimski mediji protiv vas vode pravu harangu. Kako se oseća čovek kad se iznenada nađe usred nečeg takvog?
Loše, ali samo iz jednog razloga: moja dečica nisu zaslužila da budu provlačena kroz režimske tabloide, posebno ne putem brutalnih laži.
Osim toga, odlično se osećam. Kada režimsko javno glasilo u današnjoj Srbiji objavi nešto protiv nekog ko je bio kritičan prema režimu, to je za tu osobu velika pohvala. Posebna je pohvala kada nekog “provuku” kroz režimski tabloid. I čovek ispodprosečne inteligencije zna da režimski tablodi imaju problem da napišu bilo šta što je istinito.
Moje ime i prezime nedavno je čak dospelo u naslov koji skoro da se proteže od leve do desne margine naslovne strane Politike. Naravno, u negativnom kontekstu. Nisam ni sanjao da ću postati neprijatelj režima broj jedan.

Taj tekst izazvao je posebne reakcije.
Koliko je naslov u neskladu sa samim tekstom u Politici, vidi se kada se taj tekst pročita. Neistinu da se UNESCO ogradio od mene, za koju Politika ne navodi nikakav izvor – osim “UNESCO” – te ako nema izvora informacije moglo bi se zaključiti da je Politika svom tekstu dala gebelsovsko lažljivi naslov, lično je morao zvanično da demantuje šef Svetske UNESCO katedre prof. dr Amnon Karmi. A morao je da demantuje i ostale izmišljotine o mojoj ulozi u UNESCO koje su plasirali režimski mediji. Kao ključno u tom pismu se navodi da je Vojin Rakić šef UNESCO Katedre za Evropu koja ima 40 sekcija, da UNESCO katedra za Srbiju postoji, te da je Rakić njen šef, što sve znači i da se ne predstavlja lažno, za šta je optužen.

AKO OVI NESREĆNICI POKUŠAJU DA ME FIZIČKI OSUJETE U TOME, UBISTVOM ILI HAPŠENJEM, UVERAVAM IH DA NI TIME NEĆE SPREČITI OSLOBOĐENJE SRBIJE

Srećom, ako se tako može reći, niste usamljeni na toj poziciji.
Ne radujem se što je neko drugi prošao kroz patnju. Mnoge ljude to pogodi, posebno što Vučić ima jedinstven manir da kroz tabloide provlači maloletnu decu onih koji su mu se zamerili.
Lično smatram da je “provlačenje” dece političkih protivnika kroz tabloide manir ne samo moralno posrnulih već i velikih kukavica. Ja sam već na novinarsko pitanje da li znam kako je Vučić reagovao na moj poziv njemu na TV duel odgovorio da imam pouzdanu informaciju da je najbližim saradnicima rekao da treba da me “provuku” kroz tabloide. To se nedelju dana kasnije i dogodilo sa mnom i mojom maloletnom decom. Sada Vučić verovatno pokušava da utvrdi ko je “krtica” u njegovim redovima. Takođe, moj saradnik zna veoma osetljive pojedinosti o Vučićevom intimnom privatnom životu, uključujući veoma bizarne detalje vezane za njegov odnos prema svojim ženama i deci. No, ja to nikada ne bih zloupotrebio. Vučićeva deca su nedužna. U decu i u svaku drugu porodičnu intimu se ne dira.

Uzrok tih napada su vaši nalazi da je u Srbiji epidemija zloupotrebljena za jačanje represije, odnosno vlasti. O čemu je reč?
UNESCO katedra za bioetiku za Evropu kojom rukovodim radi veliko naučno istraživanje o tome koliko su ograničavanja slobode građana bila proporcionalna pretnji covid-19 po javno zdravlje. Na moju ličnu veliku žalost, nalaz je da jedino u Srbiji neke represivne mere koje su uvedene nisu imale nikakve veze s pandemijom već s potrebom da se ojača autokratska vlast. Ima više primera, a jedan od njih je da su ograničene medijske slobode, te da su novinari čak i hapšeni zbog istinitog izveštavanja o stanju u bolnicama, na primer Ana Lalić. Građani su hapšeni zbog “širenja panike”. Zapravo, Vučić je počeo, potpuno protivzakonito da hapsi ljude zbog verbalnog delikta. Ta praksa vratila se prvi put posle osamdesetih godina prošlog veka.

DOVOLJAN RAZLOG ZA PONIŠTENJE IZBORA JE SNIMAK ŽENE KOJA ISPUNJAVA TUĐE GLASAČKE LISTIĆE

Još jedan zaključak iz tog istraživanja jeste da su u Srbiji podaci o epidemiji lažirani. Šta ste tačno utvrdili?
U našem istraživanju se pokazalo da postoji izvesna nesrazmera između broja umrlih u odnosu na broj zaraženih u nekim zemljama sa sličnim epidemiološkim situacijama i sličnim zdravstvenim sistemima. Belgija je posebno iskakala od okolnih zemalja sa četiri procenta više umrlih po zaraženom stanovniku. Ispostavilo se da je Belgija računala kao smrtne slučajeve od covida-19 sve one koji su umrli, a bili pozitivni na covid-19. Druge zemlje su koristile medicinske protokole koji su komplikovaniji.
No, u Srbiji je razlika između zvaničnih podataka (onih za javnost) i BIRN-ovih podataka (onih istinitih) čitavih 300 odsto. Tu diskrepanciju niko nije ni demantovao ni objasnio. Jasno je da su se vodile duple evidencije, jedna istinita i jedna lažna (ova druga za građane).

I posle toga počela je hajka. Kako uopšte vidite političku situaciji u Srbiji nakon izbora.
U maju su naglo relaksirane inače veoma rigorozne mere, s namerom da se održe izbori. To je dovelo do rasplamsavanja pandemije i do više stotina smrtnih slučajeva. “Izbori” su uspešno bojkotovani od najrelevantnijih opozicionih stranaka. No, čak i kao takvi, bili su falsifikovani. Dovoljan razlog za poništenje izbora može biti onaj snimak žene koja ispunjava tuđe glasačke listiće ukoliko se dokaže da je vladajuća “partija” stajala iza toga.
Sada nemamo legitimnu Skupštinu, nelegitimni poslanici će odabrati nelegitimnu Vladu, koju će činiti nelegitimni ministri. Prema tome, imaćemo jednog čoveka koji će imati svu izvršnu i zakonodavnu vlast. Većinu sudova je već odavno stavio pod svoju kontrolu, tako da imamo klasičan primer autokratskog režima. Države kao zaštitnice građana više nema – dobili smo Levijatan. Zbog svoje vanvremenosti i bizarnosti, taj sistem verovatno neće dugo opstati.

DANAS JE ZA ČOVEKA NAJVEĆA POHVALA KADA GA “PROVUKU” KROZ REŽIMSKE TABLOIDE

Porast nasilja režima nad građanima, osim socijalno-političke, ima i ekonomsku dimenziju. Represija je, naime, po vašem mišljenju praćena pljačkom nacionalnih resursa?
Mafija koja se sastoji od paradržavnih formacija koje su zamenile državu naravno da ima izraženu strast prema sticanju novca. Pošto ne znaju kako se stiče ozbiljniji novac na uobičajen način – o čemu svedoče njihove diplome, od kojih su neke čak i falširane – oni pribegavaju krađi. Poznata je pljačka nacionalnih resursa i ne bih elaborirao šta je sve pokradeno. Važno je da jednog dana budu prinuđeni da sve što su pokrali vrate građanima Srbije.
Ove pljačke nacionalnih resursa su veleizdajničkih razmera i dodatno kompromituju ovu zemlju u svetu. A ono što Vučić čini jeste da one koji na to ukažu, želeći da pomognu građanima ove zemlje, preko svojih medija prikazuje kao izdajnike i one koji blate Srbiju.

Oslobođenje Srbije

Predsednik ste Centra za razvoj liberalizma. Liberalizam je, međutim, pod firmom neoliberalizma, na lošem glasu u Srbiji.
Ja pojam liberalizma koristim ne u smislu neoliberalizma, kao što se čini u nekim evropskim zemljama, ili levičarenja – što denotira ovaj pojam u SAD – već u izvornom, filozofskom smislu. Donekle Hobz, a svakako Lok i Ruso, bili su prvi liberali u tom smislu.
Kada govorimo o političkom liberalizmu, liberalna država po mojoj meri trebalo bi da se upliće samo tamo gde je neophodno, s tim što ta neophodnost uključuje negovanje jednakosti svih u osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, kao i jednakost mogućnosti svih kada je osnovno i srednje obrazovanje u pitanju. Ipak, takav liberalizam negovao bi individualne slobode, a i oslobodio bi građane naduvanog oporezivanja.
Razume se, ova pitanja u Srbiji će tek doći na red kada se ponovo uspostavi država i zameni mafiju koja sada vlada zemljom. Garantujem da neću stati dok se to ne dogodi. Nezavisno od institucije koju budem zastupao, neću se zaustaviti dok građani Srbije ne ostvare svoje prirodno pravo na slobodu, dostojanstvo i pravdu – pravo koje su svi ljudi dobili rođenjem. A ako ovi nesrećnici pokušaju da me fizički u tome osujete, ubistvom ili hapšenjem, uveravam ih da ni time neće sprečiti oslobođenje Srbije.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 20. avgust 2020.

Nasilje je u Srbiji postalo pravilo

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , ,
Šta rade državni organi zaduženi za zaštitu pravnog poretka – policija, tužilaštvo, sudstvo; rade li oni za dobro građana ili su u funkciji vlasti

Intervju Sofija Mandić, CEPRIS

Nasilje u Srbiji poprima sve raznovrsnije i brutalnije forme. Građanina izgleda više nema ko da štiti. Sofija Mandić je ne samo članica Centra za pravosudna istraživanja nego i već istaknuti aktivista na polju zaštite ljudskih prava i građanskih sloboda. Više nego dovoljno razloga za razgovor.

Vidite li vezu između toga da jedan mladić udari i teško povredi drugog mladića zato što mu se ne dopadaju njegovi politički stavovi i toga da direktor državne firme uzima mikrofon i onemogućava konferenciju za štampu opozicione političarke na javnom prostoru?
Naravno, smatram da postoji veza. Direktor svakako nije telefonirao mladiću iz Novog Sada i rekao mu da se fizički obračuna s političkim neistomišljenikom. Reč je o tome da je verbalno i fizičko nasilje u javnom prostoru već godinama pravilo, a ne izuzetak, i da se na taj način podstiče i ohrabruje.
Kada govorimo o manama našeg društva i lošem ponašanju pojedinaca, čini mi se da često zanemarujemo i zaboravljamo moć liderstva. Oni koji su na odgovornim funkcijama mogu nas svojim ponašanjem podstaći na dobre i loše stvari. Ako više od osam godina, uzmimo samo period u kojem je SNS s koalicionim partnerima na vlasti, sa liderskih pozicija vidimo ućutkivanje, prekor, pretnje, verbalne i fizičke obračune, onda nam je jasno da je to model koji će članovi zajednice u jednom momentu doživeti kao uobičajen i prihvatljiv. Ako svemu tome dodamo i da je takvo ponašanje u većini slučajeva nekažnjeno, onda rasplamsavanje nasilja na svim nivoima ima jasne uzroke.

Govori li nam to, uz obilje drugih slučajeva u poslednje vreme, da se nasilje opasno širi Srbijom?
Naravno, to je očigledno. Ne samo u uskopolitičkoj sferi. Nasilje se preliva i na druga mesta, recimo ponašanje u saobraćaju, na ulici, u poslovnom okruženju. Sledeći vidljive primere, ljudi će nasilje često videti kao efikasno i brzo rešenje svog problema. Ako gotovo sve institucije funkcionišu na takav način – tolerišu nasilje i same ga primenjuju – onda pojedinac koji to ne prihvata ostaje usamljen u svom pacifizmu. Takvi se ovde nazivaju pogrdnim imenima.
Što su duže institucije u ovom stanju, to su veće šanse da će ljudi posustati i reći – nisam za ovaj metod, ali ako to svi rade, zašto ne bih i ja. Uostalom, nemam drugi način da se zaštitim. To je razarajuća moć nasilja.

USTAVNI SUD JE ODLUČIO DA NE ODLUČI. TIME JE JASNO POSLAO PORUKU O SVOJOJ TRENUTNOJ ULOZI. U SRBIJI PRAVNI POREDAK NE POSTOJI

Kakva je u svemu tome uloga državnih organa. Da analiziramo malo ponašanje onih koji su upravo zaduženi za održavanje javnog reda i mira, za zaštitu ljudskih sloboda i prava, drugim rečima, za uspostavljanje i vladavinu zakona, a ne bezakonja. Da počnemo od policije. Kako vidite njenu ulogu?
Policija je deo izvršne vlasti i radi pre svega u njenom interesu. Ovo je ne samo faktičko stanje već je formalno uspostavljeno usvajanjem Zakona o policiji, koji je proširio operativna policijska ovlašćenja ministra i političkog dela ministarstva unutrašnjih poslova. Istovremeno je marginalizovao mogućnost profesionalnog i samostalnog upravljanja policijom.
Prisetimo se samo intervencije policije tokom lokalnih izbora u Lučanima ili situacije u kojoj ministar unutrašnjih poslova prebrojava opozicione demonstrante ili odbija da postupi po nalogu tužilaštva u slučajevima u kojima to nije u interesu vlasti. Time dobijamo makar delimičnu sliku o ulozi policije u sistemu. Kruna ove slike je, naravno, policijska brutalnost primenjena tokom protesta u julu ove godine u Beogradu.

Predviđa se i širenje komunalne policije tako što bi mogle da je formiraju i opštine. Šta mislite o tome, kao i o svrsishodnosti te navodno komunalne policije uopšte, koja se najmanje bavi komunalijama?
Ova mogućnost već je uspostavljena usvajanjem Zakona o komunalnoj miliciji 2019. Još u postupku usvajanja zakona pisala sam o tome da, gledajući ovlašćenja komunalne milicije i način na koji se upravlja zemljom u celosti, možemo osnovano da sumnjamo da je ideja vodilja bila zapošljavanje stranačkih kadrova i stvaranje partijske policije. Kao najspornija rešenja svakako vidim mogućnost audio i video nadzora koji sprovodi milicija, bez obaveštavanja o ovakvim aktivnostima, pretres vozila, upotrebu suzavca i privođenje na informativni razgovor. Vrlo je neobična strategija uspostavljanja komunalnog reda ovim sredstvima.

A tužilaštvo, jedan ste od najoštrijih kritičara rada državne tužiteljke Zagorke Dolovac, zašto?
Jesam, ali kada kritikujem – a to obično činim tekstovima objavljenim u Peščaniku – ja kritikujem pre svega način postupanja, a ne određenu osobu. Zagorka Dolovac je samo personifikacija tužilaštva koje je politički instrumentalizovano, pasivno, čiji se nosioci funkcija predlažu i biraju u Vladi i Narodnoj skupštini. Dolovac za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini. Kada imate vladajuću većinu koja je bez skrupula, onda imate i takvu republičku javnu tužiteljku. Dakle, moja kritika nije lične prirode, ali ima ime i prezime. Smatram da je u redu da svako bude odgovoran za način na koji radi ili ne radi svoj posao.

AKO VIŠE OD OSAM GODINA SA LIDERSKIH POZICIJA VIDIMO UĆUTKIVANJE, PRETNJE, VERBALNE I FIZIČKE OBRAČUNE, ONDA NAM JE JASNO DA JE TO MODEL PONAŠANJA KOJI ĆE ČLANOVI ZAJEDNICE U JEDNOM MOMENTU DOŽIVETI KAO UOBIČAJEN I PRIHVATLJIV

Ne bi bilo fer ne pomenuti tužioce koji se bore za očuvanje dostojanstva profesije. Kako oni prolaze kod vlasti?
Prolaze loše – kroz disciplinske postupke, bivaju subjekti besmislenih krivičnih prijava, tabloidnih napada. Dovoljno je da kažete da nešto u sistemu nije u redu i da dobijete jasnu poruku – i vi i vaše kolege – da se za takve stavove i izjave danas plaća visoka cena. Najteži “prekršaj” je, čini se, kada tužilac ili zamenik tužioca javno propagira nezavisnost tužilaštva. Iako je za ovakvu promenu potrebna temeljna reforma tužilačkog sistema, koju mora podržati i vladajuća većina, sama ideja o tome budi gotovo iracionalni bes izvršne vlasti.

Posebno su veliki pritisci na sudstvo. Imali smo prilike da slušamo grube napade najviših političkih funkcionera na sudstvo, tačnije, na pojedine sudije koje su im najviše trn u oku.
Sudije i tužioci su u sličnom položaju. Sudije formalno u nešto boljem, pre svega zbog načina izbora i stalnosti mandata. Ali, kao i u tužilačkom slučaju, svaka izjava koja ukazuje na pritiske na sudstvo, na to da je neko zakonsko rešenje loše ili protivno našim međunarodnim obavezama ili ukazivanje da sudstvo jeste i mora biti treća grana vlasti, konkretnu osobu izlaže pretnjama, napadima, javnom etiketiranju. To je poruka za ostale koji – srećom po izvršnu vlast – u značajnoj većini ćute.

Kako biste prokomentarisali rad Ustavnog suda koji treba da ocenjuje ustavnost postupaka vlasti?
Slučaj koji ste pomenuli posebno je zanimljiv jer je postupak uvođenja vanrednog stanja regulisan isključivo Ustavom, i to prilično preciznim ustavnim normama. Ustavni sud, kao što znamo, tokom vanrednog stanja uopšte nije zasedao, a kada je ono okončano, odbačeno je više inicijativa za ocenu ustavnosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja jer je sud smatrao da nema osnova za pokretanje postupka povodom inicijative, odnosno da se uopšte ne radi o relevantnom ustavnopravnom pitanju. Koliko je ovo zaista bilo važno pitanje znaće svaki građanin, ali ne i Ustavni sud. On je odlučio da ništa ne odluči – tako bismo to najkraće mogli opisati. Time je jasno poslao poruku o svojoj trenutnoj ulozi.

Ako bismo sad hteli da napravimo neki rezime, odnosno damo opštu ocenu pravnog poretka u Srbiji, kakav bi bio vaš sud?
Moj sud bi bio da u Srbiji ne postoji pravni poredak, ako ga shvatamo kao vladavinu prava, a ne vladavinu pojedinaca. Vladavina prava – čak i prema domaćem Ustavu – podrazumeva slobodne i neposredne izbore, zaštitu ljudskih i manjinskih prava, podelu vlasti, nezavisnu sudsku vlast i povinovanje vlasti Ustavu i zakonu. Čini mi se da je jasno da smo sve zadate parametre izgubili i da će jednom, kada za to dođe vreme, ovaj poredak morati da se gradi iz početka, od temelja. To je težak i neizvestan posao, ali neminovan.

ZAGORKA DOLOVAC JE SAMO PERSONIFIKACIJA TUŽILAŠTVA KOJE JE POLITIČKI INSTRUMENTALIZOVANO, PASIVNO

Dakle, stanje u pravosuđu je sve gore iako imamo sve više institucija koje o tome, navodno, brinu. Jedna od njih je Pravosudna akademija. Kako vidite njenu ulogu.
Pravosudna akademija je u ovom trenutku institucija za obuku nosilaca pravosudnih funkcija. Način njenog funkcionisanja i upravljanja ne razlikuje se bitno od onih koje vidimo kod drugih državnih organa o kojima smo već razgovarali.
To zbog čega se u javnosti u jednom trenutku mnogo više pričalo o Pravosudnoj akademiji nego uobičajeno uzrokovano je idejom Ministarstva pravde da Akademija bude jedina ulazna stanica za izbor novih sudija. Ovo bi predstavljalo još jedan prethodni filter pri izboru sudija i zbog toga je ovo rešenje naišlo na kritike. Međutim, promena Ustava, pa samim tim i ovo predloženo rešenje, zasad je odložena, do daljnjeg.

Zašto ćute pravni fakulteti?
Pravni fakulteti, kao i drugi fakulteti, ćute kao kolektiviteti. Međutim, u akademskoj zajednici, pa i na pravnim fakultetima sve je više pojedinaca koji istupaju onda kada smatraju da su ugrožena osnovna pravila profesije. Kako ranije nismo imali ni to, moglo bi se reći da ipak napredujemo. Dug je put do kolektivnih reakcija fakulteta i univerziteta jer većina ljudi koji njima rukovode ili su u njima zaposleni smatraju da rade jedan običan državni posao. Na državnom poslu, naravno, nije poželjno “talasati”.

Brojne afere ostale su nerazjašnjene do dana današnjeg. Pomenuću dve. Prvo – Savamala. Šta mislite o tome?
Hercegovačka ulica je bespravno srušena zbog projekta iza kojeg stoji vladajuća stranka. Mislim na Beograd na vodi. Za neodazivanje policije na poziv građana uslovno je osuđen policajac nižeg ranga. Stvari će ostati takve dok se vlast ne promeni jer ona naprosto neće istraživati i kažnjavati samu sebe. To neće uraditi ni policija ni tužilaštvo, i to je savršeno jasno.

Drugo je ubistvo Olivera Ivanovića. Vučić je odmah obećao da će ubice biti uhapšene. To se nije dogodilo, zašto?
Prvi veliki problem je što je Vučić bilo šta obećavao – istrage nisu u opisu njegovog posla. To zaista treba ponavljati dok ne usvojimo. To je ujedno i odgovor na pitanje zašto – Vučić ne može nikoga da hapsi i nikome da sudi iako bi to očigledno želeo.
Drugi veliki problem je što je predsednik javno zaštitio jednog od osumnjičenih za ovo ubistvo koje traže kosovske vlasti. Mislim da taj istup govori sam za sebe i ne traži nikakva dodatna tumačenja.

DUG JE PUT DO KOLEKTIVNIH REAKCIJA FAKULTETA I UNIVERZITETA JER VEĆINA LJUDI KOJI NJIMA RUKOVODE ILI SU U NJIMA ZAPOSLENI SMATRAJU DA RADE JEDAN OBIČAN DRŽAVNI POSAO. NA DRŽAVNOM POSLU, NARAVNO, NIJE POŽELJNO “TALASATI”

To ubistvo je, naravno, bilo političko, ekstreman vid političkog nasilja kojeg je, uzgred, bilo mnogo u poslednjih dvadesetak godina, i sada smo svedoci sve jačeg političkog nasilja ne samo nad političkom opozicijom nego i nad običnim građanima. Šta mislite dokle će to da ide?
Žao mi je što ću biti pesimistična, ali ići će do samog kraja. Nedavno je, istorijski gledano, predsednik Vlade ubijen u dvorištu svog radnog mesta. Dakle, brutalno političko nasilje je deo naše moderne političke istorije.
Mislim da svako ko danas javno istupa i govori, mnogo rizikuje. Rizikovao je i Ivanović, rizikuje i svaki lokalni aktivista. Od toga smo i započeli naš razgovor. Odluka o borbi protiv sistema ili pak čekanju da se nešto samo od sebe dogodi odluka je o tome želimo li da živimo poniženi ili u riziku da ćemo snositi posledice za svoje stavove. U ovako nasilnom društvu to je zaista teška odluka i, koliko god uticala na opšte stanje u društvu, suštinski je vrlo lična.

Razgovarao Mijat Lakićević; Foto Đurađ Šimić
Novi magazin, 20. avgust 2020.