NOVI MAGAZIN

Komentari i tekstovi objavljivani u Novom magazinu

Čekajući Vučića

Zašto je izgradnja Turskog toka kroz Srbiju počela u tajnosti

Turski tok

Postoje svi uslovi da Turski tok kroz Srbiju bude završen sredinom decembra, kao što je i planirano. To je prošle nedelje, u petak 7. juna u Sankt Peterburgu rekao Aleksandar Antić, ministar energetike Srbije. Istog dana, na istom mestu, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gazproma, “izneo je čvrst stav da Srbija apsolutno može očekivati da će Gazprom obezbediti sve neophodne količine gasa za snabdevanje”. Te dve izjave, jedna pored druge, navode na pomisao da će u najgorem slučaju početkom iduće godine Srbija pod Vučićevom vlašću ostvariti još jedan “svoj san” – otvoriće drugi pravac snabdevanja “plavim zlatom”.
Ako je to već tako, postavlja se pitanje zašto se ovaj projekat drži “lou profajl”, tj. sprovodi se, kako tvrde najviši zvaničnici zemlje, punom parom, ali bez uobičajenih političko-marketinških “priključenija”. A ono što pre svega buni jeste zašto je sam početak radova bio obavijen velom tajnosti.

ŠAJKAŠ, DRUGI PUT: Da podsetimo, izgradnja gasovoda Turski tok kroz Srbiju zvanično je počela sredinom maja (15), dok su pripremni radovi počeli još krajem aprila – izjavio je na RTS-u u utorak 21. maja već pomenuti Antić. Gostovanje na državnoj televiziji čoveka koji je po svoj prilici neposredno zadužen za realizaciju ovog velikog projekta bilo je na neki način iznuđeno reakcijom javnosti na nešto raniju vest, takođe državne televizije, o početku izgradnje gasovoda. Naime, u Srbiji se i manji poduhvati započinju uz mnogo više pompe – što podrazumeva i učešće u glavnoj ulozi predsednika Aleksandra Vučića, koje je ovog puta izostalo – pa su se (opravdano) pojavile sumnje.
Ubrzo je postalo jasno zbog čega vlast nije želela da ovaj događaj udari “na sva zvona”. Naime, izgradnja Turskog toka počela je na istom mestu gde i (pre gotovo šest godina, u novembru 2013) izgradnja Južnog toka – kod malog bačkog sela Šajkaš. Tada je, doduše ne na licu mesta nego u Palati Srbija, održana glamurozna svečanost, a znak za početak radova putem direktnog video-linka dao je tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Taj projekat je, međutim, kao što je poznato, neslavno propao, pa je očigledno Vučić odlučio da izbegne ta neprijatna sećanja i asocijacije.

IZGRADNJA TURSKOG TOKA POČELA JE NA ISTOM MESTU GDE I U NOVEMBRU 2013. IZGRADNJA JUŽNOG TOKA – KOD MALOG BAČKOG SELA ŠAJKAŠ

No, nema sumnje da će se on u nekom trenutku pojaviti jer je ovog puta odlučnost mnogo veća. Kako su tokom maja takođe javljali mediji, u Luku Novi Sad (onu istu koju je, uzgred, nedavno kupila arapska kompanija Port Dubai) već je stigao prvi kontingent od 7.000 tona cevi koje se razvoze duž trase budućeg gasovoda, a do decembra, kada bi ovaj deo posla trebalo da bude završen, biće dopremljeno oko 50.000 tona cevi. Takođe, objavljeno je i da je Ministarstvo građevinarstva dosad izdalo dozvole za radove na drugoj i trećoj deonici, kao i za pripremne radove na prvoj deonici gasovoda. Inače, gasovod koji je dugačak 400 kilometara ima četiri deonice: prva je Zaječar – Velika Plana; druga Velika plana – Kovin; treća Kovin – Žabalj i četvrta Žabalj – Kanjiža.
Gasovod, da i na to podsetimo, u Srbiju ulazi iz Bugarske kod Zaječara, a izlazi kod Horgoša (blizu Kanjiže), i dalje ide u Mađarsku. Jedan krak ići će prema Bosni i Hercegovini, odnosno Republici Srpskoj, gde će se transportovati oko milijardu (od ukupnog kapaciteta koji je 13,5 milijardi) kubika gasa, a drugi od mesta Gospođinci do jedinog podzemnog skladišta gasa u Srbiji – Banatski dvor. To bi trebalo da omogući da se kapacitet ovog rezervoara sa sadašnjih 350 miliona kubika gasa poveća na 750 miliona kubika, čime bi, ističe se, Srbija potpuno osigurala snabdevanje i u slučaju izuzetno duge i hladne zime. Krak prema Hrvatskoj, o čemu se svojevremeno takođe govorilo, sada nije u planu.
Kada je reč o finansiranju gasovoda, ni tu se ne očekuju problemi. Prema izjavi već pomenutog ministra Antića istom prilikom, “30 odsto sredstava obezbeđuju akcionari Gastransa – Srbijagas i Gazprom, ostalo je projektno finansiranje”. Srbijagas je pak još u novembru 2018. potpisao ugovore sa pet banaka o dugoročnom kreditu u iznosu od 60 miliona evra za izgradnju gasovoda Turski tok preko Srbije. Garant tog zajma je, naravno, država, zbog čega se u javnosti odmah pojavio strah da će dug u konačnici morati da vraćaju poreski obveznici. Na to je odgovoreno da je reč o vrlo komercijalnom poslu, pa će se dug vraćati iz profita. Zanimljivo je da je Gastrans, koje je glavni realizator Turskog toka, nastao promenom imena preduzeća Južni tok (u kojem je Srbijagas imao 49, a Gazprom 51 odsto) koje je bilo zaduženo za realizaciju istoimenog projekta.
Ono što, međutim, budi sumnju u realnost Turskog toka jeste činjenica da Bugarska još prilično okleva sa izgradnjom gasovoda preko svoje teritorije. Doduše, nedavno je, opet na državnoj televiziji, objavljeno da je Bugarska obećala da će gradnja početi u junu. “Tenderi su na vreme završeni i izvođači su izabrani. Slede radovi koji su neophodni za gradnju gasovoda, a on će sigurno biti izgrađen. Konačno, gas će stizati do granice sa Srbijom”, izjavio je Dimitri Šterev, stručnjak kompanije Bulgartransgas. Takođe, ministarka energetike Bugarske rekla je da se već “gradi 11 kilometara gasovoda od tursko-bugarske granice”.

ISTA META: Ali ni pre pet godina, kada je počinjan Južni tok, nije falilo ni volje ni para. Nedostajalo je samo zeleno svetlo Evropske unije. I danas je na tom semaforu još uvek upaljeno crveno. Naime, Evropska energetska zajednica traži da se poštuje pravilo slobodnog pristupa treće strane. Srbija to pravilo možda i može da ignoriše, što je dosad i radila – Srbijagas je potpuni monopolista, distributeri mogu samo od njega da kupuju gas – ali Bugarska ne može. Tako da je ovaj projekat još uvek “golub na grani”. Naime, čak je i ruski predsednik Vladimir Putin tokom svog boravka u Beogradu sredinom januara ove godine izjavio da “Rusija praktično priprema Turski tok kroz Srbiju, ali da, što se tiče daljih aktivnosti, sve zavisi od dugih zemalja”.

GRADITI GASOVOD IAKO GAS JOŠ NIJE OBEZBEĐEN NARAVNO DA JE NEŠTO ŠTO NEMA MNOGO SMISLA. OSIM ZA ONE KOJU GASOVOD GRADE. ILI SE U NJEGA UGRAĐUJU

Putin je prilikom već pomenutog boravka u Beogradu još izjavio da je Rusija spremna da investira 1,4 milijarde dolara u gasnu infrastrukturu u Srbiji”, ali niti je on niti je iko kasnije precizirao koliki se deo te sume odnosi na sam gasovod. Prema onome što je sada poznato, jedina sredstva koja su obezbeđena jeste onaj zajam od 60 miliona evra koji je uzeo Srbijagas.
Tokom konferencije Energetska bezbednost u regionu, održane početkom juna u Beogradu, ministar Antić je, odgovarajući na pitanje da li je Turski tok dobio saglasnost Evropske energetske zajednice, odgovorio da je “kompanija Gastrans od Agencije za energetiku dobila odobrenje za izuzeće od određenih odredbi Trećeg energetskog paketa u skladu sa Zakonom o energetici Srbije”. Ali to je srpska Agencija za energetiku. Kada je reč o Energetskoj zajednici, ona je “dala pozitivno mišljenje uz određene uslove”. Ti uslovi su, međutim, takvi da, kako je rekao Antić, “Ministarstvo vodi stalan dijalog sa Sekretarijatom energetske zajednice, te duboko veruje da ćemo do kraja ovog procesa naći jedno zajedničko, izbalansirano rešenje, koje će biti na zadovoljstvo svih učesnika”. Drugim rečima – saglasnosti još uvek nema.
Graditi gasovod iako gas još nije obezbeđen naravno da je nešto što nema mnogo smisla. Osim za one koji gasovod grade. Ili se u njega ugrađuju.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Srbija na opasnom putu

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe

Đe smo bili svuđ smo poginuli – da parafraziram naziv one nezaboravne pozorišne predstave – ostalo je još samo fudbalsko polje Kosovo, ali i tu će uskoro “krvca da procveta”. Sudeći makar po izvinjenju koje je predsednik Fudbalskog saveza Srbije Slaviša Kokeza uputio naciji posle poraza od Ukrajine u Lavovu (“Parizu istoka”, u kojem su 1939. od 340.000 stanovnika trećina bila Jevreji, dok ih je posle rata ostalo 300). Ne navijačima fudbalske reprezentacije, niti ljubiteljima fudbala uopšte nego celoj celcatoj naciji, a ko nije osetio sramotu posle tog „debakla“, taj i nije deo nacije nego izrod i izdajnik. I ubuduće, naredio je major Kokeza, za Srbiju ima da se gine. Onaj Mihajlović tražio je samo da se peva himna, ovaj traži “…oltar otadžbine”.

Nije samo jasno da li se ta ideja rodila u Kokezinoj glavi – što je malo verovatno – ili mu je to došapnuo neki vis maior, ali svejedno, i ovaj slučaj pokazuje koliko smo duboko zabasali. Kad sve postane nacionalno pitanje, znači da je đavo odneo naciju.

Drugi znak, koji s prethodnim (na prvi pogled) nema mnogo veze, jeste novo omalovažavanje Evrope. Konkretno sastanka predsednika Srbije, Albanije i Kosova sa francuskim predsednikom i nemačkom kancelarkom u Parizu, najavljenog za početak jula. Ministar spoljnih poslova Srbije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić, čim se vratio iz Rusije, počeo je da dovodi u sumnju pariski samit. Te da li će biti, te „ako ga bude“, te ako nas pozovu… Što je implicite značilo da Makron i Merkel nisu ni kadri da organizuju taj susret, da on i nema mnogo smisla, da Srbija nije mnogo ni zainteresovana za njega… i tome slično, svakakavo se značenje u to moglo učitati, ali ništa “laskavo“ za dve najjače članice Evropske unije. Onda je, posle nekoliko dana, to ponovio i predsednik Vučić. S kakvim motivima, da li da se i on malo dodvori Putinu – što mu je u konkurenciji sa Dačićem uzaludno – nije ni važno. Kako god bilo, to će Rusiji doneti neko sitno zadovoljstvo – jer su još malo zagorčali život Evropi – ali to Srbiji neće doneti ništa dobro. Zašto ministar spoljnih poslova Srbije vodi rusku spoljnu politiku, to je pitanje kojim bi morala da se pozabavi premijerka Ana Brnabić.

Treći miljokaz na putu kojim se Srbija kreće je politički motivisano nasilje. Koje sve više raste. Za samo dva dana, u petak i subotu, u Novom Sadu su desničarski nacionalisti pretukli tri studenta iz suprotnog političkog tabora. Reč je o aktivistima nevladine organizacije “Krov nad glavom” i protesta #1od5miliona. Time je samo nastavljen niz iz Kruševca, Brusa, Požarevca, Grocke… Za sve ove slučajeve karakteristično je da su ih učinili predstavnici vlasti ili njima bliske grupe. I ništa manje važno – niko od počinilaca, čak i kada su uhvaćeni, dosad nije odgovarao. Tačnije, nijedan slučaj nije do kraja rešen, niko nije kažnjen. Drugim rečima, sezona lova na opoziciju je otvorena. A lovostaja nema. Država se pokazala totalno nespremnom, nevoljnom, nesposobnom – šta god – da zaštiti svoje građane. Što znači da države i nema.

Nije isključeno da u toj situaciji građani počnu da se, u cilju samoodbrane, samoorganizuju – lokalni frontovi su tako i nastali – možda i da se naoružavaju. Makar bejzbol palicama. Poput onog Šešeljevog vozača kome ni dlaka s glave nije falila. A kamoli da je istog trenutka uhapšen, osuđen i upućen na izdržavanje kazne.

Sve je manje slobode i sve više bezakonja. To ne može na dobro da izađe.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 13. jun 2019.

Ruski gubernator i/li kineski mandarin

Kakve su posledice sve tešnje saradnje Srbije i Kine

Ruski sveci i kineski novci – tako bi se u najkraćem mogla opisati srpska, tj. politika Aleksandra Vučića. Sa Rusijom nas vezuje pravoslavno bratstvo, a s Kinom čelično prijateljstvo. U prvom smo imali prilike da uživamo 10. maja na vojno-policijskoj paradi u Nišu na kojoj je marširao ruski gvozdeni puk. Nedelju dana kasnije na političko-privrednoj paradi u Preljini, prilikom otvaranja radova na auto-putu od Čačka do Požege mogli smo da se uverimo u drugo.

EKONOMIJA: Pre oba ova događaja, međutim, bez imalo pompe Skupština Srbije odobrila je dva kineska kredita u ukupnoj vrednosti od blizu milijardu i po dolara. Pored jednog za pomenutu cestu, od oko 450 miliona dolara, tu je još i kredit od gotovo milijardu dolara za (brzu) prugu Novi Sad – Subotica. Tako je praktično u jednom danu dug Srbije prema Kini gotovo udvostručen: povećan je sa oko dve na 3,5 milijardi dolara.
Takođe, u poslednjih šest meseci znatno su povećane i kineske investicije. Tačnije, one koje su ugovorene iako još nisu i realizovane. Do toga je došlo pre svega zahvaljujući ulasku Kineske kompanije Ziđin u srpsku industriju bakra. Najpre kupovinom dve trećine Rudarsko-topioničarskog basena “Bor” za blizu milijardu i po dolara – precizno: 1.460.000.000 USD; od čega su oko 1,2 milijarde investicije – a zatim kupovinom rudnog nalazišta Čukaru Peki (od kanadske firme Nevsun za 1,4 milijarde USD) gde su u otvaranje rudnika (do 1922) planirane investicije od gotovo 600 miliona dolara. Na to je došla investicija kompanije Ling Long u proizvodnju auto-guma u Zrenjaninu od blizu milijardu dolara. Sve je to kineske investicije sa oko skromnih pola milijarde dolara podiglo na (kada preuzete obaveze budu ispunjene) fantastičnih 3,7 milijardi dolara.
Dakle, od preko sedam milijardi dolara koje treba da uđu u Srbiju u narednih nekoliko godina, jednu polovinu čine krediti, a drugu polovinu investicije. (Te investicije će se, doduše, opet finansirati iz kredita, mada za račun tih preduzeća, ali to je takođe zaduženje koje će na kraju morati da se vrati; da, međutim, sada u to ne ulazimo.) Ono što je u vezi s kineskim kapitalom još bitno – opet ćemo ponoviti – jeste to da je dosad od tih sedam i kusur milijardi potrošeno oko jedne četvrtine, dok preostale tri četvrtine tek treba da budu realizovane (bilo povlačenjem kredita, bilo okončanjem investicionih planova).
Sa druge strane, treba imati u vidu da se, pored pomenutih, govori o još nekim velikim srpsko-kineskim infrastrukturnim poduhvatima: metro i izgradnja sistema za prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, most preko Dunava kod Pančeva, auto-put od Požege do granice sa Crnom Gorom, tj. do Boljara – sveukupno “teškim” jedno 2-3 milijarde dolara. Ali svi ti projekti još su u fazi “memoranduma o razumevanju” i “pisama o namerama”.
Upravo u vezi s projektima koji se finansiraju kineskim kreditima pojavljuje se ozbiljan problem: ti projekti su skupi. Skup je njihov građevinski deo, skup je i njihov finansijski deo.
Kada je reč o prvom, ključno je da kilometar puta ili pruge koje rade Kinezi košta znatno više nego kada ih radi neko drugi. Recimo, troškovi puta kroz Grdeličku klisuru (koji je otvoren dan posle početka izgradnje auto-puta Čačak – Požega, 18. maja) procenjeni su na oko 15,3 miliona evra po kilometru, dok će deonica Preljina – Požega u “kineskoj izvedbi” koštati 15,2 miliona evra, dakle otprilike isto, iako se težina trasa ne može porediti. Ceo južni koridor od Grabovnice do Levosoja (75 km), koji po težini odgovara deonici Preljina – Požega, koštao je (opet prema početnim proračunima) oko 13 miliona evra, dakle dva miliona evra jeftinije nego što rade Kinezi. Slično stvari stoje i sa železnicom. Recimo (brza) pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – 4,5 miliona evra po kilometru. Sa druge strane, pruga Niš Dimitrovgrad (110 km) koja se gradi parama Evropske investicione banke (130 miliona kredit i 70 miliona donacija) košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža.
U svakom slučaju, i u jednom i u drugom slučaju razlika je ogromna i ona nesumnjivo ide u nečije džepove. Samo je pitanje čije. Mada to, u stvari, baš i nije neka zagonetka.
Kada je reč o čisto finansijskoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih bankarskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gorepomenuti kredit za auto-put iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto. Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, taj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD) takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu sa ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.

RUSKI SVECI I KINESKI NOVCI – TAKO BI SE U NAJKRAĆEM MOGLA OPISATI
SRPSKA, TJ. POLITIKA ALEKSANDRA VUČIĆA. SA RUSIJOM NAS VEZUJE PRAVOSLAVNO BRATSTVO, A SA KINOM ČELIČNO PRIJATELJSTVO

IDEOLOGIJA: Da li je bilo slučajno što je predsednik Vučić (tek) tokom svog sedmog ili osmog boravka u Kini dobio priliku da razgovara s Vangom Huningom, glavnim ideologom moderne Kine, to jest kineske države i kineske komunističke partije. Ne slučajno, razume se, tu priliku je Vučić dobio nakon predavanja koje je za vreme aprilskog samita “Jedan pojas jedan put” u Pekingu, održao specijalnoj delegaciji Komunističke partije Kine. Ne, dakle, domaćim biznismenima, što bi s obzirom na makar formalni karakter pomenutog skupa bilo logično, ne čak ni visokim državnim činovnicima zaduženim za privredni razvoj, ne čak ni stručnjacima za spoljnu politiku i ekonomiju nego baš partijskim vojnicima i ideološkim čuvarima.
Vučić je, naravno, nakon susreta s Vangom bio prosto očaran, rekao je, u svom “stilu”, da je razgovor trebalo da traje 15 minuta, ali da su razgovarali više od sata, a zatim još toliko tokom zajedničkog ručka. “On je jedan od najzauzetijih ljudi na svetu. On je enciklopedija, čovek za koga kažu da je izuzetno doprineo tvrđem stavu Kine i jačanju pozicije Kine u međunarodnim odnosima”, rekao je, između ostalog, kako su preneli mediji, Aleksandar Vučić. Još je pri tome istakao da bi “želeo da pročita Vangovu knjigu ‘Narodni suverenitet’, koje više nema ni na kineskom jeziku”, te da je Vang obećao “da će pokušati, posebno zbog mene (tj. Vučića – prim. NM) preko ambasadorke Kine u Srbiji Čen Bo da nabavi knjigu”.
Srbija je tada prvi put čula za Vanga, ali je u svetu, pogotovo zapadnom, on dobro poznat. Vang Huning je član Stalnog komiteta Politbiroa CK KP Kine, član Sekretarijata Centralnog komiteta Kine i direktor Kancelarije za istraživanja politike CK KP Kine. Na sebe je naročito skrenuo pažnju pre dve godine kada je izabran u pomenuti komitet koji predstavlja neki vrstu saveta mudraca. Prvo zato što je on, kao neko ko je diplomirao francuski, bio prvi sa “društvenim obrazovanjem” u Politbirou, pošto su svi prethodno birani bili iz sfere prirodnih i tehničkih nauka. A drugo – možda i značajnije – ne samo da je Vang savetnik aktuelnom (i tada i sada) lideru Si Đinpingu, nego je tu ulogu imao i kod njegovih prethodnika, Hu Jintaoa i Jiang Zemina. Tada je za Vanga počelo da se govori da je “mozak koji stoji iza tri vrhovna lidera”.
Sa druge strane, oni koji ga baš ne vole kažu da “on nije čovek bilo kakve ideje već zagovara ideje koje se dopadaju aktuelnoj vlasti. A to je naglasak na značaju autoritarnog vođstva i primata centralne vlade, s partijom koja čvrsto kontroliše čitavo društvo”.

PROJEKTI KOJI SE FINANSIRAJU KINESKIM KREDITIMA SU SKUPI. SKUP JE NJIHOV GRAĐEVINSKI DEO, SKUP JE I NJIHOV FINANSIJSKI DEO

Bilo kako bilo, nakon poslednjeg kongresa KP Kine, na kojem je Si Đinping izabran za doživotnog predsednika, došlo je “do eksplicitne internacionalizacije Kineskog modela”. Kako su primetili strani analitičari, “opšti ton Đinpingove uverenosti u Kinu kao svetsku silu bio je propraćen dosad neviđenom promocijom kineskog modela razvoja za druge države, pogotovo zemlje u razvoju. Kako je Si rekao u govoru na kongresu, “oni nude način kako da se reše problemi s kojima je suočeno čovečanstvo i nove mogućnosti za druge države i nacije koje žele da ubrzaju svoj razvoj, uz očuvanje svoje nezavisnosti”. Takođe, kineski lider je reafirmisao strategiju kontrole informacija koju je već ranije promovisao i po čemu se razlikuje od svojih prethodnika. Posebno je govorio o internetu i društvenim medijima i… naglasio značaj inovacija i jačanja partijske propagande kako kod kuće tako i u inostranstvu”.
Sudeći po onome što su posle susreta Vanga i Vučića objavili kineski mediji, naš predsednik je “rekao da je Kina najiskreniji prijatelj Srbije, da srpska strana ceni dostignuća kineskog razvoja i spremna je da uči iz kineskih iskustava u razvoju. Takođe, izrazio je spremnost da konsoliduje i razvija partnerstvo s Kinom, da nastavi s međusobnom podrškom u međunarodnim odnosima, kao i da ostane duboko angažovan u zajedničkoj izgradnji inicijative ‘Pojas i put’”.
Bizarna je okolnost da je Vang rođen u istočnoj provinciji Šangdong, odakle je i jedan od najvećih kineskih filozofa Konfucije. Koji se kao poklonik jake centralne državne vlasti ponajviše slavi i uzdiže u današnjoj Kini, odnosno pod njegovim imenom se poslednjih decenija afirmiše kineska kultura širom sveta. A mogao je, recimo, biti izabran i Lao Ce, čiji je pogled na svet bitno drugačiji od Konfucijevog. Ako bi se ovaj drugi mogao nazvati kineskim etatistom, Lao Ce bi mogao biti neka vrsta kineskog liberala.

POLICIJA I POLITIKA: Da se uticaj Kine širi i na vanprivredne aktivnosti, svedoči i činjenica da su nedavno (19. maja) ministar unutrašnjih poslova Srbije Nebojša Stefanović i ministar javne bezbednosti Kine Džao Kedži potpisali tri dokumenta o saradnji u oblasti unutrašnjih poslova. Jedan će omogućiti zajedničke policijske patrole u Srbiji (e da bi se navodno pomoglo kineskim turistima), drugi predviđa “brzo formiranje zajedničke radne grupe koja će sagledavati bezbednosne izazove u vezi s projektima koji se realizuju u Srbiji, ali i vezano za inicijativu Pojas i put”, dok se treći odnosi na “saradnju u oblasti visokotehnološkog kriminala i iskustvo Kine u vezi sa opasnostima u sajber prostoru”. Kina koja očigledno ne pušta svoje građane bez nadzora ni u inostranstvo kao (takozvane) turiste – iz drugih zemalja u svet odlazi mnogo više ljudi, pa nikome nije palo na pamet da traži to što traže Kinezi – sada će i našu vlast podučavati kako da to što efikasnije radi. I to ne samo u fizičkom, realnom nego i u virtuelnom, sajber prostoru.
Da li je za utehu ili brigu, tek sličan sporazum kao Srbija sa Kinom ranije je potpisala i Hrvatska, gde je nedavno kineski premijer Li Kećijang posle susreta sa hrvatskim kolegom Andrejem Plenkovićem najavio da dve zemlje otvaraju “dijamantsko razdoblje” u svojim odnosima.
Dok je prema kineskoj politici pun divljenja i mek kao pamuk, Vučić se prema zapadnim zemljama odnosi kao prema parijima. Tako je saopštenje zemalja Kvinte (tj. ambasada Francuske, Nemačke, Italije, Velike Britanije i SAD) nakon izbora na severu Kosova prokomentarisao rečima: “Ja ništa gluplje u svom životu nisam pročitao”. Naravno, svako ko pročita tu Vučićevu izjavu mogao bi da izjavi isto to, ali nije u tome poenta. Nije reč, naravno, samo o tome da se prostakluk u civilizovanom svetu ne smatra nikakvom vrlinom nego da takvo ponašanje direktno šteti interesima Srbije i njenih građana. Srbija sutra s tim zemljama treba da sedne za isti sto i da razgovara. O čemu god da razgovara i šta god da hoće da postigne, šanse su joj takvim ponašanjem njenog predsednika bitno smanjene.
Jak lider, stroga centralizacija, čvrsta partijska kontrola celog društva – zar to nije ono što poslednjih godina (pokušava da) praktikuje Vučić. Doduše, nije da za to i ranije nije imao uzora, pre svega u Vladimiru Vladimiroviču Putinu, ali nije zgoreg upoznati se i sa dalekoistočnim iskustvima zemlje koja takvu politiku više ili manje praktikuje, evo, već 5.000 godina.

SEDAM MILIJARDI DOLARA IZNOSE DOSAD UGOVORENI KINESKI KREDITI I KINESKE INVESTICIJE

“EU neće propasti, ali smo se na vreme okrenuli Kini”. Ovo je možda najznačajnija rečenica koju je Aleksandar Vučić izgovorio tokom sednice Narodne skupštine posvećene Kosovu, pa valjda zbog toga i nije privukla odgovarajuću pažnju. Znači li to da je Srbija našla novog, dugoročno gledano najvećeg zaštitnika. Strateški, s obzirom na predviđanja da će 21. vek biti vek Kine, to može izgledati kao dobitna karta.
Mada, kada se sagledaju sve okolnosti, o kojima bi nešto trebalo da je napred rečeno, čini se da je dobitak mnogo veći za Vučića nego za Srbiju.
Na dan kada ovaj broj Novog magazina odlazi u štampu, u utorak 4. juna pada 30 godina od stravičnog masakra demonstranata na glavnom trgu u Pekingu, Tjenanmenu. Ne samo da na trgu nema nikakvog obeležja, da se o tome ne uči u školama, nego je to u današnjoj Kini najstrože zabranjena tema.

Zlatno doba

Kanda su te silne pohvale koje je doživeo u Pekingu Vučića malo ponele, pa je đipio u cipele Đinpinga. Ili je, videvši da Rusija i Kina kupuju zlato, i on odlučio da pođe njihovim stopama. Pa je, odmah posle sastanka sa MMF-om, kako su pisale novine, zvao guvernerku Narodne banke Srbije Jorgovanku Tabaković i dao joj nalog da kupuje zlato. Do kraja ove godine 10 tona, a iduće godine još 20, tako da se ukupne zlatne rezerve Srbije podignu na 50 tona.
Kako god, ta stvar s kupovinom zlata čisto ekonomski i nije loša. Trenutak je povoljan. S jedne strane, cena je relativno niska – sada je oko 1.300 evra za uncu (jedna unca = 31 gram) – dok je pre 7-8 godina dostigla 1.900 evra za uncu; a sa druge strane, prinosi na državne obveznice pojedinih zemalja (što je takođe način na koji se čuvaju devizne rezerve) sada su niski, tako da se tu praktično ništa ne gubi.
Ono što je, zapravo, sporno jeste to što je predsednik Vučić dao nalog Narodnoj banci Srbije da kupuje zlato. Time je ne samo pokazao da centralna banka nije nezavisna institucija – što po Ustavu jeste, pa je, dakle, prekršio Ustav – nego je praktično ponizio, ne Jorgovanku Tabaković nego stručnjake koji rade u banci i koji svakako znaju kako i u čemu da se čuvaju “devizne rezerve”.
Pitanje koje se pojavilo u javnosti – zašto je Srbija prodala RTB “Bor”, a sada kupuje zlato, besmisleno je. Ne samo zato što “Bor” godišnje proizvodi tek oko jedne tone zlata nego zato što bi država Srbija i od “Bora” to zlato morala da kupi, dakle da ga plati, po istoj onoj ceni po kojoj se njime trguje na berzi.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 6. jun 2019.

Istorija se često zloupotrebljava

Kulen Vakuf kao paradigma

Intervju Maks Bergholc

Posle više od 10 godina istraživanja, 2016. je Max Bergholz, danas profesor istorije na Univerzitetu Concordia u Montrealu, objavio knjigu “Nasilje kao generativna sila – Identitet, nacionalizam i sjećanje u jednoj balkanskog zajednici”. Knjiga je dobila niz priznanja: Joseph Rothschild Instituta Harriman Univerziteta Columbia; Herbert Baxter Adams Američkog istorijskog društva, kao i nagradu Laura Shannon Univerziteta Notr Dam. Prošle godine objavljen je prevod knjige (Buybook, Sarajevo/Zagreb), a tokom maja ove godine održano je osam promocija i tribina u Sarajevu, Zagrebu, Bihaću, Banjaluci i Beogradu. 

Napisali ste jednu veliku i važnu knjigu o malom gradu u Bosni. Kako ste došli do te teme?
Na neki način to je bila velika slučajnost. Nameravao sam da napišem doktorsku disertaciju o sećanjima na Drugi svetski rat na prostorima bivše Jugoslavije i obilazio sam, negde od 2004, arhive po Zagrebu i Beogradu. U septembru 2006. došao sam u Sarajevo, tražio sam još jedan lokalni slučaj gde bih mogao analizirati neki sukob na lokalnoj razini oko sjećanja na žrtve iz Drugog svetskog rata. Arhivisti BiH nisu bili baš raspoloženi da mi izađu u susret, ali sam ja bio uporan i dolazio svakog dana da pitam da li su nešto našli. Posle nekoliko sedmica najzad su me pustili da uđem u depo arhiva koji se nalazio u podrumu i žena koja me je tamo odvela rekla mi je da imam 15 minuta jer ona posle mora da ide sa drugaricama na kafu. Okretao sam se oko sebe i ugledao plavi fascikl koji je bio ispisan rukom. Tu su bili izveštaji napisani tokom osamdesetih godina prošlog stoleća, sa terena iz cijele Bosne i Hercegovine, o situaciji u vezi sa stratištima. Prelistavajući, naišao sam na nekoliko pasusa koji su govorili o pokolju muslimanskog življa od, kako je bilo napisano, ustanika, koji su uglavnom bili njihove komšije. Tada sam prvi put čuo za jedan gradić na granici između Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji se zove Kulen Vakuf, mali grad na obalama Une.
I počeli ste da istražujete taj slučaj?
I ne samo to. Taj događaj je praktično potpuno preokrenuo moju prvobitnu zamisao. Odmah sam seo u autobus i putovao devet sati do Bihaća, gde sam uzeo taksi za Kulen Vakuf, pošto nije bilo autobuske linije. Kada sam izašao iz automobila išao sam prema mostu, u susret mi je dolazio jedan stariji čovek koji je odmah video da sam stranac i pitao me je: “Otkud vi ovde?” Ja sam odgovorio da sam čuo da se nešto strašno dogodilo ovde 41. i pitao ga zna li nešto o tome. On mi je rekao: “Dođite sa mnom, upoznajte jednog koji je preživeo.”
 
Šta ste otkrili?
Mnogo stvari. Hteo sam da utvrdim kako dolazi do jednog tako strašnog i masovnog zločina u jednoj maloj sredini, zločina koji nisu izvršili neki stranci koji dođu iz velikog sveta nego ljudi koji su do juče živeli zajedno. Otkrio sam, najpre, da je tom zločinu nad muslimanima prethodio zločin nad pravoslavnim stanovništvom. Naime, nakon aprila 1941. i formiranja Nezavisne Države Hrvatske, na tom području su nastale ustaške formacije. Međutim, niko od njih nije bio član ustaškog pokreta prije 41, taj pokret nije ni postojao tamo. To su uglavnom bili ljudi sa margine, raznih zanimanja, seljaci, trgovci, radnici, ali koji nisu bili ni najugledniji ni najpametniji u tom kraju. Ali oni su vidjeli neočekivane i velike mogućnosti da preko noći postanu gospodari svega. I to su iskoristili. Na početku nije bilo ubijanja, tokom maja i juna. Ali su te ustaše gotovo svakodnevno odlazile u srpska sela i pljačkale ih. Muškarci su pobegli u šumu, a pošto je među njima bilo pripadnika vojske, bili su i naoružani. Oni su se zvali ustanici, nisu dakle bili ni partizani ni četnici. Onda su se izgleda lokalne ustaše uplašile da bi mogli biti napadnuti, pa su rešili da napadnu prvi i napravili su pokolj u nekoliko srpskih sela. Onda su se ustanici organizovali i krenuli da napadnu Kulen Vakuf. Međutim, naišli su na kolonu ljudi koji su bežali iz grada, uglavnom starci, žene i dece, i onda su na krajnje bestijalan način svoj bes iskalili na tim nedužnim ljudima. Bilo je među ustanicima i onih koji su pokušavali da spreče zločin, da obuzdaju svoje sunarodnike, od kojih je najpoznatije ime potonjeg generala Đoke Jovanića, ali nisu uspeli mnogo da postignu. Pošto je kasnije dobar deo ustanika prišao partizanima, posle Drugog svetskog rata tim žrtvama nije mogao da bude podignut spomenik jer bi to značilo priznanje tog velikog zločina o kojem se samo krišom pričalo.

Pokušavali ste da objasnite kako je došlo do tih strašnih zločina?
Da, ja sam na neki način pretpostavljao da je u nekoj bližoj ili daljoj prošlosti među tim narodima bilo nekih sukoba ili bar međusobne mržnje, koja je buknula 41. godine. I išao sam unazad, sve dublje u prošlost. Pokušavao sam da utvrdim da li je bilo nekih velikih sukoba ili mržnje između stanovništva tog kraja, za vreme prve Jugoslavije, pa u u vreme Prvog svetskog rata i pre njega, išao sam do 19. veka. Ono što sam vidio kroz izvore išlo je potpuno protiv mojih pretpostavki. Ustanovio sam, prvo, da na tom području nije bila neka duga tradicija ratovanja, nasilja, čak ni nacionalističkih tenzija ili mržnje. Uglavnom osim, recimo, dva slučaja krajem devetnaestog stoljeća tokom seljačke bune od 75. do 78. i tokom prvih godina nakon osnivanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nije bilo nasilja. Uglavnom su muslimani, pravoslavci i katolici živeli u miru. A ipak je došlo do nasilja, i to ekstremnog nasilja tokom 41. godine.

MAKS BERGHOLC: ZLOČIN IMA I IME I PREZIME

I šta ste ustanovili?
Saznao sam, recimo, da je vrlo mali broj ljudi bio potreban da se počne to nasilje na etničkoj osnovi. Tih ustaša nije bio veliki broj, 100-110 ukupno. To je manje od jedan odsto stanovništva koje su bili u muslimani i katolici na tom području. I drugo, njih nije vodila nikakva velika ideologija, nisu ni te pljačke započele u ime neke ideje, velike hrvatske ili slično. Razlozi su bili mnogo prizemniji.

Znači li to da treba da dođe do drugačijeg razumevanja prošlosti?
Smatram da je apsolutno neodgovoran stav tumačenja istorije kao nekog usuda, kao nečeg što je neizbežno i što se ponavlja, što sam često sretao u Srbiji, ali čega ima i na drugim stranama. Naše ponašanje, svaki čin ima svoj uzrok i meni je bilo bitno da sve objasnim, naravno, na osnovu izvora kojima sam raspolagao, ne na mističan nego na racionalan način. To je bio jedan od najvećih ciljeva ove knjige – da pružim racionalno, logično objašnjenje za takve zločine, a ne samo da opisujem događaje. To je i razlog što sam tu priču uporedio s nekim drugim slučajevima širom svijeta. Da vidimo da nasilje nije nešto što je specifično samo za ove prostore. I ne samo to nego da je ono kroz istoriju izuzetak. To nije konstantno stanje. Ima mnogo više godina mira i suživota nego nasilja. To znači da nasilje nije normalno stanje, ono je izuzetak, i to se mora objasniti.

Sa čim ste poredili Kulen Vakuf?
Sa Ruandom 94. Ima mnogo više ozbiljnijih istraživanja tog slučaja nego za Bosnu i ona pokazuju da veliki broj uglavnom muškaraca, ali i žena, koji su učestvovali u genocidu nisu pre toga mrzeli svoje komšije koji su bili etnički Tutsi. Oni su u tome učestvovali uglavnom radi pljačke, dakle neke koristi, kao i često zbog nekih faktora koji su bili važni u tom trenutku, a ne zbog dugotrajnih istorijskih faktora. Dotad je mnogo njih živelo u miru, kao što je bio slučaj ovde. Ima mnogo antropologa koji se bave nasiljem i Indiji tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina na lokalnoj razini. Ako čitamo njihove radove, vidimo da u nekim situacijama gde na prvi pogled izgleda da je to etnički sukob, kad malo bolje pogledamo, recimo na nivou kvarta, sela. Na taj način ono što se desilo na ovom području u svim ratovima ne izgleda kao nešto misteriozno.

Kad smo već kod poređenja, može li se napraviti neka paralela između 41. i 92?
Prije svega želio bih reći da se ja ne slažem s konstatacijom da je 92. samo repriza 41. jer je to, navodno, sve jedan rat. Zato što je između tih ratova nekoliko decenija mira. Dakle, to su dva događaja. Uzroci za svaki rat, za svaku manifestaciju nasilja su drugačiji, a svaki se mora objasniti u svom kontekstu. Međutim, meni se čini, iako nisam istraživao ratove devedesetih, da ima nekih sličnosti. Recimo, važnost pljačke. Jesu li članovi paravojnih formacija bili velike pristalice apstraktne nacionalističke političke ideologije ili su, isto kao na području Kulen Vakufa 41, videli sjajnu mogućnost da uzmu šta god žele i da se preko noći obogate. Najveći broj nije ratovao zato što je želeo stvoriti neku novu državu ili bilo šta drugo nego da iskoristi neočekivane mogućnosti radi ličnog bogaćenja. Važnost ideologija ostaje na nivou najvažnijih političara, i tada i u ovom ratu. Ali kad gledamo one koji su počinili zločine, situacija je mnogo složenija.

Šta bi iz takvog objašnjenja sledilo kao neka poruka za budućnost?
Mislim da je možda najvažnija stvar pitanje odgovornosti za zločine. Zločini se ni tada ni u ovom ratu nisu desili zbog istorije kao neke apstraktne sile. Kad pokušavamo rekonstruisati nasilje na mikronivou, šta vidimo. Ne vidimo nešto apstraktno, vidimo konkretno ponašanje, konkretne odluke, ličnosti, ljudski čin. To je glavna stvar. Otud mislim da je važna poruka da se istorija ne ponavlja, istorija se ne dešava zbog apstraktnih faktora nego zbog ljudskog ponašanja. I drugo, važno je kako mi kao istoričari, kao društvo, kao političari “pričamo”, tj. objašnjavamo povijest. Želimo li da otkrijemo i ispričamo kako se nešto zaista desilo ili hoćemo da prikažemo događaje kao nešto mistično i fatalističko.

Hoćete da kažete da političari zloupotrebljavaju istoriju zarad svojih ciljeva?
Kako da ne. To je njihov interes, da opisuju istoriju kao da je trenutno stanje, recimo, etnička podeljenost, nešto permanentno, što je uvek bilo i što će biti. Kao sudbina. I ne samo to, ima suviše slučajeva među istoričarima i među političarima, čak i među običnim ljudima, da pristupaju istorijskim događajima selektivno. Recimo, Kulen Vakuf 41. ne može biti ispričan samo kao priča, recimo, o stradanja pravoslavaca, stradanju katolika ili stradanju muslimana ili spasavanju komšija. Sve to može da čini samo elemente jedne celovite priče. Ali danas je ta priča uglavnom podeljena na četiri ili pet odvojenih priča. Nije samo pitanje kako se može objasniti povijest nego kako se ona može pričati, to je veoma bitno. Mora postojati hrabrost da svoj posao ne radimo na tako selektivan način.

Mislite na istoričare?
Mislim na njih, to jest na nas, ja sam jedan od njih. Miljenko Jergović je napisao osvrt o mojoj knjizi i na kraju je napisao nešto ovako: nevjerojatno kako je ova knjiga neprihvatljiva nacionalistima i bivšim komunistima zato što pruža jednu priču umjesto četiri ili šest. I još je rekao da je on prvi put pročitao takvu verziju prošlosti o Drugom svjetskom ratu na ovim prostorima. Kad pričamo samo jednu stranu priče, to je politička odluka. Ja mislim da je to neodgovorno, mada mogu da razumem ljude, i svaki istoričar živi u nekom kontekstu. U ovom kontekstu nije tako lako opisati istoriju van tog okvira. Nema podrške za to. Ako želiš napisati ovakvu verziju povijesti, svi su protiv tebe. Možda ja imam malo više slobode jer ne radim u nekoj instituciji ovde. Mi kao istoričari moramo biti dovoljno hrabri i pokušati napisati istoriju na taj način. Ne moramo da se slažemo u svemu, ali mora da postoji neka saglasnost među nama da nećemo ispričati samo muslimansku priču, ili samo srpsku priču, ili samo hrvatsku priču. Svi su bili u sukobu – to je jedna celovita priča, to se mora objasniti na taj način, a ne selektivno. Ovo drugo je politika.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 30. maj 2019.

Država je uvek imala otpor prema Univerzitetu

Danas se vrlo često dešava da prilikom donošenja zakona Univerzitet to saznaje među poslednjima

Vladan Kuzmanović, dekan Građevinskog fakulteta

Ovih dana Beogradski univerzitet je u centru pažnje, nažalost ne baš u pozitivnom kontekstu, kako se to kaže. Ali, ako bismo uzeli da je ta afera sa doktoratom ministra finansija Siniše Malog samo jedan njegov ružan san, kakav je uloga visokih škola u Srbiji danas, da li je uticaj Univerziteta u društvu danas dovoljno velik, tačnije adekvatan onome što bi trebalo da bude. To je bila tema razgovora sa Vladanom Kuzmanovićem, dekanom beogradskog Građevinskog fakulteta.

Kakav je, po vašem mišljenju, generalno odnos između Univerziteta i društva danas u Srbiji?
Mi kao Građevinski fakultet, a mislim da je raspoloženje na celom Univerzitetu manje-više takvo, nismo zadovoljni položajem Univerziteta u društvu. Koliko je to nasleđe nekih prošlih vremena, koliko su prethodne garniture rektorskog kolegijuma tome doprinele, a koliko je današnja politika, država, ministarstva, neosetljiva i na potrebe i na predloge Univerziteta, to možda nije lako reći. Ali, u svakom slučaju, u današnje vreme se vrlo često dešava, prilikom donošenja zakona, recimo, da to Univerzitet saznaje među poslednjima. Dakle, kad je već proces u završnoj fazi, kada malo može da se utiče, kad može samo nešto malo da se popravi. Umesto da Univerzitet od početka bude uključen u izradu zakona, da budemo među onima koji predlažu, sagledavaju koncepciju tog zakona i daju mu strateške okvire.

Imate li u vidu nešto konkretno?
Evo, uzmimo najnoviji zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti. Univerzitet je posredno, privatnim vezama, dobio neke materijale, kada je njegova izrada u nadležnom ministarstvu već uveliko bila odmakla. Moglo je mnogo brže da se dođe do mnogo boljeg rešenja, kojim bi i država i naučna zajednica bili zadovoljni. Generalno, iako se mora priznati da su državni sekretari ili pomoćnici ministara, pogotovo u visokom obrazovanju, često naše kolege s fakulteta, dnevna politika po pravilu pobeđuje, pa se glas Univerziteta ne čuje.

Ovo što ste govorili više je odnos države i Univerziteta. A kakav je odnos sa društvom u celini?
Mnogo bolje sarađujemo. Sa javnim preduzećima, s privatnim kompanijama imamo mnogo bolju saradnju nego direktno s ministarstvima. Građevinski fakultet se pojavljuje u ulozi stručne kontrole, nadzora u izvođenju objekta, u fazi projektovanja, naši profesori kao konsultanti… Jesmo uključeni u sve najvažnije objekte koji se u Srbiji grade.

BEZ KVALITETA VISOKOG OBRAZOVANJA NEMA NI UGLEDA PROFESORA NI UTICAJA UNIVERZITETA U DRUŠTVU

Nekad se mnogo govorilo o potrebi tešnje saradnje između nauke i privrede, naročito kroz naučnoistraživački rad, kakvo je danas tu stanje?
Saradnja privrede i visokog obrazovanja zavisi od mogućnosti privrede. Privreda mora da bude razvijena, snabdevena visokim tehnologijama osposobljenim da prihvate istraživanja koje univerziteti i fakulteti sprovode. Ako je privreda slaba, ako nemate firme koje imaju visoku tehnologiju, onda nije moguće ni primeniti to čime se nauka bavi. Sa druge strane, nauka mora da oseti potrebe privrede i da onda radi na takvim naučnoistraživačkim projektima, na rešenjima koja će pomoći našoj današnjoj privredi. Recimo, mi smo kao fakultet uključeni u Savet za zelenu izgradnju, gde se primenjuju nove tehnologije, potencira energetska efikasnost, upotreba savremenih materijala i slično.

Koliko ima naučnoistraživačkog rada u privredi, u samim preduzećima, ili se saradnja ogleda u tome što firme od fakulteta traže određene usluge?
Uglavnom traže naše usluge. Nema danas tako velikih firmi koje sebi mogu da dopuste da imaju neki naučnoistraživački centar u svom sastavu, to je prosto luksuz. Ranije je, recimo, Energoprojekt imao stručni savet, imale su velike firme poput Komgrapa, Trudbenika, svoje laboratorije, gde su vršili neka ispitivanja. Svaka firma je imala ponekog doktora nauka. Danas toga nema. Kada organizujemo, na primer, neke kongrese i simpozijume, vrlo malo ljudi nam dođe iz privrede iako imaju teme, imaju odlične projekte, mogli bi da napišu radove koji bi bili interesantni za publiku, za istraživače, profesore sa raznoraznih fakulteta. Možda su oni izgubili interes za to, ali čini mi se da je još veći problem što poslovodstvo nema sluha da pošalje te ljude dva-tri dana na Zlatibor ili Palić, da oni predstave to što su radili. Mi se sada trudimo da animiramo svoje kolege koji imaju dobre reference, dobre projekte, da ne bude da se istraživanja i dobre stvari rade samo na fakultetu.

Da li je na Zapadu drugačije, ili u Sloveniji, recimo?
Slično je i u Sloveniji. Na pravom Zapadu, u zapadnoj Evropi, na konferencijama se često prikazuju naučnoistraživački radovi koje je finansirala njihova privreda. Ali to je drugi svet. Recimo, ETH iz Ciriha, čuveni univerzitet, ima godišnji budžet od milijardu evra za istraživanja. To su uglavnom projekti koje oni rade za potrebe privrede. A naš budžet je nekih pet, šest miliona evra godišnje. Od toga jedan deo dobijamo od Ministarstva nauke, a deo su naši sopstveni prihodi. Nažalost, država ne plaća više od 20-25 odsto naših materijalnih troškova – za struju, vodu, grejanje i ostale komunalije.

IAKO SU DRŽAVNI SEKRETARI ILI POMOĆNICI MINISTARA, POGOTOVO U VISOKOM OBRAZOVANJU, ČESTO SA FAKULTETA, DNEVNA POLITIKA PO PRAVILU POBEĐUJE, PA SE GLAS UNIVERZITETA NE ČUJE

To važi za sve fakultete na Beogradskom univerzitetu?
Da, država godišnje pokriva najviše četvrtinu naših materijalnih troškova. A državni smo fakulteti.

A plate?
Redovni profesor sa četrdeset godina radnog staža na Građevinskom fakultetu nikada nije imao ni hiljadu maraka ni hiljadu evra. Ako neko zarađuje više, onda je to iz sopstvenih sredstava. Na fakultetima koji imaju veliki broj studenata, poput Pravnog ili Ekonomskog, drugačija je situacija. Ali za naš budžet, ako treba da dodamo iz sopstvenih sredstava za plate, to je veliki izdatak. A pri tom moramo da ulažemo u laboratorije, u opremu, instalacije kako bismo mogli da radimo istraživanja, tako da za plate ne ostane mnogo.

Od ukupnih troškova Građevinskog fakulteta, koliko daje država, a koliko vi sami zaradite, bilo od studenata, bilo od projekata?
Kad se sve skupi, država pokriva manje od polovine naših rashoda.

Jesu li za mali uticaj visokog obrazovanja pre svega krivi sami profesori koji su se, uljuljkani udobnošću svoje pozicije, povlačili iz društvenog života?
Pozicija profesora na fakultetu omogućava možda neki status u društvu, ali čini mi se da profesori fakulteta sami o sebi nemaju takvo mišljenje. Možda ih više društvo tako doživljava. Položaj Univerziteta možda jeste vremenom nekako oslabio, ali, sa druge strane, evo ja sam 25 godina na fakultetu, nisam siguran da je uticaj naučnoistraživačke javnosti bio veći. Nekako je uvek država imala, ne mogu da kažem otpor prema Univerzitetu, ali… Hajde da napravimo paralelu, Srpska akademija nauka je još na višem nivou nego što je Univerzitet u Beogradu, pa, složićemo se, ni ona nema neki uticaj niti na globalnu politiku niti na neka rešenja koja se u državi usvajaju. Ako je to tako, onda nije prirodno očekivati ni da Univerzitet ima neku mnogo značajniju ulogu.

VLADAN KUZMANOVIĆ: DRŽAVA POKRIVA MANJE OD POLOVINE NAŠIH RASHODA, A DRŽAVNI SMO FAKULTET

Vi ste angažovani i Privrednoj komori Srbije, kakve utiske nosite iz te sfere?
Svakako je najupečatljivije to da mi danas gotovo da nemamo građevinsku industriju. Mi smo imali gigante koji su zapošljavali desetine hiljada ljudi. Mislim na Trudbenik, Komgrap, PIM, Rad, itd., velike građevinske firme koje sad praktično više ne postoje, Mostogradnja jedva preživljava zahvaljujući tome što se praktično na državnom nivou ugovori neki posao, nije bitno da li sa Kinezima ili nekim drugim. Gde se ove naše kompanije pojavljuju kao podizvođači. I onda nemaju reference, pa ni na nekim narednim poslovima ne mogu da konkurišu jer nemaju reference. Svi vam gledaju reference otprilike unazad pet godina. Problem je što naša država zakonima nije propisala takav postupak kod tendera da mogu i naše firme da se jave na posao. Tako da je sad moguće da strana firma osnuje kompaniju u Srbiji, ima direktora i dvoje-troje zaposlenih, a vuče reference iz zemlje matice. Više puta smo na taj problem ukazivali Ministarstvu, i mi i kolege iz Energoprojekta, iz Mostogradnje koji su članovi Upravnog odbora Privredne komore građevinske industrije Srbije, i da moraju građevinske kompanije da se dovedu u ravnopravan položaj, ali ništa nismo uspeli. A neophodno je da se naše građevinske kompanije osnaže.

Sve češće se čuje da nema građevinskih radnika. Kakav je vaš uvid?
Tačno, imamo problem i s radnicima. Za Beograd na vodi “uvozili su” radnike iz Turske mislim, pa ih neko u tom lancu nije u nekom trenutku platio, pa je nastao problem. Taj odliv radne snage koji prati Rumuniju, Bugarsku, uveliko se dešava i kod nas.

A kako su plaćeni građevinski inženjeri?
Zavisi, naravno, od firme, ali početna plata inženjera pripravnika je 500-600 evra, što je dobra startna pozicija, sa mogućnošću da već na narednim projektima kroz godinu, dve napreduje i da ta plata bude veća.

Odlaze li diplomci?
Podjednako, ima mnogo onih koji odlaze, ali i mnogo onih koji ostaju. Nama od onih koji završe osnovne studije svega pet odsto ne upiše master studije, ali zato imamo mnogo onih koji petu godinu master studija studiraju iz radnog odnosa. Znači, zaposle se posle četvrte godine jer posle četiri godine oni su diplomirani inženjeri građevinarstva, i master studije, koje kod nas traju godinu dana, studiraju iz radnog odnosa.

A kakvi su brucoši, često se mnogi žale na nedovoljno znanje onih koji upisuju fakultete.
U svakoj generaciji, tako je bilo ranije, tako je i danas, imate kod nas na fakultetu 10 do 15 odsto onih koji su briljantni, koji gde god da upišu završiće i biće perfektni stručnjaci. Imate one, recimo, njih dvadesetak odsto, koji na fakultet zalutaju, koji upišu fakultet da bi imali markicu za prevoz, smeštaj u domu itd. E sad, ona sredina, onih 50-60 odsto, to je zapravo nama ciljna grupa, da od tih prosečnih srednjoškolaca koji kod nas dođu napravimo što boljeg inženjera. To je izazov.

PREMA NOVOM KONCEPTU UNIVERZITETA I U EVROPI I U AMERICI, STUDENT TREBA DA NAUČI ONO ŠTO ĆE MU KORISTITI, RECIMO, U PRVIH PET GODINA PROFESIONALNE KARIJERE

I kakvi su ti prosečni?
Mi ne možemo da izmislimo druge đake. Ali postoji i manjak interesovanja kod tih đaka i nešto slabije obrazovanje. Kad bismo davali zadatke kao što smo davali pre 20 ili 30 godina, sigurno bi procenat uspešnosti na polaganjima bio manji. Ali to je manje važno. Koncept je važan. Mi imamo strategiju razvoja građevinarstva koju su Amerikanci radili 2007-2008. godine, to je za nas friško, kao da je juče pravljeno. I oni imaju iste probleme. I oni sad sagledavaju šta njihov inženjer u 21. veku treba da zna. I to je vrlo interesantno. Nekad se učilo sve ono što jednom inženjeru za 40 ili 50 godina njegove karijere može da padne pod ruku da radi, da projektuje, da izvodi. Međutim, sad je zaista pitanje treba li to da bude tako. S jedne strane, tehnologije se brzo menjaju, a sa druge, nema svaki inženjer priliku da radi sve. Otud, prema novom konceptu i u Evropi i u Americi, student treba da nauči ono što će mu koristiti, recimo, u prvih pet godina profesionalne karijere, kad će imati nekog mentora, starijeg kolegu u birou. Sve ono što će mu eventualno jednog dana zatrebati on treba da stekne kroz permanentno usavršavanje, na kojem se posebno insistira. Dakle – celoživotno obrazovanje. Prosto je nemoguće sad u 21. veku da nekoga za pet godina naučite sve što će mu trebati narednih 50 godina. A i ako ga naučite, verovatno će zaboraviti kroz dve, tri ili pet godina. Dakle, koncept je da mi mladim inženjerima damo dobre osnove, kako mi volimo da kažemo široko akademsko obrazovanje, da mogu da se sutradan u privredi uhvate ukoštac s praktično svim izazovima, a da istovremeno dobiju znanja i veštine koje će im biti najpotrebnije u prvih pet godina bavljenja profesijom.

OBRAZLOŽENJE ZA OSNIVANJE GRAĐEVINSKOG FAKULTETA U KRALJEVU GLASILO JE DA JE TAMO BIO ZEMLJOTRES, PA ĆE IM TREBATI INŽENJERA

U Srbiji ima sedam državnih građevinskih fakulteta: Subotica, Novi Sad, Beograd, Niš, Priština, koji je u Kosovskoj Mitrovici, Novi Pazar i odskoro u Kraljevu. Postoji i jedan privatni , ali on je za graditeljski menadžment. Treba li Srbiji toliko građevinskih fakulteta?
Zanimljivo je kako je nastao taj u Kraljevu. Obrazloženje je bilo da je tamo bio zemljotres, pa im trebaju građevinski inženjeri. Mi smo smatrali da je to potpuno nepotrebno i nismo hteli ni na koji način da se uključimo u njegovo otvaranje iako su nas zvali.
Ne bih da kažem nešto loše, ali da bi se podigao kvalitet studija mora da postoji neka koncentracija. Ne može svaki grad sa preko 50.000 stanovnika da otvori fakultet. Bilo koji, ne građevinski ili mašinski. A bez kvaliteta nema ni ugleda profesora ni uticaja univerziteta u društvu.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 22. maj 2019.

NATO, bato, samo NATO

Kao da neko brani Srbima (i Srpkinjama, dabome) da krenu “putem spasenja”. Pod uslovom, jedinim, da njihovo spasenje drugi narodi ne moraju da plate svojim glavama

Iskreni, pravi srpski nacionalista, Srbin sa dna kace, što se kaže, on bi se danas svom snagom zalagao za članstvo Srbije u Severnoatlantskoj ugovornoj organizaciji (North Atlantic Treaty Organisation), poznatoj kao NATO.

Iako bi mu to donelo mnogo rizika. Možda i osudu sredine, ušuškane i samozadovoljne u svom položaju. Nije lako odreći se privilegija, izložiti se osudi okruženja. Treba napustiti taj udoban i siguran svet i suprotstaviti se većinskom mišljenju. Ne naroda, razume se, koliko god se u njegovo ime i u njegovom interesu, navodno, govorilo. Nego svog društvanceta, lepo razmeštenog i vrlo uticajnog. Tamo gde se dele pare i sinekure.

Ali danas su takvi Srbi retki, ako ih uopšte ima. Preostali su salonski i kabinetski nacionalisti koji su, na jedan ili drugi način, na državnim jaslama. Što, viđi vraga, praktično znači da ih na jedan ili drugi način plaća – inače omrznuti – Vučić. Preko državnih fondova ili preko fondova koji su šatro nezavisni, ali zapravo rade u dosluhu s njim.

Da bi, međutim, čitava predstava delovala ubedljivije, oni su se podelili u grupe i partije, bilo civilne bilo crkvene, pa se još, da bi održavali tenziju i zavaravali naciju, drže “neprijateljski”. Čak i ulaze u međusobne, manje ili veće, verbalne, razume se, sukobe.

Tako se oni šetkaju po televizijama, jedni po jednim, drugi po drugim, gde kukaju kako ne mogu da dođu do izražaja, kako su skrajnuti i nemaju pristup medijima. A u stvari su dobro raspoređeni i svi duvaju u istu tikvu. I održavaju Vučića na vlasti.

Kao da neko brani Srbima (i Srpkinjama, dabome) da krenu “putem spasenja”. Pod uslovom, jedinim, da njihovo spasenje drugi narodi ne moraju da plate svojim glavama.

Da je Jugoslavija 1989. ušla u NATO, ne bi se raspala. Da je Srbija 1999. ušla u NATO – ne bi se raspala. Nego bi slavila 610. i 10. rođendan. Pravi srpski nacionalista bi ove, 2019. godine, iz toga izvukao neko naravoučenije.

Jer, jasno je: članstvo u NATO donosi političku stabilnost. Politička stabilnost je osnov ekonomske stabilnosti. Stabilnost privlači investitore, investicije donose radna mesta i zarade; bez zarade nema novca, a bez novca nema kulturnog razvitka. Bez ekonomskog i kulturnog napretka nema (opstanka) nacije.

Logika je gvozdena, ali zahteva napore i žrtve. Srpski nacionalisti, međutim, bar ovi koji trenutno preovlađuju, nisu baš skloni ni naporima ni žrtvama. Dobrovoljni davaoci tuđe krvi, to je njihova glavna karakterna osobina. Ostap-benderovski slogan “Ideje naše, benzin vaš” njihov je moto.

I kao što sam rekao: onaj Srbin sa dna kace danas bi kazao: NATO, bato, samo NATO.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 23. maj 2019.

Kosovo je faktički nezavisno

Šta donosi “politički dogovor” tri građanske stranke, kako da se Srbija suoči sa istinom, za ili protiv razgraničenja, može li Vučić biti smenjen na izborima, koja su tri stuba njegove vladavine

Intervju Aleksandar Olenik, Građanski demokratski forum

Razgovor sa Aleksandrom Olenikom, predsednikom Građanskog demokratskog foruma – otcepljenim krilom Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića nakon što je organizaciju preuzeo Sergej Trifunović – vođen je 9. maja, na Dan Evrope, nekada Dan pobede, a dan nakon što je s Koalicijom “Tolerancija”, koja se sastoji od Bošnjačke građanske stranke, Crnogorske stranke i Vlaške narodne stranke, potpisan “politički dogovor” o saradnji. Isti takav dokument potpisan je i oko mesec dana ranije sa Strankom moderne Srbije. Otud je prirodno bilo da intervju započnemo pitanjem o platformi na kojoj je dogovor sklopljen.
“Razlog je jednostavan”, kaže Olenik. “Povezali su nas iste vrednosti i ključni politički stavovi koje zastupamo. Ovo je jedna od najprirodnijih veza koje sam ja imao prilike da vidim u poslednjih 20-30 godina na političkoj sceni Srbije”.
 
Koje biste tačke izdvojili kao ključne?
Najvažnija je – Srbija na Zapadu. Zatim, čovek u centru pažnje, naravno, ljudska prava, osuda svih zločina, genocida, kao i suočavanje sa istinom, sa krivičnim delima, odnosno ratnim zločinima i genocidom koji su vršeni u naše ime, a nakon suočavanja politička i pravna osuda kao minimum uslova za razvitak odnosa u regionu.

Šta vaš dogovor o saradnji podrazumeva?
Zajedničko nastupanje, zajednički rad na terenu, zajedničko sprovođenje politike. Načelno je dogovoren zajednički nastup na izborima, ali za konačnu odluku potrebno je, naravno, da izbori budu raspisani.

ALEKSANDAR OLENIK: LIČNO SAM PROTIV RAZGRANIČENJA, POGOTOVO NA NACIONALNOJ OSNOVI, ALI BIH GA PODRŽAO AKO BI TO BIO JEDINI NAČIN I AKO BI TO RAZGRANIČENJE BILO PODRŽANO OD GRAĐANA I SRBIJE I KOSOVA JER BI OPET DOVELO DO STABILNOSTI

Važno je, međutim, reći da krug potpisnika našeg političkog dogovora nije zatvoren. U toku su razgovori sa još nekoliko organizacija, takođe građanskih. To su Građanska organizacija “Topola”, Niška inicijativa, Udruženje građana iz Zaječara, kao i još neke druge. Mi smo pre jedno mesec dana imali sastanak sa mnogo organizacija, što lokalnih, što onih koje deluju na teritoriji cele Srbije, građanskih, naravno, na kojem smo razgovarali i o politici, i o delovanju, i o načinima udruživanja.

Šta će to značiti za aktuelnu opozicionu političku scenu. Tu je Savez za Srbiju, oko Demokratske stranke se formira takođe jedan blok, gde vidite sebe u odnosu na te grupacije?
U ovom trenutku, nažalost, Demokratska stranka i to ukrupnjavanje oko nje odigrava se u okviru Saveza za Srbiju. Kažem nažalost jer nekako je taj savez ideološki otišao krajnje desno, nacionalistički je orijentisan, kao s kraja prošlog veka, kao devedesetih, i ne vidim zašto je Demokratska stranka tamo. To sam rekao i članovima Demokratske stranke i znam da je veliki broj pristalica, članova, simpatizera Demokratske stranke takođe začuđen zbog odluke da zanemare svoj program.
Sa druge strane je ovaj centar ili ovaj levi deo građanski deo, gde vidim nas, odnosno stranke koje sam već pomenuo, kao i grupaciju oko Ne davimo Beograd, koja se povezuje sa građanskim frontovima po Srbiji. Hoćemo li se na kraju, te dve grupacije, nakon raspisivanja izbora udružiti ili ne, to ostaje da se vidi kada izbori budu raspisani. Ali ja očekujem da kad dođu izbori, ako naravno ne bude bojkota, da ćemo u opozicionom bloku imati tri kolone, Savez za Srbiju kao desno orijentisan i na građanskom krilu dve grupe: ova koju mi pravimo i koju prave građanski frontovi, s tim što postoji mogućnost da to bude i jedna velika grupacija. Trenutno je suviše rano pričati o tome. Ja čak mislim da bi bilo dobro da se do izbora profilišu ove dve građanske grupe, da znamo ko smo, šta smo, koje su nam politike jer se još stvaraju, još izgrađuju stavovi sa obe strane i da onda kada se ukaže potreba možemo konkretno da razgovaramo o saradnji.

VUČIĆ PRISTAJE DA ŠTITI TE LOKALNE NASILNIKE, RAZNE JUTKE, SOMONOVIĆE I PALME, IAKO ZNA DA MU TO MEDIJSKI NANOSI ŠTETU, ALI SU MU ONI ISUVIŠE BITNI U KONTROLI I NARODA I VLASTI NA LOKALNOM NIVOU I ZATO IH ŠTITI DOKLE GOD MOŽE I KOLIKO GOD MOŽE JER MU DAJU NEKU VRSTU NEOGRANIČENE MOĆI U CELOJ SRBIJI

Saradnja s lokalnim pokretima svakako je dobra, ali čini se da je opozicija tu još uvek najinferiornija. Kako mislite to da popravite, planirate li kampanje od vrata do vrata ili slično?
Kampanju od vrata do vrata teško možemo da vodimo jer zahteva veliki broj aktivista da bi se pokrila cela teritorija, ali tamo gde možemo hoćemo. Tu ćemo se maksimalno oslanjati na lokalne organizacije. Generalno, tri su načina da ojačamo svoje prisustvo i uticaj u provinciji. Jedan je da tamo idemo fizički i da razgovaramo, ali je ograničen broj ljudi do kojih možemo da dođemo. Drugi način da dođemo do građana jeste da plasiramo informacije preko medija, gde smo takođe vrlo ograničeni jer pre svega do televizija s nacionalnom frekvencijom ne možemo da dođemo, tačnije ne daju nam ni da priđemo. Treći su društvene mreže, što je kanal limitiran brojem korisnika. Prema poslednjim istraživanjima, Tviter i Fejsbuk, dominantne mreže, ne mogu da pokriju više od 15 odsto građana u Srbiji, to je maksimum. S tim što malo više od 10 odsto odlazi na Fejsbuk, a oko pet odsto na Tviter. Tako da je značaj društvenih mreža manji nego što se u javnosti govori.

Kako sada stvari stoje, izgleda da će na predstojećim izborima jedna od glavnih, a verovatno i glavna tema biti Kosovo. Kakav je vaš stav o tom pitanju?
Pre tri-četiri godine, prema istraživanjima javnog mnjenja, Kosovo je bilo peto, šesto, sedmo pitanje od interesa za građane. U poslednje dve godine javno mnjenje je usmereno na Kosovo, što namerno, što slučajno. I Kosovo je poslednjih godinu do dve prvo pitanje, da li je nametnuto ili nije, ne znam, ali je glavno pitanje i nema razloga da ga izbegavamo kad je već u žiži interesovanja. Naš pristup ovom problemu je sledeći. Prvo, konačno treba da izvadimo glavu iz peska i da kažemo da je Kosovo faktički nezavisno od 1999, kada smo potpisali kapitulaciju, povukli se sa Kosova i izgubili kontrolu nad tom teritorijom. Definicija nezavisnosti je da ako neka grupa ljudi kontroliše neku teritoriju, oni su nezavisni, to je to. I ono što je možda još važnije, mora da se kaže da ta činjenica nije pala s neba nego je to rezultat tragične politike s kraja osamdesetih i devedesetih. Tada je Srbija odabrala da, po mom mišljenju, prekomerno i bez potrebe upotrebi tešku fizičku silu, odnosno vojsku i policiju, prema svojim građanima albanske nacionalnosti, što je direktno dovelo do ovoga o čemu sam malopre govorio. Dakle, prvo da se ne lažemo više, prosto da znamo, Kosovo je nezavisno faktički, pravno nije do kraja, ali faktički jeste nezavisno. Kad stvari postavimo tako, onda možemo da razgovaramo o drugom delu, završnom, odnosno o sporazumu ili, kako to trenutno objašnjavaju, sveobuhvatnom pravno obavezujućem sporazumu. Suština je da se preko tog sporazuma dođe do stabilnosti u regionu, odnosno stabilnosti kako Republike Srbije tako i Kosova. Dokle god je to pitanje otvoreno u Srbiji neće biti stabilnosti, nema napretka, nema ekonomije, niko neće da ulaže tamo gde mi imamo vikend-ratove i vikend državne udare. Ili da se uveče lideri, naš predsednik Vučić i Tači i Haradinaj, druže i mire među sobom, a onda ujutru huškaju građane jedne na druge, pričaju o nekim upadima, o nekim sukobima, pa se onda opet uveče mire… Ta nestabilnost možda koristi njima, takozvanim liderima, ali građanima ne koristi. Zbog toga mi i stojimo tu gde smo. Mi od te 99. pa naovamo ili stagniramo ili sporo napredujemo, u nekim oblastima i nazadujemo. Ako bi došlo do sporazuma i ako bi on bio podržan od građana sa obe strane, to bi značilo stabilnost, onda bismo mogli i mi i oni, a bilo bi dobro i za region, konačno normalno da krenemo napred. Da kažemo, na primer, investitorima – nema više opasnosti od rata, nema opasnosti od sukoba, granice su dogovorene, definisane, nema ovih barijera u vidu taksi itd.

ALEKSANDAR OLENIK: NE SMEMO VIŠE SAMI SEBE DA LAŽEMO I DA NA TOME GRADIMO POLITIKU

A kako u tom kontekstu gledate na opcije koje se pominju kao rešenje?
Problem je što mi, u stvari, i nemamo pouzdanih informacija, ali da kažem da su se nekako iskristalisale dve opcije. Jedna je to neko razgraničenje, a druga je neki dogovor koji bi se naslanjao ili bi proistekao iz Briselskog sporazuma. Lično sam protiv razgraničenja, pogotovo na nacionalnoj osnovi, ali bih ga podržao ako bi to bio jedini način i ako bi to razgraničenje bilo podržano od građana i Srbije i Kosova jer bi opet dovelo do stabilnosti. Smatram da je bolje rešenje zasnovano na Briselskom sporazumu, koji treba još doraditi, uneti još neke stvari, pa da on predstavlja celovito rešenje.

Mislite li da se s takvim stavom može pridobiti veći broj birača?
Kada o tome razgovaram sa građanima, prijateljima, porodicom, privatno oni kažu – jeste, u pravu si, ali to ne smeš da kažeš na televiziji, ako to kažeš gotovo, nećeš se više baviti politikom, nećeš imati nikakvu podršku. A onda, recimo, odemo na ove proteste, ljudi dođu i kažu: dvadeset, trideset godina nas lažu, pa nismo mi ludi, znamo da smo ga izgubili, a trideset godina nas ubeđuju da nismo, te neke fusnote, te neke zvezdice, a imamo carine koje mi ne kontrolišemo na tom Kosovu. I onda tu treba naći neki balans. Na primer, i političari i opozicioni i ovi na vlasti, kad pijemo kafu, reći će: slažem se s vama, to oko Kosova. A kad ga pitate, pa što ne kažeš to javno: “Ne smem, rastrgli bi me”. Pogotovo ovi na vlasti. Ja ih pitam – ko bi vas rastrgao? Javno mnjenje. Čekajte, pa vi u najvećoj meri formirate javno mnjenje. Ne, ne smemo. A onda isto i opozicija, ovi koji su dugo na sceni, kao ne, ja se slažem da je Kosovo tako kako vi kažete i to je sve u redu, ali ja to ne smem da kažem jer bih izgubio neke poene, procente i slično. Ja mislim da je situacija potpuno suprotna, da je 30 godina laganja građana Srbije, od pobede 99, pa naovamo suviše, i za Srbiju i za Balkan. Mislim da će građani prepoznati, da već prepoznaju to da je vreme da se pogledamo u oči i kažemo – e, izgubili smo, pravili smo greške, hajdemo sad da pravimo kontrolu štete i da vidimo kako možemo da krenemo napred. Taj princip koji važi za Kosovo važi i za sva druga pitanja. Ne smemo više sami sebe da lažemo i da na tome gradimo politiku.

Kako biste, upravo s obzirom na to, okarakterisali politiku Aleksandra Vučića?
Prvo, mislim da su debelo preteralijedno pola godine unazad s tom količinom laži i medijskih manipulacija i da su potcenili građane, ne samo u Beogradu nego i po Srbiji. Ja volim da razgovaram s ljudima, oni kupuju te najjeftinije novine i onda vrlo često čujem komentar – pa ovo stvarno više nema smisla. Sa druge strane, počeli su da koriste strah, da seju strah kao metod koji će im omogućiti da i dalje vladaju. Ljudi kažu: plašim se za posao, za karijeru, za uspeh, moram da uradim ovo ili ono. Ta vrsta vladavine sejanjem straha ograničenog je vremena. Ne možete dugo vremena držati nekog pod strahom. Ne možete ga večito ni ucenjivati. Ljudi ili odlaze iz zemlje, što se nama sve više dešava, ili se na kraju ipak pobune.

Pominjali ste stabilnost kao osnov ekonomskog napretka, članstvo u Evropskoj uniji je pretpostavka stabilnosti, ali ne vidimo čak ni na opozicionoj sceni da se insistira na ulasku u Evropsku uniju, više vlada neko navodno razočaranje.
Vučić se lažno predstavlja kao neko ko Srbiju vodi ka Evropskoj uniji. Jer ulazak ili prilazak blizu Evropske unije znači pravila koja moraju da se poštuju i ne mogu da se prave direktni dogovori, ne mogu da se podmićuju ni ovi ni oni, investitori ili bilo ko drugi, ne može se lagati na državnoj i televizijama s nacionalnom frekvencijom 24 sata dnevno. To su pravila koja ne odgovaraju vlasti. Ali još me više na neki način brine što izgleda ne odgovaraju ni dobrom delu opozicije. Tu pre svega mislim na Savez za Srbiju, inače bi se, u suprotnom, on odlučno zalagao za ulazak u Evropsku uniju, ali mi to ne vidimo. I to je najveći problem koji mi i ostale građanske opcije imamo sa Savezom za Srbiju jer ne vidimo politiku koja bi menjala sistem.

OVA VLAST ĆE TEŠKO BITI SMENJENA NA IZBORIMA JER SUMNJAM DA ĆE DOZVOLITI POŠTENE IZBORE. AKO I BUDE SMENJENA NA IZBORIMA, ONDA TA POBEDA MORA DA BUDE UBEDLJIVA

Šta mislite o dijalogu između vlasti i opozicije koji traži opozicija?
Kad se pomene taj dijalog i zahtevi dela opozicije oko Saveza za Srbiju, meni su prva asocijacija devedesete zato što mislim da se sada, nakon dvehiljadite, opet borimo za smenjivost vlasti na izborima. I opet deo opozicije traži vaninstitucionalne pregovore, okrugle stolove oko fer izbora, izbornih uslova i oko slobode medija, što je meni preslikana situacija iz devedesetih. Mi smatramo da je najbolje da se dijalog vodi tamo gde mu je mesto, ali naravno za to je potrebna saglasnost i volja i opozicije i pozicije. U ovom trenutku ne postoji volja ni jedne ni druge strane. Ko je kriv? Kriva je vlast, naravno, jer su oni prvo počeli sa onih milion idiotskih amandmana na sopstvene zakonske predloge samo da bi onemogućili raspravu, dakle dijalog. Ako nema političke komunikacije u institucijama, onda dolazimo do političkih sukoba koji mogu biti svakojaki. Da li će, kako i kada doći do otvaranje dijaloga, u ovom trenutku ja ne mogu ni da naslutim.

Pomenuste borbu za smenljivost vlasti na izborima, šta mislite hoće li ova vlast biti smenjena na izborima?
Teško će biti smenjena na izborima jer sumnjam da će dozvoliti poštene izbore. Ako i bude smenjena na izborima, onda ta pobeda mora da bude ubedljiva. Ova vlast neće otići sa vlasti ako pobeda opozicije bude sa dva, tri ili pet odsto razlike nego mora da bude preko 10-15 odsto. Mora da bude tako ubedljiva da ne može preko toga da se pređe, bar ne u Evropi. Jako će teško biti doći do toga, tako da mislim da je malo verovatno da će do smene vlasti doći na izborima zato što mi u principu poslednjih par turnusa i nemamo izbore. Reč izbor znači da birate između dve i više stvari, da biste birali između dve i više stvari morate da znate koje su te dve ili više stvari. Ako nemate informacije, a nemate informacije, ako imate ove neke ćelavce u džipovima bez tablica koji idu i uteruju strah i primoravaju ljude da glasaju za koga su obećali i kome su obećali da će da glasaju, kao što smo imali slučaj u Lučanima, vi nemate izbora. Ako bismo imali prave izbore, bez te masovne medijske manipulacije i proizvodnje laži, mislim da bi u tom slučaju došlo do pobede opozicije, i to sa značajnijom razlikom. Kako doći do takvih izbora, to je pitanje.

Vi, dakle, mislite da Vučić u dogledno vreme neće dozvoliti iole fer i normalne izborne uslove?
U nekoj bliskoj budućnosti ova vlast neće dozvoliti fer izbore. Ona se trenutno zasniva na tri stuba, da tako kažem. Jedan je kontrola i zloupotreba medija, proizvodnja laži, manipulacije, skretanje fokusa javnosti sa bitnih stvari. Drugi stub je u ekonomsko-socijalnoj sferi. To je zloupotreba javnih resursa. Ovaj poslednji miting vlasti to je najbolje pokazao. Kao da imamo ponovo Savez komunista kao jednu jedinu partiju i gde je ceo državni aparat stavljen u funkciju te partije. Sve – autobusi, gorivo, sendviči… Cela ta logistika data je od države. Ako pogledamo samo taj segment, kao da smo u jednopartijskom sistemu. Treći deo je onaj koji ljudi uglavnom ne vide – to su oni lokalni šerifi koji bukvalno seju strah na lokalu, razne jutke, simonovići, palme. Taj način njihovog upravljanja na lokalnom nivou, preko tih šerifa, odnosno nasilnika i manipulatora jer svi su oni nasilnici, a svaka opština ima bar jednog, izuzetno je važan. Sve su to bitni šrafovi u njihovoj hijerarhiji jer ta jedna osoba na lokalu drži pod strahom bukvalno sve ljude koje zna i ucenjuje ih socijalno i ekonomski. I zato Vučić i pristaje da štiti te i takve nasilnike iako zna da mu to medijski nanosi štetu, ali su mu oni isuviše bitni u toj kontroli i naroda i vlasti na lokalnom nivou i zato ih štiti dokle god može i koliko god može jer mu daju neku vrstu neograničene moći na lokalu.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 16. maj 2019.

Bitka za Kalemegdan

Plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno

Intervju: Estela Radonjić Živkov, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture

Nekad se iza kulisa odvijaju bitke teže i veće od onih na javnoj sceni. Jednu takvu vode zaposleni u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture protiv ubedljive manjine u svojoj ustanovi, ali manjine koja ima pozicije i moć i podržava vlast koja zbog gondole hoće da sruši ono što nije uspelo neprijateljskim silama kroz vekove. Tim povodom razgovarali smo sa Estelom Radonjić Živkov, jednom od stručnjaka koja je najogorčeniji protivnik gondole.

Da li je ovo odlučna bitka za Kalemegdan?
Ja bih pre rekla da se na Kalemegdanu danas vodi odlučujuća bitka za budućnost našeg kulturnog i prirodnog nasleđa, ali i bitka od čijeg ishoda zavisi da li ćemo nastaviti život u društvu evropskih demokratskih država ili će prevagnuti oni koji nas vode ka totalitarnom režimu u kojem jedan čovek odlučuje o svemu.

Da li je ovaj današnji neprijatelj opasniji od onih Austrijanaca 1915? 
Neprijatelj svakako nije lak. Ovaj “rat”, sa jedne strane, vode pojedinci kojima ne treba sistem, ne trebaju institucije, ne trebaju stručnjaci i znanje. Oni su sami odlučili da je projekat gondole genijalan i da će ga sprovesti. U njihovoj svesti su sve napred pomenute instance tu da aminuju i pripreme teren da se njihova ideja ostvari. Dosad im je ovo polazilo za rukom: tako je srušena upravna zgrada Ikarusa na Novom Beogradu, kasarna Kadinjača u Valjevu, prodaje se memorijalni kompleks na Jabuci, popločava se Beograd, uništena je Slavija, gradi se Beograd na vodi, uništavaju se reke širom Srbije, zidaju zgradurine u nacionalnim parkovima.
Kalemegdan je ponovo preuzeo simboličku ulogu mesta na kojem se vodi odlučujuća bitka. Ukoliko “padne” Kalemegdan, devastacija svih kulturnih i prirodnih resursa može legitimno da bude nastavljena. U odbranu nasleđa koje smo dobili od predaka i koje po dužnosti koju nam je propisao civilizacijski ili evolutivni zavet moramo predati sledećim generacijama na dalje čuvanje, ustala je struka, građani, pa čak i neke institucije ili bar stručnjaci u njima. Posle dužeg vremena na istoj strani su SANU, veliki broj profesora BU, strukovne organizacije i udruženja, veliki broj stručnjaka koji se bave zaštitom nasleđa. Nažalost, plašim se da će se i ova bitka završiti kao i ona iz 1915. i da ćemo ponovo morati preći neku novu golgotu kako bismo vratili Srbiju. Ipak, kako god, svako uništeno nasleđe, bilo ono prirodno ili kulturno, uništava se trajno i bespovratno. Jednom uništene ostatke Singidunuma niko nikada neće moći da vrati.

Ima li sličnih primera u svetu da se tako značajan istorijski spomenik tako vandalski uništava?
Ima primera uništavanja spomenika, ali oni svakako nisu svojstveni civilizovanom savremenom svetu kojem mi, navodno, težimo. Neki se danas, opravdavajući vandalizam koji se priprema nad baštinom Beograda, pozivaju na neke primere iz sveta gde su postavljene gondole kako bi obezbedile pristup spomenicima kojima je teško prići. Ali u tim slučajevima nije uništen nijedan deo nasleđa već se stanice gondola postavljaju van samih utvrđenja i spomenika. Beogradska tvrđava za to ne može da bude primer jer od nje počinje Beograd i lako je dostupna sa svih strana.

Ova vlast govori o tradiciji, poziva se na tradiciju, a istovremeno je ruši i dezavuiše?
Ova vlast se pozivala na tradiciju dok je postajala vlast, otkad je na vlasti o tradiciji ni traga ni glasa. Pogledajte samo budžet Ministarstva kulture, odnos prema nacionalnim ustanovama koje treba da sprovode kulturnu politiku zaštite te iste tradicije. Naši spomenici kulture koji su na Listi svetske baštine finansiraju se ove godine sa 150.000 evra od Ministarstva kulture. Koliko je tradicija važna, lako se vidi jednostavnim obilaskom Srbije. Štitimo ćirilicu zakonima, a kuća Aleksandra Sandića, sekretara Vuka Karadžića, koji je bio glavni protagonista ćirilice, koji je preveo mnoga dela na srpski jezik, stoji pod najlonom gotovo u ruševnom stanju više od 10 godina, a za njenu obnovu ne treba više od 20-30.000 evra. Ovakvih primera je na stotine. Da postoji želja da se bavimo tradicijom i baštinom, ne bismo imali najmanje utvrđenih spomenika kulture u celom regionu. Mi ih imamo nešto više od 2.500, a Hrvati nešto manje od 7.000.

Borimo se u Unesku za kosovske manastire, a rušimo spomenike u Beogradu. Može li se to objasniti?
Problem oko uništavanja delova Beogradske tvrđave, koja se u sastavu Rimskog limesa nalazi na preliminarnoj listi Uneska, stigao je do mnogih svetskih organizacija koje se bave zaštitom nasleđa. Predstavnici nekih od njih ovih dana su u Beogradu pokušavajući da spreče izgradnju gondole. U kontekstu očuvanja srpskih srednjovekovnih spomenika na Kosovu i Metohiji i želji Kosova da uđe u Unesko, ovakav loš publicitet nam nimalo nije potreban. Vlast ovih dana izokreće ovo pitanje i optužuje sve protivnike gondole i uništenja kulturnog dobra da pomaže Kosovu da uđe u Unesko. To je gotovo isto kao i štrajk glađu ministra odbrane protiv nasilja.

Šta je Zavod dosad preduzeo na odbrani Kalemegdana? Kome ste pisali, s kim radite, tj. sarađujete u Srbiji? Ima li reakcija i kakve su?
Zavod, tačnije njegovo rukovodstvo, nažalost nije preduzeo ništa sem da legalizuje želje vlasti. Nestručnost vlasti dovela je do toga da je napravljeno nekoliko proceduralnih grešaka, što je proizvelo obustavu pripremnih zemljanih radova na izgradnji gondole. Praksa u službi zaštite, a verovatno i u drugim službama, takva je da je često potreban samo jedan tzv. obrađivač i potpis direktora da bi neko rešenje izašlo iz Zavoda. Republički zavod, koji je centralna ustanova zaštite, ima direktorku kojoj je pre godinu dana istekao mandat. Činjenica da još nije postavljen novi direktor, iako je pre četiri meseca sproveden konkurs, govori o tome u kakvom su položaju i direktorica i Zavod.
Većina zaposlenih se Apelom usprotivila izgradnji gondole i uništenju Beogradske tvrđave. Apel je upućen na više adresa, ali ni od koga nismo dobili odgovor. Stručni savet Republičkog zavoda takođe se izjasnio da je protiv gondole, ali ni to zasad nema nikakvog efekta.

Kakvi su vaši dalji potezi. Verujete li da se taj monstruozni plan aktuelne vlasti može osujetiti?
Mi ćemo se na sve moguće načine boriti za očuvanje kulturnog nasleđa Srbije, ali i profesije i dostojanstva ustanove u kojoj radimo. Hoćemo li u tome uspeti, pokazaće vreme koje svakako ostaje kao jedini pravi sudija.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. maj 2019.

Mali manipulator

Ekonomska 2019. godina počela je prilično loše. Vlast to krije obećavajući svetlu budućnost. Što dalju, to svetliju

Ekonomija

“Spremili smo malog topa, prepala se sva Evropa.” Eto ova parafraza slavnih stihova iz još čuvenijeg filma “Ko to tamo peva”, prvo je što padne čoveku na pamet kad čuje izjavu srpskog ministra finansija Siniše Malog o brutalnom razvoju Srbije prošle godine, kojim je naša zemlja “pokorila Evropu”.
U stvari, dva puta se početkom ovog meseca Mali javno hvalio izvanrednim rezultatima privrede Srbije. Najpre je 3. maja, gostujući na jednoj televiziji, izjavio kako će “prema prognozama Svetske banke i MMF, Srbija do 2023. biti nosilac ekonomskog razvoja regiona”. A onda se, pošto je valjda (ispravno) shvatio da biti najbolji u jednom prilično lošem regionu i nije neki uspeh, na predavanju omladini Srpske napredne stranke pohvalio kako je “Srbija u TOP 10 ekonomija Evrope”. Što je, blago rečeno, jedna obična manipulacija. Pošto se radi samo o tome da je Srbija po stopi rasta u prošloj godini, sa 4,3 odsto, bila među prvih 10 zemalja Evrope. A to je, priznaće čak i naprednjaci, nešto sasvim drugo nego “biti u top 10 ekonomija”, kako god široko to “top” razumeli.
Doduše, onda se mali “ispravio”, rekavši o čemu se zapravo radi, ali je i dodao: “po stopi rasta više se ne poredimo i ne takmičimo sa zemljama u regionu već sa zemljama u Evropi”. Što je opet manipulacija pošto razvijene zemlje “u principu” ne mogu da rastu brzo i imaju niže stope rasta od nerazvijenih.

PAD INDUSTRIJE: Pored toga, razumljivo je zašto je ministar finansija govorio o relativno udaljenoj budućnosti. Zato što, naime, ovogodišnja budućnost uopšte nije tako ružičasta. Jer, ekonomski rezultati ostvareni u prvom kvartalu 2019. ni najmanje nisu za pohvalu. Naime, industrijska proizvodnja u prva tri meseca bila je 1,9 odsto manja nego u istom razdoblju prošle godine. Posebno zabrinjava što je prerađivačka industrija podbacila još više – čak 5,9 odsto.
I kada se dodatno “objektivizuju podaci, pa uklone tzv. sezonski uticaji, industrijska proizvodnja je opet manja od prošlogodišnjeg proseka: ukupno 0,6 odsto, a samo prerađivački deo 4,6 odsto. Martovska proizvodnja bila je 2,8 odsto manja nego u istom mesecu 2018. godine.
Desezonirani indeks industrijske proizvodnje za mart 2019. u odnosu na februar iste godine pokazuje da je u celokupnoj industriji došlo do pada od 1,6 odsto, dok je u prerađivačkoj pad iznosio 6,7 odsto.

AKO SE NE DESI NEKO VELIKO ČUDO – ONO “MALO” IZ NEMAČKE KOJE OBEĆAVA PREDSEDNIK VUČIĆ, NEĆE BITI DOVOLJNO – SRBIJA ĆE OVE GODINE OSTVARITI PRIVREDNI RAST OD OKO TRI ODSTO, ŠTO JE ZNATNO ISPOD PLANIRANIH 3,5 ODSTO.

Da nije bilo malih i srednjih preduzeća, bilo bi – crno bez imalo belog. Ovako, kada se sektor MSP uključi u statistički uzorak, onda je industrijska proizvodnja u martu 2019. u odnosu na prosek 2018. kod ukupne industrijske proizvodnje veća 2,3 odsto, ali je kod prerađivačke industrije i dalje manja – 3,6 odsto.
Ništa od ovih obespokojavajućih podataka nije pomenuo u svojim javnim nastupima, bez obzira na to da li se obraćao najširem televizijskom auditorijumu ili partijskom članstvu. Komunisti su nekada, iako narodu nisu otkrivali pravo stanje stvari, na partijskim sastancima iznosili prave podatke i o njima diskutovali. Naprednjaci i svoje članove drže u mraku.
Doduše, usporavanje je počelo još sredinom prošle godine. Posle stope od 4,9 odsto u prvoj polovini godine, rast je pao na 4,1 odsto u trećem i 3,4 odsto u četvrtom tromesečju. Na to su uticali i objektivni i subjektivni faktori. Sa jedne strane, usporavanje privreda Nemačke i Italije, kao i uvođenje kvota na izvoz čelika u Evropsku uniju (mada je Evropska komisija obećala da će, ako se pokaže da to mnogo pogađa srpsku ekonomiju, kvote ukinuti). Na to se nadovezalo uvođenje kosovskih taksi, čije efekte (zbog šverca koji zamenjuje legalne trgovinske kanale, kao i zbog zamene kosovskog drugim tržištima) nije lako proceniti, ali svakako nisu zanemarljivi.
Ključne su ipak bile tzv. subjektivne slabosti. One su, s jedne strane, privremenog karaktera (poput problema u EPS-u, što je u međuvremenu otklonjeno), a sa druge strane sistemske slabosti koje već godinama onemogućavaju brži razvoj srpske ekonomije. To je ono što se kolokvijalno naziva korupcija i nedostatak vladavine prava. A na čemu vlast ne da ne radi nego u pogledu ovih performansi privrednog sistema Srbija pada na svetskim rang-listama.

RAST DINARA: Te sistemske slabosti ključni su razlog za brži rast uvoza od izvoza, što naravno nije dobro. Od januara do kraja marta 2019. izvoz je (4,1 milijardu evra) bio 6,9 odsto veći nego u prvom tromesečju prošle godine. Istovremeno, međutim, uvoz (5,5 milijardi evra) porastao je mnogo više – devet odsto.
Ono što je još gore – brži rast izvoza od uvoza traje već treću godinu. Jedan od ključnih razloga je jačanje dinara. Evropska valuta je pala sa 122-123 dinara na 118 dinara za jedan evro. Dakle, dinar je ojačao 6-7 odsto u poslednje tri godine.

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA U PRVA TRI MESECA BILA JE 1,9 ODSTO MANJA NEGO U ISTOM RAZDOBLJU PROŠLE GODINE. POSEBNO ZABRINJAVA ŠTO JE PRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA PODBACILA JOŠ VIŠE – ČAK 5,9 ODSTO.

“To nije posledica rasta konkurentnosti srpske privrede”, kaže ekonomista Milojko Arsić. Naime, “produktivnost je u tom razdoblju i u Nemačkoj i u Srbiji porasla jedan odsto, što znači da bi kurs trebalo da ostane nepromenjen, ali je dinar ojačao. Tome je takođe pripomogao i brži rast plata, naročito u javnom sektoru, za koji nije bilo ekonomskog opravdanja”, ističe Arsić u kratkom razgovoru za Novi magazin.
Prema Arsićevom mišljenju, “bolje bi bilo da je dinar oslabio, a da je fiskalna politika bila manje restriktivna. Drugim rečima – da je poresko opterećenje manje, a da su javne investicije veće”. Trebalo je, recimo, smatra Arsić, poresko opterećenje plata smanjiti ne za jedan procentni poen, tj. sa 64 na 63 odsto, kao što je učinjeno, nego na 60 odsto. Sa druge strane, javne investicije morale su da budu veće. Naravno, ne u vojsku i policiju nego u infrastrukturu, škole i bolnice.
To možda ponajbolje pokazuje na koga vlast misli da se oslanja u svojim budućim nastojanjima da ostane na vlasti.
A to se, opet, najbolje pokazuje kroz rast bruto domaćeg proizvoda. Koji je u prvom tromesečju ove godine, u poređenju sa istim razdobljem prošle, iznosio svega 2,3 odsto. I ako se ne desi neko veliko čudo – ono “malo” iz Nemačke koje je ovih dana obećao predsednik Vučić, neće biti dovoljno – Srbija će ove godine ostvariti privredni rast od oko tri odsto, što je znatno ispod planiranih 3,5 odsto. A još više ispod prošlogodišnjih 4,3 odsto.

Mijat Lakićević
Novi magazin 9. maj 2019.

Zapadni Balkan treba što pre uključiti u Evropsku uniju

Zašto je i za Evropsku uniju bolje da zemlje Zapadnog Balkana odmah primi u svoje članstvo

Intervju Dejan Jović, budući evroparlamentarac

Dejan Jović, iako univerzitetski profesor ne spada u ljude koji se striktno drže katedre i fakultetskih obaveza, nikada nije bežao od javnog angažmana, naročito kao savetnik nekadašnjeg predsednika Hrvatske Iva Josipovića. Sada je, međutim, odlučio da u politiku uđe direktno, te se kandidovao za hrvatskog poslanika na listi Samostalne demokratske srpske stranke Milorada Pupovca u Evropskom parlamentu. To je bio povod za ovaj razgovor.

Odlučili ste da direktno uđete u politiku. Zašto ste to uradili, kakvi su bili vaši motivi?
Više je bilo motiva. Prvo, nekako mi se čini da je prirodno, s obzirom na to da sam u posljednjih pet godina, i u javnom prostoru i na akademskim mjestima, zagovarao jedan drukčiji pristup Evropske unije prema Zapadnom Balkanu, koji podrazumijeva brzo uključivanje svih tih zemalja i zajedno, ne jednu po jednu, u EU, da se onda pokušam angažirati i da to zagovaram i na mjestu gdje se o tome možda ne odlučuje, ali gdje se u svakom slučaju može mnogo više utjecati. Drugo, moj motiv je bio da pokažem da je potrebno da se ljudi koji se dugo profesionalno bave međunarodnim odnosima, a ja sam u toj struci već skoro tridesetak godina, uključuju u javni i društveni život. Nekako mi se čini da živimo u doba amaterokratije, u kojoj ljudi sve znaju, a malo čitaju i imaju vrlo čvrste stavove o stvarima koje zapravo ne poznaju dovoljno. I ne možemo se žaliti, ako dolazimo iz akademskog svijeta, što nam se to dešava ako se sami ne angažiramo. To su bili moji glavni motivi. Tu još, naravno, postoje i drugi, recimo da mi se čini da je potrebno ohrabriti posebno one koji se osjećaju nepredstavljenima, kao što su pripadnici raznih manjina u samoj Hrvatskoj i u Evropskoj uniji.

Vaš angažman dolazi u vreme velike krize Evrope i evropske ideje.
Meni je zapravo stalo do Evrope i Evropske unije i zabrinut sam bio čitavim nizom negativnih tendencija koje su se pojavile, najviše u Britaniji sa ovim Bregzitom, koji predstavlja pobjedu nacionalizma koji sada dovodi Britaniju u problem. Ne toliko Evropsku uniju koliko Britaniju, i nekako mi se činilo da je svaki glas vrijedan u tom evropskom prostoru koji bi upozoravao na važnost održanja Evropske unije i na negativne posledice koje bi mogle nastati iz njenog raspada.

Međutim, vi se angažujete upravo u trenutku kada iz Evrope prema Zapadnom Balkanu stižu ne baš ohrabrujući glasovi. Kako, s obzirom na to, vidite svoj zadatak i, uopšte, kako tumačite taj skepticizam prema proširenju?
Ja sam protivnik takve politike. Mislim da je ona u svemu pogrešna. Ako se Evropska unija ne proširi tamo gdje može i sad kad može, onda će ostaviti taj prostor drugima. To nisu samo drugi koji su neutralni nego imamo druge koji su moćni, a nisu prijatelji Evropske ideje niti evropskih vrijednosti. Na primjer, skeptični su prema liberalizmu, čak i prema liberalnoj demokratiji, pri tom ne mislim samo na Rusiju i Tursku, koje su otišle u nekom sasvim drugom smjeru, i Kinu, koja je sad tu prilično involvirana, nego mislim i na Sjedinjene Američke Države pod Trampom. Sjedinjene Države se sada pojavljuju kao snažna alternativa evropskoj ideji, ali se meni čini da ta alternativa nije bolja nego je lošija od onoga što je projekt evropskog jedinstva koji se ipak temelji na nekim zajedničkim vrijednostima.

AKO PROPUSTIMO SADA I OVU PRILIKU, BOJIM SE DA ĆE STVARI IĆI U LOŠEM SMERU, U POTPUNO DRUGOM SMERU

Kad se radi o porukama koje dolaze iz Evropske unije, one su ambivalentne. Na neki način jeste tačno da i dalje prevladava skepticizam prema daljnjem proširenju na Zapadni Balkan, po mom sudu pogrešno, ali istovremeno imamo i neke glasove u drugom smjeru. Recimo, imali smo nedavno izjavu slovenačkog predsjednika Pahora da je proširenje na Zapadni Balkan prioritet i da ga tako treba tretirati. Takvih izjava nije bilo mnogo kad sam ja počeo zagovarati tu ideju 2014. Tada je to izgledalo kao iluzija i utopija, ali mi se čini da je Bregzit ipak malo osvestio ljude – šta bi se moglo desiti ako bi preovladao nacionalizam. Naravno, znamo da bi u našim krajevima u tom slučaju posljedice bile mnogo dramatičnije nego u Velikoj Britaniji. Evropska unija je doživjela neuspeh, relativan, sa Bregzitom, iako ćemo da vidimo na kraju hoće li to da bude neuspeh ili ne jer je Evropa sad jedinstvena, a Britanija razjedinjena. Ali ipak, to što se pokazalo da je mnogo ljudi za izlazak iz Evropske unije jeste neuspeh evropskog projekta. Ja mislim da je sad vrijeme da imamo uspeh evropskog projekta i to upravo na Zapadnom Balkanu.

DEJAN JOVIĆ: EVROPSKA UNIJA DANAS ČAK DOŽIVLJAVA NEKI SVOJ ZLATNI MOMENAT

Pod tim podrazumevate to da Zapadni Balkan bude uključen u Evropsku uniju?
Da, i to što prije. Ja razumijem skeptičnost prema sadašnjem stanju u pojedinim zemljama Zapadnog Balkana i odnosima između njih. Doista, po mom sudu, ti odnosi nisu tako dobri, možda i unutrašnji karakter tih zemalja nije tako demokratski kao što je bio prije, recimo, 10 godina. Ali moje pitanje je sljedeće: propustili smo priliku kad je Đinđić bio premijer ovdje, propustili smo sa Tadićem tu priliku, i te propuštene prilike na neki način su dovele do sve lošijeg stanja i do daljnjeg udaljavanja, zapravo, unutrašnjeg karaktera zemlje od same Evropske unije. Tako da ako propustimo sada i ovu priliku, ja se bojim da će stvari ići u lošem smeru, u potpuno drugom smeru. Ulazak u Evropsku uniju čak i ovako nesavršenih zemalja, koje ne ispunjavaju sve uslove, ipak je značajan korak napred. S tim što se ja zalažem za to da kad zemlje uđu u Evropsku uniju, to ne bude kraj priče nego da postoje dodatne kvalifikacije za šengen i za evrozonu koje bi ih dalje poticale na reforme. Dakle, ja ne mislim da bi one trebalo da uđu zato da bi zaustavile sve pozitivne reforme koje su dosad napravile nego upravo obrnuto, da bi ih trebalo ohrabriti, da bi trebalo sprečiti taj osećaj odbačenosti, poniženja i isključenosti i onda kad uđu da bi zapravo trebalo nastaviti s tim unutarnjim pritiskom i na njih, kao i na druge zemlje koje su već sada u Evropskoj uniji, da se dodatno demokratizuju.

Da se malo vratimo na Bregzit, nasuprot očekivanjima da će dovesti do paranje Evropske unije, smatra se da je on učvrstio evropsko jedinstvo.
Mislim da je on upozorenje svima koliko je zapravo komplikovano izaći iz Evropske unije. Možda je komplikovanije izaći iz Evropske unije nego u nju ući. Mi znamo za onu izreku da platiš dinar da uđeš u kolo, a dva da izađeš. I vidite da zapravo nema nekog gregzita ili fregzita, koji su se spominjali prije samog Bregzita, tako da je to dobra situacija za Evropsku uniju. Mislim da Evropska unija čak doživljava neki svoj zlatni moment, on će ostati samo moment, neće to toliko dugo trajati, Evropska unija ima svoje unutrašnje probleme i krize, ali oko pitanja Bregzita 27 zemalja je ujedinjeno na jednoj strani, a ona koja je očekivala da će izlazak pokrenuti cijeli talas tih antievropskih trendova, zapravo je razjedinjena. Ja mislim da je to vrlo važna poruka, tako da očekujem da će na predstojećim izborima antievropske snage, populističke, radikalno desne, dobiti više glasova nego što su dobile 2014, ali ne onoliko koliko smo strahovali da će biti prije nego što smo vidjeli iskustvo Bregzita.

Kako u tom kontekstu vidite pobedu Zuzane Čaputove u Slovačkoj?
Kao veliko ohrabrenje. To je veoma važno, posebno jer se radi o Slovačkoj, zemlji koja ima veoma veliki broj manjina, Mađara, Roma i drugih, čiji je položaj doista bio sve lošiji. Tamo postoji i radikalno desna stranka, koja je na ovim izborima ipak dobila priličan broj glasova, ali je u krajnjoj liniji poražena. S velikom zabrinutošću gledao sam na to što se poslednjih godina događa u Slovačkoj jer je to srednjoevropska zemlja, ne toliko različita od Hrvatske, Mađarske i Austrije, tako da mi je vrlo drago što se dogodio takav preokret.

A kako vidite odnos Hrvatske i Evropske unije?
Ovo što radimo s našom kampanjom za evropske izbore ima za cilj da testira evropski karakter Hrvatske. Mi smatramo da su to neodvojivi procesi – spoljna politika, odnosno politika prema Evropskoj uniji, i unutarnja politika. Hrvatska je mala zemlja koja s pravom očekuje da je se u Briselu, u evropskom kontekstu, tretira kao ravnopravnu i da ju se poštuje. I ona insistira na svojim specifičnostima, kulturalnim, političkim, ekonomskim i drugim, i ne želi da bude marginalizovana iako je, zapravo, ispod jedan odsto ukupnog broja stanovnika. Ali, ako to očekuje za sebe u Briselu, onda je red da isto to daje i malim zajednicama i ljudima, građanima ili grupama, koji su u manjini u samoj Hrvatskoj. Ne možete biti Evropljanin samo u Briselu, a kad se pojavi, na primer, kulturalna različitost, kada je na primer u pitanju ćirilica ili specifični način javnog iskazivanja nekog identiteta koji je manjinski, pri tom ne mislim samo na etnički manjinski nego na svaki drugi manjinski, onda kažete, čekajte, pa to je sad problem, nama to smeta i to je dezintegrirajuće. Ja mislim da će Hrvatska biti vjerodostojna u evropskom kontekstu onda kada ista pravila koja traži za sebe kao malu zemlju primeni na male zajednice u samom hrvatskom kontekstu.

Često ste u Beogradu, kako biste ocenili ono što Srbija radi u pogledu evropskih integracija?
Srbija ima jedan broj problema koji su specifični u odnosu na druge zemlje – i kandidate i članice Evropske unije. Nisu sasvim različiti jer, recimo, i Kipar ima problem integracije, pa je u Evropskoj uniji. Ali ipak nerazrešeno pitanje statusa Kosova najozbiljniji je problem za bilo kakvo uključivanje Srbije u Evropsku uniju. Sa druge strane, kada se radi o članstvu, nisam siguran da je pametna i korisna politika uslovljavanja rešavanjem tog pitanja. Evropska unija također treba da shvati da postoje zemlje koje su specifične – Bosna i Hercegovina iz nekih razloga, Srbija, u nekom smislu, čak i Crna Gora, Severna Makedonija takođe. Jer, kao što smo videli u Severnoj Makedoniji, jedan od uslova za približavanje Evropskoj uniji bila je promena imena. Crna Gora je zemlja u kojoj trenutno nema etničke većine i u tom smislu više liči na ono što je ranije bila Bosna nego na sebe samu iz prošlosti. Tako da je manjinsko pitanje još uvek važno, kao evropsko pitanje. Voleo bih da Evropska unija ima malo više razumevanja za te specifičnosti. One ne bi smele da budu prepreka za ulazak u Evropsku uniju, treba naći neki kompromis. Ali istovremeno, naravno, potrebno je da se evropske vrednosti poštuju u unutarnjoj politici tih zemalja. Dakle, tu isto postoji raskorak; ono što vidimo u Hrvatskoj vidim takođe i u Srbiji, i drugde. Postoji razlika između, s jedne strane, retorički proevropske politike, a sa druge strane nespremnosti da se neke od tih evropskih metoda i vrednosti primene unutar same zemlje. Naročito bih rekao da to važi kad se radi o liberalnom i pluralističkom karakteru politike u tim zemljama, o zaštiti onih koji misle drukčije, političkoj manjini, opoziciji i drugim. Mislim da treba pokazati više evropskih vrednosti ako se stvarno želi da Evropa promeni svoju politiku.

DEJAN JOVIĆ: ŽIVIMO U DOBA AMATEROKRATIJE

A pokazuje li opozicija dovoljno evropskog entuzijazma ili i ona vrlo malo zagovara Evropu?
To je začarani krug. Ako Evropa kaže Kosovo je preduslov bilo kakvog približenja Evropskoj uniji, ili ako se tako razume poruka Evrope, onda je logično da se i vlast i opozicija fokusiraju na taj problem. Ali pogrešno je da se time uslovljava put prema Evropskoj uniji, kao što je pogrešno očekivati da se ta pitanja razreše pre ulaska u Evropsku uniju. Mislim da treba neka pitanja ostaviti za taj solidniji, čvršći kontekst u kojem će biti možda lakše da se te stvari razreše. Ovde ću povući paralelu sa odnosima između Velike Britanije i Republike Irske. One su zajednički ušle u Evropsku uniju, istog momenta, i to je pomoglo. Pitanje Severne Irske nije bilo razrešeno, ono je ostalo nerešeno. Ne samo da je ostalo nerešeno nego je uzrokovalo nasilje još čitav niz godina. Dvadeset i više godina nakon ulaska te dve zemlje u Evropsku uniju mi smo imali terorizam u Severnoj Irskoj, kojega srećom sada nemamo ovde u slučaju Kosova, niti u Bosni i Hercegovini, niti drugde. Ali sam taj evropski okvir veoma je pomogao da se to pitanje stavi izvan dnevnog reda. Kao što sada izlazak Velike Britanije može ponovno vratiti taj problem. Dakle, po mom mišljenju, ulazak u Evropsku uniju ne znači da je ta zemlja riješila sve svoje probleme, ali znači da ipak ima neku mogućnost da to razreši u jednom mirnijem, normalnijem i solidnijem kontekstu.
Kad se radi o opoziciji, voleo bih takođe da vidim i mnogo eksplicitnije proevropsku opoziciju, koja bi možda bila kritičnija prema pojedinim potezima vlasti i gradila evropsko javno mnjenje i u Srbiji, i u Bosni i Hercegovini, i u drugim zemljama. Ako malo pogledate ispitivanje javnog mnjenja, nekako je ta skeptičnost i opreznost prema Evropskoj uniji i Zapadu općenito najveća među Srbima u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Mislim da bi trebalo da bude zajednički cilj i opozicije i vlasti da povećaju popularnost Evrope, da potiču proevropsko raspoloženje kod stanovnika.

VOLEO BIH DA VIDIM I MNOGO EKSPLICITNIJU PROEVROPSKU POZICIJU U SRBIJI

Imate li vi istomišljenika u Hrvatskoj ili bilo gde u Evropi, ili ćete biti sasvim usamljeni u Evropskom parlamentu?
Moje mišljenje je manjinsko i u mnogim aspektima drukčije od, ne bih rekao od svih nego od mnogih. Ali nikada, ni kad sam imao državnu poziciju kao savjetnik predsednika Republike, nisam smatrao da zato što je manjinsko ono ne bi trebalo da bude izgovoreno. Ja se zalažem za ono u što vjerujem i što je rezultat i mojih osobnih istraživanja i ekspertize na tom polju. Tako da to nameravam da činim i ubuduće. I dalje vjerujem u mogućnost uvjeravanja, racionalnog argumentiranja i u otvorenost sagovornika. Vidjećemo na izborima koliko u Hrvatskoj ima ljudi koji su spremni da podrže taj program. Ja apeliram na sve, dakle ne samo na ljude jedne nacionalnosti, iako sam na listi SDSS, nego apsolutno na sve građane koji misle da je ovo što predlažem korisno, da to podrže svojim glasom. Što se tiče sagovornika, ja sam ohrabren time što vidim ipak jedan pomak. Stvari koje su 2014. izgledale kao iluzija i utopija, posebno nakon ukrajinske krize, kad smo videli kuda može dovesti neka drukčija politika involviranja drugih aktera, sada nekako postaju, ne bih rekao prihvaćene, ali primaju se s manje otpora. Tako da mi je drago da vidim, recimo, da ipak jedan broj ljudi, uključujući i one na visokim funkcijama, razmišlja o brzom uključenju Zapadnog Balkana u Evropsku uniju.

Želimo vam sreću, kako na izborima tako i sa vašim idejama.

Mijat Lakićević (Foto: Đurađ Šimić)
Novi magazin, 25. april 2019.