studentski protesti

Studenti, đaci, policajci

PEŠČANIK, ,
Studentski zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije

„U danima 23, 24. i 25. marta – dakle pre potpisivanja Trojnog pakta – traju spontane demonstracije u Beogradu: osnovne škole, ženske i muške gimnazije – sve je zapaljeno i vri. Protestuje se protiv vlade, namesnika. Nose se trobojke, javno sluša Radio London na časovima. Marta 25. ni u jednoj gimnaziji i na Univerzitetu nije bilo predavanja. Studenti i gimnazisti objavili su narodnu žalost.“

Tako u svojim Ličnim beleškama (izdavač Demokratska stranka, 2007) piše Desimir Tošić, član predratne Demokratske omladine, jedan od glavnih organizatora martovskih demonstracija 1941. godine, koji je krajem 1944. otišao u emigraciju da bi se 1990. vratio u Srbiju i ubrzo bio izabran za potpredsednika Demokratske stranke.

Ko to, dakle, tada demonstrira? Osnovci, srednjoškolci , visokoškolci. I muški u ženski, dabome. Dakle ne samo studenti, koji su punoletni, nego i maloletnici, đaci.

Ako su bili maloletni, nisu bili maloumni.

Misli li neko da su današnji „tinejdžeri“ manje zreli od onih pre gotovo sto godina? Da su manje obrazovani i slabije informisani? Naravno da nisu, naprotiv.

Pa u skladu s tim, tj. sa iskustvom, ne samo svojim nego i tuđim, imaju pravo da izaberu način borbe koji njima izgleda najefikasniji.

Ali digli se uniformisani i neuniformisani milicajci, moralna i paranormalna policija da uzapti i uguši njihov glas. Da im skrši stas.

Kaže Vladimir Vuletić, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta: „Nema jasne ideje šta studenti hoće“. A sa druge strane – da to što studenti traže „nije ništa novo“.

Prvo nije tačno. Od prvog dana je jasno šta studenti hoće. U najkraćem – da funkcionišu institucije. Jer je to jedini način da se tzv. običan čovek zaštiti od samovolje vlasti. Što, recimo, znači da ne može Aleksandar Vučić da drži kod sebe dva minuta snimka sa doljevačke rampe na kojem se vidi kako je smrtno stradala građanka Stanika Dobrijević. I da ga ne da nikome, čak ni pravosudnim organima. Time je praktično i bezobzirno srušen čitav pravosudni sistem. Temelj države. Dakle, „studenti“ to neće i šta tu ima da nije jasno. Osim da to izgleda hoće njihovi profesori. Bar neki.

Kada je, međutim, reč o drugom, tu je Vladimir Vuletić u pravu. U tome i jeste tragedija. Mislim, u tome što studenti ne traže ništa specijalno, ne izmišljaju nikakvu „toplu vodu“. To zapravo proizlazi iz prethodnog. Njihovi zahtevi postavljeni su još u doba Francuske građanske revolucije, ako ne i ranije. Tragedija i jeste upravo u tome što studenti traže zbilja elementarne i esencijalne stvari. One koje bi odavno trebalo da su sastavni element države Srbije i neizostavni sastojak života u Srbiji.

Ne treba biti doktor nauka da bi se to razumelo.

Kad se to ima u vidu, svaka priča o tome – ma koliko bila lepim jezikom ispričana, u čemu Vuletić pokazuje posebno umeće – kako „neko“ stoji iza demonstracija, kako su studenti i đaci izmanipulisani, samo sredstvo u nečijim, „tuđim“, rukama zapravo je običan „spin“, propaganda u koju ne veruju ni oni koji je lansiraju.

Studentski pokret je u svom osnovnom vidu autohton i autentičan. Naravno, s protokom vremena, kao što ni reka na ušću nije bistra kao na izvoru, ne može se to očekivati ni od studentskog pokreta. Drugo nešto, međutim, brine vlastodršce i njihove pomagače – da ne naiđe „poplavni talas“ koji će sve da ih potopi.

Mada, neki uvek ostanu da plivaju na površini.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 1. oktobar 2025.

Tjenanmen

PEŠČANIK, , , ,
Ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“

Već sam pisao da je „paljenje Rajhstaga“ Vučićeva omiljena politička metoda. Tako da se s velikom dozom sigurnosti može reći da je napad na policiju – koliki i kakav god da je bio – tokom protesta 5. septembra u Novom Sadu njegovih ruku delo. A i izjave očevidaca govore tome u prilog. To mu je bilo neophodno da bi u drugi ili neki još dalji plan potisnuo ovu aferu koja poprima internacionalne razmere, a koja je izbila zbog njegovog pokušaja da preuzme nezavisne medije.

Niotkuda se Aleksandar Vučić ne vrati tako ozaren kao iz Kine. Kao da mu ono što tamo vidi i čuje ulije novu snagu da nastavi putem kojim je krenuo. Pre nekoliko godina se, recimo, hvalio kako je mnogo naučio od Vang Huninga, glavnog kineskog ideologa i tvorca „kineskog modela“, velikog protivnika liberalizacije. Sada je, po ugledu na Kinu, organizovao čak i vojnu paradu, 20. septembra.

Uzgred, mada je to zapravo od prvorazrednog značaja, ta vojna parada u Pekingu održana je na čuvenom trgu Tjenanmen. Čuvenom po tome što su pre tri i po decenije, 1989. godine, tokom velikog, uglavnom studentskog protesta protiv diktature, kineske vlasti protiv demonstranata upotrebile armiju. Četvrtog juna došlo je do pravog masakra, vojnici su iz neposredne blizine pucali na okupljene, tenkovi su bukvalno gazili ljude ispred sebe. Prema zvaničnim podacima, ubijeno je oko 200 demonstranata; nezavisne procene kažu da se broj žrtava merio hiljadama, ranjenih je bilo mnogo više. Taj događaj pod zidinama Zabranjenog grada, smeštenog na istom tom trgu, u Kini je ostao zabranjena tema do dana današnjeg. Smešno ili ne, tek i Srbija je nedavno dobila svoj zabranjeni grad u srcu Beograda, ovaj „ćacilend“, naravno u skladu s karakterom i veličinom vladara.

Kad smo već kod spoljnopolitičke orijentacije, Aleksandar Vučić je, u suštini, već izabrao BRIKS. Tako da za one koji bi da budu protiv njegove politike, Evropa nije pitanje bolje ili gore alternative; to je jedino što im je preostalo. Hoće li oni to na izborima i formalno istaći, drugo je pitanje, to može da bude stvar političkog oportuniteta u datom trenutku mada nisam siguran koliko će biti plodonosno. Ali velika je zabluda – tamo gde nije paravan – verovati da postoji „politička neutralnost“ i da je moguća neka nova nesvrstana politika. Preciznije – deklarativno je moguća, faktički nije.

S tim u vezi – da malo „repliciram“ mom drugu Ljubomiru Živkovu – reći da Evropska unija ima „kolonijalne planove“ prema Srbiji, najblaže rečeno, veliko je preterivanje. I – bez namere da otvaram neku veliku polemiku, ali imajući u vidu da „nije to ništa između nas dvojice“ – moram da primetim (javno, kad me već nije pozvao telefonom) da takvo mišljenje liči na ono što o Evropskoj uniji govori Milo Lompar. S kojim, koliko sam razumeo, Ljuba nikako ne bi voleo da se nađe u istom društvu.

Spoljna politika je, kao što je poznato, tesno povezana sa unutrašnjom. U tom kontekstu primetno je da Aleksandar Vučić u poslednje vreme sve češće govori o ustavnim promenama. Čas biće ih; čas neće ih biti. Nekad je kao razlog navodio marginalne stvari, danas se to nudi kao rešenje za aktuelnu situaciju. Što bi moglo da znači da se ipak nešto iza brda valja. Recimo, kaže logika, ako je on čovek koji je pobedio obojenu revoluciju, ako bez njega nema ni ekonomske ni političke stabilnosti Srbije, ako je on takoreći jedina brana i pred spoljnim i pred unutrašnjim neprijateljima, zar nije najbolje, prosto prirodno, da i dalje ostane na vlasti, odnosno da se ukinu sva formalna ograničenja. Sve ovo što on trenutno radi po Srbiji (i okolini) priprema je za taj „Dan D“.

Jeste, može on da vlada i kao predsednik vlade, vlast je ionako tamo gde je on, ali to ima manu. Tada mora da pobedi njegova partija, pa da se prave koalicije, pa da se pregovara, pa imaš kao neke ministre, sve u svemu, komplikovano i zamorno. I što je najgore, u tom slučaju javlja se posrednik između njega i naroda. A ovako između njega i naroda nema nikog. I ničeg.

Osim Ustava. Ali kao što smo videli, to zapravo i nije neka prepreka. Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više ka tome napredujemo

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 8. septembar 2025.

Vatrene ulice

PEŠČANIK, , , , ,
Kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja da biračke spiskove treba srediti

Ako je Aleksandru Vučiću u ovom trenutku nešto potrebno, onda je to da se prikaže kao žrtva. A ovi napadi na prostorije Srpske napredne stranke mu upravo to dozvoljavaju.

Ogorčenje građana je nesumnjivo opravdano, razumljivo je da ponekad ne mogu da se suzdrže, ali je veliko pitanje šta im nekontrolisani izlivi besa stvarno donose. Osim ako zapravo nisu kontrolisani.

Pisao sam, povodom razbijanja Gradske kuće u Novom Sadu početkom novembra prošle godine, da je paljenje Rajhstaga Vučićeva omiljena politička metoda. Čini se, međutim, da mu neko takvo lukavstvo u ovom času i nije potrebno. Narodu je prekipelo i jednostavno mora sebi da dâ oduška. Mada, sa druge strane, ne može se isključiti ni mogućnost – naprotiv – da u svim ovim nasilnim akcijama učestvuju Vučićevi ljudi. Na to ukazuje činjenica da prostorije SNS-a, onda kada su demolirane, za razliku od prethodnih noći nisu ni branjene, bile su praktično ostavljene „na izvol’te“. Brzo se, dakle, ti Vučićevi „specijalci“ ubace u prve „borbene redove“, naprave „performans“, zatim se još brže povuku, da bi policija posle hapsila one koji joj se nađu pri ruci. I da bi onda Ivica Dačić mogao da iznosi neproverljive podatke o broju (navodno) povređenih policajaca.

Bilo bi efektnije da su, recimo, prema starom receptu, umesto da prostorije SNS-a gađaju, pored njih prošli mirno, zapušenih noseva. Kao pored neke crkotine.

Jednim gradom u unutrašnjosti Srbije ovih dana kruži priča – pošto se tamo svi „u glavu“ znaju – da su najagilniji demonstranti protiv Vučića dojučerašnji ljuti ese(s)nesovci. Zato na trenutna zbivanja u svojoj varoši, a i u Srbiji generalno, iako odavno i odlučno antirežimski nastrojeni, gledaju sa dozom rezerve. Što bi jedan od njih rekao – sa zdravom seljačkom skepsom.

Upravo zbog toga čini se da nije zgoreg upozoriti na opasnost da se ne izgubi fokus, tj. zaboravi na ključni zadatak – pripremu za izbore. Studentsko-građanske „letnje igre“ su svakako odlučujuće doprinele da se plamen pobune ni u obično „mrtvim mesecima“ ne ugasi i da se tenzije održe, čime je jedna važna bitka dobijena. Ali pravi, rovovski rat tek predstoji. I ne bi bilo dobro da se tom poslu ne priđe s maksimalnom posvećenošću, upornošću i energijom. Pošto je to, je l’ tako, dosadno i nije ni blizu tako atraktivno kao razbijanje prozora ili obaranje kontejnera. A sam Vučić će učiniti sve što može da opoziciju (i u užem i u najširem smislu te reči) navede na krivi put. Tako i ove manifestacije koje je (u sredu, 20. avgusta) organizovao u 50 gradova Vučiću osim za mobilizaciju svojih pristalica još više služe da pažnju svojih protivnika zadrži na terenu na kojem se, u konačnici, neće igrati odlučujuća utakmica. Ona izborna.

Možda se nekome čini da su ovakva upozorenja suvišna. Možda, ali Kosjerić i Zaječar upućuju na suprotno. Uz bolju organizaciju i agitaciju, tamo se moglo pobediti.

I naravno, kao što je onaj slavni Rimljanin (Marko Porcije Katon Stariji) svaki svoj govor završavao sa „Kartaginu treba razoriti“ – tako opozicija treba da ponavlja: „Biračke spiskove treba srediti.“

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 21. avgust 2025.

Kako uhapsiti Vučića

PEŠČANIK, , , , ,
Ne samo što je odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje

Vučić vlast neće predati mirno, ali nasilje mora biti izbegnuto po svaku cenu. To je, prema dominantnom delu opozicione javnosti, „kvadratura kruga“ koju mora da reši Srbija.

Da li je to taktika da bi se održale tenzije ili zamka u koju je opozicija samu sebe zarobila nije jasno, ali nije ni važno.

Teza da Vučić neće otići „bez velike nesreće“, za koju se ne može reći da je bez svakog osnova, ima i svoju negativnu stranu. Ona, naime, u izvesnom smislu ide naruku Vučiću. S jedne strane, pasivizuje „mase“, odnosno građane usmerava ka očekivanju nekog jednokratnog rešenja, radikalnog čina; sa druge strane, to dovodi do zapostavljanja aktivnosti koje bi omogućile da „politička volja“ bude pretočena u izbornu pobedu.

Ovakvo raspoloženje vuče korene odavno, ali je nema sumnje pojačano „antipolitičkim“ stavom studenata, odnosno njihovim „ograđivanjem“ ne samo od partija nego i od politike generalno. Mnogi su izražavali ozbiljne rezerve prema tom delu studentskog ideološkog „narativa“, ali je tek nakon teksta Branka Milanovića sva problematičnost takvog stava došla do punog izražaja.

Ta studentska (anti)politika nastavljena je pozivima da se plenumi, kao oblik organizovanja i delovanja, prenesu i u narod kroz tzv. zborove građana. Kao i „hodočašća“ po Srbiji, i ovi zborovi mogu da odigraju emancipatorsku i mobilizatorsku ulogu ali, kako je to rekao Slobodan Samardžić, „nisu niti mogu biti, forme nekog novog poretka“.

Dakle, preostaje povratak „klasičnoj demokratiji“.

U tom kontekstu neophodna je – rehabilitacija političkih partija. I konkretno, ovih postojećih (koliko god da su nesavršene), kao i (eventualnih) budućih, ali i načelno, kao oblika političkog organizovanja i aktera političke borbe. Ne samo što je taj odijum prema strankama u velikoj meri Vučićevo maslo nego i građani kao da su jedva čekali da se na njih bace blatom. Da parafraziramo Zorana Đinđića: da smo mi bili bolji, i partije bi bile bolje.

Stvar je u tome da se energija s manifestacija pretoči u konkretne akcije. Između ostalog, to znači da ne treba napadati SNS kada radi kampanju od vrata do vrata i beleži sigurne glasove, i da ne treba napadati njegove štandove nego da sve to (i još mnogo više od toga) organizovani građani treba i sami da počnu da rade. To možda nije toliko zabavno, ali je politički svakako učinkovitije.

Jer, u stvari, izborna pobeda uopšte nije tako nedostižna kao što se možda na prvi pogled čini, naprotiv. Ako se pogledaju trendovi, vidi se da podrška Vučićevoj stranci konstantno opada. Na izborima u decembru 2023. koalicija SNSDS (Srbija ne sme da stane) osvojila je nešto manje od 1,8 miliona glasova. (To je ovoj grupaciji donelo 129 poslaničkih mesta, od čega je Srpskoj naprednoj stranci pripalo 99 mandata.) Biračko telo Srbije broji oko 6,5 miliona glasača, što znači da je opoziciji preostao rezervoar od 4,7 miliona glasova. Sa dobrom organizacionom i tehničkom pripremom, posle buđenja naroda u proteklih pet meseci (na čemu se još može poraditi), čak i da se ne računa na (dalje) odronjavanje Vučićevog biračkog korpusa (do čega je prema mnogima već došlo,) sasvim je realno da opozicija osvoji polovinu tih glasova. Pri čemu je to još uvek sa manje od 70 odsto izašlih na izborima, a opet uz dobru kampanju, mogao bi taj procenat i da se poveća.

Kada je o rešenju aktuelne političke krize reč, potpuno je nejasno zašto mediji, nezavisni, razume se, tako malo pažnje poklanjaju Draganu Miliću iako je on jedini pobedio Vučića na izborima. (Baš zato?) Njega baš ništa ne pitaju, izraze mu „saučešće“ povodom atentata, ali dalje od toga ne idu, recepte ne traže.

Za kraj, evo jedne stare privredne anegdote. Pošalju dve fabrike obuće svoje trgovačke putnike u Afriku da ispitaju tržište. Posle izvesnog vremena prvi javlja: ovde niko ne nosi cipele, šanse su nikakve. U isto vreme, drugi šalje sledeći odgovor: ovde niko ne nosi cipele, šanse su ogromne. Lepota je, dakle, u oku posmatrača. Drugim rečima, stvar je u percepciji, tj. perspektivi.

PS: Verujem da negde u tom grmu leži i pravi odgovor na pitanje Dejana Ilića: kako uhapsiti Vučića. Mada ne sumnjam da bi mnogi voleli da redosled bude obrnut.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 3. april 2025.

Verujem u studente

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN, , , , ,
Praksa je pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest o sankcijama NIS-u pouzdana ili je spekulacija, ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja

Intervju Goran Radosavljević

Kao generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije Goran Radosavljević je vrlo validan sagovornik o (najavljenim) sankcijama NIS-u, a kao profesor na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju za aktuelna „studentska gibanja“.


Otkud ove sankcije za NIS? Da li je vest o tome pouzdana ili je reč o spekulacijama?
Do sada je praksa pokazala da su mnoge stvari o kojima je predsednik govorio neistinite ili se nisu desile. Zato je teško reći da li je vest pouzdana ili je spekulacija ili je pak potpuno izmišljena da bi se skrenula pažnja sa nekih drugih dešavanja. Ono što znamo je da je NIS pod indirektnim sankcijama od 2014. i da su one dodatno pojačane nakon 2022. godine. Istovremeno je kompanija očigledno uspela da se na različite načine prilagodi sankcijama i da ostane profitabilna. Naftu je počela da kupuje na tržištu – uglavnom Iračkog i Kazahstanskog porekla – zatim je preko 50 odsto vlasništva „prenela“ drugom povezanom licu koje nije direktno pod sankcijama i, na kraju, finansije i partnere je počela da traži na evropskom i tržištima koje nisu pod direktnim udarom sankcija. To za sada pokazuje neke rezultate. Da li će se to stanje promeniti i da li će biti novih sankcija – lično sumnjam. A i ako ih bude, videćemo koji je njihov domet.

U čemu bi te sankcije mogle da se sastoje?
Sankcije bi hipotetički mogle da budu usmerene direktno na NIS – sada su indirektne, usmerene na matičnu kompaniju Gasprom Njeft – što bi verovatno dovelo do komplikovanja ili potpunog onemogućavanja dopremanja sirove nafte do rafinerije u Pančevu. Nedostatak finansija, usled nemogućnosti banaka da finansiraju NIS, odrazio bi se najviše na likvidnost kompanije, a zatim i na otkazivanje nekih novih projekata i investicija. Konačno, sankcije bi mogle da budu usmerene na potpunu kontrolu tokova novca, što bi dovelo do blokada računa kompanije i nemogućnosti poslovanja. Domete ovog poslednjeg smo već videli u slučaju američkih sankcija kompanijama u Republici Srpskoj.

Šta će sankcije značiti za snabdevanje Srbije energentima, tj. naftom i gasom?
Ovakve sankcije bi verovatno veoma brzo zaustavile poslovanje NIS-a. To bi dovelo do kratkoročnih nestašica na tržištu naftnih derivata i rasta cena. Delimično bi ovaj nedostatak mogao da se nadoknadi određenim rezervama koje postoje, ali te rezerve nisu ni približno dovoljne za zamenu kapaciteta rafinerije i NIS-a koji u ovom trenutku učestvuje u snabdevanju derivatima sa oko 80 odsto na tržištu veleprodaje.

Kakva su rešenja Srbiji na raspolaganju?
Različita rešenja postoje. Jedno moguće je prodaja većinskog paketa trećem licu, privatnom ili državi. Ovo rešenje je već korišćeno u slučaju Er Srbije, gde je usled zabrane pravnim licima van Evrope da budu većinski vlasnici aviokompanija, većinski paket imala država, ali je upravljaču funkciju imao Etihad. Naravno, bilo bi potrebno da se postojeći vlasnik saglasi s tim, što neće biti lako. Mislim da bi sva druga rešenja bila problematična. Naftovod ka Mađarskoj u slučaju sankcija NIS-u ne bi pomogao. EU kompanije bi verovatno bile sankcionisane za saradnju sa NIS i takve sankcije bi ubrzo dovele do kraha. Ipak, ja mislim da je verovatnoća da do takvih sankcija dođe veoma mala, iako realno postoji.

Da li je Srbija zakasnila u pogledu diverzifikacije snabdevanja gasom?
Srbija kasni u pogledu diversifikacije snabdevanja gasom 10-15 godina. Oslanjanje samo na jedan izvor i na jedan pravac snabdevanja jednim od ključnih energenata može se okarakterisati kao neozbiljna energetska politika. Diversifikacija pravca – izgradnjom Turskog toka, nakon zaustavljanja Južnog toka – donekle je smanjila rizik, ali je izvor ostao isti. Istovremeno je Srbija u prethodnih desetak godina propustila da se uključi u inicijative za gas iz Azerbejdžana, zatim je zakasnila, neki izvori kažu i odbila, da se uključi u izgradnju terminala za tečni prirodni gas u grčkoj luci Aleksandropolis, ali i da se uključi u zakup kapaciteta za tečni prirodni gas u Hrvatskoj. Recimo, Mađarska je ovo značajno iskoristila. Sve je to dovelo Srbiju u veliki rizik da ukoliko u potpunosti prestane snabdevanje ruskim gasom, a to nije nerealno, dođe do velikih poremećaja na tržištu. U kratkom roku jedno od rešenja moglo bi da bude ubrzano investiranje u skladišta gasa, koja bi se onda punila van sezone i iz drugih izvora i donekle ublažila eventualne poremećaje.

Aleksandar Vučić je najavio jeftine stambene kredite za studente. Koliko je realno da banke zaista počnu da odobravaju takve kredite?
Jedini način da banke počnu da odobravaju takve kredite je da ih država značajno subvencioniše. Međutim, ta odluka je pogrešna iz više razloga. Prvo, tržište nekretnina je već dovoljno pregrejano. Promet od preko šest milijardi evra godišnje se već godinama obavlja preko 85 odsto iz sopstvenih sredstava. Na taj način u prvom polugodištu 2024. kupljeno je čak 92 odsto svih nekretnina. To znači da ili smo veoma bogati ili se mnogo nelegalnih i polulegalnih para obrće u tom sektoru. Drugo, cene su izuzetno visoke i pitanje koliko mladih uopšte može pod ovim uslovima da priušti sebi stan i još na kredit. Za stan u Beogradu od 50 m2 rata i troškovi su oko 1.000 evra mesečno, a za to treba da imate barem duplo veću zaradu. I tako narednih 30 godina. Konačno, mislim da je zadatak države da mladima stvori uslove da rade i sami zarade za svoj stan. To u zemlji sa visokim stepenom korupcije, partijskog zapošljavanja i poslovanja, ne uliva poverenje da će se desiti.

Da li je ova ponuda studentima više politička nego ekonomska?
Verujem da je odluka čisto politička. Vlast je do sada većinu svojih problema rešavala ili kupovinom ili pretnjama i ucenama. Sad se, međutim, suočila sa jednom grupacijom koju nije lako kupiti još teže uceniti. Naprotiv, i jedno i drugo imaju suprotan efekat. Pretpostavlja da je ova ponuda bio pokušaj kupovine, pošto pretnje batinašima i kriminalcima nisu urodile plodom. Verujem u studente i moja poruka njima je da istraju u svojim zahtevima. Jer, kako su i sami zaključili, u zemlji sa ovakvim nivoom korupcije, diploma im neće mnogo značiti za zapošljavanje. A ako i bude nešto značila, rukovodioci će im biti partijski kadrovi sa kupljenom diplomom.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. decembar 2024.