Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije
On, dva metra, udario na ženu od „metar i žilet“. To vam je Vučić. Sad je Nataša Kandić državni neprijatelj broj jedan. Sve snage, uključujući i one parapolicijske poput Informera, angažovao je u hajci na predsednicu Fonda za humanitarno pravo.
To su vam srpski radikali. Kako su još pre 150 godina okarakterisani: ponizni prema jačima, osioni prema slabijima.
A Vladan Petrov, sudija Ustavnog suda Srbije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, sve uspijajući se kao neka gospođica, uzeo da piše denuncijacije. Štaviše – i optužnice. Kaže: rektor Vladan Đokić zloupotrebio ovlašćenja. Nezadovoljan je kadija, očigledno, poput Vučića, radom tužilaštva, pa se kandiduje i za ulogu državnog tužioca. Zbilja, trebalo bi najzad te dve funkcije i formalno objediniti. Time bi Srbija ispunila najvažniji uslov za ulazak u Uniju. Ne Evropsku, naravno, nego onu kojoj Vučić stvarno teži i ka kojoj sve brže napreduje, Evroazijsku.
Jer, evo pre samo dvadesetak dana iz centra EAU, Moskve, Vučić je slao otrovne strele prema Evropi. Poručio je, ljutito, kako sprema „ozbiljan odgovor“ Evropskoj uniji zbog kritika njegovog poklonjenja Putinu. „Reći ću im sve šta mislim o svakoj vrsti političkog odnosa koji su imali prema Srbiji“, rekao je Vučić. Ništa od toga, naravno, nije bilo.
Tim više zaprepašćuje činjenica da se opozicija još uvek hvata na to Vučićevo „bućkalo“; to jest ako ne baš na sva, onda dobar deo. Pa onda oni skrešu Evropi u brk sve što imaju. I sve javno. Ima u tom društvu, nažalost, i ne mali broj studenata. Ovih koji blokiraju fakultete i koji su u dobroj meri odblokirali i osvestili Srbiju, ali ponekad se čini da sve više sami sebe blokiraju.
A to je zbilja šteta jer Vučić zaista nikad nije stajao gore. Nekad nije ni morao da podmićuje birače da glasaju za njega. Onda je bio primoran da počne. Najpre je to bilo sitno – kilo šećera, litar ulja. A sad – traktor. Zar to ne govori najbolje o tome koliko je Vučićeva vlast dozlogrdila narodu.
Jedino što „srećni dobitnici“ još nisu, bar ne u potrebnom broju, shvatili da sve to što im Vučić navodno udeljuje, nije njegovo nego njihovo. Uzme kredit (kod kuće ili u inostranstvu, svejedno) kupi traktor i onda im ga „pokloni“. A kredit, razume se, posle otplaćuju oni. I njihova deca.
Takva je Vučićeva logika: šta je sto batina po tuđim leđima. Takva mu je i kosovska politika. Sad je izdao „nalog za hapšenje“ albanskog policajca koji je maltretirao srpskog maturanta. Misli li neko da sad strepi kosovska policija? Jok, ni najmanje nego strepi srpska zajednica na Kosovu. I sve zarad šake glasova u Šumadiji. Ne zna se da li je to politički gluplje ili ljudski bezosećajnije.
Simbolično je to – dva Vladana, dva putića, vode na dve strane, što bi rekla Lepa Lukić. Manje-više to je izbor pred kojim se nalaze svaka građanka i svaki građanin Srbije danas, o intelektualnoj eliti da ne govorimo: biti ličnost ili Vučićev pajac.
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto
(Izlaganje na sastanku Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta 14. maja 2025. godine, čija je tema bila „Naši evropejci: lik i delo Zorana Đinđića i Desimira Tošića”)
Desimir Tošić je, ubrzo posle Đinđićevog ubistva, napisao: „Bez Zoranovih stavova i akcije, Srbija ne može u Evropu“.
Milo Lompar je, pre nekoliko godina, napisao da Zoran Đinđić predstavlja „personifikaciju politike otvorene kapitulacije“. Praktično ga je, dakle, proglasio izdajnikom. Nikakve reakcije intelektualne javnosti nije bilo. A nema je ni danas. Ni u Danasu, o drugim medijima da i ne govorimo.
Desimir Tošić je rekao: Zoran Đinđić će „za naše vreme postati neka vrsta vododelnice: da li ga vi u načelu, kao ideju, prihvatate ili u celini odbacujete“.
U stvari, Milo Lompar, uvaženi profesor pobunjenog Beogradskog univerziteta, učesnik Proglasovih tribina, predavač na blokiranim fakultetima, možda kandidat na studentskoj listi, nije rekao ništa novo. Zorana Đinđića su i pre trideset godina nazivali nemačkim špijunom pa čak i proglašavali Hitlerovim unukom. Ali ni to nije novo. I pre 100-150 godina, sredinom 19. veka, one koji su bili za zapad nazivali su, pogrdno, „nemačkari“.
U to vreme – nije, mislim, zgoreg da napravimo mali istorijski uvod – seže zapravo podela na proevropske i antievropske snage u Srbiji. Paradoksalno, ali i karakteristično, ta podela se očituje još u prvoj srpskoj političkoj organizaciji – Ujedinjenoj omladini srpskoj, nastaloj 1866. godine. Na izvestan način u koliziji sa nazivom, ona je bila podeljena na dva krila, levo i desno, mada je bolje reći – istočno i zapadno. Ubrzo su se ta dva krila, pretvarajući se u partije, odvojila jedno od drugog.
Indikativno je – i od istorijski dalekosežnog značaja – da je ta podela odgovarala podeli koja je postojala u ruskoj inteligenciji. Tamošnja podela na slavenofile i zapadnjake, u Srbiji je svoju repliku, što bi rekla Latinka Perović (da se ovde pozovem na njenu knjigu Ruske teme i srpske replike), imala u podeli na rusofile i austrofile. S tim što „rusofili“ to stvarno jesu bili, dok je „austrofilstvo“ u stvari bilo optužba, denuncijacija, kao danas tzv. „autošovinizam“, „autokolonijalizam“ ili već pomenuto „kapitulantstvo“.
I opet, kao još jedna istorijska paralela, još tih davnih dana stizalo je iz „matuške“ Srbima upozorenje: „Ne podajte se sablazni da budete Evropljani“, to jest „da ne žure ’u novačenju’, već da se drže starih običaja i institucija.“ Jedan od adresata tog pisma, Đura Daničić, veliki srpski prosvetitelj, odgovorio je „da je najsrećnija ona država u kojoj je zakon najveća volja“ te da „Slovenima treba pomoć da se upoznaju sa zapadnom kulturom, da novim idejama osvetle pospani život“. Teško da bi danas isti takav odgovor mogao biti upućen Putinu.
Sredinom druge polovine 19. veka, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, podela na istočno i zapadno krilo u mladoj srpskoj inteligenciji preobrazila se u političku podelu na radikale i liberale.
„Bog, narod i Rusija!“ bio je, u tri reči, politički program neprikosnovenog radikalskog lidera Nikole Pašića. Malo opširnije rečeno – narodna država, narodna samouprava, narodna partija. Na kraju – narodni vođa. Svaka sličnost sa današnjim vremenom – namerna je.
Na drugoj strani: „Zakon, sloboda, napredak, to su tri glavne boje na zastavi koju evo razvijamo, to su tri nerazlučna osnova istinske ustavnosti“, pisao je liberal Milan Piroćanac 1880. godine.
Stojan Novaković, još jedan od najistaknutijih srpskih liberala 19. veka, pisao je: „Ili ćemo u obrazovanosti zapadnog sveta videti neprijatelja, od koga treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti… Hoćemo li da kažemo … da su Srbi nesposobni za razvitak da oni neće evropske ideje; oni neće zajednicu i prosvetu… mi moramo s Evropom biti u zajednici i društvu … ili će ostali svet od nas da se sklanja i beži“.
Nasuprot tome, opet Nikola Pašić: „Mi hoćemo … da narod sačuvamo da ne usvoji pogreške zapadnog industrijskog društva, gde se stvara proletarijat i neizmerni bogatašluk … od zapada uzimati samo tehničko znanje i nauku i njima se koristiti u duhu slaveno-srpskom.“ Narodna radikalna stranka ‘u politici spoljnoj držala se slavenske i pravoslavne Rusije, a u unutrašnjoj srpskih običaja i duha’.“
Evo još jedne tužno-smešne strane srpske istorije. Ona podela, začeta i manifestovana još u Ujedinjenoj omladini srpskoj, zadržala se i ceo vek kasnije – u jedinoj partiji komunističkoj.
Marko Nikezić, vođa srpskih liberala iz šezdesetih, govorio je: „Mi od Zapada tražimo pare, a ne učenje. To je psihologija siromaha koji nikada ne kaže: ‘kada bih imao pamet gazde’, nego misli da je gazda glup, samo ima pare. Ne vidi da je njegovo siromaštvo posledica duhovne nerazvijenosti.“
Sa druge strane, Dobrica Ćosić, čovek za koga se, mislim, još uvek može reći da ga ne treba posebno predstavljati, govorio je: „Standard i konformizam razorili su građanski duh i kolektivitet, automobil je kobna naprava u ovoj seljačkoj zemlji. I sve što se za automobil vezuje, kobno je za čitav ljudski rod: brzina, putovanje, turizam…“.
Desimir Tošić i Zoran Đinđić su bili ljudi različitih generacija godine kada se Đinđić rodio Tošić se oženio. Tošić je rođen 1920, Đinđić 1952. Ali, iako su odrastali u istoj državi, doduše u bitno različitim prilikama, njihova sudbina imala je jednu zajedničku crtu. Obojica su u jednom trenutku morali da napuste svoju zemlju. Tošić je emigrirao u jesen 1944. godine. Iako je bio član Demokratske omladine koji je zbog ilegalnog rada januara 1943, uhapšen i poslat logor, najpre na Starom sajmištu a onda u Austriju, nije želeo da sačeka oslobodioce sa čijom se ideologijom nije slagao i sa kojima je vodio borbu još kao student na beogradskom univerzitetu. Juna 1945. godine stigao je u Pariz.
Upravo idući za svojom vizijom, u svojoj 25. godini, baš koliko je Tošić imao kada je 1945. stigao u Pariz, Đinđić je 1977. stigao u Frankfurt. I on je, u izvesnom smislu bežao od režima u kome nije bilo dovoljno slobode. Jer i Zoran Đinđić je zbog političke aktivnost kao student bio osuđen na 10 meseci zatvora uslovno na dve godine. Ali, ne samo to. Zoran Đinđić nije bio osujećen od režima samo u političkom nego i u obrazovnom smislu, jer mu profesorska pizma na beogradskom Filozofskom fakultetu nije dozvolila da završi poslediplomske studije. To ga je samo učvrstilo u nameri da i on, poput Tošića, u potrazi za (profesionalnom) srećom postupi u skladu sa čuvenom parolom: „Go west yung man“.
Iako bi se reklo da su Tošićev i Đinđićev put bili prilično udaljeni, oni su se ipak ukrstili. Bilo je to početkom devedesetih kada su obojica bili visoki funkcioneri Demokratske stranke – Tošić kao potpredsednik, Đinđić kao predsednik Izvršnog odbora. Nije ih, međutim, samo to povezivalo nego i saglasnost prilikom donošenja nekih konkretnih političkih odluka. Kao, recimo, onda kada su na glasanju o predlogu da kandidat Demokratske stranke na predsedničkim izborima bude princ Tomislav Karađorđević – što je nonsens posebne vrste – Tošić i Đinđić bili među retkima koji su glasali protiv.
Desimir Tošić: Najevropljanin
Godine 2006. Desimir Tošić je dobio nagradu Najevropljanin (koju su tada dodeljivale Prva evropska kuća i Evropski pokret u Srbiji, iskreno ne znam kako je danas). Bilo bi normalno da je u tom svečanom času, u poznim godinama i na zalasku karijere, bio zadovoljan što su ga se, eto, „najzad setili“, da je na svet gledao kroz „ružičaste“ naočare, pa čak i da je bio euforičan. „Posle pola veka, nisam optimista“, rekao je na opšte iznenađenje Tošić primajući nagradu. Bio je vrlo nezadovoljan onim što se tada dešavalo u Srbiji, naročito porastom – onoga čega se najviše pribojavao – ksenofobije i kleronacionalizma. I kao što danas vidimo, bio je u pravu – više nego što bi i sâm voleo.
Ako se za neko priznanje može reći da je stiglo u prave ruke, onda to važi za ovo uručeno Tošiću. Jer, Desimir Tošić nije bio neko ko se za Evropu opredelio „juče“ ili kada je bila na vrhuncu moći nego u trenutku kada je ona bila razorena, štaviše, kada kao zajednica nije ni postojala. To jest, kada je postojala samo kao ideja, zamisao, vizija.
Moglo bi se reći da je ovaj „gorostas sa Stare planine“ (kako sam ga, aludirajući naravno na onog iz Jasne Poljane, nazvao u knjizi Između ekstrema) nagradu Najevropljanin primio na svoj lični jubilej. Jer Desimir Tošić se za Evropu opredelio čitavih 60 godina ranije, juna 1946. u Parizu, kada je na osnivačkom kongresu Srpske demokratske omladine usvojena deklaracija u kojoj se ukazuje na potrebu za ujedinjenjem Evrope i, istovremeno, zarad ostvarenja tog cilja, iskazuje spremnost za odricanjem od „totalne“ sopstvene državne i nacionalne suverenosti.
Tako se Desimir Tošić svrstao među pionire evropskog ujedinjenja. Bio je u tome čak ispred velikog britanskog i svetskog političara i državnika ser Vinstona Leonarda Spensera Čerčila. Naime, iste te 1946. godine, samo nekoliko meseci posle srpskih studenata – tada su srpski studenti, doduše u emigraciji, stvarno bili evropska avangarda – u septembru, ratni premijer Engleske održao je na Ciriškom univerzitetu svoje slavno predavanje u kojem će pozvati na stvaranje Sjedinjenih evropskih država i Saveta Evrope.
Sam Tošić se pak nije otimao za prvenstvo (mada nije propuštao da pomene dalekovidost mladih demokrata), a Čerčila je u svojim kasnijim tekstovima stavljao na prvo mesto među „velikim graditeljima Evrope“, ispred Adenauera, Van Zelanda, Spaka, De Gasperija, Monea…
Evropejstvo je bilo, može se slobodno reći, kamen temeljac Tošićevog publicističkog i političkog angažmana. Časopis Naša reč, čiji je prvi broj izašao 1. januara 1948. godine u Parizu i među čijim osnivačima je bio i Desimir Tošić – koji će kasnije biti i njegov dugogodišnji glavni urednik, sve do gašenja lista 1990. – bio je prava pro/evropska tribina. Tako se, recimo, već te 1948. u Našoj reči pojavljuje članak pod naslovom „Od državne suverenosti do ujedinjene Evrope“. U njemu se daje detaljan pregled dotadašnjih aktivnosti na stvaranju evropske zajednice država i naroda. Uz konstataciju da se „još uvek nalazimo u predradnjama Evropske unije“, posebno se ističe da će „Evropska zajednica, pored snažnog političko-vojnog tela i centra svetske kulture, biti u stanju da reši i teška ekonomska pitanja i time da podigne životni standard, u prvom redu, narodima malih država“.
Godinu dana kasnije, oktobra 1949, sledi članak „Sjedinjene evropske države“. Povod je bilo formiranje (5. maja) Saveta Evrope, a zatim i, nakon nekoliko meseci, prva sednica Savetodavne skupštine za Sjedinjene evropske države, u Strazburu. Podržavajući snažno ovu ideju, ističući da su brojni događaji (Maršalov plan, formiranje Zapadno-evropske unije tzv. Briselskim paktom iz 1948, te Londonska konferencija na kojoj je formiran SE) „dokazali da se ne radi… o snu ni o apstraktnim planu već o jednoj realnosti na koju treba računati“, u tekstu se iznosi zalaganje za još brže i čvršće povezivanje, odnosno za formiranje, umesto Savetodavne – ustavotvorne, a odmah zatim i zakonodavne skupštine Sjedinjenih evropskih država.
Sam Tošić, povodom praznika 11. novembar, tj. povodom završetka Prvog svetskog rata, 1949. piše uvodnik u kojem govori o „neminovnosti nemačko-francuske saradnje na evropskom planu“. Dalekovido, zar ne. Jer, nije zgoreg podsetiti, u tom času Nemačka je i podeljena i okupirana zemlja; među 10 osnivača upravo formiranog Saveta Evrope (Belgija, Francuska, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Italija, Danska, Norveška i Švedska) o njoj nema ni pomena. Trebalo je zaista razumeti i Evropu i istoriju da bi se napisalo tako nešto.
Nije prošlo mnogo, već novembra 1950. Desimir Tošić je kao gost posmatrač učestvovao na kongresu Unije evropskih federalista. Istovremeno, Tošić je bio i član jedne druge organizacije koja je takođe formirana tih godina – Evropskog pokreta Žana Monea. Nekoliko godina kasnije Tošić je bio među osnivačima Udruženja srpskih federalista i možda najzaslužniji što će decembra 1954. to srpsko društvo postati punopravni član UEF-a.
Kada su marta 1957. formirani Evropska zajednica za nuklearnu energiju (Euroatom) i, što je još važnije, Evropska ekonomska zajednica (EEZ), Tošić je uvodnikom u Našoj reči snažno podržao obe asocijacije, posebno ovu drugu, razume se. Koliko se Tošić gorljivo zalagao za vrlo tesno ujedinjenje Evrope govori i njegova žal što nije uspelo formiranje i Evropske odbrambene zajednice, odnosno zajedničke evropske vojske. Kao najvećeg protivnika tom poduhvatu označavao je nacionalizam i to, u konkretnom slučaju, francuski, jer je previđao opasnost koja Evropi preti, s jedne strane od, kako je govorio, „anglosaksonskog gospodarenja“ a sa druge od „sovjetskog nadiranja“. Ne treba nikakva imaginacija da bi se videlo kako ista opasnost postoji i danas. I nećemo mnogo preterati ako i u ovome vidimo – Tošićevu dalekovidost.
Ujedinjenje Evrope, međutim, Tošić nije video kao neku novotariju, kao nešto čega su se tek njegovi savremenici setili. Podsećao je, naročito u kriznim momentima kojih je i tada bilo ne manje nego danas, da se „ideja o zajednici evropskih naroda“ javila još u dalekoj prošlosti: po prvi put, kako je pisao, još početkom XIV stoleća – i to u „političkim zamislima oca italijanske poezije Dantea“.
Kao značajna satisfakcija Tošićevim stremljenjima stiglo je priznanje 1959. godine – postao je član Jugoslovenskog komiteta u Evropskom pokretu. Januar 1964. obeležilo je Tošićevo učešće na konferenciji Evropskog pokreta, odnosno u njegovoj Komisiji za zemlje centralne i istočne Evrope, u Briselu. Dok se u Jugoslaviji, dakle, pripremao i organizovao Pokret nesvrstanih, sastavljen takoreći isključivo od afričkih i azijskih zemalja, Tošić je bio čvrsto i nedvosmisleno opredeljen za ujedinjenu Evropu.
Nakon toga Tošić je (uz Vaneta Ivanovića i još neke članove Jugoslovenskog komiteta) pune tri decenije učestvovao na svim kongresima Evropskog pokreta. Imao je pravo da govori (i govorio je), ali ne i da učestvuje u donošenju odluka. Konačno, kada je 1992. u Beogradu održan osnivački kongres Evropskog pokreta u Srbiji, Desimir Tošić je, po vlastitoj inicijativi, na njemu bio prisutan kao gost. „Misao ’naših’ Evropljana iz emigracije i dijaspore prešla je najzad u Beograd“, zapisao je tim povodom Desimir Tošić.
Ovo je bio jedan, ako nije pretenciozno reći, istoriografski pogled na Tošićevo evropejstvo. Ali kako je Tošić razumeo Evropu, šta je ona za njega bila u sadržinskom, društveno-političkom smislu?
„Evropski kontinent je… rasadnik misli, civilizacije i kulture za sve ili mnoge druge kontinente, za one koji su najviše napredovali u istoriji čovečanstva“. Govoreći da je Evropa „majka civilizacije naše planete“, ali ne samo to, već da je „Evropska unija i zajednica kakve nema“, Tošić je isticao: „Evropa je imaginacija i eksperiment“ i Evropa je „solidarnost“. Ali i „pluralizam“, „samokritika“, „racionalizam“. I nadasve – vladavina prava. Citirao je „glavnog arhitektu“ Evropske unije Žana Monea: „Pravila i institucije ne menjaju prirodu ljudi, ali menjaju njihova međusobna ponašanja i odnose.“
Najkraće rečeno, dve stvari je izdvajao kao osnovne značajke „evropske ideje“. Najpre to što se u zemljama članicama „slobodno, bez carina i kontrole na nekadašnjim državnim granicama kreću roba i ljudi, o idejama da i ne govorimo“.
„Drugi značaj evropske ideje jeste u tome što je ona ostvarena demokratskim putem – dobrovoljno, i što u svojoj sredini dejstvuje kao izuzetna demokratska ustanova petnaest nekada u potpunosti suverenih država.“
Takva ljudska zajednica do skoro je bila nezamisliva. Zato je Tošić, govoreći o ujedinjenju Evrope, zaključio: „Utopija je pobedila“.
Zoran Đinđić: San o Evropi
Iako je između njih stajao generacijski jaz, i Zoran Đinđić je, poput Tošića, Evropsku uniju okarakterisao kao ostvarenje jedne utopije. Bilo je to, evo još jedne koincidencije, pola veka nakon onog već pomenutog Čerčilovog govora iz 1946, i na istom mestu, na ciriškom univerzitetu, na skupu koji je sad već nosio ime svog slavnog pionira, dakle na Čerčilovom simpozijumu, 10. oktobra 2002. godine. To Đinđićevo predavanje, pod nazivom „Evropa s dušom“, biće objavljeno dosta kasnije, tek 2009. godine, u knjizi koja će cela poneti naslov Đinđićevog izlaganja. Indikativan je podnaslov te publikacije: „Govori koji su odredili savremenu Evropu“. U zborniku su, pored Đinđića i Čerčila, razume se, zastupljeni velikani kao što su Altjero Spineli, Robert Šuman, Pol-Anri Spak, Konrad Adenauer, Šarl de Gol, Margaret Tačer, Žak Delor, Helmut Kol, Romano Prodi, Valeri Žiskar D’Esten…
Na tom simpozijumu Đinđić je počeo citirajući Čerčilove reči: „Moguća je Evropa bez stega, bez granica, u kojoj su ljudi srećni, u kojoj postoji prosperitet i u kojoj vlada sloboda.“ „To je u tom trenutku delovalo kao utopija“, rekao je Đinđić, ali „danas znamo da to nije ostala utopija.“ Potom je obrazložio svoj zaključak: „Danas znamo da je beg u budućnost ponekad neophodan kako bi nesrećna stvarnost uopšte mogla biti prihvaćena. Ponekad realno razmišljati znači ne prihvatati realnost u njenoj datoj formi nego je projektovati u nešto bolje. I ponekad je to jedini izlaz iz nesreće. Ukoliko bismo se zadržali samo na našem smislu za realnost, upravljali bismo bedom kroz čitavu istoriju.“
Poput Tošića – šta da se radi, paralele same iskaču – tragajući za idejom Evrope nije se zaustavljao na četrdeset šestoj, išao je dalje u prošlost, mada ne toliko daleko. Naglašavajući da je reč o „supstancijalnim stvarima“, Đinđić je rekao da ideja Evrope predstavlja „kontinuitet“ sa jednom drugom velikom idejom, sa „idejom večnog mira“ slavnog nemačkog filozofa prosvetiteljstva Imanuela Kanta. Ali – nije se tu, na prigodno i svečarsko, ograničio nego je, možda i pomalo neočekivano za tu priliku, ukazao da „postoji problem realizacije ove velike ideje“, odnosno da „između te velike ideje i njene realizacije postoji jaz“, te da je „zadatak svake generacije da ovaj jaz na razuman način premošćava“.
Ne govori, dakle, Zoran Đinđić to što govori pre svega iz teorijsko-istorijskih nego iz praktično-političkih razloga. I ne samo trenutnih, dnevnih, nego i sa stanovišta budućnosti. I opet, ne samo sa stanovišta Srbije nego sa stanovišta regiona. Đinđić je uvek imao u vidu širi kontekst i razmišljao na duže staze. On tada pokušava da Srbiju ubaci u poslednji vagon evropskog proširenja.
„Moja se vlada“, nastavio je Đinđić, „bavi sudbinom ove zemlje i pokušava da za neke buduće generacije napravi čvrste temelje, da veže Srbiju za Evropu“. Ali, ako se govori o Balkanu, gde je stanje, uprkos poboljšanju, „daleko od normalnosti“, potrebno je malo, pa da razvoj situacije ode u suprotnom smeru. „Ako strateški mislimo, a tome nas je Čerčil učio, onda moramo uzeti u obzir različite opcije, pa i one koje nisu pozitivne, i pokušati da i na njih nađemo odgovore – na razvoj događaja koji možda neće biti pozitivan. A nestabilnost Balkana mora imati posledice na stabilnost Evrope“ – upozoravao je.
Dakle: „Pitanje je šta sada, kako da ovaj region gde živi 50 miliona ljudi dođe do ’večnog mira’, do stabilnosti, prosperiteta i slobode?“ „Centar Evrope“, primećuje Đinđić, „uspostavio je određene procedure, pravila i kriterijume i smatra da je time završio posao, očekuje da će zemlje i narodi polako ispunjavati te kriterijume i da će priključenje Uniji „biti jedan prirodan proces“. Đinđić je, međutim, taj „optimizam stavio pod sumnju“. Jer, „sama Evropa i ideja Evrope postaju sve više i više sužene na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi postoji deficit evropskog identiteta“.
Umesto rutine i inercije „treba nam velika ideja i velika vizija, nešto što nas vodi napred… veće od računica, od privrede koja je za mene najvažnija stvar“, rekao je Đinđić. „Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja s takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom razvoju, sa ’malo amo – malo tamo’, to je sve nedovoljno.“
U suprotnom, ako ne bude te „velike vizije“ pojaviće se neka alternativna rešenja. Ta „zamena“ za ideju Evrope, izričit je Đinđić, biće – nacionalizam. „Ideja nacionalizma, iako pogrešna, jaka je i lako zamenjuje druge ideje, a onda smo ponovo na početku neke nove ružne faze evropske istorije.“
„U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti i slobode, koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čitav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da nije reč samo o dobrom standardu nego da je to projekat sa dušom“.
I tu, možda pomalo i neočekivano, „uskače“ Balkan, tj. postavlja Đinđić pitanje šta Balkan, takav kakav je (daleko mu lepa kuća) može da ponudi Evropi? „Iako još nismo član Evropske unije, mi imamo evropsku dušu“, zaključio je Đinđić svoje izlaganje kao poslednji govornik na Čerčilovom simpozijumu.
Zoran Đinđić je tokom svog kratkog, brutalno prekinutog premijerskog mandata, ne samo po sili svoje funkcije nego zahvaljujući svojoj neponovljivoj ličnosti, često pozivan i često učestvovao na različitim međunarodnim skupovima. Svaku priliku je koristio da pošalje istu poruku: Srbiji treba Evropa. Ali – važi i obrnuto.
Tako je bilo na svetskom ekonomskom forumu početkom 2002, koji te godine nije održan u Švajcarskoj, u Davosu, nego u Americi, u Njujorku, gde je Đinđić učestvovao na panelu „Budućnost Evrope“. Tako je bilo na predavanju koje je početkom aprila održao na London School of Economics. Tako je bilo na samitu šefova država i vlada Jugoistočne Evrope, održanog jula 2002. u dvorani „Evropa“ novootvorenog kongresnog centra u Salcburgu.
Nije se Zoran Đinđić Evrope setio tek kada je osvojio vlast. Naprotiv, ona je bila platforma na kojoj je do vlasti došao. Naime, posle rata sa Severnoatlantskom alijansom 1999. situacija je bila dosta teška, mnogo teža nego tokom demonstracija 96/97. godine kada je nošena parola „Beograd je svet“. U tadašnjim anketama javnog mnjenja „Zapad je ocenjivan negativno, NATO i Amerika apsolutno negativno“. Ipak, otkrio je Đinđić u njima i jednu (potencijalno) dobru stvar: „U vezi sa evropskom integracijom ispitanici su bili neutralni“. I odlučio je da igra na tu kartu. „Ubacili smo u igru magične reči ’evropska integracija’ i u roku od nekoliko meseci je ovaj cilj u anketama ocenjen od neutralnog ka pozitivnom. Posle četiri, pet meseci 60 odsto srpskog stanovništva je bilo pozitivno orijentisano prema evropskoj integraciji. Ljudi su počeli da se nadaju da postoji društvena zajednica u kojoj ratovi nisu potrebni i gde se može dobiti nešto kao sigurnost, stabilnost i budućnost, neka perspektiva.“
A, opet, ni te „magične reči“ nisu došle slučajno. One imaju koren u Đinđićevom evropskom obrazovanju. Na doktorskim studijama, pišući disertaciju o Marksu, Đinđić je konačno raskrstio sa marksizmom i upoznao se sa zapadnom liberalnom filozofijom, sa nemačkim, francuskim i škotskim filozofima prosvetiteljstva. I uvideo je istovremeno koliko su dostignuća savremene evropske društvene nauke, teorije i filozofije, malo prisutna u Srbiji. I kada se vratio hteo je da nešto od tog ogromnog zdanja znanja prenese u Srbiju.
Prevodio je kapitalna dela bardove evropske društvene nauke (Diltaja, Huserla, Kozeleka, Agneš Heler), prenosio, kroz prikaze i osvrte, ideje klasika Hegela, Šelinga, Fihtea, preko Vebera, Benjamina, Hajdegera, Lukača, Rajha, do Habermasa, Horkhajmera, Adorna, Gliksmana… Početkom osamdesetih, Đinđić i njegov kolega sa studija, jedno vreme glavni urednik NIN-a, Dušan Veličković, sa Miodragom Pavlovićem, urednikom Prosvete, napravili su dogovor o zasnivanju nove edicije, posvećene političkoj filozofiji i napravili čitav spisak literature koju bi trebalo prevesti. Ali, pobunili su se samoupravljači državnog izdavačkog preduzeća jer im se, navodno, oduzima hleb i od dogovora nije bilo ništa. Kao ni od najavljenih prevoda, razume se.
Jer Đinđić je smatrao da „Srbija danas“, kako je govorio, „nije gotova činjenica nego šansa… Kao često u svojoj istoriji, Srbija danas nije stanje nego projekat i vizija. Ona je na putu ka sebi, ne onakvoj kakva je bila nego onakvoj kakva bi mogla da bude.“
Evropa je bila ključna poluga uz pomoć koje bi Srbija trebalo da dođe u to poželjno stanje. Đinđić je verovao da se otvorio „prozor u vremenu“ i da se kroz njega mora brzo proći jer neće dugo trajati. „Naš cilj je da 2004. godine budemo zvanični kandidat za Evropsku uniju, a da 2010. postanemo njen ravnopravan član. Sve prepreke na tom putu ćemo uklanjati, bilo da se zovu Milošević, da se zovu ustavi, da se zovu zakoni. Ne postoji nijedna prepreka koja može da nas zaustavi na tom putu.“ Potrebu Srbije za Evropom Đinđić je upoređivao sa potrebom davljenika za kiseonikom.
Taj Đinđićev san o Evropi, san o Srbiji u Evropi, grubo je prekinut 12. marta 2003. godine. Četiri godine kasnije, pred kraj života, u svom poslednjem intervjuu (za novogodišnji broj Danasa 2007. godine), na pitanje glavnog urednika Mihala Ramača: „Kako vidite budućnost Srbije? Šta vam uliva optimizam? Čega se plašite?“, Desimir Tošić je odgovorio: „Plašim se da odgovorim.“ Bio je veliki pesimista u pogledu budućnosti Srbije.
Nešto ranije, u knjizi Etika odgovornosti, posvećenoj Zoranu Đinđiću, Vladimir Gligorov je napisao da će se „s vremenom težina tog ubistva sve više osećati.“
Epilog
Kako vam danas izgleda odnos Srbije i Evrope? Da li se pesimizam Tošića i Gligorova pokazao opravdanim?
Meni se čini da Evropa u Srbiji, tačnije u intelektualnoj eliti Srbije, nije na dobrom glasu. Blago rečeno. Ne samo među onima koji, poput Mila Lompara, svoje antievropejstvo opravdavaju tako što prave razliku između evropskih/zapadnih interesa i evropskih/zapadnih vrednosti, pa onda kažu kako je Evropa izdala te vrednosti, da je postala dekadentna i, kao što se baš ovih dana mogli čuti, upravo fašistička.
U stvari, to nije ništa novo. Pre 30 godina, 1992, Latinka Perović je napisala: „Ovde su danas sve glasniji oni pojedinci i institucije koji tvrde da je Zapadna Evropa izvor svih zala, da je nemilosrdna u svom egoizmu, nepopravljiva u krajnjim namerama da nas pokori, ali i da je duboko oronula i presušila, da je dekadentna.“ Pre 100 godina poznati nemački filozof istorije, Osvald Špengler, napisao je svoje kapitalno delo Propast Zapada. Ni tada, međutim, to nije bilo neko sasvim originalno otkriće. Jer, čak pre 200 godina to se pisalo i proricalo u Rusiji. Još polovinom tridesetih godina 19. veka ruski književnik Odajevski je napisao da „Zapad propada“.
Vrlo mlake reakcije, da se vratimo u današnjicu, propratile su odlazak Aleksandra Vučića u Moskvu. Ovde se ne shvata da Putinova Rusija nije naslednica sovjetske antifašističke borbe i da je Srbiji mesto bilo u Kijevu. Da ne govorimo o tome da Srbija nije organizovala nikakvu sopstvenu proslavu Dana pobede i Dana Evrope. Ni pomena o pravim oslobodiocima – partizanima. Ovde ne samo vlast, nego i opozicioni prvaci, profesori univerziteta, advokati, Putinovu agresiju na Ukrajinu opravdavaju time što je, navodno, Ukrajina ugrozila ruske nacionalne interese. Zaboravlja se da je isto tako Hitler objašnjavao okupaciju Poljske – time što je Poljska ugrozila nemačke nacionalne interese.
Mnogo je oštrih reči sa nezavisnih i profesionalnih medija izrečeno na račun Evrope zbog toga što, navodno, ne podržava studentske i građanske proteste u Srbiji. A podržava, govorilo se, one u Gruziji. Pri tome se niko nije zamislio nad činjenicom da je Tbilisi prepun evropskih zastava a da u Beogradu nema nijedne.
Pa i ona, svakako hvale vredna, studentska biciklistička „tura do Strazbura“ održana je pod sloganom „Evropa je dugo spavala“. A u stvari, dugo je spavala (i još se nije sasvim razbudila) Srbija – jer već godinama ne podržava Evropu koja je napadnuta, koju pokušavaju da slome tri savremene, što vojne što ekonomske, super sile: Rusija, Kina i Amerika. I što je i onima koji predvode ove današnje proteste trebalo gotovo pola godine da se te Evrope sete, tj. da joj se obrate.
Na kraju, u potrazi za nekom vrstom zaključka, postavio sam pitanje da li će, posle odlaska Aleksandra Vučića sa vlasti, u Srbiji preovladati proevropsko raspoloženje. Pošto nisam mogao da organizujem jedno pravo istraživanje javnog mnjenja, napravio sam anketu među nekolicinom prijatelja. Na osnovu njihovih odgovora rekao bih da su šanse za to 50:50. U najboljem slučaju.
Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija
Intervju Zoran Vuletić, Građanski demokratski forum
Pomalo je neobično kako po definiciji normalna stvar, kao što je zahtev za izborima, radikalizuje političku situaciju. To je bila tema razgovora sa Zoranom Vuletićem, predsednikom Građanskog demokratskog foruma.
Aleksandar Vučić je 9. maj proslavio u društvu Putina i Sija, dok u Kijev, gde se okupila gotovo cela Evropa, iz Srbije nije otišao niko. Šta to po vašem mišljenju znači, da li je to postupak koji će izazvati jednokratne posledice ili ima dalekosežan značaj sa stanovišta evropskih integracija? Nažalost, naš predsednik je bio u Moskvi umesto u Kijevu. Srbija je već 25 godina na evropskom putu, koji je uveliko postao turski put, rekao bih večni put. Naše društvo ne razume šta znače evropske vrednosti. Svi političari – Tadić, Dinkić, Koštunica, Jeremić, Đilas, Dačić, Vučić… – nakon atentata na premijera Đinđića zloupotrebljavaju EU, lažno se predstavljaju kao pro-EU, a sve čine da do EU nikada ne stignemo. U tom poslu, neistinama su daleko nadmašili i Tursku koja je praktično odustala od Evropske unije prošle godine kada je podnela zahtev za priključenje BRIKS-u, iako je u pregovorima sa EU od 2005. godine. Srbija pregovara od 2013. Trebalo nam je 13 godina da otpočnemo pregovore. Sa druge strane imamo primer Hrvatske, koja je zajedno sa Turskom otpočela pregovore 2005. i ušla u EU 2013. Danas su uveliko i u Šengen zoni. Dakle, kada imate zrelo društvo koje zna šta hoće sve je moguće, čak i da imate prave političare, a ne ovo što mi imamo.
U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije
Nakon tri godine divljačke agresije Rusije na Ukrajinu naš predsednik odlazi da podrži agresora, njegovi čauši po srpskim redakcijama, učitavajući nacizam ukrajinskom rukovodstvu, objašnjavaju kako je Ukrajina izazvala rat koji im je nametnuo „kolektivni Zapad“. Monstruozno, zar ne? A naša mainstream opozicija prećutkuje takve odluke našeg autoritarnog predsednika. Ušuškani su u zabludu da će jedino na temi korupcije da pobede režim SNS-a. Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe nije imao na našu „državotvornu“ politiku, koju nam Putin vodi od 2008. i čuvenog energetskog sporazuma. U Moskvi je bio skup svetskih diktatora i autoritaraca, a u Kijevu skup demokratskih lidera slobodnih društava sveta. Tužno je što to ne shvata 70 odsto građanki i građana Srbije.
Mnogi opozicioni lideri podržali su Vučićev odlazak u Moskvu? Uopšte nije bilo mnogo glasova, ako ih je uopšte bilo, koji su tražili da se ide u Kijev i da se stane na stranu Evrope. Nisam čuo ni jedan glas koji podržava odlazak u Kijev, dok je podrški odlasku u Moskvu bilo na pretek, od prećutnih pa do bizarnih: „Ja bih otišao iz inata EU“, kako kaže miljenik opozicionih medija Aleksandar Jovanović Ćuta. Okovani smo ruskom propagandom koju Rusija više ne mora ni da plaća. Sputnjik, RT, Pravda ovde nemaju posla jer naši političari, analitičari, profesori, novinari, udarnički rade za rusku stvar, tobože braneći naše nacionalne interese. Mislim da Vojislav Šešelj ni u najlepšem snu nije mogao da sanja ovakav konsenzus oko njegove politike. Opozicija i mediji, koji je praktično formiraju, oborili su podršku Evropskoj uniji u poslednjih pet godina sa 50 na ispod 30 odsto preko netačne konstrukcije da je Vučića Evropska unija dovela na vlast i da ga održava na vlasti. Vučić i parlamentarna opozicija su zakrvljeni do nepodnošljivosti, ali oko Putina nemaju spora, slažu se da nam on čuva Kosovo. Isto je i sa režimskim i nerežimskim medijima, osim par nedeljnika i slabo čitanih portala.
Da li je Putinova Rusija naslednica antifašističke borbe Sovjetskog Saveza? Formalno gledano Putin agresiju na Rusiju objašnjava time što je Ukrajina navodno ugrožavala nacionalne interese Rusije. Tako je i Hitler, opravdavao agresiju na Poljsku. Ipak mislim da sadržinski ima razlike. Ne deluje mi Putin do kraja kao Hitler. Putin se mnogo više uplašio svojih godina i svog diktatorskog istorijskog neuspeha koji bi se najviše ogledao u činjenici da Ukrajina postaje ugledna demokratska država, punopravna članica EU. Ruski i ukrajinski narod su veoma slični, kulturni model života im je bio identičan. Kako „veliki“ Putin da dozvoli onda Ukrajini članstvo u EU? Rezonovao je: bolje da zarati nego da usred Evrope dobijemo primer Severne i Južne Koreje. Lažna opravdanja za agresiju, brutalnost vojske prema civilima i masovni ratni zločini su veoma slični Trećem rajhu, ali ipak ne vidim u Putinu ambiciju koju je Hitler imao. Prosto se radi samo o bednom strahu malog čoveka i o narodu koji je decenijama u potpunom beznađu. Umesto da su iskoristili šansu koju im je ponudio Zapad kroz partnerstvo sa Gorbačovim i kasnije sa Jeljcinom, Rusi su izabrali beskrupuloznog Putina koji ih je potpuno izolovao i unazadio za ko zna koliko decenija. Pre ili kasnije shvatiće i Rusi kolika je greška bila napasti Ukrajinu.
Predsednik vlade i predsednica skupštine prisustvovali su svečanosti koju je predstavnik EU priredio u Beogradu. Kakvog to značaja ima, da li je Srbija time pokazala da zaista sedi na dve stolice pošto „sedalice“ nemaju istu težinu? Potpuno bez značaja. Nažalost, mi smo u situaciji gde je Aleksandar Vučić jednako Srbija. Poslednjih desetak godina su svi od našeg predsednika napravili natčoveka. Njegovi mediji, kolege i funkcioneri grade kult ličnosti, a opozicioni mediji i političari ga dnevno stotinama puta pominju kao jedinog krivca za sve. Logično je onda da bez njega lično ne može uspešno da se prisustvuje sastanku BRIKSA, a ni svečanosti koju priređuje predstavnik EU za Dan pobede. Zapad je potpuno srozao očekivanja od Srbije. Prihvatili su da je Vučić naš div i nisu ozbiljno komentarisali Vulina, Nenada Popovića i ostale ruske predstavnike u vladi Srbije. Nekad je bilo dovoljno da neko od njih ode u Moskvu. Međutim, sada i Putin zahteva lično Vučića, a Nenad Popović mu postaje lični vodič kroz Rusiju.
Osim PSG i ZLF niko ni reč primedbe na odlazak Vučića u Moskvu
Tužna je politička stvarnost u Srbiji. Ova poseta Putinu je u stvari otvorena podrška agresiji na Ukrajinu. Putin je to u svom govoru jasno podvukao kada je objasnio da se napadom na Ukrajinu sprečava revizija istorije i zahvalio se svima koji su se odazvali pozivu da zajedno brane te „vrednosti“. Naš predsednik je otišao i korak dalje, pozvao je Putina da poseti Srbiju kadgod želi. Možda je računao da predsednik Rusije neće moći da nađe način da doleti do Beograda, ali i sam poziv je dovoljan. Bojim se da bi Evropska Unija to mogla da pročita jednako kao i zahtev Turske za prijem u BRIKS.
Zašto Srbija, ako se ne računa manifestacija pod okriljem EU, nije proslavila Dan pobede? Oni koji su tog današetali Beogradom nosili su zastavu sa slovom „Z“, simbolom ruske agresije na Ukrajinu. Takođe, nisu se pevale partizanske, tj. pesme iz Drugog svetskog rata, nego pesme iz Prvog svetskog rata. Kako to tumačite? Gotovo nikoga u Srbiji ne zanimaju antifašističke tekovine. Uspešno se sve vlasti poslednjih 35 godina obračunavaju sa partizanima koji su nosioci tih tekovina. Kontinuirano se kroz promenu imena ulica i trgova, pravljenje manifestacija, a posebno kroz školstvo krivotvori istorija. Najveći udarac antifašizmu je zadat kada su Boris Tadić i Vojislav Koštunica izjednačili četnički pokret sa partizanima. Naši predsednici i premijeri godinama unazad prilikom obeležavanja Dana oslobođenja Beograda ili za Dan pobede polažu venac na pogrešan spomenik, Spomenik neznanom junaku iz Prvog svetskog rata. Nikome to ne smeta, niti ih iko pita zašto to rade. Centralnu manifestaciju za 70 godina oslobođenja Beograda, 2014, u Sava centru, na zahtev Vučićeve vlade, režirao je Dragan Bjelogrlić, takođe krivotvoreći istoriju i povlačeći kontekst iz Velikog rata. Napravio je veoma manipulativan miks. Danas nam se kroz Proglas Bjelogrlić nudi kao pravoverna opozicija Vučiću i njegovoj politici! Kako – ako imaju isti vrednosni pogled na antifašizam?
Kad smo već kod toga, iako se dešava u susedstvu, ali bliskom, kako gledate na ovu heroizaciju Pavla Đurišića od Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori? SPC je državna crkva i kao takva se bavi politikom zloupotrebljavajući veru. Uostalom Srpska pravoslavna crkva je popularna u narodu ne zato što smo mi veliki vernici, nego zato što je SPC glavni nosilac nacionalističke ideologije. Žao mi je što ovo morao da kažem malo grublje, jer znam da postoje iskreni vernici koje ne zanima takva ideologija. Nažalost, ti ljudi su u velikoj manjini. Slabošću i neodgovornošću političara Crkva je prigrabila za sebe ekskluzivnu i neupitnu ulogu u društvu Otud je logično da patrijarh Porfirije nedavno ide u posetu Putinu i sa njim razgovara o „državnim“ problemima kao što su: Crna Gora, BiH, Kosovo, obojena revolucija… Pritom je zatražio pomoć oko tih problema predloživši rešenje kroz ruski svet. Mislim da je i sam Putin bio zapanjen servilnošću i snishodljivošću srpskog patrijarha. Zašto da se onda čudimo inicijativama SPC oko ratnog zločinca Pavla Đurišića. Uostalom SPC time potvrđuje da ne priznaje Crnu Goru kao nezavisnu državu.
Pred Srbijom su opet izbori, da li će ova dilema Evropa ili Rusija imati neku ulogu na tim izborima? Da li će biti tema predizbornih rasprava, sadržina predizbornih programa? Nažalost, bojim se da neće. Vlast nam je dobro poznata i nastaviće kao do sada. Opozicija, studenti i opozicioni mediji nisu zainteresovani za pokretanje tih preko potrebnih tema. Oni sanjaju jednu listu naspram Vučića, koja ne može ni njega lično da pobedi a kamoli da donese novu politiku. Te teme vlast koristi kao batinu za „pacifikovanje“ i diskvalifikaciju opozicionih aktera. Kada god je bio sateran u ćošak zbog nepočinstava koje je učinio, Vučić pokrene takozvanu veliku politiku – Rezolucija UN o Srebrenici, Dodik i Republika Srpska, Briselski odnosno Ohridski sporazum, Izbori na Kosovu, Oluja, Rusija…
Opozicioni mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj merisvi opozicioni glasovi pretočili u mandate.
Svaki put poentira jer opozicija ne želi da zauzme jasan stav o tim pitanjima. Zašto bi u sledećoj kampanji bilo drugačije? Ne vidim ni jedan drugačiji argument, studenti pre četiri dana rekoše u Utisku nedelje: „Ne očekujte to od nas“, bez svesti da zbog dosadašnjeg izostanka te politike oni šetaju, trče, marširaju, bicikliraju, gube godinu… Umesto fizičkog iscrpljivanja bolje bi im bilo da potraže prave političke savetnike. Zdrave institucije donosi politika, a ne trčanje po Evropi sa pogrešnim barjacima.
Šta mislite o studentskom zahtevu za vanrednim izborima? Da li on označava i formalan ulazak studenata u politiku i da li je to dobro? Da, označava, i to je odlično. Njih je pogrešna politika vlasti izvela na ulicu i jedino politika može da ih vrati redovnim aktivnostima. Dobro je što su izašli iz klopke vlasti – „bave se politikom, žele da dovedu neke ljude na vlast bez izbora“. Dosta je bilo pravdanja da samo traže institucije koje rade svoj posao. Nema institucija sa ovakvom politikom, nikada ih nije ni bilo unazad 20 i kusur godina. Đinđićeva vlada je jedina vlada koja je stvarno gradila institucije, ali sa eksplicitnom i beskompromisnom proevropskom politikom. Zbog toga je i ubijen, da se Srbija ne bi promenila i krenula u tom pravcu. Samo takva politika daje institucije koje studenti traže. Morali bi sada kao političari da povedu računa o tome.
Da li je zahtev za izborima došao u pravi čas? Da li treba tražiti poboljšanje izbornih uslova i šta bi to uopšte trebalo da znači, odnosno da donese? Mislim da je zakasnio. Trebalo je par dana pre 15. marta da traže raspisivanje vanrednih izbora na svim nivoima izglasavanjem Lex specijalisa u parlamentu. Postojala je prava atmosfera za takav zahtev. Stotine hiljada ljudi bi dobilo zahtev koji je praktično na dohvat ruke. Dakle nešto blisko i opipljivo. Pomogli bi time i vlastima i opoziciji u parlamentu koji bi bili primorani da aklamacijom izglasaju taj zakon. Opozicija bi prećutno odustala od utopije „prvo uslovi“ pa onda izbori, a vlast ne bi mogla nikome da objasni da nije ozbiljno ustuknula pred novom političkom snagom. U tim okolnostima bi izbori bili sasvim drugačiji, institucije bi se ponašale mnogo odgovornije, pre svega zbog straha od dolaska nove vlasti. Teško bi dozvolile izborni turizam. Nema boljeg popravka izbornih uslova od svima vidljivog dolaska nove vlasti.
I – šta sad? Pošto je propušten taj momenat, mislim da sada ulazimo u period neizvesnosti. Ponovo nas je Vučić lukavom taktikom dovukao na svoj teren. On će odlučiti kada će biti izbora, uz ironično pitanje studentima ko je sada „nenadležna predmetna“ institucija. Šta ako Vučić izađe u susret zahtevu i raspiše izbore u najkraćem roku? Jesu li spremili studenti već danas svoju listu? Jesu li obučili 20.000 kontrolora? Jesu li stupili u kontakt sa članovima izbornih komisija? Kako će to da urade imajući u vidu neopravdanu aroganciju prema opoziciji koja ima svoje članove u komisijama? Jesu li prikupili nekoliko miliona evra za kampanju? Jesu li snimili spotove? Eto koliko je samo tehničkih pitanja koja, nekad i presudno, utiču na izbore, a nismo se ni dotakli politike. Kalkulišu li studenti sa kampanjom koja bi se odvijala nakon moskovske parade i patrijarhove prethodnice kod Putina. Pred nama su tridesetogodišnjica Srebrenice i Oluje.
Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju
Vučić će nametati te teme, a kako će studenti parirati? Ako misle da je odgovor u paleti različitih a poštenih, u Lomparima i Bakićima, greše silno, jer je Vučić nepobediv sa desne strane. To je njegov teren. O ekstremnoj levici koja je protiv kapitalizma a za podržavljenje svega i vidi privatni sektor kao najvećeg neprijatelja tek nema govora.
Šta bi se moglo očekivati od studentske liste? U formalnom smislu, tj. ko će na njoj biti, i u sadržinskom, kakav će biti sadržaj njenog programa? Iz svega što smo do sada videli i čuli lično ne očekujem puno, posebno kada je reč o sadržaju. Tako su i najavili. Najavljena je lista profesora, sindikata, neukaljanih ljudi. Poruke koje smo čuli sa prvomajskog skupa studenata i sindikata nimalo ne obećavaju, sve su anti-EU, iz Loznice takođe, još uz Apisovu ikonografiju. Jesu li spremni takvi ljudi da daju perspektivne odgovore na pitanja koja smo maločas postavili. Bojim se da će se odlučiti na staro dobro ćutanje, što će za posledicu imati novo gubljenje vremena i novo čekanje.
Ipak, ove nedelje su studenti u Briselu. Tačno je da su išli u Strazbur, a zatim i u Brisel. Međutim, nisu obavestili javnost zašto su to radili. Nema jasne poruke. U Strazburu su se slikali sa ruskom ratnom zastavom pod kojom ratuje Vagner, a u Brisel su krenuli da obaveste zvaničnike EU o stanju u Srbiji. Da li iko u Srbiji sumnja u to da u Briselu ne znaju kakvo je stanje u Srbiji? Ako su otišli da drže lekcije kako je EU kriva, odgovorna, dovela Vučića na vlast i održava ga na vlasti, žali bože trčanja i bicikliranja. Od studenata, naše buduće intelektualne elite, očekuje se mnogo bolje razumevanje politike. Recimo, neka sami sebi odgovore u kom političkom klubu se nalaze institucije kojih nema u Srbiji, a zbog kojih su trčali 2.000 kilometara do Brisela.
Kako vidite reakciju opozicije na zahtev studenata? Treba li ona da izađe na izbore ili da podrži studentsku listu? Opozicija je sama sebe dovela u gotovo bezizlaznu situaciju nizom pogrešnih odluka: Pomenuću najbitnije: bojkot parlamentarnih izbora 2020. i beogradskih 2024. godine, odluke da ne idu na prorežimske medije čime N1 i Nova S dobijaju ekskluzivno pravo da kreiraju opoziciju, a najveća greška je uporno insistiranje na jednoj listi protiv Vučića koja samim tim ne može da ima politiku osim floskule „Ua Vučić“! Sve pobrojano kada sagledamo, ne čudi me da su DS i ZLF iz straha ili slabosti, ili i jednog i drugog, promptno podržali studente iako još ne znaju ni ko je na listi niti šta misle o presudnim problemima Srbije. Desničari ćute, a deo opozicije koji ima najviše uticaja na medije Junajted grupe nije se odrekao učešća na izborima i pominje izborne uslove. Tu leži najveća opasnost za studente – šta će da rade ako u redakcijama opozicionih, tj. profesionalnih medija počnu debate o tome ima li uopšte uslova za izbore. Takođe bi moralo svima da bude jasno, da nakon ovih izbora nema više kuknjave da smo pokradeni.
Da li je Srbiji potrebna neka velika sinergija da bi se na izborima pobedio Vučićev režim? Pre svega nam je potrebna politika i sloboda na opozicionim medijima. Ti mediji treba da podrže sve opozicione političke stavove kako bi se u najvećoj mogućoj meri svi opozicioni glasovi pretočili u mandate. To nije moguće sa jednom listom koja se u njima sanja i krčka, da ne kažem dinsta, jedno 10 godina. Pored otvaranja prostora za sve politike, krajnje je vreme da podrže pro-EU politiku, jer je neprimereno da oni obaraju podršku EU objašnjavajući kako EU drži Vučića na vlasti zbog predaje Kosova i kopanja litijuma. Prosto, to nije tačno. Tek sa takvim medijima je moguća sinergija koja bi osvojila maksimum mandata, a kasnije kompromisima praviti vladu u skladu sa politikama i rezultatima.
Odlazak Filipa Davida
Građanski demokratski forum je nedavno održao komemoraciju Filipu Davidu. Govorili su istaknuti kulturni radnici. Ali to nije imalo nikakav odjek u opozicionoj javnosti. Nije valjda zato što je David bio član Saveta Građanskog demokratskog foruma? Odlazak Filipa Davida je ogroman gubitak za Srbiju, naravno i za sve nas iz GDF. Komemoracija je bila dostojanstvena, baš kakav je bio i Filip. Govorili su njegovi prijatelji, kolege, saborci. Mogu samo da kažem da su Filip David i – moram ovde da dodam – Latinka Perović, učinili sve nas u Građanskom demokratskom forumu ponosnim, a Forum izuzetnim. Velika mi je čast što sam decenijama poznavao te ljude, družio se i radio zajedno sa njima na emancipaciji i modernizaciji našeg društva. Ne bih ulazio sada ulazio u to da li je do slabijeg odjeka komemoracije došlo zbog Filipovog članstva u Savetu GDF. Opoziciona javnost je deo srpskog društva, a ono nikada nije imalo talenta i osećaja da prepozna dobronamerne ljude, samim tim i sopstveni interes.
Mijat Lakićević; Foto: Đurađ Šimić Novi magazin, 15. maj 2025.
