mijat

Vlast neće javnost

INTERVJUI, NOVI MAGAZIN,
Broj osnova za ograničenje pristupa informacijama od javnog značaja proširen je sa pet na sedam

Intervju Ana Toskić Cvetinović, izvršna direktorka Partneri Srbija

Povodom 28. septembra, Međunarodnog dana prava javnosti da zna, u Beogradu će dan ranije biti održana Konferencija pod naslovom “Odbrana prava javnosti da zna”. Naslov je i ilustrativan i indikativan jer govori da to pravo ne samo da nije u dovoljnoj meri ostvareno nego je ugroženo i napadnuto. To je bio povod za razgovor sa Anom Toskić Cvetinović, izvršnom direktorkom organizacije “Partneri Srbija”, koja je upriličila skup.

Kakva su iskustva u dosadašnjoj primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja? Može li se reći da su državni organi prilično ometali i sprečavali primenu zakona?
Ovaj zakon usvojen je pre 17 godina i nesumnjivo je unapredio transparentnost u radu javnih organa. Međutim, poslednjih nekoliko godina sve je više zahteva na koje izostaju odgovori. Zbog toga se tražioci informacija sve češće žale Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Dodatno zabrinjava činjenica da mnogi organi potom ignorišu i odluke Poverenika, kojima ovaj organ nalaže dostavljanje informacija, a neki svesno radije biraju da plate kazne jer procenjuju da se to više isplati od stavljanja informacija o svom poslovanju na uvid javnosti.

Da li je problem u nedovoljno dobrom zakonu ili prosto vlast neće da dostavlja tražene informacije?
Naš zakon je dugo važio za jedan od najboljih u svetu u ovoj oblasti. Verovatno i zbog toga što propisuje da javnost ima pravo na pristup informacijama o radu organa vlasti, te obuhvata širok opseg informacija koje spadaju u ovu kategoriju, odnosno koje tražioci mogu zahtevati. Nažalost, nema tog zakona koji loša praksa ne može da pokvari. Od početka primene Zakona, put ka “najosetljivijim” informacijama bio je najteži i podrazumevao je gotovo po pravilu i žalbu Povereniku. Štaviše, neki slučajevi završili su i pred Evropskim sudom za ljudska prava. Uglavnom se radi o informacijama o trošenju javnih resursa ili onima koje mogu imati političke implikacije.

Zašto vlast krije informacije od građana. Šta to govori o njenom karakteru?
Razlozi za uskraćivanje informacija mogu biti različiti, od neznanja, namere da se prikriju potencijalno koruptivne prakse ili one koje mogu naneti neku političku štetu nosiocima javnih funkcija. Setimo se neuspelih pokušaja da se dobiju snimci s naplatne rampe u Doljevcu. Međutim, razlog je često i u činjenici da se u našem društvu nikada nije dovoljno “primila” postavka da nosioci vlasti treba da polažu račune građanima. Takvu vlast onda ne možemo zvati demokratskom, u najboljem slučaju ona se i dalje uči demokratiji, a mi danas svedočimo da čak ni za to nema one već čuvene političke volje.

U toku je rad na izmenama Zakona. Kako su se državni organi ponašali tokom rada, jesu li pokazivali razumevanje za potrebe javnosti da bude informisana o državnim poslovima i bili kooperativni ili su nastojali da se zakon promeni, a da sve ostane isto?
Rad na izmenama Zakona traje gotovo pet godina. Za ovo vreme formirane su dve radne grupe za izmenu Zakona, izrađena su tri različita dokumenta, promenile su se dve vlade, a proces je i dalje u toku.
Izmenama Zakona trebalo je da se reše problemi prepoznati u praksi. Međutim, utisak je da ovaj proces zakonodavac želi da iskoristi da bi još više otežao pristup nekim informacijama. Na primer, jedan od predloga u tom smeru bio je i da se društva kapitala potpuno isključe iz zakona. Na sreću, nakon reakcije civilnog sektora i međunarodnih eksperata ovaj predlog je povučen.

PREDLAGALI SMO DA I CRKVE I VERSKE ZAJEDNICE, U DELU U KOJEM ZA SVOJ RAD DOBIJAJU SREDSTVA IZ BUDŽETA, BUDU OBVEZNICI ZAKONA, ALI TO NIJE PRIHVAĆENO

O odnosu vlasti možda najbolje govori to što je Radna grupa za promenu Zakona osnovana netransparentno i uz, osim Poverenika, isključivo učešće predstavnika organa vlasti. Utisak je da je njihova motivacija u ovom procesu bila da se dodatno ograniči, tj. oteža pristup informacijama. Slikovit primer za to je i činjenica da je Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave odbilo zahtev grupe nevladinih organizacija za pristup informacijama o radu ove Radne grupe. U proces smo Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija i ja uključeni tek nakon apela Nacionalnog konventa EU premijerki Brnabić. Međutim, odgovor na pomenuti zahtev za pristup informacijama nikada nismo dobili.

Da li je u važećem zakonu nešto popravljeno i šta?
Dobre strane Nacrta su da je proširen krug obveznika Zakona, povećane su kazne za nedostavljanje informacija, predloženo je raspisivanje javnog konkursa za izbor Poverenika, precizirani su i sa drugim propisima usklađeni pojedini pojmovi.

I ovlašćenja Poverenika su povećana, o čemu je reč?
Predloženo je da Poverenik može da kazni za prekršaj organ koji ne postupi po zahtevu, a povećane su i kazne koje Poverenik može da izrekne za neizvršenje rešenja ovog organa. Takođe, daje se mogućnost da Poverenik formira i područne kancelarije, što bi trebalo da olakša komunikaciju sa organima vlasti i građanima u lokalnim zajednicama.

Šta nije popravljeno, odnosno ima li izmena koje je civilno društvo predlagalo, a nisu prihvaćene?
Civilno društvo se, pre svega, protivilo uvođenju bilo kojeg novog osnova za ograničenje prava. Većina naših predloga u tom smislu je usvojena, ali je ipak broj osnova za ograničenje pristupa proširen sa pet na sedam. Na primer, sada se predlaže ograničenje pristupa informacijama o postupcima Pravobranilaštva. Takođe, predlagali smo da i crkve i verske zajednice, u delu u kojem za svoj rad dobijaju sredstva iz budžeta, budu obveznici Zakona, što nije predviđeno aktuelnim Nacrtom.

U POSLEDNJIH NEKOLIKO GODINA SVE JE VIŠE ZAHTEVA ZA INFORMACIJAMA NA KOJE IZOSTAJU ODGOVORI

U materijalima za konferenciju piše da Vlada Republike Srbije nijednom nije obezbedila da se neko od obavezujućih, konačnih i izvršnih rešenja Poverenika i sprovede? Kako je to bilo moguće?
Do toga nije došlo zbog pomenutog nedostatka političke volje i opšteg odnosa vlasti prema javnosti. Kako nije bilo posledica za nepostupanje Vlade, tako nije ni došlo do promene ovakve prakse. Nažalost, ni aktuelni Nacrt ne nudi rešenje za ovaj problem već zadržava odredbu koja nikada dosad nije bila primenjena.

Možda je ključni problem nadzor nad sprovođenjem zakona. Šta je rasprava o izmenama Zakona u tom smislu donela i da li je bilo otpora da se to reguliše na valjan način?
Upravni inspektorat, koji je inače u sastavu Ministarstva za državnu upravu, već godinama ne sprovodi adekvatno nadzor nad primenom Zakona. Pre svega tako što uopšte ne pokreće postupak inspekcijskog nadzora. Predlog civilnog sektora da se inspekcijska ovlašćenja prenesu na Poverenika, nažalost, nije prihvaćen. I dalje stojimo iza tog predloga jer ima utemeljenje u praksi i iskustvu Poverenika, kao i sličnom rešenju iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, prema kojem ovaj organ takođe vrši nadzor.

Na kraju, šta očekujete od predstojeće Konferencije?
Pored obeležavanja Međunarodnog dana prava javnosti da zna, na Konferenciji 27. septembra želimo da s kolegama iz civilnog sektora, medija, Poverenika, međunarodnim ekspertima SIGMA razgovaramo o predloženim izmenama Zakona i njihovim efektima na prava građana i rad medija. Takođe, govorićemo o tome na koji način civilni sektor i mediji mogu dalje da doprinesu unapređenju transparentnosti vlasti. Kao i na prethodne događaje koje smo organizovali sličnim povodom, pozvali smo predstavnike resornog ministarstva, sa željom da obrazlože svoje stavove i predloge, ali se, bar do časa kada razgovaramo, još nisu odazvali pozivu

Više prava – policiji

U pripremi je i novi zakon o policiji. Kakav je njegov odnos prema pravima građana?
Nacrt zakona o unutrašnjim poslovima predlaže niz rešenja koja mogu imati negativne posledice na ljudska prava i slobode. Među njima najviše zabrinjavaju odredbe koje predviđaju sprovođenje masovnog nadzora u javnim prostorima, i to obradom biometrijskih podataka građana, tj. korišćenjem sistema za automatsko prepoznavanje lica. Upotreba jednog ovakvog sistema predstavlja rizik po pravo na privatnost svih građana, ali može negativno uticati i na druga prava i slobode, poput slobode govora i izražavanja ili slobode okupljanja. Iskustva iz zemalja poput Kine govore da se upravo ovaj sistem koristi za borbu protiv političkih neistomišljenika.
Takođe, Nacrtom se predviđa i zabrana otkrivanja identiteta policajaca na dužnosti. Tako, predlagač paradoksalno pruža posebnu zaštitu privatnosti policajcima, dok se u privatnost građana invanzivno zadire upotrebom novih sistema obrade podataka. Takođe, Nacrt na više mesta proširuje ovlašćenja resornog ministra i daje prostor za dodatnu političku kontrolu policije.

Mijat Lakićević,
Novi magazin, 23. septembar 2021.

Juriš na bakšiš

PEŠČANIK, , ,
Teško odupreti se osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština

Lepo kaže stara izreka: “Čim neko počne da govori o patriotizmu, ja gledam gde mi je novčanik.” Tako su ovih dana svi reflektori bili upereni u nacionalnu zastavu i ćirilicu, dok su nam u bekstejdžu praznili džepove.

Evo, recimo, ministar finansija Siniša Mali nedavno je izjavio da bi Srbija uskoro mogla propisati da bakšiš ulazi u fiskalni račun. U pitanju je, kako mu i samo ime govori, sitniš ali je primer, što se kaže, “paradigmatičan”. Na njemu se prelama čitavi privredni sistem, tj. odnos vlasti i privrede. Naime, inicijativu da se bakšiš nekako “legalizuje” pokrenuli su zapravo sami ugostitelji. Iz dva razloga. S jedne strane zato što ih je finansijska policija zbog viška u kasi ili novčaniku konobara rigorozno kažnjavala, često i zatvarajući im objekte. Sa druge strane zato što su, zbog nemogućnosti da se napojnica da prilikom plaćanja karticom, što je u svetu uobičajena praksa, ostajali bez zarade koja je, prema tvrdnjama upućenih, samo 2019. iznosila 10-15 miliona evra.

Kao da su, međutim, otvorili Pandorinu kutiju. Sad se, poučeni dosadašnjom praksom, plaše da će kad bakšiš uđe u fiskalnu kasu taj prihod biti oporezovan, što će znatno smanjiti njihova, tačnije pre svega primanja kelnera.

Šaljivdžije kažu da bi uskoro i bakšiš koji dobija muzika mogao ući u fiskalnu kasu. Drugi odgovaraju da bi u tom slučaju muzikanti, kao taksisti i advokati, trebalo da naprave štrajk pred Vladom Srbije. Uzmu instrumente i zasviraju nešto, recimo onu “Pada, pada, pada vlada”. Pretvorilo bi se to u opštenarodno veselje.

Šalu na stranu, dok se ovaj “juriš na bakšiš” tek priprema, jedan drugi zakon, onaj o tzv. “e-fiskalizaciji” već je na vratima. Velika bruka tog zakona je što su pomenute dve profesije, taksisti i advokati, ponovo izuzeti iz njegovog važenja i opet su dobili specijalni, takoreći natpravni status. Sramota, naročito za navodne zaštitnike pravne jednakosti advokate, ali na to više ne treba trošiti reči.

Nije to ni najvažnije. Suština ovog zakona – čija je zapravo glavna novina da zahteva obavezno uvođenje novih elektronskih fiskalnih kasa – jeste u tome da je on nepotreban. Privrednici već imaju fiskalne kase, te kase su već povezane s Poreskom upravom, dakle i prihod se beleži i kontrola je omogućena. Zakon nije potreban ni građanima. Ne samo zahvaljujući nagradnoj igri “uzmi račun”, oni su fiskalizaciju lepo prihvatili i na nju se navikli.

Ako nije potreban ni korisnicima kasa ni potrošačima, postavlja se logično pitanje zašto se on uopšte donosi? Očigledno zato što je potreban vlastima. O njenim pak razlozima može samo da se nagađa, ali se nameću dva. Možda zato što na taj način nabacuju posao određenim firmama – sa svim (koruptivno-klijentelističkim) posledicama koje iz toga slede i zbog kojih je Srbija odavno okarakterisana kao “zarobljena privreda”. Drugo, uticaće to i na rast bruto domaćeg proizvoda. Malo, ali Vučiću je i svaki promil zauvar.

Na “nečistu savest” vlasti možda najbolje ukazuje odluka da sa 200 evra subvencioniše kupovinu svake kase, za šta je u budžetu (budući da ih ima oko 200.000) već izdvojeno šest milijardi dinara. Tako, prema rečima ministra finansija, privrednici “neće imati ni dinar troška za nove fiskalne uređaje”. Kada je Siniša Mali pre nekoliko godina optužen da je plagirao doktorat, kao olakšavajuću okolnost sam iznosio da je makar prepisivao od dobrih ekonomista – Živkovića, Mijatovića i sličnih. Izgleda, međutim, da je Mali prepisivao mehanički inače bi znao da se državna kasa puni novcem koji je putem raznih poreza oduzet od preduzeća (i građana, razume se), tako da svaki budžetski trošak, makar indirektno, jeste i trošak privrede.

U stvari, naravno da Siniša Mali to zna, ali prosto je teško odupreti se tom osećaju moći i osećanju da za vas nema granica. Moć samokontrole oduvek je bila najteža veština.

Što nas vraća na temu s početka ovog teksta, samo iz drugog ugla. Na nedavnoj proslavi Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra predsednik Vučić je, utemeljujući praznik u slavnoj prošlosti, na kraju podsetio i na neke nacionalne nesreće. I zavetovao se da “nam se više nikada neće ponoviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004”. Činilo se da je nekako i u tom svečanom času, s obzirom na sve što se u poslednje tri decenije izdogađalo, to junačenje deplasiranim, ali je nešto drugo, mada nije ni pomenuto, možda još više zaparalo uši.

Kao što reče prvi crnogorski liberal Marko Miljanov Popović, junaštvo je braniti sebe od drugih, čojstvo je braniti druge od sebe. Pa kad je već pominjao stradanja srpskog naroda, obećavajući da se to više nikad neće desiti, bilo bi dobro da je Vučić pomenuo Sarajevo, Srebrenicu, Vukovar, Dubrovnik, pogrom iz 1999. i zarekao se da Srbi to više nikada nikome neće učiniti. Bilo bi to hrabro, i liderski.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 23 septembar 2021.

Mijat Lakićević: Trostruka opasnost od saradnje s Kinom

INTERVJUI, ,
Saradnja s Kinom za Srbiju je problematična u ekonomskom, ekološkom i ideološko-političkom smislu. Uzimanjem enormnih kineskih kredita vrednih 7-8 milijardi evra Srbija je dospela u najveću ekonomsku zavisnost, izjavio je Mijat Lakićević u razgovoru za portal UGS Nezavisnost

Poznati ekonomski novinar, zamenik glavnog urednika Novog magazina Mijat Lakićević ukazuje da su infrastrukturni projekti u Srbiji u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji od onih u kojima učestvuju međunarodne finansijske institucije. Kreditni aranžmani Srbije sa Kinom su takođe osetno nepovoljniji od zajmova međunarodnih finansijskih institucija. Pri tome, sa Kinom imamo ubedljivo najveći spoljnotrgovinski deficit koji je prošle godine dostigao 2,7 milijardi evra.
Poređenja radi, kako navodi Lakićević, lani je izvoz Srbije u Kinu vredeo približno 330 miliona evra dok je izvoz u Bosnu i Hercegovinu bio četiri puta veći – 1,3 milijarde evra. Dakle, ekonomska saradnja sa BiH za Srbiju je mnogo značajnija i korisnija, ali su naši međudržavni odnosi sa komšijama praktično zapostavljeni dok euforija srpskih čelnika zbog saradnje sa Kinom ne prestaje.

Da li je Kina u poslednjih desetak godina zaista postala toliko bitna za razvoj srpske privrede, kao što se to u javnosti predstavlja?
Moram najpre da kažem da značaj Kine u Srbiji počinje zapravo da raste u poslednjih pola decenije, otprilike nakon prodaje Železare Smederevo kineskom Hestilu 2016. godine. Za Srbiju je, setićemo se, taj posao imao veliki značaj, iako je finansijski bio više nego skroman, svega 46 miliona evra, ali je bio značajan i za Kinu jer je predstavljao njenu prvu stajnu tačku u Evropi na Novom putu svile kojeg je promovisala svega tri godine ranije. Otud nije čudo da posle toga kineski kapital počinje u značajnijim iznosima da stiže u Srbiju. Danas, pak, možemo da kažemo da Kina ima nesumnjivo veliki značaj ne samo za srpsku privredu nego i za naše društvo u celini, naročito državu. Pri čemu, odmah da dodam, taj uticaj nije samo pozitivan nego je, štaviše, pretežno negativan.
S druge strane, nesumnjivo je da se kineski uticaj negde prenaglašava, a da se drugim oblastima prikriva. Prenaglašava se uticaj na privredu, mada on naravno nije mali, dok u dubokoj senci ostaje uticaj na aktuelnu političku vlast i način vladanja Srbijom.

U čemu se ogleda to prenaglašavanje?
Kada je samo o privredi reč – pre svega treba imati u vidu da se stalno govori o kineskim investicijama, naročito u infrastrukturu, dok se zapravo radi o kreditima. Prema podacima Narodne banke Srbije kineske investicije u našu zemlju od 2010. do 2020. godine iznose nešto preko milijardu evra. Po nekim mojim računicama do sada su sa kineskim kompanijama potpisani ugovori o ulaganjima u ukupnoj vrednosti od oko tri milijarde evra, ali oni očigledno nisu još svi niti u celosti realizovani. S druge strane, vrednost do sada s Kinom potpisanih kreditnih aranžmana kreće se oko 7-8 milijardi evra, dok je prema izjavama pojedinih ekonomista visina dogovorenih, dakle još ne i ugovorenih, zajmova premašila 15 milijardi evra. Do preciznih podataka teško je doći pošto ih vlast drži u tajnosti.

Kakav je odnos naše trgovinske razmene s Kinom?
Naročito su po Srbiju porazna kretanja u spoljnoj trgovini. Negde početkom ove godine, predsednik Vučić je slavodobitno objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Kao i obično, Vučić čak i kada kaže nešto što je tačno ne kaže celu istinu. A puna istina je da se izvoz prošle godine kretao oko 330 miliona, dok je uvoz iznosio blizu tri milijarde evra. Što znači da je Srbija imala deficit od oko 2,7 milijardi evra. To je ubedljivo najveći deficit koji Srbija ima sa nekom zemljom u spoljnoj trgovini. Prva posle Kine je Nemačka u koju izvozimo za 2,2 milijarde evra a uvozimo za 3,1 milijardu, dakle deficit je sasvim prihvatljivih 900 miliona evra.
U ovom kontekstu da podsetim da Srbija u Bosnu i Hercegovinu izvozi četiri puta više nego u Kinu – 1,3 milijarde evra. Ako se to ima u vidu, ekonomska saradnja s BiH za Srbiju postaje mnogo značajnija i korisnija nego s Kinom. Ali, ti odnosi su na državnom nivou praktično zapostavljeni.

Šta se desilo s obećanjem predsednika Vučića da će Srbija u Kinu izvoziti svinjske i pileće noge i papke, a da ćemo zauzvrat, uz pomoć Kineza praviti leteće automobile i električne autobuse?
Vi se šalite. Mada je zapravo stvar ozbiljna. Jer je i ta priča iskorišćena za isticanje političke dalekovidosti i poslovne dovitljivosti predsednika Vučića. Ali san se raspršio kao mehur od sapunice. Nije jasno da li je Vučić stvarno u to verovao ili je po običaju samo zamajavao narod. Meni se ipak čini da je reč o ovom prvom, što samo pokazuje koliko on slabo poznaje ekonomiju, mada se trudi.
 
Zašto je izvoz iz Srbije tako mali?
Osnovni uzrok je u Kinezima. Ne, pre svega, u tom smislu – kao što se najčešće misli – da tamošnji kupci zahtevaju velike serije koje srpska preduzeća nisu u stanju da isporuče, nego zato što je kinesko tržište zatvoreno. O tome najbolje svedoči činjenica da i druge zemlje stavljaju iste primedbe. Naime, kinesku inicijativu “Pojas i put” mnoge zemlje su, sasvim prirodno, shvatile kao priliku ne samo da prihvate kineske investicije nego i da prodaju svoju robu. Njihove nade su se, međutim, izjalovile. I zato sada svih 17 evropskih zemalja koje su prihvatile inicijativu sve otvorenije izražavaju nezadovoljstvo ponašanjem Kine i traže da ona otvori svoje tržište za njihove proizvode.

Pa i Srbija ima razloga da bude nezadovoljna.
Posebno Srbija ima razloga da bude nezadovoljna, jer je ona uzela najviše kineskih kredita, što znači da je dospela u najveću ekonomsku zavisnost od Kine. Zato bi sad, smatra se, bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. U tom kontekstu se za predsednika Vučića kao posebno postavlja pitanje šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom saradnju sa Kinom koja, ako se ne varam, ima stotinak zaposlenih. Naravno, pitanje je retoričko, niko od Nikolića nije ni očekivao da donese neku korist Srbiji.

Šta je Srbija dobila, na ekonomskom planu, od navodnog prijateljstva između Vučića i Si Đinpinga?
Tu se čak govori o bratskim odnosima, zar ne, što je naravno farsa. Reč je o golim interesima. Đinping ima interesa da dobije značajno uporište u svom osvajačkom pohodu na Evropu, dok Vučić ima interesa da dobije kineske pare koje mu predstavljaju značajnu podršku u borbi za opstanak na vlasti. S druge strane, ako na srpsko-kineske odnose pogledamo s jednog opštijeg stanovišta, ne može se reći da Srbija od saradnje s Kinom nije imala nikakve koristi. Ili da sa Kinom ne treba trgovati. Globalizacija je izvanredan proces koji je povezao nacije i izuzetno doprineo razvoju čitavog sveta. Dakle, naravno da sa svima treba sarađivati. Jasno je da privatna preduzeća po definiciji to rade u svom interesu. S državama je međutim nešto drugačije. U tom slučaju potrebno je da državno vođstvo saradnju postavi tako da ona bude korisna za čitavu zemlju. Aktuelna vlast je, nažalost, saradnju s Kinom postavila tako da od nje najviše koristi ima ona sama, a tek onda “ostatak naroda”.

Kako to mislite?
Taj problem ima više dimenzija. Jedan je čisto ekonomski, drugi je ekološki, a treći ideološki, tj. politički. Dakle, trostruka opasnost preti Srbiji.

Možete li to da obrazložite?
Kada je reč o prvom, “kvaka” je u tome što su infrastrukturni projekti u kojima su angažovani Kinezi znatno skuplji nego kada se oni odvijaju uz učešće međunarodnih finansijskih institucija. Primera ima koliko hoćete. Recimo, na autoputu između Beograda i Čačka, deonica Surčin – Obrenovac, koja je potpuno ravna, košta gotovo deset miliona evra po kilometru, dok je u jednoj publikaciji o Koridoru 10, koju je svojevremeno izdalo Ministarstvo saobraćaja, izračunato da izgradnja autoputa po sličnom terenu treba da košta oko 2-2,5 miliona evra po kilometru. Neka su u međuvremenu troškovi i udvostručeni, opet je kineska cena bezobrazno previsoka.

Da li je i izgradnja pruge preskupa?
Slično stvari stoje i sa železnicom. Brza pruga Novi Sad – Subotica košta 900 miliona evra ili devet miliona evra po kilometru. Pošto je reč o dvokolosečnoj pruzi – to je 4,5 miliona evra po kilometru. S druge strane, pruga Niš – Dimitrovgrad, dužine 110 kilometara, koja se gradi parama Evropske investicione banke košta manje od dva miliona evra po kilometru. Jeste da je pruga od Novog Sada do Subotice tzv. “brza”, ali je “niška pruga”, koja dobrim delom ide kroz Sićevačku klisuru, znatno teža za gradnju i zbog toga radovi moraju da više koštaju. Što sve opet govori da isti posao Kinezi naplaćuju i 50 odsto iznad realne cene.

Da li su bar kineski krediti koje smo uzeli povoljniji od kredita iz međunarodnih banaka?
Kada je reč o čisto novčanoj strani kineskih aranžmana, jednostavno rečeno, uslovi su osetno nepovoljniji nego kod zajmova od međunarodnih finansijskih institucija. Recimo, kamatna stopa na gore pomenuti kredit za autoput iznosi tri odsto godišnje, na šta još treba dodati proviziju za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto na celu sumu, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa kod kredita za prugu je niža – dva odsto.
Međutim, zajmovi Evropske investicione banke znatno su povoljniji – kamatna stopa je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Ono što je takođe bitno, ovaj kredit je na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što ga i finansijski čini znatno povoljnijim. Međunarodna banka za obnovu i razvoj takođe daje povoljnije kredite od kineskih; kamatna stopa je šestomesečni euribor plus 0,7 ili 0,5 odsto, a provizije za angažovanje sredstava, odnosno za nepovlačenje kreditnih tranši u skladu s ugovorenom dinamikom, upola je manja nego kod Kineza – 0,25 odsto.
 
Kad spominjete ekološke probleme pretpostavljam da imate u vidu zagađenje prirodne sredine?
Naravno, ali to, što bi se reklo, samo na prvu loptu. Nakon što su kupili i preuzeli smederevsku Železaru i Rudarsko-topioničarski basen Bor Kinezi se uopšte nisu proslavili na ekološkom polju. Naprotiv, bilo je mnogo žalbi lokalnog stanovništva na zagađenje koje dolazi iz ovih postrojenja. To se, međutim, nekako uvek guralo pod tepih, o tome se malo govorilo. I sad mi je, s tim u vezi, zanimljivo da se mnogo više buke diže protiv budućeg potencijalnog zagađenja koje će – navodno ili stvarno – proizvoditi Rio Tinto nego protiv već postojećeg zagađenja koje se emituje u Lazarevcu, Boru ili Smederevu. Takođe, nema protesta ni protiv fabrike guma Linglong u Zrenjaninu iako je gumarska industrija takođe, makar potencijalno, veliki zagađivač. S ovim u vezi primetio bih i da industrijski park u Borči, u kome je trebalo da budu smeštene visokotehnološke kompanije, koji je Vlada Srbije najavila još 2017. godine i koji je trebalo odavno da proradi, još nije ni započet. To najbolje govori o pravom odnosu Kine prema Srbiji, odnosno kako Kina tretira Srbiju kao ekonomskog partnera.

Da li osim loših finansijskih ugovora i zagađenja životne sredine, Srbija trpi još neke posledice zbog sve većeg prisustva kineskih kompanija?
Ma koliko strašno bilo, ovo zagađenje prirodne sredine i preskupi autoputevi nisu najgore što nam se dešava. Naime, još je gore socijalno, tj. moralno zagađenje. Korupcija je, kažu poznavaoci, deo mentaliteta i deo poslovnih običaja Kineza. Nema sumnje da su oni te svoje običaje pokušali da primene i u Srbiji i takođe nema sumnje da im je to – kad se uzme u obzir kakva je aktuelna politička elita – sasvim lepo išlo od ruke.
S druge strane, početne manifestacije pomenutog socijalnog zagađenja videli smo u nedavno u Boru gde je direktor, Kinez, šutnuo jednog zaposlenog, našeg čoveka, inače inženjera. Pitanje je kako bi se taj slučaj okončao da kamere u fabrici incident nisu zabeležile. Drugi je primer socijalnog zagađenja koje je izašlo iz fabričkog kruga, u javni prostor. Reč je, naravno, o onom slučaju u Zrenjaninu gde su službenici obezbeđenja sprečavali novinare da rade svoj posao. Ovde je još zanimljivo da mi zapravo i ne znamo ko su ti ljudi, da li su oni stvarno službenici fabričkog obezbeđenja ili neka kineska tajna policija ili nešto treće.
 
Za Kineze se obično kaže da ih zanima samo trgovina a ne i politički uticaj, kako vama to izgleda?
Na velikoj međunarodnoj konferenciji “Komunistička partija Kine u dijalogu sa svetskim političkim partijama”, koja je trajala tri dana i kojoj je prisustvovalo 600 gostiju iz 200 partija, krajem 2017. godine u Pekingu, kineski predsednik države i predsednik partije, po mnogim ocenama novi Mao Ce, Si Đinping je poručio: “nećemo izvoziti naša rešenja i našu politiku” precizirajući – “mi vama nećemo prodavati naše vrednosti, ali nemojte ni vi nama vaše”. Jedan iskusni diplomata to je prokomentarisao rečima – “bolje bi bilo da kineski predsednik to nije rekao, jer sad znači da hoće”. U tom kontekstu vredi zapaziti da predsednik Vučić nije pokazivao samo ličnu naklonost prema kineskom predsedniku nego i ideološko-političku sklonost ka kineskom režimu. Posebno je prilikom svog poslednjeg boravka u Pekingu, bio impresioniran Vang Huningom, čovekom koga mnogi nazivaju “ideologom moderne Kine”. Vučić sam nije rekao, ali njegovi najbliži saradnici jesu, da “Komunistička partija Kine može da posluži kao primer drugim partijama” te da je “Kina pokazala kako zemlja može brzo da se razvija samo sa snažnom partijom”.

Kako Evropska unija gleda na sve veće prisustvo kineskih kompanija u Srbiji?
Još pre neku godinu pisao sam da Evropa ne želi u OBOR što je engleska skraćenica od “One Belt, One Road”, ali s jasnom asocijacijom na jedan domaći pojam. U stvari, radi se o tome da Evropa ima velike primedbe na to kako se kineska inicijativa “Jedan pojas, jedan put” sprovodi. Najpre zato što je Kina iskoristila sve prednosti liberalizovanog evropskog tržišta dok svoje – u šta se, kao što sam već rekao, Srbija uverila na sopstvenom primeru – nije otvarala. Drugo, Evropska unija je odbijala da prihvati kineske projekte jer nisu vodili računa o društvenoj i ekološkoj održivosti i transparentnosti. I konačno, Novi put svile je sve više razotkrivan kao kineska geoekonomska i geopolitička strategija, a ne samo kao za sve korisna ekonomska inicijativa. U stvari, ove rezerve nisu samo evropske. O tome najbolje govori podatak da je na poslednjem velikom samitu zemalja potencijalno uključenih u ovaj veliki kineski podaug projekat od njih 65 bilo prisutno svega 29. Naročito je bilo uočljivo odsustvo Indije i Japana.
Sve više se govori o tome da Kina pokušava da razbije evropsko jedinstvo i solidarnost. Na tom poslu našla se zajedno s Rusijom koja finansira partije poznate kao protivnike Evropske unije. S obzirom na sve to jasno je da na sve jače prisustvo Kine u Srbiji – koje, moram da ponovim, sve više napušta čisto privrednu sferu – Evropa gleda s rezervom. Istraga Evropske komisije o brzoj pruzi Beograd–Budimpešta, upravo zbog netransparentnosti tog projekta, samo je jedna mala ilustracija za to.

Razgovarao Velimir Perović,
UGS Nezavisnost, 20. septembar 2021.

Deoba Srbalja

PEŠČANIK,
Sa novim zakonom podela na građane, a među njima posebno Srbe, prvog i drugog reda biće neminovna

Đavo je u detalju, kaže stara izreka. Jer detalj često i, kako se to kaže, paradigmatično ukazuje na suštinu stvari. Tako i jedan član Zakona u upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma o pravim namerama i željama vlasti, o “duhu zakona”, govori više od svih ostalih njegovih članova, kojih istina nema mnogo, svega 11, na tri strane, ali i od obrazloženja koje je pet puta duže.

Ostaviću, dakle, po strani inače vrlo zanimljivo pitanje zašto je o ovoj materiji donet potpuno novi zakon kad već postoji jedan – Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama – i kada bi bilo pravno smislenije i efikasnije, ako već treba, postojeći zakon izmeniti i dopuniti. Ali ova vlast, više od svih prethodnih, voli da stvara normativnu konfuziju. To joj posle daje više prostora za samovolju i lov u mutnom.

Reč je, da se vratim na temu, o članu pet u sredu 15. septembra usvojenog Zakona kojim se predviđa da Republika, Pokrajina (Vojvodina, razume se) i lokalne samouprave mogu “ustanoviti poreske i druge administrativne olakšice za privredne subjekte koji u svom poslovanju, odnosno u obavljanju svoje delatnosti odluče da koriste ćirilično pismo…”.

Ministarka kulture Maja Gojković je, obraćajući se poslanicima, kao posebnu vrlinu Zakona istakla da on nikoga ne diskriminiše. Ne diskriminiše možda u negativnom smislu, tako što nekome uskraćuje neka prava – mada ni to nije sasvim tačno jer slobodu korišćenja latiničnog pisma svakako ograničava – ali davanje privilegija, povlastica i popusta, jednom rečju davanje više prava, svakako je diskriminacija, mada tzv. pozitivna.

To što ovi propisi još nisu doneti i formalno ne postoje ništa ne menja na suštini stvari, tj. na “volji” zakonodavca. Zbog toga ima smisla bar za trenutak se zamisliti kada neki takav propis bude donet – a nema sumnje da će se, potraje li samo ova vlast još neko vreme, to desiti – kakva će situacija nastati. Sigurno će, naime, neki privrednici iskoristiti priliku koja im se ukazala i, da bi smanjili troškove, prihvatiće povlašćeni položaj. Tu, međutim, neće biti kraj priče. Jer odmah će se postaviti pitanje zašto isto nisu postupili i drugi, tj. svi. Odgovor koji će se u takvoj atmosferi kao prvi nametati jeste – zato što nisu dovoljno dobri (da ne kažem baš zato što su loši) Srbi. Čak i ako, “tipično srpski”, to budu uradili iz inata. Ti ljudi i firme odmah će biti obeleženi. Zapravo – sumnjivi.

To neće važiti samo za vlasnike nego i za zaposlene. Zašto oni uopšte rade kod vlasnika koji su, praktično, izrodi? I oni će postati sumnjivi i podložni osudi sredine. Žute trake – ili bele, kakve su tokom rata devedesetih u Prijedoru nosili muslimani – neće ni biti potrebne.

Možda do ovog katastrofičnog scenarija i ne dođe, ali podela na građane – a među njima posebno Srbe – prvog i drugog reda biće neminovna.

Pri čemu će, da se malo od sve muke i nasmejemo, ovi drugi biti naučnici, pošto je, prema slovu Zakona, dozvoljeno naučne radove pisati latinicom, dok će prvi biti političari i voditi zemlju, poput pomenute ministarke koja govori o “malom zakonu” i da ćirilicom piše “od rođenja”. Tako da će, po svemu sudeći, konačno u stvarnost biti pretvoren onaj vic:

Kako pametan Srbin zove glupog Srbina?

Telefonom, iz Amerike.

To će biti samo jedna, ne nužno ni najvažnija posledica Zakona usvojenog na Dan srpskog jedinstva.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 16. septembar 2021.

Srbija i Kina: Trostruko zagađenje

NOVI MAGAZIN, , ,
Kina je dosad u Srbiju plasirala najmanje 10 milijardi dolara. Još pola te sume je dogovoreno iako ne i ugovoreno. Šta je taj novac doneo Srbiji

Pred kamerama zelena agenda i klima, a kada se kamere isključe – Kina, Kina, Kina. Tim rečima je predsednik Aleksandar Vučić opisao atmosferu na 16. Bledskom strateškom forumu održanom prošle nedelje (1. i 2. septembra) na poznatom slovenačkom jezeru.
Kina je ovih dana bila glavna tema i u Srbiji, ali, nasuprot Bledu, upravo zahvaljujući događaju pred kamerama. Naime, kamere u jednoj fabrici kineske kompanije Ziđin, nekadašnjem RTB “Boru”, snimile su nedavno (23. avgusta) kako direktor Lan Šicong šutira radnika inženjera Nenada Jankucića. Kinez se posle izvinio pravdajući se da “nije dovoljno dobro upoznao kulturološke navike u Srbiji”. Očigledno nije. U Srbiji prvo isključe kamere.
Šalu na stranu, nije to prvi kulturološki šok koji su Kinezi doživeli na “brdovitom Balkanu”. Nekoliko meseci pre ovog, avgustovskog, u junu su se službenici obezbeđenja firme Linglong u “ravnom Banatu”, tj. Zrenjaninu, silno iznenadili kad su saznali da nemaju pravo da sprečavaju novinare da rade svoj posao. Ne bar tako otvoreno kao što su to činili.
I još jednom šalu na stranu – mada tu zapravo nema ništa smešno – ipak pomalo čudi da Kinezi još nisu stigli da savladaju naše kulturne običaje kad su kamerama premrežili čitavu zemlju, a i kad su već tri godine sponzor Super i Prve fudbalske lige Srbije. (Uzgred, neki tvrde da je, bez obzira na ne naročito visok nivo srpskog fudbala, suma od 1,26 miliona evra, tj. 420.000 evra po godini, mala i pre svega rezultat političkog dila, odnosno želje da ekološki vrlo sumnjiva investicija u Zrenjaninu – reč je o proizvodnji guma – stekne širu popularnost.)
Sa druge strane, da se vratimo na glavnu priču, ako se imaju u vidu domaća saobraćajna i sportska kultura, možda su se Kinezi zapravo sasvim adekvatno poneli.

NEISPUNJENA OBEĆANJA: Negde početkom ove godine, u februaru, predsednik Vučić je slavodobitno, kako samo on to ume, objavio da je za poslednjih 10 godina izvoz srpskih proizvoda u Kinu porastao 50 puta, dok je uvoz jedva utrostručen. Informacija se, što se ne dešava često, pokazala kao tačna. Ipak, kada se malo bolje pogledaju brojevi, “osmeh se ledi na licu”.
Naime, 2010. izvoz je iznosio svega sedam miliona dolara, dok je uvoz bio gotovo 1,2 milijarde. U prošloj godini pak izvoz se kretao oko 350 miliona, a uvoz premašio 3,3 milijarde USD.
Ko je za privredu Srbije važniji: Bosna i Hercegovina ili Kina?
Jer evo, u Bosnu izvozimo gotovo pet puta više nego u Kinu – 1,5 milijardi dolara, a uvozimo 600-700 miliona dolara. Nije da trgovina s Kinom nije važna, ali zašto se zapostavlja trgovina sa Bosnom i Hercegovinom?

PRVO ZAGAĐENJE SE ODNOSI NA PRIRODNU SREDINU KOJE SU ISKUSILI STANOVNICI SMEDEREVA I BORA I OKOLINE, A VELIKA JE OPASNOST DA ĆE SE ISTO DOGODITI I U ZRENJANINU

Izneverene nade plus neispunjena obećanja – tako bi se u najkraćem mogla okarakterisati ekonomska (ali i ne samo ekonomska) saradnja između Srbije i Kine. Sa “srpskog stanovišta” naravno jer kineske želje i očekivanja ne znamo, mada se čini da sve ovo dosad ide više njima u prilog.
Srbija Kini posle petooktobarskih promena dvehiljadite počinje da se okreće krajem te decenije. Naime, 20. avgusta 2009. s Kinom je potpisan (potpisao Mlađan Dinkić) Sporazum o ekonomskoj i tehničkoj saradnji u oblasti infrastrukture. Iako se ovaj sporazum odnosio samo na jednu oblast, računalo se, makar u Srbiji, da smo na taj način stavili nogu u vrata i potencijalno ih širom otvorili za srpsku robu. Sledeći korak bilo je učešće Srbije na svetskoj izložbi EXPO 2010 u Šangaju, gde se predstavila, između ostalog, i projektom internet-portala pod nazivom “SerbiaBusinessNetwork.com”. Bazu je činilo 88 projekata spremnih za ulaganja ili strateška partnerstva, u pojedinačnoj vrednosti od 50 hiljada do više od 100 miliona evra. Godinu dana kasnije, 20. juna 2011, u Privrednoj komori Srbije održan je veliki sastanak sa 120 kineskih privrednika iz 55 kompanija. Onda je došlo do promene vlasti, a posle manje-više znamo šta se dešavalo.
Danas je, pojedinačno po zemljama gledano, Kina kao spoljnotrgovinski partner sa (blizu) 3,7 milijardi dolara izbila na treće mesto: prva je Nemačka sa ukupnom razmenom od 6,1 milijardu, a druga Italija sa 3,8 milijardi USD. Međutim, dok je kao zemlja iz koje najviše uvozimo izbila na drugo mesta (pretekavši Italiju i Rusiju), kao zemlja importer iz Srbije Kina je tek na 17. mestu. Zato nije čudo da je trgovinski deficit Srbije ubedljivo najveći s Kinom – gotovo tri milijarde dolara (druga je na toj listi Nemačka, s kojom imamo deficit od 1,1 milijardu dolara).
Ovo nije rezultat samo nesposobnosti – ma šta inače o njima mislili – srpskih privrednika. Naime, dobar deo uzroka je u zatvorenosti kineske ekonomije. Ne znamo koliko će nam od toga biti lakše, ali to ne važi samo za Srbiju.
Svojom inicijativom “Pojas i put” Kina je privukla mnoge zemlje jer ko ne bi poželeo tako velikog, moćnog i partnera u ekonomskom usponu. Međutim, nade praktično svih među njima brzo su se izjalovile. Među 17 zemalja koje ulaze u taj krug (u početku je bilo 16+1, a onda je u njega ušla i Grčka, pa je sad 17+1) odavno tinja nezadovoljstvo. Tih 17 zemalja sada sve otvorenije traži da se Kina više otvori, pogotovu što je članica Svetske trgovinske organizacije i obavezna je da poštuje njene standarde. Ako je već tražila, kažu analitičari, da joj se prizna status tržišne ekonomije, onda bi Kina morala i da se ponaša u skladu s tim statusom, što znači da svoje granice više otvori za stranu robu. Štaviše, Kina se i u okviru inicijative 17+1 obavezala na otvaranje tržišta, ali to radi veoma sporo. Od potpisivanja “pisma o namerama” do potpisivanja sporazuma prođu godine, pa se onda čeka na početak primene, tako da ove zemlje nisu zadovoljne ni brzinom niti obimom kojim kineska strana ispunjava svoja obećanja.
Posebno bi, ističe se, to moralo da važi za Srbiju jer ona ima i mnogo kineskih kredita, pa bi nekako bilo fer da nam se omogući da malo smanjimo taj zaista enormni trgovinski deficit. Primećuje se i da je u nekim drugim zemljama, s kojima nema tako bratske odnose, Kina ulagala u fabrike čije je proizvode posle uvozila. Sa druge strane, konstatuje se da ni Srbija nije baš pokazala neku agresivnost u svojim zahtevima za boljom prohodnošću svoje robe na kinesko tržište. Šta radi i čemu služi Tomislav Nikolić sa svojom Kancelarijom od stotinjak zaposlenih, posebno je pitanje; retoričko, razume se.
Sve u svemu, Kina nije ispunila svoja obećanja u pogledu otvaranja tržišta, a ni naši lideri nisu ispunili svoja obećanja o plasmanu robe u Kinu.

IZNEVERENA OČEKIVANJA: Pomenuti Sporazum iz 2009, kao što mu i ime kaže, odnosio se pre svega na infrastrukturu. Pri čemu su se početne želje Srbije potpuno izjalovile. Ideja je, naime, bila da se putevi grade putem koncesija. U skladu s tim je i politički prebeg petooktobarac Velimir Ilić, kao ministar građevinarstva u Vučićevoj (formalno Dačićevoj) vladi, novembra 2013. rekao da će se deonica od Beograda do Čačka na Koridoru 11, budući da je država prezadužena, graditi putem koncesije. Pisao je već o tome Novi magazin (v. br. 347 iz 2017), ali nije naodmet ovde ponoviti. Ilić je tada objavio “veliku zainteresovanost Arapa i Kineza” i naglasio da su ovi potonji već poslali zahtev da dobiju koncesiju za dve deonice, među njima i Surčin–Obrenovac. Naredne godine Srbija raspisuje tender na koji se javljaju dve kineske kompanije.

DRUGO ZAGAĐENJE JE MORALNO. POSLOVNI ARANŽMANI S KINEZIMA PRAVI SU GENERATOR KORUPCIJE. ONI SE KORISTE ZA ISISAVANJE NOVCA IZ BUDŽETA I PREBACIVANJE U PRIVATNE DŽEPOVE, ČIME SE DOPRINOSI BOGAĆENJU LJUDI NA VLASTI I ONIH BLISKIH VLASTI. NA TAJ NAČIN KINA ZAPRAVO FINANSIRA OPSTANAK AKTUELNOG REŽIMA

Potom raspisuje i tender za koncesionog savetnika jer procedura nalaže da o tome ne odlučuje Vlada nego nezavisno (objektivno i stručno) telo. Ali, 2015. Kinezi objavljuju da odustaju od koncesije. Ipak, to nije značilo prekid pregovora. Naprotiv, naredne 2016. Vlada Srbije s Kinezima potpisuje ugovor kojim se izgradnja puta poverava kineskim kompanijama. Naše, po istom tom ugovoru, imaju pravo najviše na polovinu (tačnije 49 odsto) vrednosti celog posla. Posle pet meseci potpisuje se i ugovor s kineskim bankama vredan 208 miliona evra, koje će finansirati izgradnju. U martu 2017, dakle posle silnih peripetija, konačno i svečano počinje izgradnja trase duge tačno 17,6 kilometara, pod uslovima potpuno različitim od onih koji su obećavani na početku.
To, međutim, nije sve. Već tada poznavaoci nisu skrivali čuđenje: 200 miliona za 17 km preko ravnog Srema? Kilometar auto-puta kroz Vojvodinu, piše u jednoj publikaciji o Koridoru 10 koju je izdalo Ministarstvo saobraćaja, košta između 1,5 i 2,5 miliona evra (kroz Grdeličku klisuru između 10 i 15 miliona). Dobro, neka bude i duplo, to je opet 85 miliona evra.
Most preko Save kod Ostružnice, dug 1,8 kilometara, koji grade domaće firme, košta oko 30 miliona evra. Mostovi na putu Surčin–Obrenovac, na Savi i Kolubari, koje grade Kinezi dugi su ukupno 1,7 kilometara. Dobro, neka koštaju duplo više od ostružničkog, to je 60 miliona. Da saberemo: 85 + 60 to je 145 miliona evra. A kredit je, kao što rekosmo, 208 miliona. Na šta ide “višak” od 60 i kusur miliona evra?
Ovaj primer, da ne bude zabune, nije nikakav izuzetak nego pravilo. Šta god da (g)rade Kinezi, znatno je skuplje nego kada to čine naše firme.
Finansije su posebna priča. Kineski krediti su, naime, znatno nepovoljniji nego kada se novac pozajmljuje od međunarodnih banaka. Recimo, kamatna stopa kod Kineza ide i do tri odsto godišnje, na šta se još dodaje provizija za tzv. angažovanje sredstava od 0,5 odsto od cele sume, plus provizija od takođe 0,5 odsto za eventualno nepovlačenje sredstava u dogovorenim rokovima. Kamatna stopa, recimo, Evropske investicione banke je svega 1,8 odsto i nema nikakvih drugih troškova (provizija i slično). Pored toga, njeni krediti su na 30 godina, za razliku od kineskih koji su na 20, što prve ponovo čini znatno povoljnijim.
Izgradnja kineskog industrijskog parka u Borči sa oko 400 kompanija najavljena je još 2017, a trebalo je da otpočne 2018. i da do danas već uveliko bude u pogonu. Uskoro će i kraj 2021, a nijedan ašov nije zaboden. Umesto visokotehnoloških, u Srbiju dolaze firme “prve generacije”, tj. one koje odlikuje upotreba starih i “prljavih” tehnologija – rudarstvo, metalurgija, gumarstvo – baš kao što su pomenuti HBIS, Ziđin i Linglong.
U tome je – u zagađenju koje proizvode – i najveći problem s kineskim investicijama u Srbiju. I to i jedno i drugo, i zagađenje i investicije, uzeto u najširem smislu. Dakle, kada je reč o investicijama, ne samo materijalnim nego i moralnim (običaji ponašanja) i intelektualnim (u smislu ideja i ideologije koje se plasiraju.

TREĆE ZAGAĐENJE JE MENTALNO. KINA, KAO ŠTO SMO VEĆ IMALI PRILIKU DA SE UVERIMO, SA SOBOM DONOSI ANTIDEMOKRATSKO I ANTILIBERALNO UREĐENJE, PROTEŽIRANJE VREDNOSTI I MODELA PONAŠANJA KOJI NISU U SKLADU SA EVROPSKIM I DRUŠTVO NADZIRANO I STROGO KONTROLISANO OD VRHA VLASTI

U skladu s tim, “ekološki akcidenti” koje smo uvezli s kineskim parama, robom i kadrovima trostrukog su karaktera. Jedno je zagađenje prirodne sredine koje su iskusili stanovnici Smedereva i Bora i okoline, a velika je opasnost da će se isto dogoditi i u Zrenjaninu.
Drugo je moralno. Poslovni aranžmani s Kinezima pravi su generator korupcije. Oni se koriste za isisavanje novca iz budžeta i prebacivanje u privatne džepove, čime se doprinosi bogaćenju ljudi na vlasti i onih bliskih njoj. Na taj način Kina zapravo finansira opstanak aktuelnog režima.
Treće zagađenje je mentalno. Kina, kao što smo već imali priliku da se uverimo, sa sobom donosi antidemokratsko i antiliberalno uređenje, protežiranje vrednosti i modela ponašanja koji nisu u skladu sa evropskim i društvo nadzirano i strogo kontrolisano od vrha vlasti.

Bosi po trnju

Privredni odnosi s Kinom relativno su novijeg porekla. Za vreme komunističkog perioda trgovina s Kinom praktično nije postojala. Razlog: Titova Jugoslavija je u Mao Cedungovoj Kini označavana kao izdajnik marksizma-lenjinizma, odnosno izdajnik komunizma.

Stvari su sa mrtve tačke krenule početkom devedesetih, kada je Srbija, tačnije Miloševićeva Jugoslavija, bila pod sankcijama. Tada je Srbija uzela kredit od Kine od 300 miliona dolara koji je trebalo da vrati u robi, prevashodno u traktorima. Međutim, kada je brod doplovio u Šangaj, u daleki kraj, kako kaže ona rodoljubiva pesma, tj. kada je prvi kontingent traktora iz IMT-a stigao u šangajsku luku, Kinezi su ih vratili kao navodno slabog kvaliteta. Na sumnju da je zaista bio sporan kvalitet već da je u pitanju kineska patka upućuje zla sudbina poznatih srpskih biznismena Nikole Pavičića, direktora Sintelona iz Bačke Palanke, i Miodraga Babića, direktora vršačkog Hemofarma. Ovi naši ugledni privrednici, na čelu ponajboljih firmi, u skladu s novouspostavljenim prijateljskim odnosima s Kinom, kao i mnogi drugi, pošli su u Kinu da šire poslove i tržište. Osnovali su zajednička preduzeća, što je bilo jedino moguće po kineskim zakonima. Posle nekoliko godina obojica su se vratila iz Kine i bez preduzeća i bez uloženog kapitala. Jednostavno su najureni.

Strateški partneri

Vučić na Bledskom forumu – očekivano – nije propustio priliku da se pohvali kako su dva najveća izvoznika iz Srbije kineske firme – HBIS (Železara Smederevo, gvožđe i čelik) i već pomenuti Ziđin (bakar). Dakle – sirovine. Nije predsednik shvatio da izvoziti goli metal baš i nije neki uspeh i da svedoči o nerazvijenosti srpske privrede. Čijem unapređenju u proizvodnju viših oblika prerade Kinezi, bar zasad, nisu praktični ništa doprineli.
To na pravu meru svodi i navodno “strateško partnerstvo” kojim se Vučić takođe veoma ponosi između Kine i Srbije. Pre će biti da Srbija služi kao stopa na koju će se kineski zmaj osloniti u svom pohodu ka Evropskoj uniji. Uostalom, “gabariti” dve zemlje govore sami za sebe: Kina – površina 9,6 miliona kvadratnih kilometara, milijardu i 400 miliona stanovnika, bruto domaći proizvod 14.300 milijardi dolara; Srbija 88.300 km2 (bez Kosova 77.500 km2), sedam miliona stanovnika, BDP 50 milijardi USD.


Najveći broj ovih kredita nije dospeo jer su svi uzeti u poslednje dve-tri godine, a grejs period je po pravilu pet godina.
Na ovo se mogu dodati dogovoreni iako još neugovoreni krediti od oko 1,5 milijardi (deo za metro čija je ukupna vrednost inače šest milijardi dolara, i drugi za prugu Beograd–Niš–Preševo, ukupne vrednosti dve milijarde USD), što zaduživanje Srbije podiže na 7,5 milijardi USD.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 9. septembar 2021.

Štancovanje patriotizma

PEŠČANIK, ,
Kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube značaj

Nacionalnoj himni i nacionalnoj zastavi preti velika opasnost da dožive sudbinu nacionalne valute. (Ovde je nacija, da ipak napomenem, uzeta u etničkom, a ne u političkom smislu, kao stanovništvo jedne države.) Na to upućuje nekoliko događaja zgusnutih u početak septembra. Najpre je Vlada Srbije donela odluku da nova školska godina počne intoniranjem državne himne. Zatim je ministar spoljnih poslova Nikola Selaković zatražio da svi Srbi, gde god da su, na (novokomponovani) Dan srpskog jedinstva 15. septembra istaknu nacionalne barjake. Konačno, sve je začinio predsednik Aleksandar Vučić pričom o navodnom “vređanju himne i zastave” i još jednim pozivom na okup.

Elem, kao što je dinar zbog preterane proizvodnje početkom devedesetih prestao da bude znak i mera vrednosti, tako i pomenuti državni simboli zbog preterane upotrebe mogu da izgube svoje značenje i značaj.

Možda će tu vezu jasnijom učiniti sledeća paralela: ni najveći rusofili svoje bogatstvo ne čuvaju u rubljama niti najveći poklonici Kine ne štede u juanima, što najbolje govori o njihovom stvarnom poverenju u tamošnje nacije i njihove lidere.

Jednostavno, ono što je retkost – ima vrednost, ono što srećete na svakom koraku, čega ima u izobilju, gubi vrednost.

Slično je i s patriotizmom. Što ga više proizvodite, to on manje vredi. Kao što su devedesetih štampani lažni dinari, tako danas Vučić štancuje lažni patriotizam.

Svrha je u oba slučaja ista: da se prevare i opljačkaju – ne samo materijalno nego i moralno, tj. duhovno – građanke i građani Srbije

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 4. septembar 2021.

Presto

NOVI MAGAZIN, ,
Osvajanje Cetinja sa srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu

Srpska pravoslavna crkva se (takozvanim litijama) direktno umešala u politički život Crne Gore i postala ne samo glavni faktor promene vlasti nego i, nakon toga, prvorazredni politički činilac generalno. Otuda je i inauguracija njenog velikodostojnika prestala da bude samo crkveno već je postala pre svega političko pitanje.

U stvari, SPC već odavno, pune tri decenije, pokazuje velike ambicije. Kako je to još devedesetih pisao Desimir Tošić – inače veliki vernik koji je za sve vreme svog poluvekovnog života u emigraciji redovno slavio slavu i Božić po julijanskom kalendaru – SPC “želi da bude društveni činilac iznad države ili uporedo sa državom”. Tošić je još govorio o “ubitačnoj crkvenoj politici koja stvara veliki haos u našem društvu”, da ona želi da “posle komunističkog ‘vjeruju’ nametne svoje ‘vjeruju’”, da “učestvuje u nacionalističkoj propagandi i podstiče nacionalizam”, te da “Srpska pravoslavna crkva nikada za poslednjih 200 godina nije bila toliko reakcionarna kao što je danas”.

Nova crnogorska vlast, tačnije Vlada, na čelu s premijerom koji je mandat praktično dobio ne od naroda i u Skupštini nego od jednog crkvenog vladike (u međuvremenu preminulog mitropolita Amfilohija Radovića) i u manastiru, nije uspela (ako je uopšte i htela) da smanji podele u društvu i umiri tenzije.

Štaviše, čini se da Crna Gora klizi – ili je tačnije reći grabi – ka kleronacionalizmu. Čega je gušenje slobode i demokratije sastavni deo. Recimo, prvi potez novog rukovodstva državne televizije bio je da ukine emisiju “Teleskopija” poznate novinarke Tamare Nikčević. Da je to uradio Milo Đukanović, u Beogradu bi se jauci čuli do neba.

Najava ustoličenja vladike Joanikija na Cetinju izazvala je oštre reakcije crnogorske (uz sve relativizacije) građanske javnosti: 22. avgusta su u gradu pod Lovćenom održane velike demonstracije. Skupština i gradonačelnik prestonice, čije je inače Cetinjski manastir vlasništvo, zatražili su da se ceremonija izmesti negde drugde, predsednik Crne Gore uputio je apel istog sadržaja obećavši još da će u slučaju negativnog odgovora i sam učestvovati na protestima najavljenim za 5. septembar.

Premijer Zdravko Krivokapić je zbog toga optužio Đukanovića da je zapravo pravi inicijator demonstracija, dok je (budući) mitropolit Joanikije protivnike ustoličenja na Cetinju prokleo, doduše samo posredno, nazvavši ih ipak i uprkos svemu – “braćom”. Aleksandar Vučić je rekao da će odluku o odlasku na Cetinje doneti u utorak ili sredu. Do zaključenja ovog broja NM odluke nije bilo. Krivokapić je u međuvremenu, da ne bi “davao nikakve povode”, od odlaska na Cetinje odustao – kao da je on uopšte povod i kao da bi njegov odlazak ili neodlazak bilo šta promenio – Joanikije, međutim, nije.

Nije pomislio da braći – ako ih zaista smatra braćom i jednakima – učini ustupak čak i ako misli da njihov zahtev nije opravdan. Tako bi zaista doprineo miru – ako mu je do mira zbilja stalo. Ovako, kao da se istorija ponavlja, i srpski (po)glavari – bez obzira da li u mantijama ili građanskim odelima, ponašaju se po principu “sila Boga ne moli”. Samo što su pre 30 godina sveštenici blagosiljali ratnike, a danas ratnici blagosiljaju sveštenike.

Osvajanje Cetinja sa tog, srpskog stanovišta predstavlja zauzimanje još jedne, možda i poslednje ključne kote u izgradnji “srpskog sveta”, koji se pak sve više otkriva kao eufemizam za jednu (i manje-više jedinstvenu) srpsku državu.

Ima li nade da će SPC popustiti i promeniti svoju odluku? Ima. Mada, što reče Sartr, nada je stvorena za one za koje nema nade.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 2. septembar 2021.

Pod Vučićem Srbija zaostaje

INTERVJUI, NIN, ,
Dok smo u razdoblju 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona

Intervju Goran Radosavljević, ekonomista

Sagovornik Novog magazina jedan je od retkih ne samo ekonomista nego i uopšte visokoškolskih nastavnika koji je neposredno, kao potpredsednik Socijaldemokratske stranke, politički angažovan. Ne računajući, naravno, one okupljene u vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci. Ipak, lista stručnih angažmana Gorana Radosavljevića mnogo je duža. Od juna 2007. bio je šef odseka za privredu i finansije potpredsednika vlade, a od juna 2008. ekonomski savetnik potpredsednika vlade za evropske integracije. Kao konsultant radio je za Svetsku banku, UNDP i USAID. U periodu od 2000. do 2007. bio je asistent na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Trenutno predaje Javne finansije na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju.

Vlast se hvali aktuelnom ekonomskom situacijom i obećava nove količine novca građanima i privredi. Ima li razloga za toliku samohvalu?
Da bismo mogli da damo ocenu ekonomske situacije u Srbiji, potrebno je prvo da pogledamo malo duži period, pet do 10 godina, a zatim da to poredimo s nekom ciljanom vrednošću, recimo sa prosekom Evropske unije ili zemalja regiona. Zbog različite dinamike razvoja, posmatranjem kratkog perioda, 2-3 godine, može da se stekne pogrešan utisak. Ako pođemo od ovoga, zaključujemo da je ekonomski razvoj Srbije u poslednjih 10 godina bio ispod proseka regiona. Prosečan dohodak, koji ćemo za potrebe ove analize definisati kao bruto domaći proizvod po glavi stanovnika meren paritetom kupovne moći, u Srbiji je u periodu 2013-2020. bio oko 12 odsto niži od proseka regiona, dok je njegov rast u istom razdoblju bio jedan od najnižih u regionu. Poređenja radi, od 2001. do 2012 prosečan dohodak, kao i njegov rast, bio je na nivou regiona. Drugim rečima, dok smo u periodu 2001-2012. držali korak s regionom, u periodu od 2013. do 2020. Srbija postepeno zaostaje za zemljama regiona. Interesantno je da su u prethodnih deset godina bolje ekonomske performanse, tj. brži rast prosečnog dohotka stanovništva, od Srbije imale Rumunija – gotovo dva puta brži rast – Bosna i Hercegovina, Bugarska, Crna Gora i Makedonija. Sporije su rasle samo Hrvatska i Albanija. Ako pri tome imamo u vidu da je dohodak u Hrvatskoj gotovo 60 odsto veći nego u Srbiji, dolazimo do zaključka da je ekonomski jedino lošiju dinamiku rasta od Srbije u prethodnih deset godina imala Albanija.
Ako posmatramo drugi parametar, konvergenciju ka prosečnom dohotku EU, koji ćemo meriti kao odnos prosečnog dohotka u jednoj zemlji u odnosu na prosek EU, dobićemo sličan zaključak. Srbija je od 2012. povećala svoj prosečan dohodak u odnosu na EU prosek za tri procentna poena, što je posle Albanije najslabiji rezultat u regionu. Rumunija je, na primer, u istom periodu povećala prosečan dohodak za 18 procentnih poena. Prosečan dohodak u Rumuniji je 2012. bio na 54 odsto proseka EU, a u 2020. je porastao na 72 odsto proseka EU. Srbija je tek na 43 odsto proseka EU dohotka. Dakle, ponovo smo na začelju Evrope i regiona.

VEĆ 10 GODINA INSTITUCIJE SE RAZGRAĐUJU UMESTO DA SE GRADE; AMBIJENT ZA POSLOVANJE JE DESTIMULATIVAN, DOK JE LEGALNO POSLOVANJE, ODVOJENO OD DRŽAVE, PRILIČNO TEŠKO

Iz toga bi se, ovako na brzinu, moglo zaključiti da je Srbija daleko od toga da bude “ekonomski tigar regiona”, što je zvanična mantra.
Naravno da nije. Ako pogledamo period duži od 10 godina, videćemo da Srbija zaostaje u ekonomskom smislu za prosekom regiona. Kad sve ovo imamo u vidu, mnogo je jasnija i politika vlasti. Vlast na sve načine pokušava da prikaže Srbiju kao “ekonomskog tigra”, kao zemlju sa brzim i visokim rastom i pri tome ne bira sredstva. Pa tako i raspodela bez smislenih ekonomskih kriterijuma milijardi evra budžetskih para u prethodne dve godine, veliki rast zaduženja praćen netransparentnim trošenjem tih para, te ogromne subvencije za otvaranje radnih mesta. Sve to sa jednim ciljem: da se ekonomska situacija prikaže boljom nego što jeste.

Predstavljaju li zbivanja na svetskoj ekonomskoj sceni, tj. mogućnost “eksternih šokova”, danas opasnost – i koliku – za privredu Srbije?
U stanju koje smo prethodno opisali Srbija je veoma izložena eksternim ekonomskim i političkim šokovima. Na primer, rast cena nafte na svetskom tržištu od početka godine praćen je veoma velikim rastom cene derivata i rastom vrednosti uvoza – više od polovine nafte i devet desetina prirodnog gasa se uvozi. To indirektno utiče na rast cene transporta robe i usluga i povećava troškove života. Cene međunarodnog prevoza takođe su porasle, što je uticalo na rast cena uvoznih proizvoda. Uprkos tome, ekonomska situacija u svetu je ohrabrujuća nakon prošlogodišnjeg velikog pada usled pandemije. Procenjuje se da će svetska ekonomija rasti šest u 2021. i oko pet odsto u 2022. godini. U takvom okruženju ne možemo reći da se sprema ekonomski krah, ali moramo da budemo i svesni da ekonomija Srbije ima mnogo slabih tačaka koje lako mogu da dovedu do ekonomske stagnacije.

U čemu se ti rizici posebno ogledaju?
Rizici su, sa jedne strane, vezani za samu strukturu privrede, a sa druge za nedostatak tržišnih mehanizama i institucija u Srbiji. Poljoprivreda još uvek ima visoko učešće u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije, što je karakteristično za siromašne zemlje. Sa druge strane, sama poljoprivreda je slabo razvijena, s veoma niskim prinosima. Sve to stavlja nas u situaciju da ako poljoprivredna sezona bude dobra, BDP je dobar. I obrnuto. Pored toga, u strukturi BDP-a dominiraju proizvodi niske dodate vrednosti, što se najjasnije vidi u strukturi izvoza. Zatim, u strukturi privrede je veliko učešće države, kako direktno, kroz javna preduzeća i državnu potrošnju, tako i indirektno, preko dela privrede koji je pod uticajem države ili radi za nju. Država je istovremeno i pojedinačno najveći poslodavac. U situaciji kada je produktivnost i neefikasnost veoma visoka u sektoru države, ovakva struktura privrede je veliki balast i ograničenje dugoročnom rastu. Naravno, u kratkom roku država može da se zaduži i da pokrene investicioni ciklus koji će uticati na rast privrede, ali kakav je efekat u dugom roku često je neizvesno.

VLAST NA SVE NAČINE POKUŠAVA DA PRIKAŽE SRBIJU KAO “EKONOMSKOG TIGRA”, KAO ZEMLJU SA BRZIM I VISOKIM RASTOM, I PRI TOME NE BIRA SREDSTVA

Sa druge strane, nedostatak institucija i tržišnih mehanizama, neefikasno sudstvo i neizvesna fiskalna politika utiču na kvalitet investicija. Država te nedostatke nadomešćuje visokim subvencijama kako bi investitori uopšte došli u Srbiju. Nezainteresovani za domaće tržište, investitori nakon isteka subvencija lako mogu da napuste Srbiju, što smo upravo ovih dana na primeru firme Geox videli da se dešava, ili mogu da traže nove subvencije, što sve zajedno svakako predstavlja još jedan veliki rizik.

Da li je Srbija, svojom neopreznom unutrašnjom ekonomskom politikom, pre svega tim razbacivanjem novca, postala podložnija spoljnim udarima?
Tokom krize 2020. potrošili smo oko šest milijardi evra da bismo sprečili da BDP padne za dodatne dve milijarde. To pokazuje svu neefikasnost ekonomske politike tokom pandemije. Mere su, umesto prema ekonomskim, rađene prema političkim kriterijumima. S time se, uz nekoliko izuzetaka, nastavilo i u 2021. Posledica takve politike je očekivani deficit od više od 14 odsto BDP-a u dve godine i rast zaduženja od više od četiri milijarde evra u tom razdoblju. Svakako da su ta sredstva mogla biti efikasnije iskorišćena.
Ja ovde imam još jedno lično mišljenje, koje nije zasnovano na ekonomskim pokazateljima. Naime, smatram da je jedan od zadataka sad već ustaljene politike vlasti popularno nazvane “3.000 za gospođu” – prema, treba li podsećati, modelu raspodele javnih sredstava u Jagodini – skretanje pažnje sa veoma visokog stepena korupcije u državi i svakodnevnog prelivanja budžetskih para u privatne džepove. Gotovo da nema nijedne značajnije nabavke u prethodnih nekoliko godina, a da za sobom nije nosila sumnju da je nameštena. Pri tome, vlast se više i ne trudi da to prikrije već poslove sve češće dobijaju preduzeća bez referenci ili, još gore, osnovana samo za tu svrhu. Uostalom, trenutno gradimo infrastrukturu čija se vrednost meri u milijardama evra, a da za poslednjih 10 godina nije raspisan nijedan tender za to.

Kad ste pomenuli javni dug, vlast tvrdi da stanje nije dramatično, šta vi mislite?
Visina javnog duga još uvek nije zabrinjavajuća, ali njena dinamika rasta, kao i struktura, jesu. Javni dug je u prethodnih 10 godina udvostručen. Sa nekih 15 milijardi evra početkom 2012. na, verovatno, oko 30 milijardi evra do kraja ove godine. Pod pretpostavkom da se ovakav trend nastavi i da Vlada u narednim godinama povuče sva sredstva koja su budžetom predviđena za 2021, zaduženost Srbije preti da postane visokorizična. Sa druge strane, ako uzmete u obzir i sve slabosti privrede i strukturu samog BDP-a, to što u ovom trenutku javni dug u odnosu na BDP nije visok, u nekom drugom trenutku može lako da se promeni. Primeri Grčke i Crne Gore to dobro pokazuju. Usled visokog pada BDP-a u jednoj godini došlo je do naglog rasta pokazatelja javnog duga u tim zemljama iako se dug u apsolutnim vrednostima nije značajno promenio.
Poseban deo priče tiče se upotrebe tih sredstava. Država se u ovom trenutku zadužuje za finansiranje deficita, a deficit je u najvećoj meri rezultat prekomerne i, rekao bih slobodno, većim delom nepotrebne potrošnje. Zatim, zaduženje je rezultat investicija u infrastrukturu. To je po definiciji dobro, ali u našem slučaju postoje i određeni problemi. Krediti koje za infrastrukturu uzimamo od bilateralnih poverilaca su skupi, dva i više odsto, dok su, poređenja radi, kamate međunarodnih finansijskih institucija manje od jedan odsto. Zatim, poslove dobijaju firme iz država kreditora – naše se pojavljuju kao podizvođači – tako da se jedan deo tih para odlije iz Srbije, cene radova su enormne, a često i ne znamo kolike su jer se radi o netransparentnim direktnim pogodbama. Sve to dovodi u pitanje stepen opravdanosti ovakve politike zaduživanja.

SRBIJA JE VEOMA IZLOŽENA EKSTERNIM EKONOMSKIM I POLITIČKIM ŠOKOVIMA

Pojedini ekonomisti upozoravaju na valutni, tj. rizik od rasta kamata?
Referentne kamatne stope u svetu su trenutno na istorijskom minimumu, ali šta će se desiti kad one počnu da rastu. Dobro je da je jedan deo kamata fiksan, ali nije dobro što je dug u dolarima vrlo visok. Ovo, naravno, nije jedini problem, ali uz sve pomenuto, dinamika rasta javnog duga i njegova struktura su zabrinjavajući.

Kako u tom kontekstu gledate na zbivanja na spoljnoekonomskom, posebno spoljnotrgovinskom planu?
Srbija je sa 2.500 evra izvoza po stanovniku jedna od zemalja u Evropi s najnižim izvozom. Primera radi, u Hrvatskoj je on dvostruko veći, a u Sloveniji gotovo 10 puta. Nizak izvoz po stanovniku takođe je odlika siromašnih zemalja. Sa jedne strane, sam obim izvoza je mali, a sa druge, u strukturi izvoza dominiraju proizvodi niže dodate vrednosti. Široko posmatrano, sa izuzetkom nekih proizvoda hemijske industrije i u jednom kratkom periodu FIAT-a, u strukturi izvoza Srbije dominiraju proizvodi koji su bili dominantni i pre 100 godina – žitarice, hrana, metali, sirovine i proizvodi od drveta. Imajući to u vidu, spoljnotrgovinska pozicija Srbije je veoma loša. Konačno, više od četiri petine tog izvoza čini izvoz kompanija u stranom vlasništvu. To takođe može da bude jedan od rizika, što se videlo na primeru US Steela.

Sa tim povezano, da li je devizna politika Narodne banke odgovarajuća, odnosno, jednostavno rečeno, da li je dinar precenjen?
Moram da priznam da nisam ekspert za monetarnu politiku, pa stoga ne bih davao stručno mišljenje na ovu temu. Ali ne mogu da ne primetim da uprkos niskoj referentnoj kamatnoj stopi od jedan odsto, kratkoročni krediti u dinarima su veoma skupi, a dugoročnih gotovo da nema. To po mom mišljenju pokazuje visok stepen nepoverenja u politiku NBS. To što je kurs stabilan jeste dobro, ali nije povratilo poverenje građana u dinar, budući da je dugoročna dinarska štednja zanemarljivo mala. Ako idemo tom logikom, ne vidim da su i druge mere monetarne politike imale spektakularne rezultate. Ipak, u ovom trenutku vidim manje problema u monetarnoj nego u fiskalnoj politici.

SRBIJA JE SA 2.500 EVRA IZVOZA PO STANOVNIKU JEDNA OD ZEMALJA U EVROPI S NAJNIŽIM IZVOZOM. PRIMERA RADI, U HRVATSKOJ JE DVOSTRUKO ON VEĆI, A U SLOVENIJI GOTOVO 10 PUTA

Postoji li opasnost da inflacija u Srbiji premaši postavljene granice?
U Srbiji još uvek postoji značajan broj administrativnih cena, tj. cena koje se ne utvrđuju tržišno – električna energija, prirodni gas, komunalne usluge, gradska voda… U takvim okolnostima inflacija je na neki način sistemska, tj. uvek postoji. Sa druge strane, Srbija je energetski visoko zavisna zemlja, pa visok stepen nestabilnost cena energenata na svetskom tržištu direktno utiče na inflaciju. Ipak, po mom mišljenju, niska inflacija je dobra za našu privredu, odnosno manje je štetna od deflacije. Mene u ovom trenutku više zabrinjava to što je zvanična inflacija i dalje mala, a svedoci smo svakodnevnog rasta cena gotovo sve robe i usluga. Građevinski materijal je poskupeo od 50 do 80 odsto, cena nafte na svetskom tržištu više od 70 odsto, gasa gotovo 100 odsto, cena hrane je u konstantnom porastu, usluge transporta rastu, cene stanovanja i stanova takođe, itd. Ipak, inflacija je relativno mala, pa se postavlja pitanje: ili ju je nešto značajno pojeftinilo ili je metodologija za izračunavanje inflacije izgubila veze s realnošću.

Kakvo je stanje na kreditnom tržištu, primećuje li su tu oprez, tj. oseka, i šta bi to moglo da znači?
Kreditno tržište u Srbiji odslikava situaciju u čitavom društvu. Živi se na kratak rok i na kredit. U prethodnih deset godina raste broj i vrednost kratkoročnih kredita stanovništvu – potrošačkih, gotovinskih, dug po kreditnim karticama i slično. Krajem 2020. ovakvi krediti su činili gotovo 70 odsto ukupnih kredita stanovništvu. U prethodnih 10 godina ovi kratkoročni krediti stanovništvu porasli su za čak 140 odsto, dok su, na primer, stambeni krediti porasli za oko 45 odsto. Krediti koje stanovnici najčešće uzimaju i koji čine gotovo polovinu svih kredita stanovništvu jesu keš krediti. Vrednost keš kredita je porasla više od tri puta u prethodnih 10 godina.
Što se tiče kredita privredi, dominiraju kratkoročni krediti za likvidnost i obrtna sredstva koji u prethodnih desetak godina rastu oko 30 odsto. Krediti za investicije, koji su ukupno bili znatno manji od kredita za likvidnost, rasli su nešto brže, gotovo 75 odsto. Međutim, primetna je stagnacija investicionih kredita u prethodnih godinu dana, gde je usled krize fokus verovatno prebačen na kredite za likvidnost. Ipak, period je kratak i teško je reći da li je uzrok stagnacije investicionih kredita kratkoročan ili nagoveštava negativan trend.

JAVNI DUG JE U PRETHODNIH 10 GODINA UDVOSTRUČEN. SA NEKIH 15 MILIJARDI EVRA POČETKOM 2012. NA, VEROVATNO, OKO 30 MILIJARDI EVRA DO KRAJA OVE GODINE

Da se vratimo na početak. Kad je reč o ekonomskoj budućnosti Srbije, možemo li da budemo optimisti ili strepnja treba da nam bude veća od nade?
Ja sam uvek optimista mada je naša ekonomija već gotovo četiri decenije na staklenim nogama. Sa jedne strane, pametnim rukovođenjem, izgradnjom institucija i stvaranjem ambijenta za poslovanje moguće je ostvariti visoke stope rasta i poboljšati standard građana. Tome bi, naravno, mnogo doprinele i evropske integracije, što se jasno može videti na primeru Rumunije. Međutim, već 10 godina institucije se razgrađuju umesto da se grade; ambijent za poslovanje je destimulativan, dok je legalno poslovanje, odvojeno od države, prilično teško; poreski sistem je neizvestan jer su promene poreskih zakona česte; EU integracije su gotovo zaustavljene. S obzirom na sve to, realno je postaviti pitanje posledica takvih politika po budućnost ekonomije Srbije.

Crnogorske perspektive

Oko pola godine obavljate posao ekonomskog savetnika crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića. U kratkim crtama, kakvo je sada stanje ekonomije u Crnoj Gori?
Angažovan sam kao savetnik u oblasti finansija i budžeta i upravo u tim oblastima Crna Gora je na kraju 2020. bila u veoma lošem stanju. Prošla godina je završena sa više od 15 odsto pada BDP-a, budžetskim deficitom od oko 10 odsto i javnim dugom više od 100 odsto BDP-a. S takve pozicije uspeli smo da za svega nekoliko meseci pripremimo novi budžet, prvi put programski, da napravimo uštede u budžetu na strani pre svega diskrecionih rashoda. To je omogućilo da se povećaju neki drugi rashodi kako bi se pomoglo privredi i građanima pogođenim pandemijom kovida-19. Istovremeno, merama fiskalne politike, poput elektronske fiskalizacije i borbe protiv sive ekonomije, ostvaren je značajan rast prihoda. Sve to treba da dovede do dvocifrenog rasta BDP-a u ovoj godini, uz smanjenje budžetskog deficita na ispod tri odsto.
Ipak, treba imati u vidu visoku zavisnost ekonomije Crne Gore od turizma, indirektno i direktno verovatno više od 40 odsto. Adekvatnim merama zdravstvene i ekonomske politike u prvoj polovini godine omogućeno je da turistička sezona bude iznad svih procena – procena je bila da će turizam dostići 65 odsto nivoa iz 2019, ali je već sada jasno da će biti daleko veći. Ipak, visoka zavisnost od jednog sektora, po mom mišljenju, ostaje veliki rizik ekonomije Crne Gore i diversifikacija privrede u budućnosti morala bi da bude prioritet.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 27. avgust 2021.

Tviterova lista

PEŠČANIK,
Ko su danas najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana

Sprečen privatnim razlozima, nisam stigao da završim ovaj tekst na vreme. Ipak, iako je povod “Tviterova lista” već otišao u prošlost, tema je značajna i sigurno još dugo neće izaći iz mode.

Dakle, ima li slobode za neprijatelje slobode? To je staro, možda najstarije filozofsko-političko pitanje.

Sa druge strane, sloboda nije apsolutna, to je davno utvrđeno. Niko ne može imati slobodu da (p)orobi drugog. Iako su mnogi, kao što znamo, upravo na taj način hteli da iskoriste – i danas hoće – svoju slobodu.

U tom kontekstu sloboda medija ne sadrži slobodu da se laže, kleveće, obmanjuje. Sloboda “izražavanja” podrazumeva odgovornost. Traži da medijska sredstva budu upotrebljena ako ne baš u cilju povećanja društvene dobrobiti, onda makar tako da je ne smanjuju. Odgovornost je veća što je čovek na višem položaju – jer može više da utiče na stanje zajednice. Antivakcinaši se, da se poslužimo aktuelnim primerom, pozivaju upravo na svoju slobodu kad odlučuju da se ne vakcinišu. I ne potresa ih što time ugrožavaju slobodu, pa i sam život hiljada drugih ljudi.

Zanimljivo je da oni koji se bespogovorno zalažu za obavezno pelcovanje (ne obazirući se na ograničavanje slobode onih koji to ne žele), istovremeno oštro protive pravu društvenih mreža da ne propuštaju defektne sadržaje. Iako opasnost po zdravlje društva (doduše, mentalno) nije manja nego u prvom slučaju.

Nije, opet primera radi, “Fond kapetan Dragan” tek tako štampao majice s likom Đinđićevog ubice; “nalog” je stigao s medija na kojima predsednik najčešće i najradije gostuje.

“Cenzura, cenzura”, viču Vučić i njegove apsandžije. Zarobili su državu, zakatančili privredu, uhapsili RTS, privatni dobitnici nacionalnih frekvencija navukli su sami sebi bukagije, utamničili su nauku, sport i kulturu.

I sad su hteli da i ptičicu strpaju u (zlatni – jer u zlatnom dobu živimo, zar ne) kavez. Već su je bili opkolili armijama botova, po uzvisinama su postavili tešku artiljeriju (Pink, Hepi, Informer, Kurir, Alo…), koja je danima i bez milosti lažima najvećeg kalibra tukla po nezaštićenom stanovništvu.

Društvene mreže su kao velike oglasne table. Zar ne bi svaki vlasnik table vodio računa o sadržaju “oglasa” koji se na nju kače. To jest, u početku, ne očekujući podvale i zloupotrebe, verovatno i ne bi, ali kad bi se pojavile organizovane grupe koje tu tablu koriste za širenje neistina i drugih informativnih nepodopština, morao bi nešto da preduzme i odstrani kvarnu robu. Inače bi izgubio i integritet i kredibilitet, tj. mušterije. Uostalom, ni u novinama koje se zovu oglasi ne mogu se p(r)oturati laži i prevare.

U prav(n)oj državi postoje sudovi koji za laži i klevete kažnjavaju. I to, međutim, važi samo za one (relativno) sitnije. Trampu se još i može doskočiti, ali Đinpingu i Putinu, kao i njihovim balkanskim epigonima Vučiću i Orbanu i sličnima, nikako.

Ko su danas (a isto je, zapravo, bilo oduvek) najveći neprijatelji (medijske) slobode? Pa – države. Političke vlasti koje u svojim rukama koncentrišu ogromnu moć krenule su u pravi krstaški pohod protiv svojih građana. I ne samo sopstvenih nego bi, kao što vidimo, da svoju vlast prošire na ceo svet.

Nezavisni, autonomni pojedinci i njihova preduzeća trenutno su najveća brana protiv populista, demagoga, uzurpatora, autokrata. Ptičica je to belodano pokazala. Nekada, doduše, i oni deluju zastrašujuće, ali je u suštini njihova “razorna moć” daleko manja; još uvek je to borba Davida protiv Golijata.

Konačno, odgovor na pitanje s početka ovog teksta. Kao što slobodu pojedincu ne može da donese društvo, tako ni društvu slobodu ne može da donese (usamljeni) pojedinac. Sloboda je suviše krupna stvar – najveća, zapravo, što se može zamisliti – da bi mogla biti zadobijena jednim potezom pera ili metkom iz revolvera. (Obrnuto je, nažalost, moguće.) Osvajanje slobode je neprekidno i beskonačno. Makar dokle oko sada doseže. Što baš i nije utešno. Pogotovo što mnogima, naročito visokopozicioniranima, dobrovoljno ropstvo izgleda kao mnogo komfornije rešenje.

Mijat Lakićević
Peščanik.net, 26, avgust 2021.

Siniša Mali sreću deli

BLOG
Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive, i to po pravilu daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije

Sport između politike i ekonomije
Na prijemu za dobitnike/ce olimpijskih medalja predsednik Aleksandar Vučić je, između ostalog, najavio povećanje nagrada za osvojena odličja na sledećim igrama u Parizu 2024: za zlato 100.000, srebro 90.000 i bronzu 80.000, sve u evrima, razume se. Ovo povećanje usledilo je svega petnaestak dana nakon što su nagrade za Tokio 2020. udvostručene u odnosu na London 2012.
Vučićev postupak nije izazvao nikakve reakcije javnosti. Iz toga bi se (možda preslobodno) moglo zaključiti da se s njim manje-više svi slažu. Ne misli se pri tome na to što Vučić opet izlazi daleko izvan okvira svojih ovlašćenja – na to su izgleda svi oguglali – nego na državno finansiranje profesionalnog sporta i sportista, što Vučić, kao ni mnogo šta drugo, nije izumeo, ali ga maksimalno koristi.

KOLIKO TREBA: Zašto bi država plaćala profesionalne sportiste, dakle one koji od bavljenja sportom žive i to, po pravilu, daleko bolje od prosečnog stanovnika Srbije. Svakome svaka čast na uspehu, ali zašto medalja – da parafraziramo Ljubomira Živkova – ne bi bila (sasvim dovoljna) plata za uloženi trud i zašto himna ne bi bila najveća nagrada za izvanredno postignuće. Plus – imali su besplatan put i boravak u “olimpijskom selu” (uzgred, košarkaši Argentine već godinama sami, iz svog džepa, plaćaju i svoje pripreme i učešće na svetskim prvenstvima i olimpijadama) i, još jedan plus, onaj veličanstveni doček na “čuvenom balkonu”. Te novčane nagrade u nezgodan položaj stavljaju i same dobitnike. I oni sami, naime, kao po komandi govore kako im je bila čast da se bore za svoju zemlju i da im je najveća nagrada što su usrećili svoj narod; ovako se njihova plemenita misija samo “komercijalizuje” i skrnavi.
Država treba da finansira sportsku infrastrukturu u osnovnim i srednjim školama – sale, atletske stadione, bazene, da bi omladina bila fizički zdrava i dobro razvijena. Upravo na tom planu stanje je izuzetno loše. Otud nije čudo da Srbija nije osvojila nijednu medalju u “kraljici sportova” atletici niti u plivačkim disciplinama.

PRE 50 I VIŠE GODINA PO SEOSKIM VAŠARIMA JEDNA OD ZABAVA BILA JE “MIŠ BELI SREĆU DELI”

Do kakvog apsurda državna briga za vrhunski sport počinje da ide, svedoči izjava Siniše Malog, koji je, sledeći Vučića, izjavio kako će “država izdvojiti koliko god treba novca da bismo ponovili ili prevazišli uspeh koji je sada ostvaren u Tokiju”. Pa to nijedan ozbiljan domaćin, a kamoli ministar finansija, ne bi izgovorio: “Biće para koliko god treba”.
Kada bi Vučić i Mali svoje lične pare davali niko ne bi imao prava da im zameri. Ali oni daju tuđe pare, tj. pare građana Srbije. Možda bi oni, da ih neko pita, taj novac ipak radije rasporedili na drugačiji način. Recimo, za lečenje onog deteta čiji je očajni otac baš ovih dana (u petak, 13. avgusta – u međuvremenu dvogodišnji dečak je, nažalost, preminuo) započeo štrajk glađu ispred Ministarstva zdravlja. A takvih je roditelja na hiljade ali, eto, za njih ne da nema “koliko god da treba” već za njih važi stroga finansijska disciplina.

NACIONALIZACIJA SPORTA: Iako je najpotresnije, nije to možda ni najvažnije. Vučić je, naime, pomenuti prijem iskoristio ne samo da sportistima obeća nagrade nego i da ih, valjda zauzvrat, unapredi u “nacionalne radnike”. Ističući u prvi plan da je Olimpijada i “svojevrsno takmičenje nacija”, on je “nacionalizovao” sport i devalvirao olimpijski duh, a parolu “važno je učestvovati” preformulisao u “važno je pobediti”. I zbilja, u skladu s Vučićevim shvatanjem sveta i života, države i društva, to je jedino važno, ne birajući sredstva, po svaku cenu.
Za otvoreno društvo, liberalne demokratije koje se kolokvijalno nazivaju kapitalizam, nasuprot uobičajenom, nametnutom shvatanju, saradnja među društvenim akterima zapravo je mnogo važnija od konkurencije. Konkurencija dolazi na kraju, kao šlag na tortu, ali u bazi, u telu društva, bez prethodne saradnje brojnih subjekata (u proizvodnom lancu) ne bi bilo ni (finalnog) produkta kojima se onda konkuriše na tržištu. Nadmetanje onda pomaže da se iskaže i dostigne rezultat, odnosno da se svačiji doprinos adekvatno društveno valorizuje i verifikuje.
Olimpijada – kao i svako drugo sportsko takmičenje, ali ona najviše jer je najglobalnija – jeste konkurencija, ali je mnogo više kooperacija. Ta saradnja je bazična, sastoji se u dogovoru da se igre organizuju i da se na njima učestvuje, ali i, to je možda najvažnije, u izboru i određivanju pravila po kojima će se igre odvijati i igrači ponašati.

DRŽAVA TREBA DA FINANSIRA SPORTSKU INFRASTRUKTURU U OSNOVNIM I SREDNJIM ŠKOLAMA – SALE, ATLETSKE STADIONE, BAZENE DA BI OMLADINA BILA FIZIČKI ZDRAVA I DOBRO RAZVIJENA

BOLNICA: Obilazeći pre neki dan (u subotu, 14. avgusta) još malo, pa gotovu bolnicu u Novom Sadu, A. Vučić je više puta ponovio kako (sad već odavno bivša) vlast nije izgradila nijednu, odnosno, da citiramo doslovno, izgradila je “nula bolnica”, rekao je, spajajući palac i kažiprst, predsednik.
Nije – jer nije ni trebalo, mogla bi da glasi replika. Naime, još dok je Vučić bio premijer 2015. i 2016. napravljene su dve studije (jedna Svetske banke, a druga The Economist Intelligence Unita) o stanju srpskog zdravstvenog sistema i potrebnim reformama. U obe se pošlo od iste konstatacije – da Srbija na zdravstvo troši mnogo, čak 10,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (oko šest odsto kroz sistem javnog zdravstva i još 4,5 odsto kroz direktna plaćanja građana privatnim zdravstvenim ustanovama), ali da je usluga koja se zauzvrat dobija više nego neodgovarajuća. Prema analizi Svetske banke, osnovne karakteristike srpskog zdravstva su sledeće: višak bolnica (tj. neracionalna bolnička mreža), višak kreveta (i nepotrebno dugačak boravak u njima), višak nemedicinskog osoblja (čak oko jedne trećine), a manjak moderne opreme i savremenih (inovativnih) lekova. Kao akutni problemi istaknuti su visoka korupcija i – najvažnije – loš menadžment. To je trebalo da bude polazna osnova za najavljene temeljite izmene zdravstvenog sistema. Ono što se desilo bilo je suprotno. Zdravstvo je takoreći gurnuto na marginu (plate u policiji bile su za trećinu veće nego u zdravstvu), SNS je zaveo strogo partijsko upravljanje zdravstvenim ustanovama, na čelne pozicije došao je veliki broj nekompetentnih ljudi, stručnjaci su potiskivani, što je rezultiralo pravim egzodusom lekara i medicinskih sestara iz javnog sektora. Jedni su odlazili u inostranstvo, drugi u privatni sektor.
Sa druge strane, nove bolnice kojima Vučić sada maše posledica su korone, namenjene su isključivo od nje obolelima i sigurno ne bi ni bile podizane da nije bilo epidemije. Uostalom, veliki broj medicinara koji u njima biva angažovan zapravo se povlači iz drugih bolnica koje se zatvaraju ili rade smanjenim kapacitetom, što ima negativne posledice, tako da se postavlja pitanje da li je ovaj način borbe protiv kovida-19 najefikasniji i najsvrsishodniji.

VUČIĆ JE IZGRADNJU “NACIONALNOG STADIONA” NAJAVIO JOŠ PRE ŠEST GODINA, OKTOBRA 2015, ALI DOSAD NE DA NIJE POBODEN NI AŠOV NEGO NIJE ZAVRŠEN NI PROJEKAT

MINISTARSTVO SREĆE: Da li po nečijoj zapovesti ili (što je verovatnije) samoinicijativno – mada u okviru vladajuće partijske ideologije – tek Siniša Mali na početku pomenuto “pitanje sreće” nije mogao da prepusti (samo) sportistima. Zna se ko može, treba i sme da donosi sreću (u) Srbiji.
“Kada smo pomogli građanima sa 100 evra prošle godine, u okviru prvog paketa pomoći, to nije bilo samo zbog ekonomije već je bio značajan i psihološki faktor koji budi radost, optimizam, sreću, daje signal da država vodi računa. Ta doza optimizma je veoma važna”, rekao je ministar finansija gostujući – kakve li koincidencije – na “srećnoj televiziji”.
Pre 50 i više godina po seoskim vašarima jedna od zabava bila je “Miš beli sreću deli”, gde je stvorenjce čiji se “elektronski rođak” danas nalazi na skoro svakom stolu iz gomile naslaganih papirića znatiželjnoj mušteriji zubićima izvlačilo hartijicu sa ispisanom sudbinskom porukom.
Sada više te neizvesnosti nema. Država je u glavama aktuelne vlasti postala i generator lične sreće svakog pojedinca. Vi građanke i građani više, dakle, nema da mislite niti zašto da brinete, vaša radost neće zavisiti od hude sudbine, tj. od vaših sposobnosti, rada i rezultata, o vašem životnom elanu sada brine država. Što ne bi kad nije skupo – sto evra po glavi i eto srećne nacije.

Nacionalni stadijum

Vučić je izgradnju “nacionalnog stadiona” najavio još pre šest godina, oktobra 2015, ali dosad ne da nije poboden ni ašov nego nije napravljen ni projekat. Crteži se ne računaju. Dakle, u “svom prepoznatljivom stilu”, da se poslužimo rečnikom sportskih novinara, Vučić više priča nego što radi, tj. stalno nudi svetle perspektive i daje slatka obećanja, od čega se mali broj njih zaista ostvari, a i to s velikim zakašnjenjem.

To, međutim, samo na prvi pogled – jer pare ipak nisu nepotrebno potrošene – deluje utešno. Naime, ne samo da se na taj način gubi dragoceno vreme (a vreme je na kraju krajeva ipak novac, zar ne) nego se time društvena svest i energija usmeravaju u pogrešnom smeru. Ne grade se i ne opremaju kabineti za fiziku, hemiju, biologiju, geografiju… Ne radi se na reformi obrazovnog sistema, osavremenjivanju nastave, na programima koji će, umesto aktuelnog bubačenja i poniznosti, razvijati kritički duh i slobodno razmišljanje kod učenika (a bogami i nastavnika) nego se “briga o prosveti” svodi na kadrovanje i imenovanje podobnih. To važi od dna do vrha prosvetne piramide, od direktora osnovnih i srednjih škola do dekana fakulteta i rektora univerziteta.

Umesto svega toga, društvu se nameće model “hleba i igara”.

Višak u kasi, manjak u glavi

Siniša Mali je prilikom već pomenutog TV nastupa, želeći da pokaže koliko država dobro posluje, posebno naglasio da je za sedam meseci 2021. umesto planiranog deficita od oko 200 milijardi dinara, minus u državnoj kasi iznosio svega oko 40 milijardi. “Ostvarili smo rezultat bolji za 160 milijardi dinara, odnosno 1,3 milijarde evra”, kazao je Mali za Hepi. To čime se Mali hvali više je razlog za brigu. Jer, tolika razlika između plana i ostvarenja znači da ili ministar finansija ne zna da planira ili namerno planira loše da bi posle mogao da se hvali (znatno) boljim rezultatima. Ma koliko paradoksalno, nije isključeno da je tačno i jedno i drugo. Šalu na stranu, glavni razlog ovom (ne)očekivano dobrom stanju javnih finansija nalazi se u nerealizovanim rashodima, tj. investicijama. Budžetom je, naime, predviđeno da u prvoj polovini godine za kapitalna ulaganja bude potrošeno blizu 190 milijardi dinara (to je otprilike polovina od za celu godinu planirane 374 milijarde), ali je potrošeno upola manje – svega 100 milijardi. Što znači da ona silna obećanja o izgradnji infrastrukturnih objekata, naročito ekoloških, neće biti ispunjena.

Mijat Lakićević
Novi magazin, 19. avgust 2021.